Српска традиција и обичаји везано за веру

[Лазар]

Помаже Бог,

дуго ме није било (активно) на форуму. Прије скоро годину дана имао сам аутомобилску несрећу. Како се све завршило и којим путем смо прошли, тачно је за неповјеровати и на крају никоме ништа није било осим материјалне штете. То је за мене чудо Божије у сваком смислу те ријечи. Е сада мислио сам стављати тај дан преславу-приславу (како ко каже). Да ли ми неко може неко рећи мало више о начину како се то ради, шта је све потребно ? Колико сам ја разумио то треба да буде неколико људи уз мањи ручак тј. све у много мањем обиму него слава (коју наравно, славимо ) ? 

[Justin Waters]

Ni za slavu nema nekakvo narocito pravilo, jer slava je narodni obicaj koji je Crkva blagoslovila, i koji se razlikuje od podnevlja do podnevlja. Za preslavu se moze reci da je jos narodskiji od slave i razlikuje se od porodice do porodice malte ne. 

 

Tako da kako ti na volju, da li zelis slaviti kao pravu slavu pa nositi slavski kolac i sve ostalo, ili ces to raditi u krugu porodice i prijatelja podsjecajuci se svake godine sta se dogodilo...Dakle potpuno je tebi na volju, to jest kako ti srce nalaze. Nemoj samo da radis nesto iz sujeverija ili misli da si nesto duzan, ili da ako se ne drzis preslave da ce te Bog pogledati urokljivim ocima. 

[Zayron]

da ce te Bog pogledati urokljivim ocima.

 

Ovo si prepišem u svoj notes.

[Лазар]

Ni za slavu nema nekakvo narocito pravilo, jer slava je narodni obicaj koji je Crkva blagoslovila, i koji se razlikuje od podnevlja do podnevlja. Za preslavu se moze reci da je jos narodskiji od slave i razlikuje se od porodice do porodice malte ne. 

 

Tako da kako ti na volju, da li zelis slaviti kao pravu slavu pa nositi slavski kolac i sve ostalo, ili ces to raditi u krugu porodice i prijatelja podsjecajuci se svake godine sta se dogodilo...Dakle potpuno je tebi na volju, to jest kako ti srce nalaze. Nemoj samo da radis nesto iz sujeverija ili misli da si nesto duzan, ili da ako se ne drzis preslave da ce te Bog pogledati urokljivim ocima. 

Mislio sam odnijeti slavski kolac i koljivo da ima sve elemente slave ali ipak bi tu bio manji krug ljudi, 6-8 ljudi. Nema nikakvog sujeverja vec zelim iskazati zahvalnost za Boziju pomoc, ali i zahvalnost i za nacin na koji je to ucinio  jer sam nakon toga promjenio mnogo stvari u zivotu, i neke (po meni bitne) situacije sam mogao pogledati iz drugog mnogo cistijeg ugla i shvatio sam sta su u stvari bitne stvari u mom zivotu i ko su osobe za koje se vrijedi boriti.

[feeble]

Znam da se to kod nas slavi kao posna slava, ne znam je li obavezno ali svi tako rade (ljudi iz Bosanske Krajine).

[JESSY]

ПРАЗНИЦИ 

 

Празници су нам граничници и подсјетници.

 Мада сваки празник собом носи дубоку духовну поруку, због чега су и установљени, они нам и у нашем овоземаљском, физичком, животу поручују када је чему вријеме и прилика.

   

О Богојављењу освећује се вода и цјелокупна природа. На Петровдан се јабке свете, а на Преображење грожђе.

”Ђурђевданак - хајдучки састанак;

Митровданак - хајдучки растанак.”
”Од Светог Илије, сунце све милије;

Свети Мрата - снијег за врата.”

И, заиста, чим утихну громови Громовника Илије, и земља попије кише, што их он изкије, у ваздуху се осјети треперење неких нових, смирених, боја. Почињу измаглице и вечери свјеже.

Преображење нам говори како се Господ преобразио пред изабраним ученицима својим и тако им одшкринуо врата небески станишта, и то само колико су они могли примити. И толико им је било довољно да пожеле да се никад та љепота оконча.

Ваистину, и природа се пред нашим очима преображава. Пролази љето; свици се смирују и све рјеђе чују.
Сваки пут, о Преображењу, и данима који му слиједе, ја тонем у мисли о пролазности. Нарочито сада када ”јесен живота ту је.” Прође љето; мину и ова љепота; окруни се од земаљског живота још један грумен и паде у дубину.

 
Живот све тањи бива,
Ваља се спремати за одлазак.

 о.В.Томић

[feeble]

 

 

http://saintlukesoc.org/images/100_0005.JPG

Danas u crkvi videh jedno zanimljivo ukraseno koljivo. Umesto krsta (uglavnom bude sa 4 S), orasima ispisano SNS na koljivu

Valjda im je danas stranacka slava.

[Драгана Милошевић]

Кумство старо 370 година

​Илинчићи у Узвећу венчавају и крштавају Ђенадиће у Клењу непрекидно од 1645. године, када су се обе породице из Херцеговине доселиле у Мачву

 

 

Богатић – Дужу традицију кумства Мачва не памти, а вероватно ни Србија. Илинчићи у Узвећу венчавају и крштавају Ђенадиће 370 година. Ових дана обе фамилије су скромним сећањем обележиле свој несвакидашњи јубилеј.

 

Почело је још 1645. године, у јесен, када су се преци садашњих Илинчића и Ђенадића доселили из Херцеговине у Мачву. Стари солунски ратник Ивко Ђенадић, рођен 1888. године, приповедао је за свог живота својим потомцима како је у Мачву стигао Марко Стопања са млађом браћом Бељом, Лацком и Мијатом. Кад је Беља у данашњем атару Клења видео огромну кладу коју је Дрина нанела плављењем, одмах је одлучио да се одсели ближе планини Цер.

 

Потомци причају да је рекао да како је ову кладу Дрина донела, тако ће је и однети, а то значи опет ће доћи и кућу плавити. Отишао је у мачванско село Липолист и сад тамо има подоста кућа Бељића. У Клењу остадоше Лацко, од кога су бројни Лацковићи, а од Мијата по његовим синовима Илији и Теодору посташе Илићи и Теодоровићи.

 

– Наш предак Марко се оженио овде у Мачви лепом и богатом инђибулком Ђенадијом, тако се у то доба звала удавача, која је била дика и понос породице. Све потомке од ње су звали Ђенадијиним, а не Марковим. Тако нам наста презиме Ђенадићи. Данас нас, хвала богу, има 30 кућа у селу – вели Ратомир Ђенадић у 68. години живота.

 

За Илинчиће се тврди да је презиме пре настало од чукунбабе Илинке него од чукундеде Илије, који је стигао са Марком Стопањом из Херцеговине.

 

– Мени је причао деда Брана, отац мог оца Јанка, да су нас навек звали Илинкиним и да нам је презиме Илинчић тако настало у време кад је кнез Милош увео ред у држави – како ко мора навек да се презива – истиче Драгорад Илинчић, који је венчао Драгана Ратомира Ђенадића и крстио његовог сина Филипа.

Како су се Илинчићи и Ђенадићи презивали у Херцеговини, нико не памти. Обе фамилије веле да су у турском зулуму некакву освету учинили па побегли у Мачву. Можда из тих разлога су желели да им се старо презиме заборави. Како год, Марко и Илија су се по доласку у нов завичај окумили и успоставили ред кумста које и данас траје.

 

– Наше кумство се лако потврђује – наводи Драгорад Илинчић. – Најстарији у нашој фамилији венчава и крштава најстаријег у Ђенадићима. Мој старији син кумује старијем сину тог кума, а млађи млађем кумује. Ето, мој син Јанко је дете, као и кума Драгана син Филип. Али, кад порасту Јанко ће венчати Филипа и крстити његову децу.

 

Кумовска поштовања каква су била пре 370 година нису се изменила. Свака изговорена реч кумова се уважава са највећим поштовањем.

 

– Тачно се зна протокол кад кум долази у кућу да ли ради венчања, крштења, славе или неког другог повода – истиче Ратомир Ђенадић. – Кад кум крочи у кућу, сви женски укућани му љубе руку, без обзира на његову старосну доб. Дешавало се да кум буде од 20 година, а наша баба превалила осамдесету. Она љуби куму руку са великим наклоном и поштовањем. Кад су мушки у питању, увек најстарији укућанин двори кума стојећи поред њега док он седи у горњем челу. Тако се догодило да је мој деда Милутин у 97. години (доживео 102 године) дворио кума од 22 године. Приликом изласка из собе где кум седи, сваки наш укућанин мора лицем бити окренут према њему. Леђа се не смеју куму окретати. О препиркама или не дај боже свађама са кумом, то код нас нико никада није спомињао. Правила кумства сви поштују и они са основном школом и са докторатом. А има нас хвала богу таквих.

 

И Ђенадићи и Илинчићи исто зборе. Пред кумом се не пуши. С кумом се не иде у кафану и не лумпује. Зна се где се са кумом седи, пије и једе, а то су венчање, крштење, слава или какво прикладно весеље важно за фамилију, где је кум ту да значај да томе, али и сахрана, даћа... што је неизбежно. С кумом се не позајмљују новци или тргује – казује Ратомир Ђенадић.

 

Ђенадићи и Илинчићи желе да буду кумови како Бог заповеда, и зато дуго трају да им се тешко може наћи равна у Србији. Како и Илинчића има скоро колико и Ђенадића, по свему судећи кумство ће дочекати и пола миленијума.

 

 

http://www.politika.rs/scc/clanak/345512/Kumstvo-staro-370-godina

[Милан Ракић]

како је у Мачву стигао Марко Стопања са млађом браћом Бељом, Лацком и Мијатом

 

 

Од Лацка су Лацковићи, како из Клења, тако и из клењачких "колеба" (како се то у Мачви каже), насеобине или пак раселице; из Клења као већ формираног села, фамилије су временом на својим имањима ван Клења, а у данашњим Очагама правиле "колебе" где су обично млади брачни парови из негдашњих задруга одлазили и одржавали имање и временом на том месту, у својеврсним вајатима стварали своје породице. Тако је од клењачких фамилија Јокића и Коларића (Шерпића), а потом и Вукашиновића, Гатића, Грујића, Ђаламића, Лацковића, Недића,..., настала насеобина, а данас село Очаге (села познатог по највећем броју кривина као да се налази у планинским пределима)

 

Из те фамилије је и моја мајка, а њен ђед, а мој пра(н)ђед (тако се у Мачви каже), Милан Лацковић, по којем сам добио име је брат и девер Илије и Станије Лацковића, задужбинара манастира Илиње у поменутом селу... Очагама...

[Božena]

 

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

https://youtu.be/5bttRHb8LOs

[Božena]