Интервју са сестром Гаврилијом

[JESSY]

Сестра Гаврилија, Гркиња, монахиња је и духовно чедо свима знане мати Гаврилије (1897-1992), која је позната као грчка „подвижница љубави“. Без крова над главом, без ичега свог, мати Гаврилија је постала пријатељ свету Христа ради. Многима од нас је позната кроз биографију, коју је написала монахиња Гаврилија, и која је у Грчкој доживела четрнаест издања, два издања на енглеском језику, и један превод на француски, српски и арапски језик. Поред предавања о својој духовној мајци, сестра Гаврилија је широм Грчке позната по касетама и ЦД-овима са православним дечијим песмама. Једна Гркиња је рекла: „Песме су толико добре да их сва деца и одрасли знају напамет. Човек одједном почне да их певуши док иде улицом“. Са сестром Гаврилијом и Николасом Карелосом, нашим дописником из Грчке за „Пут у Емаус“, сусрео сам се ради овог интервјуа маја 2001. године у малом атинском кафићу. Њена непосредност, топлина, спонтаност и ненаметљива мудрост у одговорима на наша питања живо су нам дочарали „подвижницу љубави“ – кроз ћерку открили смо мајку.

Пут у Емаус: Можете ли нам рећи нешто о себи, и како сте упознали мати Гаврилију?

Сестра Гаврилија: Што се мене тиче нисам била атеиста, али нисам одлазила у Цркву. У цркву сам одлазила око три пута годишње за велике празнике. У једном тренутку осетила сам да мој живот никуда не води. Споља гледано била сам успешна, имала сам друштвени живот, али изнутра у мени је било пусто, а знала сам да човек није рођен да би тако живео. Стога, Богу сам поставила питање, и то доста дрско: „Боже ако те има дођи одмах!“ Он се баш није појавио у делићу секунде, али је „дошао“ око недељу дана касније. Пошла сам да купим неке касете, и уместо да одем директно, кренула сам заобилазним путем. Возила сам мотор, са кацигом и чизмама, и зауставила се испред продавнице у којој су се продавале иконе, књиге и јеванђеља. Осећала сам се као неко „страно тело“, потпуно ван контекста. Ушла сам у продавницу и сви су ме погледали са чуђењем шта ћу ја ту. „Молим вас“, рекла сам, „хтела бих да купим Јеванђеље“. Жена је рекла, „Оригинал или превод?“ „Превод и оригинал“. Онда сам помислила, „што да не купим и молитвеник?“ Нисам имала појма шта је то молитва, нити сам имала представу о молитви, и било ме је срамота да покажем своје незнање, па сам рекла, „Да ли имате молитвенике?“ Она је одговорила, „Да, тамо су“, и показала ми на полицу дужине око пет метара. Било ме је стид да питам који је најбољи, па сам изабрала један са корицама које су ми се највише допале – на корици се налазила слика немачког сликара са представом Христа како клечи у Гетсиманском врту. Узела сам те две књиге и вратила се на посао – у то време сам радила у рекламној агенцији – и после посла, у пет часова вратила се кући и поцепала папир у који су биле умотане књиге. На врху је био молитвеник, и када сам погледала у корице баш тог тренутка се догодило преумљење – прекретница у мом животу. Сручила сам се на под и ридала читав сат. Била сам исцрпљена, телом, али на крају тих сат времена била сам сасвим сигурна да се изван затвореног прозора налази пет стотина хиљада милиона људи који су ме волели – ма, нису ме волели већ обожавали. Имала сам јак осећај да сам вољена. У том тренутку нисам знала шта је то љубав, да је љубав Неко, а не нешто. Устала сам са пода и то је било то. На поду је остала моја некадашња личност, а ја сам доживела обнову. То је био мој препород, и тек неколико месеци касније сам схватила да је та љубав коју сам осетила била Сам Христос, и схватила да ми не идемо ка Њему, већ да Он долази нама. Тако је ово стање трајало месец дана док нисам отишла код свештеника и почела да му говорим о свему што ми је лежало на срцу. Он ме је толико дубоко разочарао, да не могу да вам опишем. Тако сам себи рекла, „Значи такви су свештеници. Хвала Богу што нисам у животу крочила у цркву. „Тако сам заборавила на ово своје поновно рођење и да сам нова личност али сам престала да одлазим на поједина места и да убијам време како сам то раније умела. Чак сам престала и да пушим. Значи, са једне стране постојало је то велико разочарење, али нешто касније сам срела пријатеља који је био текстописац, композитор, и коме је Христос помогао. Он се дрогирао и Господ га је спасио. Месец дана после тог мог искуства, назвала сам га и рекла „Морам доћи код тебе, јер имам да ти испричам нешто предивно што је Христос учинио у мом животу“. Он је рекао: „Изволи, дођи“. Међутим, након разочарења са свештеником није било више шта да се каже. Нисам отишла. Тако је прошла читава година, и на крају је тај мој препород ишчилео, и нисам више била верник. Пропушила сам и правила глупости као и пре.

Код тог другара сам ипак отишла једног дана, и у једном тренутку он је отворио Јеванђеље да прочита пасус. Најстрашније сам се досађивала, али сам угасила цигарету и саслушала до краја. На крају сам рекла: „Не знам о чему се ту ради, али што се мене тиче, одох у Индију“. Упитао ме је: „И шта ћеш у Индији?“ Рекла сам: „Да нађем учитеља. Желим неког да ме руководи у мом животу“. „Постоје учитељи и овде“. „Ма дај, не зезај ме. Овде је пустиња, нема ничег“. „Не, не, постоје учитељи. Имам једну пријатељицу која је боравила у Индији“. „У Индији? Шта је радила тамо?“ „Радила је са оболелима од лепре, она је подвижница“, рече он. „А чиме се бави?“ „Монахиња је“. „Монахиња! Шта, ја да идем код монахиње? Ниси нормалан, пролупао си. Што даље од мантије до краја живота. Завршила сам са тим“.

Али ипак, сестро моја, пробудила сам се, отишла, и чим сам је угледала знала сам да је то личност коју сам чекала. Било ми је четрдесет, а чекала сам од своје двадесете године. Тада ми је помисао да будем монахиња изгледала грозоморно, али, хвала Богу, нисам устукнула. Тако, упознала сам мати Гаврилију, и више се нисам одвајала од ње. Пресудан тренутак је био, када сам морала да је оставим јер сам желела да постанем монахиња. Нисам могла да је поведем са собом у манастир, већ јој је било 96 година, а морала сам да донесем одлуку – као што наш Господ каже у Јеванђељу, да бисмо пронашли своју душу морамо је изгубити. (И тешко оном ко оде у манастир из другог. разлога Тамо се иде Христа ради, а никада због човека.) Дакле, то је моја прича. То је било 1984. године. Две године касније сам постала монахиња, али не због мати Гаврилије. Она ми никада није натурала монаштво, а само четири од њене духовне деце су постали монахиње односно монаси.

[JESSY]

Пут за Емаус: Можете ли нам рећи нешто о детињству мати Гаврилије ? Она је била дубоко верујућа Православна Хришћанка, али се никада није удавала?

Сестра Гаврилија: Да, имала је своје разлоге – иако знам да није делила став припадника Православног братства „Фос“ или „Зои“ (Светлост и Живот), који подстичу безбрачност код верног народа. У њено време тај покрет није постојао, а ни она сама није заговарала тако нешто. Рођена је у Цариграду, а била друга жена која је похађала Универзитет у Солуну. Не заборавите, родила се у 19. веку, а тада су жене баш ретко одлазиле на студије. Ипак, студирала је филозофију и дипломирала ботанику на универзитету у Швајцарској. Наравно, говорила је и неколико страних језика. Касније је студирала физиотерапију у Лондону и тамо дипломирала. Тамо је све време била активна у помагању ближњима. Године 1938., када је отишла у Лондон са једном фунтом у џепу, то је било први пут да се са потпуним поверењем предала у Божије руке.

Пут за Емаус: Да ли је тада већ почела да живи без новца?

Сестра Гаврилија: Не знам да ли је живела у нестицању 1938. године. Са нестицањем је отпочела од тренутка када је у себи осетила унутарњи позив на то. Тај позив је уследио 1954. године. Међутим, увек је био присутан тај унутрашњи глас који је водио. Такође је имала духовнике, као што сам поменула у књизи, и у ствари, њени духовни очеви су знали за ту њену унутрашњу потребу и поштовали је, па је нису спречавали. Имам писма од једног од њених духовних отаца, оца Лева Жилеа, у којима је написао: „Имате посебан призив у Цркви. Ослушкујте тај призив и идите куда год да вас Свети Дух поведе. Никада се не везујте ни за кога и ни за шта. Будите слободни. Куда год да вас Свети Дух поведе, идите“. Таква је била њена идеја водиља у животу: да се никада не везује. Током Другог светског рата боравила је у Енглеској, а потом у Грчкој где је радила у америчкој, квекерској пољопривредној школи у Солуну. Касније, је у Атини отворила ординацију за физикалну терапију. Тамо је почела да увиђа да успех који је имала, није постигла захваљујући својим способностима, пошто су се дешавала чудесна исцељења.   Говорила је: „Како да се усудим да узимам новац од људи, како да прихватим било какву накнаду кад нисам ја та која исцељује? Неко их други исцељује. Дана 24. марта, 1954. године примила је свој духовни позив. Позив се садржао само у једној речи: Индија, а затим је уследила реченица: „Иди, продај све своје, подај сиромасима и ходи за Мном.“ Та реченица је била и остала цео њен живот. Говорила је: „Христос ходи преда мном и ја се трудим да Га пратим“. Пошто је била изузетно блага, веома скромна личност, увек је на овај начин говорила о себи. „Ја сам ништа; пуки посматрач. Ја не чиним ништа“.

[JESSY]

Пут за Емаус: Тако је отишла у Индију, и колико је била тамо? 

Сестра Гаврилија: Пет година је била у Индији, без пара, без препорука, не знајући шта је чека. Она је само пратила са поверењем свој унутрашњи глас. Знате, на грчком реч „вера“ има у корену значење поверење. У речи „емпистосини“ (поверење), имамо реч „писти“, а то је вера. Ова реч такође значи поверење. Она је сав свој живот предала у руке Божије. Он јој је говорио куда да иде, и то не некаквим великим неонским светлима на небу, већ кроз позиве које је добијала од људи. Знате, позив је један од начина на који Господ разговара са нама. „Молим те дођи овамо, учини то и то; молим те дођи тамо у ту болницу.“ Тако је провела пет година без новца, и често би наглашавала ову фразу без новца, јер чак и са неколико долара у џепу човек може да пронађе неку собицу негде, али кад нема новца нимало, онда никуда не идеш и мораш бити потпуно послушан Божјој вољи. Нема другог избора. Дакле, у томе се састојао њен подвиг. Послушност и нестицање, без алтернативе. Не оно: „Не допада ми се овде, па ћу тамо“. Исто као да је Бог рекао: „Не, ићи ћеш тамо куда ти кажем да идеш, и ако ја желим да одеш на боље место, уредићу ствари тако да ће те људи сами тамо позвати“. Тако је она с љубављу прихватала Његову вољу.

Пут за Емаус: Шта је радила у Индији?

Сестра Гаврилија: Углавном је радила са оболелима од лепре. Тамо је упознала и Мајку Терезу. Радила је са слепима, са парализованима. Чинила је људима све што им је било потребно. На пример, неко време је прала кошуље у колонији лепрозних, зато што такав посао треба да ради неко ко је здрав. Дакле, прала је на руке по педесет кошуља дневно. Такође се бавила физиотерапијом, давала је часове енглеског језика, шта год се од ње тражило. Љубав са великим Љ била је њен путеводитељ. Свети Августин је говорио „Љуби, и чини што ти је воља.“ Када човек истински воли, он не може другачије а да не чини добре ствари и да даје љубав. Након много година постала је монахиња.

[JESSY]

Пут за Емаус: Када је постала монахиња?

Сестра Гаврилија: 1960. године, када јој је било 62 године, и тада је тај унутрашњи глас водио. То је као у причама, док се молила Богу, сама, у тихом окружењу, унутрашњи глас јој је дошао: „Отићи ћеш у Ландор, и тамо ћеш добити упутство шта даље“. Недељу дана касније, у посету јој је дошла једна пријатељица, Францускиња, која је пре тога постала индуистичка монахиња и након кратког боравка у Индији разболела се од дизентерије. Питала је: „Не могу да останем овде, хоћеш ли молим те са мном у Ландор? Сада не могу да се вратим у манастир“. Тада се Аврилија сетила да јој је током молитве изречена реч „Ландор“, а када је стигла у Ландор, тамо је њу дочекао Американац, стоматолог и одвео да је упозна са Американком Нели Грејем Кук, која је потом написала писмо оцу Теодосију у Витанији у Светој Земљи о мати Гаврилији. Тако, неколико месеци касније, мати Гаврилија путује за Витанију и тамо постаје искушеница, и од њеног имена Аврилија постала је монахиња Гаврилија, што је исто што и Гаврила. Након тога патријарх Атинагора Константинопољски шаље мати Гаврилију у Француску, у заједницу у Таизе где је боравила неколико седмица. У то време тамо је постојала једна Православна капелица и неколико свештеника, али присуство Православља у Таизу није дуго потрајало, убрзо се заједница распала тако да су је након тога послали у САД, где је, уз благослов Грчког архиепископа Јакова, обишла седамнаест држава, обраћала се Грцима и другим народностима у Америци, Православнима и инославнима. На жалост, немамо сачуване траке са ових путовања. Надам да ће се једнога дана неки записи појавити. Сво то време, увек је била са неким ко је ментално или физички био болестан, помагала му да иде лекару или на клинику. Током овог периода свог живота, живела је у Швајцарској и другим деловима Европе: Немачкој, Француској и често је пратила разне ментално оболеле људе у психијатријске болнице. У Енглеској се у Есексу срела са оцем Софронијем, и он је желео да она преузме сестринство у манастиру, што се није догодило због њеног завета да се не везује ни за једно место. Потом је отишла у Африку (као монахиња, наравно), а затим, у Немачку са митрополитом Немачким Иринејем, Грком, који је сада на Криту. (Током година владавина хунте [војне диктатуре] у Грчкој он је био прогнан у Немачку и она је отишла са њим, прво у Немачку, а затим у Африку.) Потом је поново пошла у Индију са оцем Лазаром Муром, свештеником Руске цркве који је своје последње године живота провео на Аљасци. Осамдесетих година живела је у кући у Атини, коју је добила на поклон од једног свештеника, која је била слична студентском дому. У ту кућу су долазили Грци из целог света – монаси, монахиње, свештеници, архијереји, лаици, а међу њима, била сам и ја. Цркву сам пронашла кроз мати Гаврилију – мати је била као врата кроз која смо сви улазили. Прво ме је послала на Свету тајну исповести, и тако је све почело. Након што сам дошла да живим са њом, отишле смо на Егину, где се разболела од рака лимфних жлезда. Имала је Хоџкинсову болест, па смо се вратили у Атину да тамо дочека свој крај, али Господ није желео да она сконча тада. Десило се чудо какво до тада никада нисам видела! Једног јутра на Велику Суботу, вратила се из цркве после литургије, а натечене жлезде на врату су нестале! Скакала сам од среће по сред собе! Не могу описати ту радост – када схватиш да је Бог истински жив. Ми заборављамо на Његову присутност у нашем животу, али чим се догоди неко овакво чудо, оно нас подсети да је Он ту са нама и да Његова љубав никада не престаје. Дакле, мати је оздравила, па смо пошле на острво Лерос где је живела још две године, а потом се преселила на небо. Лерос је био последње место у коме је живела. Навела сам вам низ догађаја и датума, али њен живот се није састојао у одласцима тамо-амо, већ, што је најважније, то је био живот који је одражавао њено унутрашње и спољашње искуство.

[JESSY]

Пут за Емаус: Три од главних нити живота мати Гаврилије су нестицање, послушност Богу и љубав. Остаје још једно важно питање – како је она била сигурна да је тај њен унутрашњи глас од Бога? Са тиме се сви ми боримо: „Да ли ме Бог води или је то плод моје маште?“

Сестра Гаврилија: Ако је ваш духовник са друге стране жице, назваћете га. Ако је у истом граду, одмах одлазите њему. Али ако нисте близу духовника, рецимо да сте у Кини а он у Грчкој, прво ћете да се помолите: „Ако је ово само моја уобразиља, Господе, дај ми јасно до знања да то није Твоја воља, већ само плод моје маште“.  Друго, шта си добио као упутство? Да ли је то нешто у складу са Јеванђељем? Да ли је присутан осећај гордости у срцу због тога што ћеш то нешто да радиш? То није био случај са мати Гаврилијом. Она се дописивала са својим духовним оцима кад год није била у Грчкој. Док је била млађа и живела у Лондону за духовног оца имала је Митрополита Јакова Вирвоса Тијатирског, касније је њен духовник био познати старац са Патмоса, отац Амфилохије Макрис. У тренутку када је отац Амфилохије напустио овај свет, добила је писмо од оца Лева Жилеа, а онда је он постао њен духовни отац. Ни недељу дана није била без духовног оца. Увек је имала духовника.
Пошто је дуго живела, њени духовни очеви, природно, напуштали су овај свет, тако да их је имала неколико. У тренутку када сам је упознала, отац Агатангел Михалис био је њен духовник и он јој је дао стан у Атини. Касније, када смо отишли за Егину, а потом на Лерос, имале смо оца Дионисија Микроајананита (он је био и мој духовни отац) из малог скита Свете Ане на Светој Гори. Он је био њен последњи духовник. Међутим, мати је увек добро проверавала тај унутрашњи глас. Осим провере са својим духовним оцем, и Јеванђељем, човек се може запитати и ово: „Да ли осећам нервозу?“ Ако је тако, онда то није од Бога. Али прво правило је: најбоље питај свог духовника.

Пут за Емаус: Отац Амфилохије Макрис је постригао мати Гаврилију у схимонахињу?

Сестра Гаврилија: Да.

[JESSY]

Пут за Емаус: Чак и пре него што сам дошла до поглавља у животопису у коме се он помиње, размишљала сам о томе колико су они били сродне душе. Обоје су имали јаку жељу да помажу људима, јаку жељу за мисионарењем.

Сестра Гаврилија: Када је отац први пут видео мати, она је била са сестром Томаис која је сада на Новом Зеланду. Раширио је руке и рекао: „Молио сам се Богу да ми пошаље монахиње које ћу да пошаљем даље у свет“. Његов манастир посвећен Благовештењу, на Патмосу, је у основи био мисионарски манастир.

Пут за Емаус: Волела бих да попричамо о њеном искуству у Индији, јер има пуно људи у САД и Западној Европи који су још увек „пола-пола“ – мало су Хришћани, а мало су за „ново доба“. Прво, како је мати Гаврилија, као веома побожна Православна Хришћанка, која никада није компромитовала веру, живела са Индусима, посебно онима са којима је радила у колонији лепрозних у ашраму (прим. прев. назив за хиндуистички манастир)?

Сестра Гаврилија: Мати Гаврилија није живела у ашрамима са њиховим монасима и монахињама, већ је радила у стационарним установама при тим ашрамима. Али, сваког је прихватала на богоугодан начин. Бог и нас саме на исти начин прихвата. Бог и атеистима шаље и сунце и кишу; а тако ни мати Гаврилија није правила разлику међу људима Било да је човек Муслиман, Јеврејин, Хиндуиста, Будиста, атеиста – она је сваког прихватила и волела. Истовремено, умела је да у дубини човечије душе види Христа Кога сам човек у себи још није препознао. Имала је обичај да каже да човек који поштује другог човека, у ствари поштује Христа у свом срцу, у сопственој души. Дакле, поступно исто се односила према Индијцима и према нама – али као што сам навела у књизи, њен позив је био ка изгубљеним овцама дома Израиљева. Њен рад се састојао у томе да се врате Христу млади из САД и Европе, који су одлазили у Индију да постану Хиндуисти.

Пут за Емаус: Како јој је то полазило за руком?

Сестра Гаврилија: Искључиво својим присуством. Она није никоме држала проповеди о Христу, била је испуњена љубављу и држала проповед над свим проповедима – проповедала је својим примером, обрасцем свог живота. Млади који би је упознали, видели су у њој личност која није боравила у Индији да би постала Хиндуиста. Радила је са болеснима и сиромашнима, била скромна, стрпљива, пуна љубави, и творила је свако добро дело које Христос жели и од нас да творимо, а људи су се питали: „Шта ће она овде?“ Разлог њеног боравка тамо био је да се сви ти људи врате Христу. Постоји једна прича, без премца, о младом Аустралијанцу, Алану, који је већ као Хиндуиста дошао у Индију да на траци сними свог гуруа Шивананду. Бог је допустио да се Алан разочара у Шивананду, и баш у тренутку његовог разочарења Мати Гаврилија га је, на врло мудар начин, миц по миц, вратила Христу.

На крају, Алана је крстио отац Лазар Мур, па је постао православни мисионар.

[JESSY]

Пут за Емаус: Претпостављам да је било и много других примера.

Сестра Гаврилија: Да, много примера, а најупечатљивији случајеви су били атеисти. Видела сам пуно младих, масона, поклоника разних култова и секти новог доба, каратиста, свих врста људи који су јој долазили у њену кућу у Атини, и Бог је чинио чуда.

Пут за Емаус: Како је мати Гаврилија очувала свој духовни живот нетакнутим, без падова у верски синкретизам, нарочито боравећи у страној култури, презасићеној Хиндуизмом? Не желим да кажем да би неко намерно прешао линију и издао Христа, већ претпостављам да би човек лако могао да се занесе и застрани у покушају да другог утеши или у жељи да буде део тог живота.

Сестра Гаврилија: Њени корени су дубоко сезали у Православље и њена породица је била верујућа. Она је још од детињства имала те корене. Човек који се вери научио од својих очева и праочева тешко да може да постане верски еклектичан, за разлику од неког ко нема те корене. Мислим да због тога она никада није упала у неку врсту верског синкретизма. Волела је људе, трудила се да се свако осећа пријатно. Није имала критички однос према људима, нити је о људима размишљала у смислу „ниси у праву“. Никада се није тако опходила ни према коме.

Пут за Емаус: Њена душа је била дубоко укорењена у Христу …

Сестра Гаврилија: ….. тако да није постојала опасност од синкретизма. Ми смо сви некако верски уображени: „Ја сам Православац“, или када су у питању друге вероисповести, „Ја сам Муслиман“. Не сме човек да повређује туђ понос, да му вређа верска осећања и да онда очекује резултате. Човеку се мора приступити са нежношћу и љубављу – не са нежношћу у смислу дипломатског приступа, већ из истинске љубави. Тада ће тај други полако почети да схвата да му нешто недостаје. У њему ће се родити жеља да задобије то што ви имате. „Хоћу да знам како ти тио полази за руком. Покажи ми како то да си смирен, веран, да ниси нервозан и плашљив …?“

Пут за Емаус: Да ли је она икада покушавала да поразговара са Хиндусима о разлици између њихових многобројних божанстава и Христа? Очигледно, и да јесте она не би разговарала са њима на претерано ревносан, на начин како то протестанти чине.

Сестра Гаврилија: Она је чекала као прави ученик Христов који нам је рекао, „Подај оном ко ти тражи.“Не дајемо ако се од нас не тражи, јер ако тражим нешто од тебе, то значи да ми нешто недостаје и да сам спреман да то прихватим и разумем. Ако ми држиш проповед, а да те ја ништа нисам питала рећи ћу у себи: „Нек прича, баш ме брига.“ Нећу обраћати пажњу на то што си ми говори. Дакле, она је чекала Хиндусе да јој сами поставе питање. Никада није тек тако делила Јеванђеље, већ је чекала да јој неко тражи. Имала је обичај да им да да читају „Подражавање Христу“ Томаса Кемписа зато што се у тој књизи налазило пуно позивања на Јеванђеље. У једном периоду, када је радила у амбуланти при Шиванандином ашраму, његов ученик, Чичананда разбеснео се усред предавања и плануо. Било му је жао због те реакције и касније се обратио мати Гаврилији: „Јесте чули шта се десило? Постоји ли нека књига да ми дате да прочитам? “ Он је у њој видео човека који поседује неку врсту подвига и духовности. Њему та врста Хришћанства није била позната. Знао је за друге врсте Хришћанства – оне активне, на друштвеном плану, мисионарске школе других деноминација. И тако му је дала Добротољубље. Био је под великим утиском, и после тога је отишао да посети Свету Гору. Хиндуистички монах – замислите само!

[JESSY]

Пут за Емаус: Задивљујуће. Рекли сте да је мати Гаврилија у Индији видлеа пуно младих да тражи гуруа. Какво је било њено мишљење о утицају источне духовне праксе на западно-хришћанску душу?

Сестра Гаврилија: Имала је обичај да каже да је хиндуистичка духовност у реду за Индусе, али што се тиче Европљана или Американаца, који одлазе тамо да траже Бога, они имају једну особину коју Индуси и њихови дедови немају – а то је извесна доза духовна гордост.“Желим да постанем Хиндуиста да бих се разликовао од својих пријатеља у Француској, Италији, Америци.“ Ово искушење је блиско људима који су сталној потрази за егзотичним духовностима. Говорила је: „Дођу тако обучени у наранџасту одећу, пуштених брада и раде ово, оно, али ту је присутно то несретно искушење гордости и због тога многи млади западњаци, који оду у те индијске ашраме заврше на психијатријским клиникама. “ По хиндуистичкој филозофији, гуру, духовни отац, је аватар, за кога се сматра да је сами Бог. Дакле, сад разумете колико јој је било жао те омладине. Говорила је: „Уместо што на прво место стављамо човека, требало би на прво место ставити Бога“.

Пут за Емаус: Мати Гаврилија се никада није упознала са Махатмом Гандијем, јер је он умро пре него што је она стигла у Индију, али сте неколико пута у књизи поменули да га је ценила. Због чега га је ценила?

Сестра Гаврилија: Зато што је на свом ноћном сточићу држао Беседу на Гори и читао је сваки дан. Његова филозофија се заснивала на одрицању од насиља, а такође је изузетно поштовала и Гандија и Мартина Лутера Кинга зато што никада нису насиљем одговарали на насиље. Они су на зло одговарали добрим, и у томе се састоји чудо љубави. Ако ударамо по нечијем поносу, тако никада нећемо стећи пријатеља, али ако човека прихватимо са љубављу, и не будемо агресивни према њему – тада побеђујемо. Милиони Индијаца су се ослободили британске власти на овај начин.

Пут за Емаус: Док је одлазила на путовања по САД можемо да претпоставимо да је разговарала са својим православним сународницима Грцима, али како је успела да допре до Протестаната?

Сестра Гаврилија: Знате, свако од нас има неку крвну групу А, Б, АБ или универзалну О. Мислим да је у духовном смислу припадала нултој групи. Имала је способност да се обраћа људима који су припадали разним духовним правцима и они су је разумели. Дакле, ако је била у могућности да допре до Муслимана и Јевреја, замислите само колико је тек умела да допре до Римокатолика и Протестаната! У књизи се налази прича о томе како је Протестантима одржала предавање на тему Пресвете Богородице. Можете ли замислити то? Предавање је одржала са великим успехом. Једноставно је умела. Љубав нас води да кажемо шта треба и начин на који треба да кажемо.

[JESSY]

Пут за Емаус: Можете ли нам испричати нешто о њеном сусрету са Мартином Лутером Кингом? Ово је посебно важно за нас Американце јер има много људи у црначким заједницама широм САД, који су све више заинтересовани за Православље. Та прича би могла да дода још једну димензију да сазнамо да се једна Гркиња, монахиња, као што је то била мати Гаврилија, дружила са Мартином Лутером Кингом.

Сестра Гаврилија: Само знам да су се упознали, јер у супротном не могу другачије да објасним како се спријатељила са његовом мајком и удовицом Коретом. Познавала их је лично.

Пут за Емаус: Да ли је радила са њима?

Сестра   Гаврилија: Не. У време када их је упознала, пратила је једну слепу особу на путовању са Хаитија до САД на лечење, као и једну слепо-глуву девојку из Атине, која је тражила школу у коју да се упише. Тада је мати упознала Мартина Лутера Кинга. Такође је упознала Роуз Кенеди. Веома је поштовала то што је Кинг био миротворац.

Пут за Емаус: Дакле, након што је пострижена она се није у манастиру задржала заувек? Стално је пратила тај свој унутрашњи глас?

Сестра   Гаврилија: Прво је била искушеница у Витанији, а затим добила позив и благослов Васељенске патријаршије да оде у Цариград, а касније у Таизе и тако даље. Никада није ишла на своју руку. У срцу је била слободан човек, али споља је била у Цркви. Ту је разлика.

Пут за Емаус: Када се вратила у Индију након пострига, како су Индијци и протестантски мисионари са запада, који су је познавали, реаговали?

Сестра   Гаврилија: Бојала се да ће изгубити пријатеље, али догодиле се управо супротно, јер су њени пријатељи Индијци рекли: „Сада сте монахиња, ми смо монаси, па смо још блискији него раније“. Протестантски мисионар из Америке, Стенли Џонс, позвао је мати Гаврилију као монахињу на турнеју по Америци. А знате зашто? Зато што је видео комбоскини [плетену бројаницу] и рекао: „Хоћете да кренете са мном и објасните протестантима све у вези бројанице?“

Пут за Емаус: Ово је добра поука нама да не избегавамо разговоре са другим Хришћанима о вери, зато што су они често отворенији него што ми очекујемо.

Сестра   Гаврилија: Да, и знате шта још? Сви смо ми жедни. Чак и ако човек о томе не размишља, жеђамо за истинама које припадају нашем наслеђу. Чак и ако смо Протестанти, негде у себи знамо да имамо заједничко наслеђе. Протестантизам се појавио током 15. и 16. века, али претходних, ранијих векова имали смо заједничко наслеђе. Зашто смо то наслеђе одбацили? Сада, живим на острву Лерос и током лета овде долази на хиљаде туриста. Пре него што сам почела да пишем књигу о Мати Гаврилији, била сам типична монахиња, и имала сам послушање да сликам иконе. Бавила сам се иконописом и прочитала пуно књига о теологији иконе. Сада, када сретнем неког туристу – обично у једној од цркава – питам их одакле су, али их не питам из које су цркве. Уместо тога, почнем да им говорим о иконама – икона је један од најјачих мисионарских средстава у Православљу. Међутим, литургија је врхунско мисионарско средство. Не морате да разумете ни реч, само се погрузите у литургију. Након тога долазе иконе, тамјан, свеће, све остало. У прошлим вековима морали смо да изађемо из своје земље да бисмо упознали људе из других вера. Сада, ти људи долазе нама. Туризам је изузетно мисионарско средство, јер доводи људе у ваш дом. То даје нам могућност да на љубазан начин – кажем, на начин пун љубави, никада као проповедник, јер проповедање вређа другог – да им се покаже благо које нам је свима заједничко.

[JESSY]

Пут за Емаус: У књизи, мати Гаврилија говори о послушности и каже: „Шта вреди послушање ако човек нема љубави? Каква је сврха бити беживотни робот? Најважније је волети“. Може ли ово елаборирати?

Сестра   Гаврилија: Да, овде имамо речи „послушност“, и „дисциплина“. Многи људи мешају те две речи. Једно је бити послушан, а друго је бити дисциплинован. Бити дисциплинован то је као када војник каже: „Да, ви сте тако наредили и сада ћу поћи на врх брда и побити три хиљаде људи, а онда ћу се вратити“. Ту није присутно осећање љубави. Најјаснији пример послушности је наш Господ, који је дошао на земљу из послушности своме Оцу. „Послушни“, како свети Павле каже, „до смрти на крсту“. Када је човек послушан он не сме да заборави да реч послушност у себи садржи љубав. Ово је истина чак и ако се извади из контекста Цркве и стави у контекст двоје младих који се воле. Неко жели да уради шта год други жели, „Идемо у биоскоп“. „Идемо.“ Или, „Не, идемо у планине.“ „Важи, идемо да пешачимо“. Желиш то што други хоће, чак и пре него што сазнаш шта он жели. Дакле, верник је онај ко жели све што Бог жели. У томе је ствар, и на то је мислила мати Гаврилија. Могу да се дисциплинујем, али то није ништа. Битно је да будемо послушни се љубављу. Када знамо да нас наш Небески Отац воли, не можемо а да не будемо послушни. Када знамо да нас наш земаљски духовни отац воли, желимо да га послушамо. Након што сам упознала мати Гаврилију, она је постала моја духовна мати, и шта год да ми је говорила, ја сам то радила, не зато што сам била дисциплинована, већ зато што сам била послушна с љубављу. Дакле, ако имате потешкоћа да урадите и најмању ствар коју вам ваш духовник налаже, то значи да у вашем односу нема довољно љубави.

Пут за Емаус: Управо тако. У том истом смислу, отац Лазар Мур, који је био духовник мати Гаврилији у Индији, изјавио је нешто врло интересантно: „Иди куда год пожелиш, чини шта год хоћеш, све дотле док се придржаваш постова“. Да ли је пост био једно од њених главних, уобичајених метода?

Сестра Гаврилија: Да. Када смо се упознале, покушавала сам да постим како Црква то од нас тражи. Пре тога нисам појма имала шта је то пост. Убрзо сам схватила колико је пост мудра ствар зато што када постиш имаш мање енергије, мање адреналина, мање свега што потпомаже да се живи у оваквом савременом свету, стога пуно енергије се усмерава на небеско. Више нисмо претерано везани за то шта ћемо да једемо и пијемо. Прве године када сам упознала мати Гаврилију, нешто мало пре Великог поста, и покушавала сам да постим по типично монашком обичају – који није за лаике – да не једем и не пијем прва три дана. Била сам пуна ентузијазма, скоро зилот, па сам постила та три дана. Нисам била на земљи, већ негде другде. Имала сам осећај да лебдим. Дакле, било ми је фантастично. Годинама касније, нисам више могла тако да постим јер кад сам постала монахиња постала сам и анемична, али ипак, тај метод Цркве је веома мудар. То помаже да се дубоко види у своје срце, да се погледа даље од ове земље. Помаже да се осећамо другачије.

[JESSY]

Пут за Емаус: То је интересантно због тога што би човек очекивао да јој отац Лазар пише о смирењу или молитви, а он јој пише о нечему тако телесном и обичном.

Сестра Гаврилија: Да, и ако човек пости он стиче осећај да је заштићен, како у писму каже и сам отац Лазар. Када постимо имати већу заштиту од непријатеља.

Пут за Емаус: Још један интересантан цитат мати Гаврилије је следећи: „Ако желимо да будемо добри монаси требало би да у сваком тренутку дајемо првенство и предност Богу у односу на монаштво“.

Сестра   Гаврилија: Да, зато што смо понекад склони да се зауставимо на спољашњем изгледу, на спољним елементима монаштва, на правилу: „Носиш ово, седиш овако, ово радиш, овоме дајеш предност“. На то је мислила када је говорила да у сваком тренутку треба дати Богу првенство над монаштвом у смислу правила, ритуала. Читамо код пустињских отаца, када је један од отаца био на молитви и неко му је покуцао на врата, он је отворио и претварао се као да се до тог тренутка када је овај закуцао на врата није молио. Примио је брата, поразговарали су, и након што је брат отишао, авва је наставио да се моли. Понекад ми монаси упаднемо у ту замку, „Ја сам монах и од три до четири часа врата су затворена“. На то је она мислила. Наравно, ми поштујемо одређена правила, али дајемо првенство Христу.

 

[JESSY]

Пут за Емаус: А њена врата су увек била отворена?

Сестра Гаврилија: Имала је она своје време, наравно, која је проводила у потпуној усамљености, али то је било у касним ноћним часовима. Стално су је позивали телефоном, и до једанаест часова увече, али после једанаест до раног јутра била је слободна. Суштинска ствар није да човек постане монах, већ је суштина у томе да човек постане Хришћанин. Ту је разлика.

Пут за Емаус: Дала је леп одговор на питање: „Када видимо нешто погрешно у другом, како можемо да га променимо?“ Чини ми се да је кључ њене личности у томе да никада није хтела да мења људе.

Сестра   Гаврилија: Никад.

Пут за Емаус: Како су се промене дешавале у људима који су били са њом?

Сестра Гаврилија: Даћу вам један једноставан пример. Сећам се, једне рекламе од пре много година за детерџент за прање веша. Жена пере одећу у обичним детерџентом – али одећа испада сива или жућкаста – и тако она пита ту „паметницу“ која је своје рубље опрала у „правом“ детерџенту: „Ах, како ти је веш тако диван?“. Друге можемо да променимо тако што ћемо им показати своју чисту одећу. На тај начин други може да каже: „Желим да будем као ти“. Дакле, видите, човек добија неки ентузијазам у свом срцу и жели да постанете то чему се диви. Када сам је први пут срела, рекла сам: „Ајме мени, шта ћу да радим? Тако сам сва оваква, онаква, и ово и ово (све негативне ствари). Желим да будем мало боља …“

Пут за Емаус: Дакле, она је људима давала подстрек и надахњивала их да преиспитају себе.

Сестра Гаврилија: Да, прихвативши човека кроз љубав. Прихватањем човека, он би схватио своје стање, страшно стање у коме се налази… Можемо објаснити на примеру двоје који се воле. Знате, у грчком имамо реч за однос Бога према Његовим створењима а то је маникос ерос, „манична љубав“, а можемо многе закључке извести посматрајући заљубљени млади пар који жели да се венча. Они стално теже да постану бољи, тако да их онај други партнер још више заволи и прихвати. Наш однос са Богом је исти такав, желимо да будемо бољи пред Њим, јер он је чиста белина, док смо још увек сиви или умрљани. Желимо да будемо достојнији. Иако нико од нас није одстојан, желимо да будемо достојнији у тој нашој недостојности. Једино се на овај начин може изазвати промена у другима.

[JESSY]

Пут за Емаус: Хтедох да вас питам какво је било схватање мати Гаврилије у вези духовног материнства и како је одржавала везе са својом духовном децом. Знам да у Русији, добри духовни оци дају све од себе. Можда су у почетку људи усредсређени на свог духовног оца ако нису имали јако искуство Христа, али, како се полако оцрковљавају, духовни отац ће их нежно одбити од себе и усмерити ка Христу.

Сестра   Гаврилија: Одбити од себе је права реч и ја сам то лично искусила када је дошао тренутак мог монашког позива. Морала сам да одем. Била сам потпуно одсечена, а она ме је одбила од себе као сваки љубављу испуњени духовни родитељ. Основа њеног односа са Богом и са нама је био однос који видимо на икони три анђела Свете Тројице – Син и Свети Дух приклањају главе Оцу. Онда, Христос одлази и на дан Педесетнице Свети Дух каже: „Син“, Он говори о Христу. Међу њима постоји однос пун смирења и сваки главом наклоњеном указује на Оног Другог. Знате глумци на сцени, након што се завеса спусти и изађу да се поклоне, сви показују један на другог. Тако и ми треба да чинимо, и управо то духовник, духовна мати, отац мора да каже: „ја не чиним ништа. Бог чини све. Морамо бити провидни, тако да кроз нас други види Христа, а не нас. Дефинитивно не нас.

Пут за Емаус: Да. Она је такође творац оне познате изреке. „Свако треба да схвати и размисли о чињеници да у овом свету заузима посебно место и да пре њега, нико никада није живео ко је био исти као он. Јер, да је било када у историји постојао неко као што је он, онда не би било потребе да баш он постоји.“

Сестра   Гаврилија: Да, свако од нас је јединствен. Богу никада не понестаје креативности, комбинација, а то је за наше доба клонирања велики потрес. Јединственост је нестала из историје, и људи ће имати своје копије. Ми смо јединствени, зато што је наш однос са Богом личан. Однос са Богом није однос масе са неким. Ми нисмо као она лутка од соли из индуске народне приче, која поставља питање: „Ко сам ја, шта сам ја?“ Она је дошла до обале и како је почела да улази у море схватила је: „Сада, знам ко сам“, док се растапала у мору. Ми Хришћани наглашавамо личност и јединственост сваког човека. Ми се не растапамо у Богу као у некакву божанску супу. Ми задржавамо нашу личносност, а то се види на лицима светих.

[JESSY]

Пут за Емаус: Како је по вашем мишљењу мати Гаврилија подржавала индивидуалност у контексту монаштва?

Сестра   Гаврилија: У Грчкој напредују оне монашке заједнице у којима игумани и игуманије поштују појединачну личност и дар који та личност има, у којима се монасима и монахињама даје ветар у леђа да развијају таленте, где се монаси и монахиње поштују такви какви јесу уместо да се њихова индивидуалност ломи тако да постану роботи, и да зависе од својих игумана и игуманија. Зато што нас је Бог створио јединственима, свако има другачију личност, ко сам ја да ти говорим ако имаш дар за грнчарију, или музику: „Не, ти буди нешто друго“. Ако сам иконописац, зашто да се форсирам да радим нешто друго? Бог ми је дао тај дар, а ја га нисам узела. Дакле, процветаће оне монашке заједнице које окрилаћују ове таленте и склоности, и мати Гаврилија је размишљала на тај начин. Имала сам благослов да упознам оца Софронија Есекског. Он је и сам био уметник, и храбрио је своје монахе и монахиње да развијају свако своје посебне таленте. Мати Гаврилија је на исти начин размишљала.

 

Пут за Емаус: Један од проблема на Западу је што људи које одлазе у манастир су тек прешли на Православље. Пуни су ентузијазма да се окушају у томе, и труде се у Православљу које им је у ствари страно, јер живе у једној, изузетно изолованој, секуларизованој култури, па се укалупљују у одређена правила и покушавају да постигну једномислије. Великo искушење овде је да човек уобрази да има православан поглед на свет и да зна како да га примењује само зато што је прихватио Православље. Из вашег личног искуства и из свега што знате о какво је мишљење мати Гаврилије било, можете ли да нам кажете нешто о томе како ми који смо прешли на Православље да развијемо истински, православни поглед на свет а да нас не прогања наше неадекватна убеђења шта је православно, а шта не?

Сестра   Гаврилија: Ако не желите да вас самељу онда немојте бити део заједнице која меље појединца. Прво, покушајте да неко време проведете у заједници у коју хоћете да ступите. Наравно, на површини све може да изгледа, онако, „демократски“, али петог дана или пете седмице можемо уочити неке ситне детаље, јер Бог увек дозвољава ситне детаље да открију какво је стање. Ако сте схватили да је та заједница у складу са вашим срцем, онда останите ту. Ако не, онда пођите негде другде, јер једна те иста заједница једном човеку може бити тешка а другом лака. Посматрајте лица осталих чланова. Да ли су хладни, несрећни, без духовног жара, разочарани? Наравно, није лако бити истог мишљења, једног духа, једног срца, али можемо да изаберемо најбоље. Православни поглед на свет је скроман, љубазан однос према целом свету. Молитвено настројење, прихватање (до одређене догматске тачке поена) «другости» оног другог, стање неосуђивања … то је пут Господа нашег. Он је прихватио читав свет, преобразивши свет кроз Његову Љубав. Упознала сам многе који су прешли у Православље који су одједаред постали „судије“ и „обновитељи“ нове вере. Прихвати, поштуј, схвати да ћеш и у наредне две хиљаде године чинити исте ствари, ако не и горе. Признај у свом срцу и буди захвалан за крв мученика која је проливена да би ти могао слободно да идеш у цркву. Живи у свом срцу истину „Нека буде воља Твоја“ свакодневно. Ништа се не дешава, чак ни оно што се дешава у Цркви, без Његовог знања и дозволе. Стави на Крст своју логику и све што ти сматраш да је најбоље. То ти је последња шанса за истинско смирење. Мати Гаврилија је имала обичај да каже: „Само се горди саблажњавају“. Дакле, немој да те ишта саблазни.

[JESSY]

Пут за Емаус: Претпостављам да исто важи и за одабир парохија. У великим градовима, понекад постоји и неколико парохија да се између њих изврши одабир.

Сестра   Гаврилија: Да, то је Православље, да смо слободни. Слободни смо да одаберемо пријатеље, цркву, духовника, манастир. Мислим да је Свети Јован Лествичник рекао да онај ко иде у манастир мора сам да изабере свој манастир, да ни његов духовни отац не може изабрати уместо њега. Мати Гаврилија би рекла: „Добро, имамо овај и онај манастир. Иди мало по манастирима па ћемо поразговарати о томе“. Тако сам отишла неколико дана тамо, неколико дана овамо. Твој живот је само твој, и мораш се помирити са тим.

 

Пут за Емаус: Многи Православни се жале каква су времена дошла, тешко им пада морална деградација и питам се шта можемо да урадимо да то зауставимо. У вашој књизи сте написали следеће речи мати Гаврилије: „У нашој земљи морал друштва се променио и личи на морал који влада у северној Европи. Међутим ми не можемо да зауставимо та кретања. Древни Грци кажу: Ако ти судбина донесе нешто, претрпи и добро се понеси, јер ако презреш тај дар нанећеш себи бол а судбина ће те и даље оптерећивати. Свидело се то нама или не, мораћемо пливати куда река тече.“ Ми на Западу желимо да покренемо кампању, да урадимо нешто по том питању. Како да сагледамо овај савет старих Грка без осећаја да смо на неки начин издали Христа јер нисмо иступили и нешто учинили по том питању?

Сестра   Гаврилија: Не, то није издаја. А у исто време, нешто није забележено у овој древној грчкој пословици, а то је да морамо прво да се помолимо Богу. Али на Западу, прво се штрајкује, пишу петиције. Прво треба да клекнемо и помолимо се за народе, омладину, лекаре и медицинске сестре, све „угрожене врсте“ нашег времена. А управо то не радимо – не помолимо се. Требало би да служимо свету литургију за њих. Следеће недеље сам позвана на литургију под покровитељством Грчког лекарског удружења. Заједно иду на свету литургију, моле се заједно, јер су то хришћани лекари – још увек није настала потпуна пустош. Дакле, ако желимо да прокоментаришемо ову реченицу о судбини, мислим да се контекст односио на омладину и промискуитетан живот, и то је одличан пример.

Не можемо се борити против промискуитета, али морамо отворити своје срце. Уместо да кажемо: „Мораш ово, а не смеш то да радиш“, можемо да им кажемо: „Не слажем се са тобом. Мислим да би требало да учиниш ово или ово“, али да у сваком случају држимо комуникацију отвореном. Ако затворимо врата омладина ће бити изгубљена и отићи ће да утеху пронађе на другом месту, обично код својих другова.

Пут за Емаус: Како је мати Гаврилија држала та врата отвореним, а на пример у овом случају знам да није одобравала такво понашање и то је младима и говорила?

Сестра   Гаврилија: Она је том проблему приступала на позитиван начин, младима је говорила да би требало да задрже чедност, да не повређују и спаљују своје „љубвене ћелије“, тј. способност да воле, тако што ће мењати пуно партнера. Ако се мењају партнери, онда човек није у стању да воли, да сања, и ако није у стању да воли већ у 20 или 25, шта му преостаје? Како ћу пронаћи личност са којом ћу сјединити свој живот ако сам изгубио способност да волим? Дакле, на овакав позитиван начин треба да се приближимо проблему, уместо морализаторског пуританизма којим се једноставно наређује – не смеш то и то. Али ако ми даш објашњење зашто не би требало нешто да чиним, то не мора да значи да ћу се ја одмах изменити; међутим, то што си ми казао остаће ми у сећању, и у Божје време ће донети плод. Семе ће израсти.