Preminuo Marijan Beneš, bokserski šampion i pesnik

[Милан Ракић]

Marijana Beneša mnogi, uz čuvenog Mate Parlova, smatraju najboljim bokserom sa prostora bivše Jugoslavije svih vremena.

Na evropskom amaterskom prvenstvu 1973. godine u Beogradu osvojio je titulu šampiona Evrope u lako-velter kategoriji, da bi šest godina kasnije to učinio i kao profesionalac.

U Jugoslaviji je imao 272 pobede, 16 poraza i 11 remija, a list „Sport“ ga je 1973. godine proglasio najboljim sportistom SFRJ.

Iako je bio bokser – i to jedan od najvećih ikada – Beneš je umeo da svira, a pisao je i pesme.

Godinama je bio teško bolestan i poslednjih nekoliko meseci proveo je u domu za stare u Banjaluci.

Bokser koji svira

Rođen je u Beogradu, a zbog oca Josipa, koji je bio nastavnik muzike, naučio je da svira.

Ipak, kako kaže, srednju muzičku školu je upisao jer u njoj nije bilo matematika.

„Kao klinac sam bio talentovan, završio sam odsek za violinu. Kad sam upisao muzičku klinci su me zezali da sam žensko, da to nije za mene“, izjavio je 2004. u intervjuu za „Nacional“.

„Pitali su me kako ću deci u školi držati nastavu muzičkog s modricom na oku. To me je iritiralo i zbunjivalo, pa sam napustio školu, hteo sam da imam neki muški posao. Ali bio sam dobar flautista, nisam bio baš dobar na klaviru, prsti su mi kratki, ali klavir je bio obavezan instrument“.

Detinjstvo je proveo u Tuzli, pa je prve bokserske korake napravio u Slobodi.

Kako se navodi, kao desetogodišnjak je u ringu pobedio suparnika koji je imao 18 godina.

Sa 16 godina potpisao je za Slaviju iz Banjaluke, u kojoj je ostao tokom cele amaterske karijere.

Tvrdoglavi šampion

Beneš je tokom karijere osvojio devet titula Bosne i četiri Jugoslavije, nakon čega se na krov Evrope kao amater popeo 1973. godine.

Ubrzo nakon toga oboleo je od hepatitisa, ali to nije okončalo njegovu karijeru. Tome je sigurno pomoglo i što je bio, kako kaže, izuzetno tvrdoglav.

Boje Jugoslavije branio je na Olimpijskim igrama 1976. u Montrealu, gde je ispao posle druge runde takmičenja.

U profesionalne vode ušao je 1977, a dve godine kasnije u Banjaluci osvojio je titulu evropskog šampiona u EBU verziji, nokautiravši Žilbera Koena iz Francuske u četvrtoj rundi.

Bio je i nadomak svetske titule, ali je 1980. u Danskoj poražen od Ajuba Kalule.

---

Ko je viši, Tito ili Beneš?

U jednom intervjuu Beneš je pričao i o susretu sa Titom kojeg je video dva puta.

„Tile je bio laf. Kada su me prvi put predstavili Titu, rekao mi je: ‘A ti si onaj mali što onako opasno bije’ Ja sam mu rekao: ‘Niste ni vi druže Tito viši.’ Zagrcnuo se od smeha.

„Mogu pisati šta hoće, ali niko nije jeo iz kante za smeće dok je Tito bio živ. Svi su imali platu – i radnik i rudar i čistač ulica i doktor. Sada gospoda jedu iz kante za smeće – i u Zagrebu i u Beogradu i po Banjaluci“.

---

Više puta nakon toga je izjavljivao da su ga loši menadžeri koštali većih uspeha u karijeri, pa i te svetske titule.

Četiri puta je uspešno odbranio titulu evropskog šampiona, da bi ga 1981. porazio Luis Akarijes.

U profesionalnoj karijeri imao je 39 mečeva, od čega 32 pobede (21 nokautom), šest poraza i jedan nerešen.

Iz boksa se povukao 1983. godine, nakon teške povrede oka.

„Ni Srbin, ni Hrvat, ni Musliman“

Nakon karijere Beneš je živeo u Banjaluci iz koje je morao da ode tokom sukoba u bivšoj Jugoslaviji.

Otac mu je bio Hrvat, majka Srpkinja, pa je o sebi govorio da „nije ni Srbin, ni Hrvat, ni Musliman“.

„Ja sam i Srbin i Hrvat i Musliman. Neopredeljen sam. Pacifista, čovekoljubac. U ringu sam bio borac, ali nikada nikome nisam želeo zlo. Tako ni u ratu“, izjavio je u intervjuu za Nacional.

Kada je otišao iz Bosne, neko vreme je živeo u Zagrebu i Medulinu, a u Banjaluku se vratio 1996. godine. U ratu u BiH 1992. ubijen mu je brat.

„Tu sam, radim ono što najbolje znam, učim mlade Rome boksu“, izjavio je za Dojče vele 2009. godine.

„Nisu me primili za trenera u BK ‘Slavija’, moj nekadašnji klub, jer tamo postoje Srbi i veliki Srbi, Hrvati i veliki Hrvati, a ja nisam ni jedno ni drugo“.

Prema njegovim rečima, iz Banjaluke nije otišao već su ga „oterali gadovi i srpski i hrvatski“.

Getty Images

Beneš je bio na korak od titule svetskog prvaka

„Mrzim nacionaliste, čiji god da su. Moja majka je bila Srpkinja, a otac Hrvat. Eto, recite mi šta sam ja? Imam više prijatelja među Srbima i Bošnjacima, nego među Hrvatima“ rekao je Beneš za Dojče vele.

„Bilo je važno da si Srbin. Ako nisi, onda nisi dobrodošao. Ja sve ‘velike Srbe’ i ‘velike Hrvate’ nazivam fašistima“.

Udarač i pesnik

Beneš je bio poznat kao opasan udarač, ali i pesnik. Nakon rata je objavio i knjigu „Druga strana medalje“.

„Kada sam boksovao, bilo je nezamislivo da pišem pesme. U ono vreme, boks je bio uglavnom sport radničke klase, a ko je onda od radnika pisao poeziju?

Imao sam talenat, jednostavno mi je išlo od ruke. Znao sam da deci u školi napišem 10-15 sastava na jednu temu za vrlo kratko vreme. Mnogo se bolje izražavam na papiru“.

Nakon rata živeo je u veoma lošim uslovima, a najviše mu je finansijski pomagala sestra Ljiljana.

„Nedavno mi je izašla i prva knjiga, u njoj ima nekoliko mojih biografskih pesama i tu sam knjigu posvetio sestri, a vezana je za sport“.

„Htoo sam preko pesama deci približiti sport, jer je sport najbolji odgojitelj. U duši sam sportista. Ali znam kako izgleda i druga strana medalje. Jedna strana je od zlata, a druga od govana“, izjavio je Beneš za „Nacional“.

Jedno vreme je u Banjaluci imao kafić u kojem se, kako kaže, tukao po pet puta dnevno.

„Ljudi su dolazili iz cele zemlje da bi se sa mnom potukli. Jednog dana sam se tukao 15 puta. Naučio sam što znači biti šerif na Divljem zapadu.

Kući sam dolazio sav krvav. Ali s obzirom na to da sam emotivan čovek, zabrinuo bih se što je s tim ljudima u bolnici, jesam li ih jako povredio. I onda mi je prekipelo, bilo mi je dosta tog lokala“.

Dokumentarac i mrvice

Dokumentarni film „Bio jednom jedan šampion“ o Benešu snimljen je 2004, pa je zbog njega bivši šampion išao na turneju po bivšim republikama.

Ipak, na pitanje da li je boks plemenita veština, u jednom intervjuu je izjavio:

„Boks nikada nije bio plemenita veština. Ljudi mnogo greše kada govore o boksu kao plemenitoj veštini. Mnogi kao ja nose posledice od boksa. Izgubio sam jedno oko, vidite da teško govorim. Boks je samo biznis u kojem mnogi uzmu pare, a bokserima najčešće padnu samo mrvice“.

[kopitar]

Nek je vječna slava , ovom velikom čovjeku.