Wu

Иконостас Самојлова налази се у цркви Рођења светог Јована Крститеља на Централном гробљу (још од седамдесетих година чини ми се)

Имам пар фотографија, али нису ништа посебно Али, ево, мала писана репортажа од мене. Баш је била страшна гужва. Ја сам стигао око 8, и у цркву је већ било практично немогуће ући... тако да сам се мало мотао около у оној гужви и након неког времена отишао право у испосницу, и тамо заузео бусију да сачекам пошто сам схватио да ако покушам да се умешам међу онолике људе пропустићу апсолутно све. Тако да сам стајао тамо близу улаза у испосницу, неки су мислили да сам ту на испомоћи па су ме и питали понешто (а ја срећом умео да одговорим), и људи су се полако скупљали све док ред није постао скоро непрекидан, а онда је стигла литија. Искрено, то је баш био хаос. Онај монах (високи, што га и Рапсоди спомену) крете да растерује људе, једва некако их разгрнули с моста и степеница да може литија да прође. А кад су кренули уза степенице, то је било скоро и напето, оне вертикалне даске што су биле пришрафљене за ковчег прво су једва провукли кроз узани пролаз код степеница, а онда нису могле ни да уђу у испосницу, па су морали држати ковчег високо (и ја припомогао с једне стране) док је један монах одшрафљивао, да би могли унети мошти. И онда опет растеривање људи пошто су закрчили степенице, неко је чак и пао, али све се некако примирило, а ја сам успео да уђем трећи по реду, целивам мошти, узмем честицу одежде и збришем из метежа Ето, тако, било је то занимљиво искуство

а чим се једном крене у акцију, јавиће се и више људи. Главно је почети и пробити баријеру инертности

Што се организационог аспекта тиче, могу викендом да понудим бесплатан превоз (из Београда) да би се помоћ доставила тамо где је потребна. И да додам још по нешто за помоћ према могућностима.

Јао, јесте, Дамјановић је бисер пар екселанс... имам тај речник, у ком објашњава да је лавиринт/лабиринт настао од „лабрња“ а амазонка од „мама-дојка“ и слично... А је л’ неко приметио да је „владика“ - „првосвештени хорепископ“?

Фасцинантна контрадикторност - константно се наглашава и пренаглашава да су „родни стереотипи“ погрешни и да треба дечаци да се играју с луткама а девојчице с калашњиковима, али зато ћемо детету да променимо пол зато што се не уклапа у исти тај родни стереотип... Па моја девојка је цело детињство играла фудбал и „мушке игре“ и тукла дечаке (и то прописно), и шта сад - да је та сулударија постојала у Србији, она би сад увелико била трансродни мушкарац, возила камион и узимала синтетички тестостерон, претпостављам. А оно што иоле има смисла, мада претпостављам да таквих случајева има један у милион, а то су ове доње две ставке о озбиљном неприхватању сопствене анатомије, то је постало спорно. Јадна деца тих напредних родитеља...

Крофну

Променљиве или промењиве?

Мада нису писали пером, да не заборавимо и мајсторе са далеког истока Ванг Сји-џ’ (303-361) је сматран за најбољег калиграфа у древне Кине. Занимљиво је да није сачуван скоро ниједан (можда чак и ниједан) оригинални примерак његове калиграфије, али су Кинези кроз векове марљиво и (сматра се) потпуно веродостојно копирали те радове (копи-пејст народ у правом смислу речи) тако да и ми данас можемо да видимо неке прилично старе копије његовог рукописа. Испод је његово „Писмо далеком чиновнику“ у класичном рукописном стилу. Чита се одозго на доле, с десна на лево, наслов је дакле крајњи десни хоризонтални ред, накнадно дописан туђим рукописом: А Кинези су накнадно развили и „калиграфију тврдом писаљком“ (налив-пером или хемијском), па ћу евентуално потражити и нешто занимљиво од тога да додам овде.

Ако су наводи и оптужбе против њега тачни, Качавенду и не треба слати у Шишатовац, него право у Љуљаке.

Хвала, трудим се. Најважније је што је ово нешто што свако уме да ради (или бар може да научи у року од 6 минута)

Па, кад говоримо о Гугл-мапама, то што су Високи Дечани враћени на своје место свакако јесте важно. Међутим, ми и иначе мало пажње посвећујемо обележавању нашег културног блага, споменика, или постојања уопште, а Гугл-мапе су од енормне важности, користе их милиони! Било би добро када би се више људи укључило да додаје српске одреднице на мапе, посебно на Косову и Метохији. Ја се повремено сетим тога, и кад имам времена, кренем да претражујем и додајем ствари. До сада сам поставио, на пример: Саборну цркву у Загребу (није постојала на мапи! И мада су одобрили, променили су, па је уместо "српска православна саборна" постало "katedrala"...) као и српске цркве у Ердуту, Борову, Бршадину, Дарди, Даљу, Пули... Ни у једном од тих места, осим у Загребу, нисам био, само сам претраживао спискове храмова на сајтовима епархија и онда тражио на мапи и постављао. И то сам можда поставио десетак, а има их много више... И на мапи Косова и Метохије поставио сам пре који месец (то ми је брже ишло да лоцирам, јер сам био у неким од тих места): манастир Соколицу, Девич, Свете Архангеле код Призрена (ништа од тога није било уписано!), манастир у Ђаковици, цркву светог Јована (тзв. Митрополију) у центру Пећи, цркве у Липљану, Бостану, Јужној Митровици, Бабином Мосту, Косову Пољу, Вучитрну, Осојану... па ви видите колико се мало трудимо кад се нико досад није сетио... У Гњилану је, на пример, писало Kisha katolike Gjilan, ја послао администрацији исправку, а они направили ово "Kisha katolike Gjilan Srpska pravoslavna crkva svetog Nikole" Када обележите нови објекат, некаква администрација Гугла то одобри недељу-две након што поставите (а неке и не одобре...), и онда сви могу да пронађу. Обично се прво виде траженије и популарније локације, па је потребно више пута зумирати док се дође до неке од тих. Стога би маркетиншки потез за нашу културу био остављати што више слика и корисничких утисака (Reviews) па ће тиме и локација бити приказана са веће удаљености. Можда да направимо неки пројекат? Такође, препоручујем да се назив локације напише двојезично, да би било јасније свим потенцијалним корисницима. Ја све постављам двојезично (типа Serbian Orthodox Church of Presentation of Holy Virgin Mary / Српска православна црква Ваведења Пресвете Богородице), али то често неко у њиховој администрацији преполови...

Нек’ они те Покемоне прво обуку да не трче голи по граду и саблажњавају људе, па онда можемо да причамо...

А ако нисте читали, потражите и песму „Сељанка“. Једина песма коју сам икада прочитао, а да не могу да се не расплачем (и то онако, баш) кад год је поново прочитам...

Љубим ли те? (1887) Љубим ли те, ил’ су гласи Пјесме моје пуста варка? Ја те љубим, српско чедо, Из љубави огња жарка. Зори, када јутром свиће И пурпурни плашт свој шири; Лахорићу, кад несташно Кроз ружице мале пири; Звјездицама, тихом ноћи Кад појезде у висини; Славујићу, када сјетан Прижељкује у тишини; Поточићу, бистром врелу, Нека гором, дољом гласи; Чистој роси, што круницу Миришљавог цвета краси; И ’тичици кад пјевуши Вијући се лаким летом – Свему велим да те љубим Вјерне душе ватром светом.