Мјесто гдје вас порази љубав

[Поуке.орг - инфо]

Интервју проф. Мирка Тољића за дневне новине „Дан“  уочи освећења манастира Стањевићи 

Многи који су некада пролазили или походили Манастир Стањевиће који се налази на јужним падинама Ловћена, сигурно су дијелили усхићење и удивљење које ова обновљена светиња изазизива и данас. Један од оних, који се осјетио привилегованим боравком у Манастиру Свете Тројице, или Манастиру Стањевићи, јесте и ликовни умјетник, професор на требињској Академији ликовних умјетности Мирко Тољић.

Јер, не можете се отети утиску који ствара склад планине и близина морске обале, историја којом одише сваки стари камен који битише на овом мјесту постојано од 1338. године, што ће рећи да сада прославља 680 година одолијевања историји и људима, природи. Истовремено, свједочећи и величајући Бога. Данас, почиње Велико освећење обновљене светиње а у оквиру централне свечаности којом се обиљежава 680 година Манастира Стањевићи, који је ово друго име добио по истоименом братству. А, биће ово прилика и да се сви заједно подсјетимо и чињенице да је захваљујући лози Петровића овај манастира скоро 150 година био њихова друга престоница. А, да сјећање не би било кратко, ИИУ „Светигора” и Туристичка организација Општине Будва издали су и монографију о манастиру, коју је уредио Јован Маркуш, а њен визуелни изглед побринуо се управо проф. Мирко Тољић. Његово удивљење овим манастиром и његовом причом види се у обликовању свих десет поглавља која има ова монографија, која је промовисана у манастирској порти. Иначе, проф. Тољић, као члан тима који је реализовао ову монографију већ иза себе има низ сличних издања, од којих је монографија Цетињског манастира, објављена 2014. године, овјенчана наградом Београдског сајма књига, као најбоље издање Срба из дијаспоре.

● Како је текао рад на монографији „Манастир Свете Тројице Стањевићи”, како сте дошли до финалног рјешења њеног изгледа?

– Већ код прве монографије коју смо радили, осмислили смо основ читаве серије књига које намјеравамо радити, и тај се основ послије монографије о Цетињском манастиру поновио и код монографије о Манастиру Ком и сада код монографије о Манастиру Стањевићи са намјером да, послије низа година рада, добијемо нешто налик уједначеном комплету који ће споља бити сличан у дизајну и прелому страна, а по суштини различит, са обавезом да се испоштују различитости сваког манастира, којег монографија обрађује. За монографију Цетињског манастира смо, рецимо, за иницијале у тексту користили слова из Октоиха из посебно урађеног фонта за ту прилику, а у овој монографији смо, за исту сврху, користили иницијале из Јеванђеља Николе Стањевића којег је, овај велики војвода цара Душана и ктитор манастира Стањевићи, својевремено наручио да се изради као поклон Манастиру Хиландару и данас се чува у његовој ризници. Јеванђење је изузетне љепоте и важности те смо имали обавезу да скренемо пажњу на ту културну чињеницу и насљеђе нашег народа, па смо његовом љепотом оплеменили читаву књигу без обзира што је једно читаво поглавље у књизи посвећено овом Јеванђељу. Намјера нам је да слично поступамо и у изради монографија које слиједе.

●Како бисте Ви некоме описали љепоту овог манастира, што Вас је посебно дирнуло, на шта Вас је асоцирао када сте се први пут сусрели с њим?

– Дуго су спремани материјали за ову монографију, али смо одлучили да са прикупљеним материјалима посао око финиша књиге завршимо боравећи у самом Манастиру Стањевићи. Пошли смо и то је био мој први сусрет са Стањевићима. Знајући фотографије рушевина манастира и понеку информацију из штампе да се манастир обнавља, мало сам негодовао и изражавао сумњу да ћемо моћи боравити у „тамо некој забити” и радити тако озбиљан посао. Ни за шта нијесам био у праву. Затекли смо перфектно и са лијепом мјером уређен манастир у којем све функционише беспријекорно. Манастир у којем врви од живота, са препуном црквом недјељом и празницима, гдје послије службе сви иду на заједничку трпезу. Манастир гдје се дјеца играју и осјећају се као код куће као и свако од присутних. Манастир гдје су празници – празници. Били смо поражени љубављу, гостопримством и жељом за сарадњом стањевићке братије. Пуноћа живота ове древне светиње, у сваком смислу ријечи, је оно што је на мене, као и све нас, оставило највећи утисак и увелико утицало на наш рад и емоције у току израде монографије. То није остало незапажено и од људи којима смо послали урађену електронску верзију књиге прије штампе, и између осталих добили коментар: „… Ево електронски листам монографију Стањевића и дивим се. Одрађена је на нивоу претходних монографија, само што ми се чини да има једну ноту повишене душевности и значаја…”. Прелијепе су и мала и велика порта. Диван је портал са Светом Тројицом изнад улаза у манастир. Величанствен је поглед са куле великог војводе Николе Стањевића. Мајсторски и са укусом су сложени подни мозаици. И улазна капија је диван рад као и пажљиво и са укусом пробрани детаљи по читавом манастиру. Али, најљепши од свега су сокови и пуноћа живота која данас тече манастиром, и без којих би сви ти лијепи детаљи били само пука декорација без великог смисла. Чини ми се да су се ти сокови прелили, помало и у нас, и у књигу коју смо урадили, и дали јој посебност.

● Колико се данас (мало) зна и говори и пише у Црној Гори о историјском значају манастира?

– Комплетна монографија говори о значају манастира јуче, данас и сјутра и то у многим сегментима. Неиспитано је колико тачно ова светиња сеже у прошлост. Има назнака, предањских, да је његова прошлост старија него што смо забиљежили, али и ово што је до сада објављено је немјерљиво. То је ипак друга духовна престоница Црне Горе и некада највећа грађевина у Црној Гори. Постала је аустријска касарна, па је освојена, ослобођена и разрушена. У новијим временима је било оних који су препознали њен значај, па су се изборили да се стави под старање Завода за заштиту споменика као културно добро од посебног значаја, а опет, било је и оних који су закључили да: „… некад највећа грађевина у Црној Гори треба да остане највећа рушевина у Црној Гори….”. Важно је да данас има људи за које Стањевићи имају значај и који, очигледно са љубављу, доприносе обнови и новом животу ове Светиње као новог/старог културног и духовног центра. Ја сам религиозан човјек и молим се Богу за све те дивне људе који су уградили по каменчић у прелијепи мозаик обновљених Стањевића.

● Чега нема у монографији а што би свако требало да зна?

– Има, скоро устаљена, екипа у импресуму која се старала о садржају, изгледу и љепоти књиге. У импресуму нема, по том питању, игумана, оца Јефрема који је својим савјетима и сугестијама дао мјеру књизи, нема кафа оца Јована без којих би рад у ситним сатима био немогућ, нема гостопримника оца Павла, без којег би штошта било немогуће. У импресуму нема шљива и смокава из манастиру комшијских кућа и много чега. Намеће ми се утисак да је у Стњевићима све саборно или га нема, и сматрам да смо, у случају ове књиге, сви почаствовани уколико смо постали дио те саборности.
У разговору уз кафу са оцем игуманом, једном ми је рекао: „Нијесам ја овдје игуман, већ Света Тројица”. Изгледа да смо онда били код Најбољег домаћина, гдје себи не приписујемо ништа што је добро, већ тражимо опроштај за грешке које смо направили, надајући се да читаоце оне неће спријечити да виде величину и љепоту овог дивног дома.

Емотивна историја

● Као неко ко је радио на њеном изгледу, који од текстова у њој Вас се посебно дојмио, које поглавље?

– Поглавља у књизи су писали одговорни зналци свог посла. Сваки понаособ је за мене био лијеп и посебан и открио ми понешто ново. Ипак бих издвојио као најтежи за илустровање, али мени најдражи у књизи, задњи текст који је новији љетопис манастира Стањевићи, оца др Павла Кондића. Били смо свједоци његовог настајања, скоро у даху, гдје је тај доктор историје, рационални оскфордски ђак, изгледа измислио нови жанр у историској науци: историјске чињенице писане емоцијама, у чијем Љетопису није заборављен нико. То ћете морати прочитати.

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

View full Странице