Može li žena da pokrene opoziciju u Srbiji?

[kordun]

пре 2 часа, Кратос рече

To i nije nacionalizam nego šovinizam,nacionalizam je ljubav prema sopstvenoj državi i narodu i njegovoj tradicji.Al kod nas se sve živo brka....

sovinizam je ekstremni oblik nacionalizma, bolest i velika nepravda, to ne znaci da je nacionalizam nesto negativno, iste takve ekstremizme imamo i na suprotnoj strani medju ljevicarima

[kordun]

пре 16 часа, Natasa. рече

Vi iz RS ste kao u kalup čoveče zar vam nije dovoljno žestine, pa bar ste vi propatili. Uopšte ne razumem tu vašu potrebu za fanatičnim vođom, kao da nemamo katastrofalno iskustvo . Nama je ovde toga preko glave, ne razmišljamo više u tom pravcu. 

kakvo katastrofalno iskustvo, republika srpska se u ratu obranila zahvaljujuci odsudnoj i sloznoj borbi velike vecine naroda i zahvaljujuci odlicnom rukovodstvu, uspjeli su iz onoga haosa da izadju sa srpskom drzavom sa one druge strane drine na srpskoj zemlji po prvi puta u istoriji, zar je to malo? isti takvi su stvorili i drzavu srbiju dvesta godina ranije, a prije toga i onu kraljevinu srbiju iz doba nemanjica su isti takvi stvorili, ti kojima nije dosta zestine kako ti kazes, kad bi se oslonili na ove sto zive ko umrli, ni imena ne bi imali, kamo li drzave, srecom ima jos vitezova u srpskom rodu, jednog dana ako ih ne bude, nece biti ni nas.

[GeniusAtWork]

Да покрене коју опозицију? Ову која је довела напредњаке на власт?

Док људи не укапирају да је проблем у систему, а не у појединцима који су само представници тог истог система, дотле ће живети у Дану мрмота где ће да их све редом пљачкају и понижавају са истим причицама за децу.

[Ћириличар]

On 24.5.2018. at 11:56, Natasa. рече

Ne znam kako vam se nije sve to smučilo i kako se svi kolektivno niste pokupili u potrazi za boljim i zdravijim životom .

Мислиш да није? Погледај ово:

Цитат

Bosnia and Herzegovina is a land where impossible becomes possible very often. The country was created officially in 1995 in its’ current state, after the end of the civil war. During the war, from 1992-1995, the country lost little above 100.000 people. According to “Confronting the Yugoslav Controversies: A Scholars’ Initiative” from 2012 ( Ingrao, Charles W.; Emmert, Thomas A. ; Purdue University Press ) the number accounts for approximately 57.600 soldiers, 37.769 civilians, plus 571 dead from non-majority ethnicities ( the “Others” ) and 5.100 unresolved deaths.

When the war started, Bosnia had 4.4 million people ( according to the population census from 1991. ), which means that during the war the country lost around 2.4% of its population in three years. Roughly speaking, Bosnia lost around 25.000 people per year, on average, due to the war ( since the war lasted from April 1992 – December 1995, ie. almost four years ). Then the war ended and it would take 18 years for a new population census to be undertaken in 2013, and few more years for it to be published ( due to disagreements over methods which were undertaken and how should the results be interpreted – to put it in the most technical way possible ). The disagreement with the new census was about the status of roughly 200.000 people who were living and working abroad, but still had Bosnian citizenship and were counted into the census. Serb politicians united in opposition to their inclusion in the census as majority of those people were Boshniaks ( which would statistically increase their official numbers in Bosnia ). But, for the sake of simplicity, let us include those people and then we will get the results of the 2013. census – Bosnia and Herzegovina has roughly 3.5 million people ( source: http://www.statistika.ba/ ).

Now, let’s do some math. In the period of 1995-2013 Bosnia started with, roughly, 4.3 million people. In the course of 18 years it lost 800.000 people. Divide that number to get an annual average and the number you get is bit above 44.000 people lost per year. Let that sink in. Bosnia and Herzegovina loses more people in peace than during war. And this is only if we accept to consider the 200.000 people living and working outside of Bosnia as “living in the country”. If we add them to get a de facto state of the country, that means that in 18 years Bosnia lost around 1 million people, well over 20% of its population, and roughly over 55.000 people per year, and has gone from 4.3 million in 1995 to 3.3 million in 2013.

So Bosnia was demographically better off during war than in peace, almost over two times better. And why is that? There are several reasons.

А и ја сам давно одлучио да моја дјеца неће одрастати у земљи у којој се ништа не зна осим тога да те онај други мрзи из дна душе. Колико год Србија била банана република, она је Галактичка империја за Босну. И Срби и Бошњаци у Србији су нормални(ји).

[Ћириличар]

On 24.5.2018. at 12:16, Милан Ракић рече

A danas u Gradu Sarajevu, 5-6 poslanika SDA su Srbi

Срби или се неки Мухарем изјаснио као Србин? Има и тих случајева. Увели су у БиХ прије деценију отприлике обавезне етничке квоте за главен народе и за мањине. Тако се и једна моја наставница одједном открила као Црногорка 

On 24.5.2018. at 13:21, Војвода7 рече

Нисам ја баш тако увјерен да стране силе нису имале утицај на јачање негативног национализма, сиугруно јесу.. Они и јесу Искористили Алију, Туђмана, да би урадили то што су урадили, тако да...на неки начин си ти у праву што кажеш ''све је то домаће'', јесте домаће али је тиме управљано са стране.. Мислим да је то све почело раније, нису странци 5 до 12 рекли, у види национализма...биће рата...ајмо подржати Алију и Туђмана..

Што је бесмислена пдјела на негативни и позитвини национализам, ако волиш своје а не мрзиш туђе..у томе нема ништа лоше..може само добро бити. Опасно је кад ти се национализам темељи на мржњи према другима...

 

Национализам је политичка идеја/идеологија. Подразумијева неко активно ангажовање државе зарад "националног интереса". Проблем са тим је штто је тај "национални интерес" скоро увијек недефинисан па на крају свако ради са тим шта хоће.

Сад, разумијем ја тебе на шта мислиш под "национализам" и "позитивни национализам", јер сам и ја тако говорио док нисам дошао студирати у Београд. Овдје сам видјео праве националисте и згадили су ми се за читав живот, док сам упоредо са тим схватио да ми преко Дрине и нисмо неки националисти него просто патриоте у јако нестабилној земљи - па зато се понашамо радикалније од многих правих националиста. Патриотизам је нешто потпуно друго, јер он не претендује да уређује државу нити да се намеће другима, нити шири панику да постоји нека опасност за народ и сл. Патриотизам није чак ни политичка идеја нити идеологија - него просто став појединог човјека. И ништа више, или волиш своје и поштујеш туђе и не желиш се наметати док нико се теби не намеће; или идеш и бљујеш отров о зарђалим кашикама/тракторијади/Максовим месарима и Великој Држави. И упореди само размишљања просјечног "националисте" из Српске и из Србије. Овај први само хоће да буде остављен на миру од стране Сарајева, па ушао у заједницу са Србијом или не, а овај други сањари о ратовима за Косово, Хрватску и шта све не, јер је стално нација под нападом од стране неке сатанистичкосорошевске коминтерне. И много радикалнији људи које знам су се исто тако разочаравали временом - као мој рођак који за себе каже да је националиста и социјалиста више неће да чује за Образ, Наше и сличне јер се разочарао када их је упознао. Од тада су му постали "труњаши".

On 24.5.2018. at 13:47, Кратос рече

To i nije nacionalizam nego šovinizam,nacionalizam je ljubav prema sopstvenoj državi i narodu i njegovoj tradicji.Al kod nas se sve živo brka....

Definition of patriotism

: love for or devotion to one's country

Definition of nationalism

1: loyalty and devotion to a nation; especially : a sense of national consciousness (see consciousness 1c) exalting one nation above all others and placing primary emphasis on promotion of its culture and interests as opposed to those of other nations or supranational groups 

• Intense nationalism was one of the causes of the war.

2: a nationalist movement or government 

• opposing nationalisms

Патриотизам је "волим своје, нећу туђе, ајде да се договоримо", а национализам је "Моје племе прво, вас остале ко је*е".

[Ћириличар]

On 24.5.2018. at 17:25, GeniusAtWork рече

Да покрене коју опозицију? Ову која је довела напредњаке на власт?

Док људи не укапирају да је проблем у систему, а не у појединцима који су само представници тог истог система, дотле ће живети у Дану мрмота где ће да их све редом пљачкају и понижавају са истим причицама за децу.

Ону опозицију у којој се сваки баџа држи за неку улогу Месије грађанске опозиције као пијан плота. Не могу да се договоре око најобичније ствари.

Неко изузетно ироничног карактеа би рекао да се можда чак тако и намјерно ради, да се праве мртви и пусте Вучића да одради сав тешки посао за њих гледе Косова и ЕУ, па послије они да некако улете као спасиоци.

То је потребно колективно пензионисање старих кадрова, масовно. Или ће то урадити брзо, оштро и болно, или ће овако крварити још деценију најмање, па кад искрваре онда да нешто можда покушају.

[Ћириличар]

On 24.5.2018. at 16:08, kordun рече

kakvo katastrofalno iskustvo, republika srpska se u ratu obranila zahvaljujuci odsudnoj i sloznoj borbi velike vecine naroda i zahvaljujuci odlicnom rukovodstvu, uspjeli su iz onoga haosa da izadju sa srpskom drzavom sa one druge strane drine na srpskoj zemlji po prvi puta u istoriji, zar je to malo? isti takvi su stvorili i drzavu srbiju dvesta godina ranije, a prije toga i onu kraljevinu srbiju iz doba nemanjica su isti takvi stvorili, ti kojima nije dosta zestine kako ti kazes, kad bi se oslonili na ove sto zive ko umrli, ni imena ne bi imali, kamo li drzave, srecom ima jos vitezova u srpskom rodu, jednog dana ako ih ne bude, nece biti ni nas.

То је неспорно. Када је Алија повукао онај потпис са споразума прије рата, сам је потписао будућност Босне. На Србима је било остало да се некако изборе за право да им нико не командује ко ће да буду и шта ће да раде, поготово не идејни наслиједници крвника из Другог свјетског рата.

Али не може се ни оспорити да је историја Босне од свих народа у њој начинила шенуте колективе. А опет, како и не би, с обзиром шта се све издешавало у њој. Смучи ми се када видим на Фејсбуку руљу Бошњака како колективно кукају како су јадне жртве, руљу Срба како кукају како су сви неправедни према њима или руљу Хрвата којој само фали мало да из уста ( тастатуре ) излети "Живјео Поглавник". Али то је БиХ, била и биће. Док не нестане.

[Милан Ракић]

пре 4 часа, Ћириличар рече

Срби

Млади човече, немој да ме јебаваш него оди сам и провери

[Justin Waters]

On 24.5.2018. at 12:56, Natasa. рече

Ne znam kako vam se nije sve to smučilo i kako se svi kolektivno niste pokupili u potrazi za boljim i zdravijim životom .

Problemi u Bosni nisu bas takvi da se zbog toga treba napustiti. Problemi su manje više isti kao u Srbiji. Korupcija, nepotizam, bezvlašće tj svevlašće jedne partije i sve ono što donosi takva siva atmosfera. Zapravo u tome se najbolje snalaze oni koji podpiruju nacionalizam. U svakodnevnom životu u Bosni meni nacionalizam ne predstavlja nikakav problem, zapravo najgore iskustvo u poslu kao Srbin imam sa Srbima...niko mi probleme i muke od Bošnjaka i Hrvata nikad nije pravio, s njima zapravo imam super raja-odnos. 

[Ћириличар]

On 26.5.2018. at 17:47, Милан Ракић рече

Млади човече, немој да ме јебаваш него оди сам и провери

Ама не знам, зато и питам. Сад погледах и видим да је 1 Србин, 1 Хрват и 2 "Осталих", али не би ме чудило ни да су се неки Бошњаци или ко већ преквалификовали ради попуне мјеста и да се десило. У сваком случају, небитно је, јер је то невјероватно занемарљив случај.

Има и Р. Српска потпредсједника владе из реда Бошњака, па опет као да га и нема ( осим кад Доду затреба који поен из гуслања, или потпредсједнику из шаргијања, па се покаче ). Била је Сребреница под влашћу СДА све до прије годину-двије па то није мијењало стварно стање ствари.

пре 19 часа, Justin Waters рече

svevlašće jedne partije

три партије* 

[Ћириличар]

Od zaleđenog konflikta u zaleđeni život i obrnuto

 

Od zaleđenog konflikta stigli smo do „zaleđenog života“, kako je lepo primetio Dragoljub Žarković, glavni urednik Vremena. Čak i kad vikneš niko više ne čuje, sem što ćeš se viđati sa sudijama u Palati pravde. Javni život je utrnuo u nekoj letargiji i neosetljivosti, pa mi se čini da više i nema šta i kome da se kaže. I kad se kaže odjeka nema i glas ne dopire daleko. Kad se crno na belo dokažu mahinacije visokih funkcionera ništa se ne događa. Mafijaško pucanje u glavu usred Beograda svakodnevna je pojava, a policija ne funkcioniše, ubice se ne otkrivaju, a mafije se slobodno umnožavaju. Tužilaštvo i Zagorka Dolovac ćute ko zaliveni. Institucije ne mrdaju. Zamrla opozicija ništa od ovoga ne koristi, ne pominje kriminal i nerad policije, pa njene bajkovite priče šta će raditi kad dođe na vlast podsećaju na disidentstvo iz jednopartijskog vremena, s tom razlikom što se onda iščekivala sloboda i postojala je nada. Sloboda je sada poražena; tamo gde vladaju kriminalci nada je umrla. Šta nam je ostalo? Vrlo malo, skoro ništa. Nedeljnici Vreme, NIN i onaj četvrtak na koji se žali premijerka Brnabić, jer kliping pokazuje „sve negativno“. Tu su još dnevni list Danas, nekoliko portala, Borkin CZKD i još ponešto iz umetnosti. Stranke su propale i skoro da ih više nema, sem u tragovima, rekonstrukcijama, formiranjima, pokretima i zabavi na društvenim mrežama. Nikada nismo imali ovoliko mnoštvo netalentovanih političara kao sada kad Srbijom vladaju najgori.

Vreme je da se prizna Vučićev uspeh u zamrzavanju života, i to i onog običnog, na jezivo niskom nivou (plate su niže samo u Makedoniji i Albaniji), odakle se ponekad čuje tek po neki jauk, iako njegovi glasači žive tako loše da bi opravdano mogli i da dreknu. Ali oni vole Vučića, a naročito ga vole penzioneri kojima je zakinuo na penzijama. Ako ga i ne vole, glasaju za njega, jer poštuju apsolutnu vlast. A i ne radi se samo o hipnozi moći. Oni vole to što Vučić više drži do ljubavi nego do zakona. On kaže da MMF koji bi da vrati penzije na stari nivo ne može voleti penzionere više od nas samih, odnosno od njega lično. Narod se lepi i na tu lažnu ljubav i njegove priče o sebi, što ja zovem radikalnom promenom politike identiteta, koja je od kolektivnog stigla do politike ličnog identiteta.

Uspeo je da zamrzne opoziciju u trajnoj nesposobnosti, što potvrđuje podatak da su sve stranke sada ispod cenzusa. To ne znači da i same ne snose krivicu za takvo stanje. Pa ipak, nije puka slučajnost da opozicione stranke jako loše stoje, skoro da više ne postoje. Vučić je uspeo da ukine uslove postojanja pluralizma, demokratskih izbora i višepartijskog sistema. On je u praksi uspostavio jednopartijsko političko mrtvilo, aktivno samo u domenu lične vlasti. Osiromašio je društvo, pogasio medije, uništio institucije i državu, politizuje državne službe da pritisnu koga treba, a koristi i privatne (paralelne i kriminogene) službe. One što ordiniraju po lokalu i pritiskaju glasače, navijače i prodavce droge. Dok dobrostojeći slojevi neće da se mešaju i reskiraju svoje poslove i imovinu.

Uspela je i njegova najglasnija propaganda da je on spasilac Srbije od izvesne propasti; za ekonomske nedaće je okrivio post-oktobarske stranke, koje su izdajničke, krive za Kosovo, ne vole Srbiju i samo hoće da se domognu kase radi pljačke. I to se ponavlja hiljadu puta, iz Vučićevih i svih SNS usta, svuda i na svakom mestu, od skupštine do otvaranja fabrika, puteva i klozeta. Na svako saopštenje opozicije ide SNS saopštenje, a blaćenje opozicionih lidera u tabloidima je ustaljena praksa.

Uspeo je da obrlati evropsku političku elitu. Vučić hoće u Evropu i obožava da se druži sa Angelom Merkel, Blerom, Šrederom, Sorosom i celom tom bulumentom, dok u svojim tabloidima vodi šizofreničarsku politiku, pumpajući nacionalizam i pretnje komšijama koji samo što nas nisu napali. On glorifikuje Putina i Rusiju i najviše mrzi mrski i pokvareni zapad koji mu i lično radi o glavi. Pravog odgovora opozicije na ovu šizofreniju nema. Nema jasnog stava, otpor je slab i gotovo nikakav, sem kratkotrajnih protesta oko lokalnih zbivanja i Savamale, koji nemaju jasno vođstvo, politiku i efikasnu organizaciju. Pritom su sve stranke nepopularne, neke se kamufliraju u pokrete, a i jeftinije je. Posle beogradskih izbora, Dragan Đilas je najavio formiranje Saveza za Srbiju kao način da se u jednoj koaliciji objedine bez-cenzusne-opozicione stranke i pokreti. I to se razvuklo i stalo – zaledilo se na samom početku. A oni koji kao ja poslednji gube nadu, navijaju za taj Savez, iako ga još nema. Demokratska stranka će možda pomoći kad prođu izbori, ukoliko ne pobede Goca, Šule i Kena.

Moj cilj nije da nabrajam šta sve Vučić čini da uguši otpor i obezbedi podršku i spolja i iznutra. Pitanje je kako smo se i zašto zaledili. Nisam u stanju da odgovorim na to teško pitanje. Mogu da ponudim samo nekoliko metafora i pretpostavki. Kao u sportu i na svakoj utakmici jasno je ko dominira i vodi igru. Taj i pobeđuje. U poslednjih šest godina samo Vučić proizvodi vesti i događaje i na njega se čeka da kaže šta će biti sa Srbijom, sve do toga kada i ko će se rasporediti na pojedine funkcije. On je na početku krenuo furiozno kao da mu se mnogo žuri. Uhapsio je Miškovića i napravio timove za borbu protiv korupcije koji su se brzo raspali i nisu uradili ništa na rasvetljavanju 23 sumnjive privatizacije. Ali efekat je bio fantastičan: kupio je biračko telo „borbom protiv korupcije“, a već je bio oteo dve trećine radikalskog biračkog okeana. Za nepunih godinu dana na vlasti potpisao je Briselski sporazum kojim je priznato realno postojanje kosovske države, čime je kupio zapad, naročito Nemačku kao glavnu evropsku silu. Rusija se takoreći podrazumevala: bez problema su stizali njeni mediji i propagatori, a kod Putina se išlo na redovno preslišavanje. Onda se Vučić zaustavio i krenuo da razvlači vreme. To se videlo i po nepotrebnoj i dugačkoj rekonstrukciji vlade koja je trajala mesecima i koja je samo od njega zavisila. Svuda je postavio radikalsko-julovske i ratne kadrove. Glavno sredstvo zaleđivanja društva je postalo žongliranje vremenom – tendenciozno razvlačenje i nagađanje kada će se nešto dogoditi, a to kada i kodolazi samo iz njegove glave. Vreme je drugačije teklo, od jednog do drugog datuma, od jednog obećanja do drugog, stalno se čekalo šta će on da kaže, a on je namerno razvlačio odluke. Stalno se čekalo samo na njega. Mediji su padali jedan za drugim, vanredni izbori su se ređali po njegovoj želji i potvrđivali podršku njegove glasačke mašinerije. O svemu odlučuje samo Vučić, samo jedan čovek. Vulin, Dačić, Brnabić, Stefanović i Mihajlović su trbuhozborci njegovih ideja, tu su da potvrde njegove poteze i hvale njegove uspehe i to kako nam fenomenalno ide: kriminal opada (u stvari besni), digitalizacija napreduje, putevi su nam kao piste, džinovskim koracima rastu investicije, zaposlenost i BDP, dinar jača, kao i ugled u svetu, za šta je zaslužan samo Vučić. Ovi likovi služe skrivanju Vučića puštajući u etar njegove probne balone i izazivajući svađe u regionu, dok je on zadužen za stabilnost i mir, za šta je dobio gotovo svetsko priznanje. Uspostavio je novi sistem – stabilokratiju – za koji pre Vučića nismo čuli. Političke nauke će se tek pozabaviti ovim novitetom.

Tako se život zaledio. Kako sam rekla, glavni metod zaleđivanja (a ono znači vladavinu kriminala i nestanak institucija države) je rastezanje vremena na godine, mesece, nedelje, dane i minute. Do besvesti se kupuje vreme čekanjem na njega. Na primer, predsedništvo SNS-a treba da zaseda za desetak dana i tada će se navodno saznati ko će biti predsednik vlade umesto njega i da li će biti parlamentarnih izbora. Neki su za a neki protiv, a on još nije odlučio. Onda tog predsedništva ne bude, nego će se održati u januaru, a ako ne u januaru, onda u februaru, a ako ne u februaru, onda u martu. Ili: iako je postojala jasna većina, vlada se nakon izbora formirala skoro poslednjeg dana i na nju se čekalo bez ikakvog razloga tri meseca. A za to vreme se nagađalo koga će on postaviti za ministre, iako to nije u njegovoj nadležnosti. Sve nadležnosti su postale njegove, bez obzira koju funkciju obavlja. Gradska skupština se sastala dva meseca posle izbora, a ko će biti gradonačelnik zna samo Vučić i niko više, a to će se znati 9. juna. Poslednjeg dana! Od njega zavisi ko će zameniti ministra finansija: možda će to biti Siniša Mali, a možda i neće, samo on to zna! A tek kad krene priča o rekonstrukciji vlade, to traje mesecima, da bi na kraju ministri ostali isti, odnosno rotirali mesta. Ili kao sada: neće biti rekonstrukcije vlade dok se ne reši Kosovo. Posle skoro 20 godina sada je smislio Komisiju za ispitivanje posledica bombardovanja osiromašenim uranijumom i posledicama toga po zdravlje, a već je krenula kampanja da je zaključak rada komisije poznat – u Srbiji se mnogo više umire od kancera baš zbog bombardovanja. Ali i ta komisija mora da se čeka. Kada ćemo videti njen izveštaj ne zna se tačno, pominju se neki datumi, ali oni će sigurno biti nekoliko puta pomerani, ako rezultata uopšte ikada bude bilo. I ako Vučiću budu potrebni. Sada jesu, sutra možda neće biti.

Njegova jurnjava po inostranstvu i dočekivanje stranih gostiju pričinjava se kao luda dinamika i rast ugleda Srbije u svetu, pa ipak ispada da naš voz nigde ne mrda, nego kruži oko Vučićeve vlasti i rastućeg kriminala. Videli smo ga u Bugarskoj, zatim kako dočekuje predsednicu Litvanije, prekosutra je već u Azerbejdžanu, a tek je stigao iz Nemačke, a u Nemačku je doleteo iz Bugarske, a u Bugarsku iz Rusije, a u Rusiju pravo iz Turske. Ne znam da li pre da čitam njegove intervjue u Gardijanu, El Paisu, Independentu ili nemačkom Rajniše postu, iako vidim da on svuda, baš kao i kod nas, ponavlja istu priču o Kosovu. On neće „zaleđeni konflikt“, jer neće da našoj deci ostavi takvo teško breme na leđima. On hoće da reši Kosovo. Ali, i pored njegove dobre volje, mnogo je teško postići pravedno rešenje, jer ono mora biti kompromisno, što podrazumeva da i jedna i druga strana – i Srbija i Kosovo – nešto izgube i ponešto dobiju. Jasno je da on nikada neće dati sve za ništa; neće dopustiti da Srbija bude ponižena i ostane praznih ruku. A šta želi i čemu se nada ne može da kaže, jer ako izgovori „rešenje“ to bi moglo pokvariti očekivani kompromis. A uskoro će godinu dana od kada je pokrenuo „unutrašnji dijalog“ rekavši još tada da on ima svoj stav, ali će ga reći tek na kraju, kad se drugi izjasne. Reći će ga u aprilu, pa u maju, pa u junu, verovatno nikad. Tajanstveni kompromis niko spolja ne prihvata, a i sam kompromis, kad bi ga i bilo, kaže Vučić, nije neka radosna vest za Srbiju. Tek toliko da se on pred narodom opravda zbog gubitka Kosova. Za tu odluku su mu potrebna muda, o čemu su tabloidi trubili, reklamirajući ga kao velikog mudonju. A meni se čini da on baš to nema i da zato čekanjem čuva vlast.

Vučić je čekao pet godina od Briselskog sporazuma da se priseti da albanska strana nije realizovala ZSO na šta se obavezala. Sada se i to čeka. Dobijeno je četiri meseca da Kosovo to obavi. On i dalje uporno raspreda da daje sve od sebe da se „kosovski čvor“ reši i zaista bi bilo dobro da se posle sto godina to pitanje reši. Problem je u tome što Vučić ne zna kako da spase vlast ako ne izvuče bar komadić kosovske zemlje. A to mu ne daju. No, čini mi se da se tu više ne čeka rasplet, jer će on uskoro stajati na nekom drugo peronu. Sada, iz Azerbejdžana, on najavljuje da je stanje u Evropi gore nego pred Prvi svetski rat. Iz toga bi se moglo zaključiti da je Vučić napustio put ka EU, jer mnogi misle da je ta priča na dugačkom štapu, šta god on odlučio o Kosovu. Ne verujem da će stvar sa EU brzo da se razveje i da će se od nje odustati, jer je i to čekanje na koje on dobija aplauze. Da se i taj (ukradeni) cilj polako stavlja na led, a možda već i skreće na drugu stranu najavio je Vulin, rekavši da Srbija treba da menja spoljnu politiku, što se očigledno odnosi na otklon od EU i zapada. A to nas vraća na staru Vučićevu ljubav, onu koja se najduže čeka (doduše bez Gline) kada će jednog lepog dana Srbija skupiti severno Kosovo i Republiku Srpsku u svoje granice. Ako i to počnemo da čekamo, vreme će i njega nadživeti. A posle ko živ ko mrtav.

Izvor