Дејан Мачковић: Криво сједи, право бесједи

[Поуке.орг - инфо]

Када су Јевреји бјежали из ропства, једна од највећих и последњих у низу заповјести била је да закољу јагње и намажу врата његовом крвљу, како би их анђео смрти мимоишао. Ова заповјест постаје јаснија у свјетлу чињенице да је у древном Мисиру јагње било бог. 
 

Једна од представа бога сунца је мушкарац с главом младог овна, а и Хорус, бог рата, као један од најмоћнијих богова Пантеона и директно повезан с фараоном, имао је и титулу „јагње божије“. У таквим околностима, Јевреји добијају заповјест да директно испровоцирају фараона тако што ће не само одбити да служе идолу, него ће га и убити и појести, а потом се додатно по комшилуку хвалити тиме стављањем крви на врата. Шта се даље дешавало, гњев фараона, бјекство и прелазак преко Црвеног мора, углавном знамо. Дакле, наша духовна историја, лична и колективна, почиње провокацијом и елиминацијом идола коме одбијамо да служимо.

 

На сличан начин и у нашој чаши воде, раздијелиле су се воде и подигла се бура поводом текста о тренутном црквеном сукобу, који је потпуно нехотице дирнуо у лажне богове којима неки међу нама служе. Тако је, последњи у низу, Владимир Вељковић моје идеје окарактерисао прво као бољшевичке и стаљинистчке, а потом је у њима видио чак и елементе Мусолинијевог фашизма, закључивши на крају да сам националиста. Осим ових етикета, Вељковићу се из неког разлога учинило да заговарам тоталитаристички приступ теологији у коме би неки центар прописивао основне смјернице теолошког размишљања. Не знам зашто је то помислио, али у своју одбрану могу само рећи да то није истина, нити то сматрам, нити сам то икад игдје написао или рекао. Нигдје ни у једном свом тексту, нисам предлагао да се уведе дисциплина, нити да се гуши мисао, као што ми приписује Вељковић, напротив, позивам на креативност и слободу.

 

Међутим, сматрам да слобода и креативност ипак морају да буду конкретни и црквеноградитељни, а не јалови и сами себи циљ. Циљ писања црквеног текста не може бити: „Види ме мама што сам паметан.“ Одбијам идеју да је теологија самодовољна, независна од Цркве и живота у Цркви. Сматрам да је теологија слушкиња Цркве и представља само почетак и мали дио на путу богопознања, који су многи боговидци чак и прескочили, док истовремено многи који знају теологију Бога никад нису спознали. Ипак, да не би било забуне, морам да нагласим да је Црква првенствено богослужбена заједница, али у свијету се јавља у три израза – постојања: 1) есхатолошка: заједница живих и мртвих; 2) Црква царског свештенства (свих крштених); 3) Црква као институција (Синод, Сабор). Бити богослов значи управо вјешто изналажење теолошких рјешења кроз сва три израза њеног постојања, а не игнорисање било ког наведеног. Реалистична позиција теологије подразумијева дијалектичку одговорност: према царском свештенству, према јерархији и на крају есхатолошкој визији Цркве.

 

Управо зато, теологија која није у служби Цркве је лажни бог, и не само да одбијам да јој служим и аплаудирам, него ћу се трудити да је уклоним гдје год стигнем. Тако поступа свако ко је човјек Јеванђеља и ко живи по Јеванђељу.

 

Због свега реченог, морам да кажем да је срамота што је веома мали број српских теолога уопште узео учешћа у дискусији о најважнијем црквеном проблему нашег доба. Изузев часног изузетка оца Дарка Ђоге, стотине наших теолога, болоњских и неболоњских мастера, доктора, професора и свих других, који обично имају став на сваку тему, па ево чак и о разликама између Лењина и Стаљина, сада већ седмицама ћуте и игноришу овај проблем, или говоре о потпуно неповезаним стварима.

 

Примјера ради, у одговору на мој одговор (?!), Вељковић се хвали да је нашироко објашњавао пријатељу проблем украјинске кризе, да би на крају своју мудрост и рјешење тог питања задржао за себе и свог пријатеља, а нама осталима лаконски предлаже – „интернационална православна теологија на принципима саборности и једногласија“. Наизглед, ово рјешење је једноставно и генијално и право је чудо да га се нико до сада није сјетио ни на Фанару, нити у Москви. Међутим, чини се да га нико није обавијестио да је раскол пред нама управо зато што не постоји саборност и једногласије (по 34. апостлском правилу). Поврх свега, ова изјава је по дубини и смислу равночасна изјави новоизабране Мис кобасицијаде у Доњем Пролошцу: „Желим мир у свијету и љубав међу свим народима.“ Осим што је ово најблаже речено увредљиво према сваком ко је ишао у било коју богословску школу, уједно не представља никакав допринос дискусији на тему украјинске црквене кризе.

 

Моја основна идеја је била, и она је сасвим јасна свим људима добре воље и којима је интерес Српске Православне Цркве на срцу, да теологија као наука, поред свих својих дужности и обавеза, мора да помогне Цркви у очувању њених интереса: јединства, цјеловитости и одбрани аутокефалије. Нигдје нисам рекао да треба да се лаже или измишља, него да се пронађе садржај за оправдање одлуке да се бранимо. Ко је добар теолог он не лаже, нити ће икада лагати, него ће наћи начина да нагласи дијелове Предања који иду ка циљу очувања интереса СПЦ.

 

С друге стране, црно-бијели приступ теологији који се предлаже, јесте инфантилан и личи на дјечије бунцање. Православна Црква је халкидонска Црква која вјерује да је Црква тијело Христово, у којој су несливено и неразлучиво спојене божанска и човјечанска воља и енергија. Према томе, у свим црквеним одлукама постоји људски елеменат. Тврдити другачије је јерес. Гдје постоји људски елемент, постоји и интерпретација, а интерпретација увијек зависи од климе, географије, политике итд. Зато негодовање на позив теолозима да додатним ангажовањем на истраживању историје, права, па и политике, у циљу олакшања и стварања интерпретација и давања теолошког основа људским одлукама Цркве, пројављује дубоко неразумијевање не само украјинског проблема, него и саме суштине богословља.

 

Не постоји само једна теологија као нека апсолутна истина, сува наука коју неко покушава да изврне и потчини, како ми погрешно пребацује Вељковић. Вјеровати да постоји само једна теологија значи бити човјек једне књиге, и већина теолога ту идеју напусти у већ на првој години студија. У разним епохама и разним поднебљима, расле су и развијале се различите теологије. Историја хришћанства је почела са Александријском и Антиохијском школом тумачења, касније смо имали крштењску теологију, па потом евхаристијску, па паламитску, пијетистичку итд. Данас видимо да код нас постоји и анационална теологија, која сматра да српско национално питање није битно, да је Црква изнад и мимо нације. То је сасвим легитимно мишљење и ја га не спорим. Мени лично је ближе схватање, које је доминантно у свим другим Православним Црквама, да је питање националне аутокефалије тренутно најважније питање.

 

Уосталом, ако би постојала само једна теологија, самодовољна, самостална и независан и божански непристрасан ентитет, како бисмо могли објасити чињеницу да и Москва и Цариград своје потпуно удаљене позиције бране том једном те истом теологијом?

 

У свом кратком и јасном тексту, Вељковић ми учитава неколико етикета које уопште не желим да коментаришем јер се, с једне стране, не познајемо лично да би могао то да закључи, а с друге стране, такве идеје се не могу ишчитати из мојих текстова. Стога, не могу ни да наслутим одакле му такви утисци, и због чега уводи аргументацију ad hominem. Прва конкретна теза у његовом тексту јесте да је веза између „сорошеваца и исламиста ван сваке логике, истинитости и објективности“. С овом тезом се не слажем из неколико разлога. Прије свега, политичке, економске и војне везе двије поменуте глобалне силе су општепознате и обрађене су у бројним студијама. Не бих да улазим у расправу ко је створио Бин Ладена, ко је финансирао Исламску државу, ко је узроковао и финансирао  посљедњу сеобу народа итд, него бих се радије кратко, за потребе овог аргумента, осврнуо на исте идеолошке обрасце понашања и дискурса те двије стране једног те истог новчића.

 

Колоквијално речено „сорошевци“, или тачније читава лепеза либерала, самопрозваних љевичара и осталих из те хетерогене групе су једнако фундаменталисти, нетолерантни, агресивни и хистерични по читавом низу питања и тема, готово на исти начин као и најагресивији исламисти. Сорошевци имају своје лажне богове, свете краве и јагањце, ради којих су у стању погазити достојанство било које људске личности. Треба ли икога подсјећати на понашање и испаде оних који осјете да су барем макар и вербално угрожени недодирљиви идоли попут екологије, веганства, фамозних људских права, говора политичке коректности, родне раноправности, говора мржње и свих других псевдобогова којима су покорили Европу и од чијег спомена замукну и најхрабији. Једина разлика између њих и исламиста јесте што (још увијек) не могу никог да убију, иако се већ одавно за неке ствари које су чак и прије тридесет година спадале у основни домен слободе плаћају новчане казне, или иде у затвор. Исламисти имају свога идола, а сорошевци свога, све су остало нијансе, свака идолатрија је иста, па и ова наша теолошка, а идоли, као што знамо, имају уши и не чују и имају очи, а не виде, зато је било која расправа с идолопоклоницима бескорисна.

 

Ипак, желим да нагласим да је моје именовање одређених теолошких струјања као „сорошевских“, било првенствено колоквијално и у циљу појашњења анационалног дискурса и емоција код појединих теолога. Овдје је веома битно да нагласим да ни у једном тренутку нисам помислио, а још мање рекао (!) да је било ко врбован од стране Сороша и његових сила, тако да је ово подметање Вељковића првенствено нечасно, а затим и лажно. Заправо, сматрам да су присталице условно речено „сорошевске“ теологије у СПЦ, само напросто људи једне књиге и жртве једне пропаганде у којој су слушали оно што се прокламује и говори, а нису гледали шта се и ради.

 

На крају, користим ову прилику да позовем све да помогну да се највећи проблем Православне Цркве нашег доба ријеши, свако по својим даровима, неко молитвом, неко интелектуално, неко практично. Етикетирањем других и подметањем читавих фраза, гутањем камила и цијеђењем комараца, не прави се конструктивна атмосфера нити се долази до рјешења. Позивам да се не одговара Дејану Мачковићу, него да свако од учесника и свако од теолога напише свој став о украјинској кризи или питању Македоније, тада и само тако ћемо бити одговорни људи своје Цркве.

 

Извор: Теологија.нет

View full Странице