Чека нас празан гроб

[.............]

Док сам био помоћник свештеника присуствовао сам многим, многим сахранама.

Не бих умео рећи да ли је то добро или лоше. Једноставно је природно.Видео сам много мртвих људи и много уплаканих поред њиховог одра. Децу, унучад, браћу, сестре, мајке, пријатеље. Сећам се, један човек је исшколовао свог сина иако је био веома сиромашан. Борио се као лав. Син је постао светски цењен научник. Дошао је изиностранства, написао и прочитао посмртни говор свом оцу. Говор је био дирљив, диван, пун топлине и наде, пун неке радосне туге: сви су тужни што се опраштају од старца, али су радосни што је он био део њиховог живота.
На крају, док су деду спуштали у раку, унука је узела виолину и засвирала.
Свирала је и плакала, док је грумен по грумен земље падао на ковчег.
Не би било уопште неумесно рећи да је ово била једна лепа сахрана. Старац се изборио, оставио диван траг у животима своје деце, унучади, пријатеља, дочекао дубоку старост и отишао тамо куд ћемо сви.
А био сам и на страшним сахранама.
Кад умре неко млад, или релативно млад.
Изненада, ниоткуда, нису били спремни за опроштај ни покојник, ни његови најближи.
Језа, какву никад и нигде нисам сретао.
Потребна је велика храброст тим људима који се изненада опраштају. Верујем да прођу месеци док не схвате да те особе заиста нема.
И свака част нашим свештеницима, да вам кажем. Треба тада певати и молити се. Треба тада имати срца. Имати вере.
Могао бих много и о тим и таквим сахранама да кажем, али не желим.
Не знам зашто млади умиру. Нико не зна, осим Бога. Поверење у Њега једино ме држи да не паднем у очај.
Чврсто верујем да наши преминули оду на неко боље место.
А то што нама остане та шупљина у грудима, то је некако део овог окрутног живота.
Губимо и губићемо драге људе.
И неко ће изгубити нас.
Али сви ћемо се, на крају, пронаћи и схватити да нико никада и није био заиста изгубљен.
Постоје још неке сахране на којима сам био, оне најужасније.
Сахране на којима нико није плакао, на којима је било веома мало људи који испраћају особу за коју заиста и не маре.
Никад на горем месту нисам био. Као да спуштају камен у раку. Као да то није био жив човек.
Е, то је мера човекова.
Не колико је живео, већ како је живео - какав је траг оставио за собом.
Не какву је каријеру изградио, већ колико је љубави подарио другоме.
Треба ценити време које смо имали и имамо са драгим људима, јер они су наш дар.
И треба живети тако да тај дар преносимо даље.
Ако сам нешто научио док сам гледао лица уплаканих људи на сахранама, то је да не треба штедети време које нам је поверено да проведемо са вољенима.
Ако ме је нешто дотакло док сам гледао лица упокојених људи, то је свест да нико од нас не зна кад ће Добри Бог одлучити да намигне и нама, и одвоји нас, бар на неко време, од најдражих.
Ако нешто знам, сасвим сигурно и извесно, то је да треба заиста живети и не одлагати живот за касније.
Небо никога не чека. Али на небо не крећемо кад умремо.
Небо је овде и данас.
Живи и воли.
Јер шта је друго, заиста, и важно?
И не заборави никад да ће сви гробови овог света остати празни онима који су изабрали да следе Христову љубав.На крају, док су деду спуштали у раку, унука је узела виолину и засвирала. Свирала је и плакала, док је грумен по грумен земље падао на ковчег. Не би било уопште неумесно рећи да је ово била једна лепа сахрана. Старац се изборио, оставио диван траг у животима своје деце, унучади, пријатеља, дочекао дубоку старост и отишао тамо куд ћемо сви.А био сам и на страшним сахранама.Кад умре неко млад, или релативно млад. Изненада, ниоткуда, нису били спремни за опроштај ни покојник, ни његови најближи.Језа, какву никад и нигде нисам сретао.Потребна је велика храброст тим људима који се изненада опраштају. Верујем да прођу месеци док не схвате да те особе заиста нема.И свака част нашим свештеницима, да вам кажем. Треба тада певати и молити се. Треба тада имати срца. Имати вере. Могао бих много и о тим и таквим сахранама да кажем, али не желим.Не знам зашто млади умиру. Нико не зна, осим Бога. Поверење у Њега једино ме држи да не паднем у очај. Чврсто верујем да наши преминули оду на неко боље место.А то што нама остане та шупљина у грудима, то је некако део овог окрутног живота.Губимо и губићемо драге људе. И неко ће изгубити нас.Али сви ћемо се, на крају, пронаћи и схватити да нико никада и није био заиста изгубљен.Постоје још неке сахране на којима сам био, оне најужасније.Сахране на којима нико није плакао, на којима је било веома мало људи који испраћају особу за коју заиста и не маре.Никад на горем месту нисам био. Као да спуштају камен у раку. Као да то није био жив човек. Е, то је мера човекова. Не колико је живео, већ како је живео - какав је траг оставио за собом.Не какву је каријеру изградио, већ колико је љубави подарио другоме.Треба ценити време које смо имали и имамо са драгим људима, јер они су наш дар. И треба живети тако да тај дар преносимо даље.Ако сам нешто научио док сам гледао лица уплаканих људи на сахранама, то је да не треба штедети време које нам је поверено да проведемо са вољенима.Ако ме је нешто дотакло док сам гледао лица упокојених људи, то је свест да нико од нас не зна кад ће Добри Бог одлучити да намигне и нама, и одвоји нас, бар на неко време, од најдражих.Ако нешто знам, сасвим сигурно и извесно, то је да треба заиста живети и не одлагати живот за касније. Небо никога не чека. Али на небо не крећемо кад умремо.Небо је овде и данас. Живи и воли.Јер шта је друго, заиста, и важно?И не заборави никад да ће сви гробови овог света остати празни онима који су изабрали да следе Христову љубав.

Извор: Авденаго

[JESSY]

пре 50 минута, ............. рече

на страшним сахранама.
Кад умре неко млад, 
Изненада, ниоткуда, нису били спремни за опроштај ни покојник, ни његови најближи.
Језа, какву никад и нигде нисам сретао.
Потребна је велика храброст тим људима који се изненада опраштају. Верујем да прођу месеци док не схвате да те особе заиста нема.

na zalost , prodju i mnoge godine a ti ne mozes da shvatis...ipak nije prirodno da roditelji sahranjuju decu...

[JESSY]

пре 52 минута, ............. рече

Могао бих много и о тим и таквим сахранама да кажем, али не желим.

volela bih ipak i tome da cujem tvoje misljenje...

[JESSY]

пре 55 минута, ............. рече

Не знам зашто млади умиру. Нико не зна, осим Бога. Поверење у Њега једино ме држи да не паднем у очај.
Чврсто верујем да наши преминули оду на неко боље место.
А то што нама остане та шупљина у грудима, то је некако део овог окрутног живота.

Али сви ћемо се, на крају, пронаћи и схватити да нико никада и није био заиста изгубљен.

potpuno se slazem...

[JESSY]

пре 58 минута, ............. рече

како је живео - какав је траг оставио за собом.
 колико је љубави подарио другоме.
не треба штедети време које нам је поверено да проведемо са вољенима.
 нико од нас не зна кад ће Добри Бог одлучити да намигне и нама, и одвоји нас, бар на неко време, од најдражих.

[JESSY]

1 hour ago, ............. рече

Небо је овде и данас.
Живи и воли.
Јер шта је друго, заиста, и важно?
И не заборави никад да ће сви гробови овог света остати празни онима који су изабрали да следе Христову љубав.

ово је велика утеха...и смисао даљег живљења...

[Alegzandar]

@.............  Само настави да пишеш брате мој у Христу, јер дјелују ти ријечи..

[Milica Bajic]

Можда ће вам бити интересантан одломак из књиге "Доктор Живаго" Бориса Пастернака на тему смрти :

-----------------

...али непрекидно један исти, бескрајно истоветан живот испуњава васиону и сваког тренутка се обнавља у небројеним сједињавањима и преобраћањима. Ето, ви страхујете да ли ћете васкрснути. Међутим, ви сте већ васкрсли кад сте се родили, а то нисте ни приметили. 

Да ли ће вас болети? Зар тканина осећа своје распадање? То јест, другим речима, шта ће бити с' вашом свешћу? А шта је то свест? Да погледамо: 

Свесно желети сан - сигурна несаница, свестан покушај да се осети сопствена пробава - сигурни поремећај њене инервације. Свест је отров, средство за тровање субјекта који га примењује на себи. Свест је светлост која избија напоље, свест нам осветљава пут пред нама да се не спотакнемо. Свест, то су упаљени фарови пред локомотивом у покрету... Окрените их да светле унутра и догодиће се катастрофа.

Дакле, шта ће бити с' вашом свешћу? Вашом. Вашом. А шта сте ви? Е, ту је чвор. Размотримо најпре. По чему ви себе памтите, кога сте дела свог бића били свесни? Својих бубрега, јетре, крвотока? Не. Колико год се присећали, увек сте себе затицали у некој спољној делатној манифестацији, у делима ваших руку, у породици, у другима. А сад пажљивије. Човек у другим људима, управо то је човекова душа. Ето шта сте ви, ето чиме је дисала, хранила се и заносила ваша свест. Вашом душом, вашом бесмртношћу, вашим животом у другима. И шта онда? Били сте у другима, у другима ћете и остати. И какву за вас разлику представља што ће се то после назвати успоменом? То ћете бити ви који сте ушли у састав будућности.

------------------

[.............]

пре 38 минута, Vegeta рече

Apokatastaza je pod anatemom. 

Odnosi se na dobre ljude pune ljubavi... Ne možeš nekom reći: E, pa da, tvoj otac (brat, muž)  je sad sigurno u paklu, bio je smradina, nećete se nikada više sresti...  :o O  izgubljenima drugom prilikom....