Претражи Живе Речи Утехе

Ko je je lider vaše opozicije – ovo pitanje vrlo interesuje strane diplomatske krugove u neposrednim susretima sa sagovornicima iz Srbije. Poneki se trude da daju odgovor ko bi to mogao biti – recimo Nebojša Zelenović, gradonačelnik Šapca, koji je za govorniciom Saveta Evrope najavio da Savez za Srbiju pokreće novu veliku političku priču. A to je priča o nasilju dela vladajuće Srpske napredne stranke prema protivnicima i neistomišljenicima. Istina, to je prvi osmislio i na taj spoljnopolitički nivo (Savet Evrope je parlamentarno telo koje uključuje i nečlanice EU, među njima i Rusiju) Saša Paunović, potpredsednik DS-a. On je prvi i počeo da skuplja dokumente o pritiscima na lokalne odbornike da promene stranu, kao i sadržaj napisa sa SNS portala. Ali, samo osmišljavanje i nastup, uključujući i dokumentovanje, ne bi značili ništa bez stvarnog događaja. Koliko 20-tak dana posle tog Zelenovićevog govora, koji je na licu mesta u Strauzburu pokušao da pobije niški naprednjak Zoran Perišić, u Kruševcu je u glavu udaren Borko Stefanović, lider Levice Srbije. I potom je priča “proradila”, uspešno čak i iznad svih očekivanja u Savezu za Srbiju. Uspešno je podignut talas vikend demonstracija, nezamisliv još koliko 2016. i 2017.godine. Krajnje nezgodna stvar po Aleksandra Vučića i njegovu vlast je što tom pričom koja se i dalje razvija, ne gospodari jedan određeni lider, niti je to u sadašnjim okolnostima moguće. A to su okolnosti pridobijanja najšire moguće podrške za demonstranje protiv vlasti - od pijace do akademije nauka. Čak i lažna podrška se ne odbacuje. Jer, na demonstracijama govore ljudi zagovarajući ideje koje su potpuno oprečne glavnim zahtevima opozicije. Glavni zahtevi su vanredni izbori na svim nivoima i otvaranje medija za opoziciju. Oni koji predlažu recimo, da opozicija skuplja potpise za promenu izbornog sistema u većinski, samo žele skretanje pažnje i kupovinu vremena za Vučićevu vlast do maja 2020. Vučić bi i sam mogao to vreme da kupi posredno, otvarajući medije, na šest meseci pred izbore, prećutnim ili polutajnim primirjem sa Savezom za Srbiju. Ima onih koji procenjuju da jedino što on nikad neće ispuniti opoziciji, jesu upravo ti medijski zahtevi. Prema tim procenama, svi Vučićevi potezi usmereni su na dokazivanje i pokazivanje da opozicija ima sasvim dovoljno sopstvenog medijskog prostora i da je njen problem što ne može da mu time politički naudi. Na površini to i deluje tako. Međutim, nije samo stvar u zastupljenosti, već i u snazi jedne političke priče. Primenjujući prethodnih sedam godina ono što se u marketingu zove “strategija Šeherezade”, Vučić je svoju “hiljadu i jednu noć” ispričao. Pažnja publike, bez obzira da li joj je on pozitivan ili negativan lik, po toj logici, preselila se u “novu sezonu”. A u “novoj sezoni” radnja se vrti ne oko toga šta će da uradi predsednik Srbije i SNS, nego šta će biti sa demonstrantima, protestima, opozicijom... Vučić udarnički pokušava sve kako bi ponovo preuzeo tok radnje. Svi događaji od obeležavanja 20.godišnjice bombardovanja SR Jugoslavije, preko sastanka Predsedništva Srpske napredne stranke, do finiša predsedničke terenske kampanje 19. aprila u Beogradu, podređeni su tom pokušaju. Međutim, Vučić više nema dovoljno jak unutrašnji zaplet na raspolaganju, svakako ne neki koji već više puta nije upotrebio. I spoljni zaplet mu izmiče zlokobnim zatišjem u vezi pregovora o Kosovu, evrointegracijama i odsustvom nekog jakog međunarodnog događaja, koji bi mogao više da zaokupi publiku od demonstracija. Kao da su utihnuli svi međunarodni “iventi” i forumi, čak i najavljena poseta francuskog predsednika Emanuela Makrona, nikako da se odigra. Ali, zato u opoziciji je sve neizvesno i svi su zapleti i raspleti i dalje mogući, što podiže interesovanje čak i kod najravnodušnijih. I kod onih koji su ubeđeni da se posle 13. aprila i gromoglasno prizivanog velikog skupa opozicije, (uporedivog sa saborom Deposa iz 1992. koji se završio piknikom u Pionirskom parku) ništa neće desiti. Ali, i kod onih koji su ubeđeni da će opet doći do izliva energije, možda i hapšenja demonstranata, što sve samo ubrzava put ka promeni vlasti. Pri čemu, konkurs za lidera sprske opozicije je i dalje, kao i prethodnih sedam godina otvoren. Odnosno, onaj u čije su političke mogućnosti oči prevashodno uperene – Dragan Đilas, ga drži otvorenim. Iako je posle povlačenja Saše Jankovića i uprkos željama dela javnosti, očito da Đilas predvodi borbu protiv Vučića, ostavljanje nade da ta stvar nije konačno rešena, je vrlo bitna. Za privlačnost zapleta na strani opozicije, naravno. Jer, prema svim anketama, opozicione pristalice se i dalje nadaju “novim licama”. Stvar sa tim licima nije u tome da su nepoznata, mlada ili već kakva, nego da se ne mogu dovesti u vezu sa vrhom ranijeg političkog establišmenta. Đilas im tu nadu neće uskratiti – jer je i to prednost u odnosu na vladajuću SNS, gde je sve u funkciji neprikosnovenog lidera. Držati priču krajnje napetom, to je uostalom veština, koju je Vučić primenjivao prvih pet godina svoje vlasti, sve dok nije uzeo predsednički mandat i penzionisao Tomislava Nikolića. Ali, kad nastane zamor od glavnog lika, veština ne pomaže, samo izvesna pauza, a upravo je to ono što Vučić izbegava po svaku cenu.

Kada se govori o francuskoj književnosti, jedno od niza nezaobilaznih imena je svakako i ime Žila Verna. Njegova dela inspirisana su brzim tehnološkim razvojem i različitim naučnim dostignućima koja su obeležila kraj devetnaestog veka i početak dvadesetog. Dajući lik stvarima koje će tek doći, Žil Vern se sa razlogom naziva jednim od očeva naučne fantastike. Najrazličitija naučna dostignuća i neobična putovanja su glavni motivi njegovih najpoznatijih romana. Jedno izuzetno neobično putovanje opisano je i u njegovom, ne tako poznatom, romanu koji nosi naziv „Dunavski razbojnici“. U ovom romanu, punom avantura i različitih obrta, isprepletene su dve priče – jedna o istrazi detektiva Karla Dragoša, čiji je zadatak da reši slučaj misterioznih zločina koji se dešavaju na obalama Dunava, a druga je priča o ribaru Iliji Brušu koji kreće na istorijsko krstarenje Dunavom od njegovog izvora u Donauešingenu, pa sve do Crnog mora, pri čemu će živeti samo od onoga što na Dunavu upeca i što od tog plena zaradi. Žil Vern Ono što ovaj roman, takođe, čini izuetno interesantnim su i putopisni elementi kojima je protkan. Prateći plovidbu Ilije Bruša čitaoci sa njim obilaze i mnoge znamenite gradove koji su podignuti na obalama Dunava. Ulm, Beč, Budimpešta, pa sve do Srbije, a i ona je na ovom putovanju, naravno, nezaobilazna. Zbog samo toka radnje, dužeg zadržavanja naših junaka u ondašnjem Novom Sadu i Petrovaradinu nije bilo, ali je zato Zemun (tadašnja Austro-Ugarska) jedno od ključnih mesta zapleta, budući da je jedan od glavnih likova baš u tom gradu proveo neko vreme u zatočeništvu. U želji da svoje putovanje što pre privede kraju, Ilija Bruš u nastavku putovanja nije mnogo pažnje obraćao na obale Dunava, ali Beograd i Srbija nisu promakli oku pripovedača: „Ako je opazio da prolaze pored Beograda – belog grada – izgrađenog terasasto na brdu koje nadvisuje kneževska palata, Konak, grada s predgrađima u koje stiže velika količina robe u tranzitu, primetio ga je samo zato što Beograd označava srpsku granicu na kojoj prestaje moć Izara Rone. Ali, posle Beograda nije više obraćao pažnju ni na šta. Nije video ni Smederevo, drevnu prestonicu Srbije poznatu po vinogradima koji je okružuju; niti Golubac, gde pokazuju pećinu u kojoj je Sveti Đorđe prema legendi ostavio telo zmaja koga je ubio vlastitim rukama; ni Đerdap, tu slavnu klisuru nad kojom se dižu kamene litice visoke četiri stotine metara i duž koje se Dunav survava i besno razbija o stene kojima je posuto njegovo korito.“ Roman „Dunavski razbojnici“ ispunjen je ne samo uzbudljivim događajima, već i šarolikim i neobičnim likovima. Jedan od sporednih likova je i jedan Srbin – Mihailo Mihailović, koji svojom šalom, zapravo daje ključ detektivu Karlu Dragošu za rešenje zločina dunavskih razbojnika. Roman „Dunavski razbojnici“ je uzbudljiv avanturistički roman koji nam na najlepši mogući način demonstrira moć književnosti da nas odevde na bilo koje mesto, u bilo koje vreme, a u ovom slučaju odvodi nas na uzbudljivo krstarenje Dunavom sa Žil Vernom i njegovim neobičnim likovima. piše: Nataša Katić https://kultivisise.rs/kako-je-zil-vern-pisao-o-srbiji/

Izbori u Demokratskoj stranci Na jednom od skupova Demokratske stranke, dame su nosile glavnu poruku/AFP Opozicija u Srbiji probala je mnogo toga - bivšeg predsednika, tražila nova lica od ministra u Vučićevoj vladi do državnog činovnika, bogatog biznismena - ali je veći uspeh izostao. Među tim pokušajima nema - žena. Toga se setila i Gordana Čomić, dugogodišnja funkcionerka Demokratske stranke, koja je sa svojim timom prva predala kandidaturu za predsednicu DS-a. Na izbornoj sednici 2. juna, nekada najveća opoziciona stranka izabraće novo rukovodstvo. Pored Čomićeve, kandidaturu za sada najavljuju predsednik Političkog saveta DS-a Zoran Lutovac i potpredsednik stranke Branislav Lečić. Novi lider stranku će preuzeti u trenutku kada ima 13 poslanika u Skupštini Srbije, a u Beogradu, tradicionalnom uporištu, nije ni ušla u parlament zbog istorijski niskog rezultata od 2,25 odsto. Ukoliko bude izabrana, Gordana Čomić bila bi prva žena na čelu Demokratske stranke posle šest muških lidera nakon obnove stranke 1990. godine/DS Žena u politici - prednost ili mana Gordana Čomić nije novo lice na političkoj sceni Srbije - aktivna je u Demokratskoj stranci maltene od povratka višestranačja. Diplomirana fizičarka, u svojoj biografiji navodi da je majka četvoro dece, ali i da joj je hobi pecanje. "Milje za ženu u politici je da uvek imate jedno pitanje više, dovoljno ljudi koji se pita da li će ona to umeti iako je žena", kaže Čomić. Posle skoro tri decenije u politici, "punoletstva" u članstvu u "Ženskoj političkoj mreži", kaže da je to dodatno motiviše. "Moja misija je da žene u politici ne ulaze vezanih nogu predrasudama, a ne da joj se postavljaju pitanja je l kvalitetna. Torba je kvalitetna, a o ženama se ne može tako govoriti - jer žena nije roba u politici." Saglasna je da su demokrate probale sve - zato kaže da je sad trenutak da žene iz stranke pokažu za šta su se osposobile kroz rad, pa i za svoju zamenicu predlaže ženu, Natašu Vučković. "Nikad nisam pitala šta ću da budem, nego samo šta ću da radim. Devojčice učimo da će napredovati ako rade dobro. I to vam uđe u krv." Gordana Čomić sada ima ambiciju da demokrate "sabere, obnovi i reformiše, da pokažemo da smo naučili iz grešaka i da smo našli odgovor za nasilje koje sprovodi vlast". Ako dođe na čelo posrnule stranke, spremna je da razgovara sa "muškim društvom" bivših lidera i članova DS-a koji sada pretenduju da budu deo srpske opozicije. "Treba da se dogovorimo sami sa sobom - mi bivši, sa nama sadašnjim, za nas buduće - šta treba da se uradi za Srbiju", zaključuje Čomić. Olimpija de Guž Olimpija de Guž i danas ima važno mesto u francuskom Parlamentu/Getty Images Ko Vam je ženski idol u politici? Olimpija de Guž. U vreme Francuske revolucije i Univerzalne deklaracije o pravima čoveka i građanina, ona je izašla sa deklaracijom za prava žena. I giljotinirana je. Njena argumentacija za to zašto žene treba da glasaju je - ako sam pogodna i spremna za giljotinu, onda sam spremna i da glasam. "Srpska politika nisu testosteron i muskulatura" Pre vođenja stranke, Sanda Rašković Ivić bila je na čelu srpske ambasade u Italiji/Getty Images Stranka koja je kroz nedavnu prošlost koračala sličnim putem rejtinga kao DS, a iz nje je i nastala, probala je da upravu poveri ženi. Sanda Rašković Ivić manje od dve godine vodila je DSS, uspela da stranku vrati u parlamentarne klupe, ali su je stranačke kolege ubrzo smenile. "Srbija treba da se navikava na žene u politici. Malo dete kad se rodi ne zna da hoda i govori, ali ga mi posvećeno učimo. Tako je i demokratija u bebećem periodu u Srbiji i treba da se uči i na mom primeru koji nije ohrabrujući", kaže Rašković Ivić za BBC. Ipak, i pored otežanih uslova za opoziciono delovanje u Srbiji, smatra da za žene ima mesta na čelu opozicije. "Žene imaju snage za ovu arenu jer to nije samo testosteron i muskulatura. Mi kad vaspitavamo sinove, vaspitavamo ih da budu Srbi-muškarci, junaci, a ne pripremamo ih za ovaj svet u kome će da žive." Rašković Ivić zaključuje da bi za sadašnju situaciju u srpskoj opoziciji žene bile blagotvorne jer mogu lakše da se dogovore i ne osećaju se prikraćenim ako nisu na prvom ili najvažnijem mestu. Lakše predsednica države nego stranke Trenutna predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić prva je žena na čelu srpske vlade, ali nije prva žena u višestranačkom sistemu na najvišim funkcijama. Na mesto predsednice Republike, kao privremeno rešenje koje je potrajalo 13 meseci, sa mesta predsednice parlamenta 2002. godine došla je Nataša Mićić. Žene u srpskoj višestranačkoj politici Nataša Mićić - v. d. predsednica Srbije, od 29. decembra 2002. do 27. januara 2004. godine Slavica Đukić-Dejanović - v. d. predsednica Srbije, od 5. aprila do 31. maja 2012. godine Ana Brnabić - predsednica Vlade Srbije, od 29. juna 2017. godine Nataša Mićić bila je prva žena na visokoj funkciji posle uspostavljanja višestranačja/Getty Images Seća se da su brojna novinarska pitanja o tome kako je ženi na visokom položaju obeležila njen mandat. "Osećala sam se kao da je izabrana neka životinjica, a ne žena. To je bila otežavajuća okolina jer smo mi patrijarhalna i konzervativna sredina. Bila sam izložena pritiscima - od ignorisanja do čiste mizoginije." U svom mandatu, donosila je odluke koje menjaju tok istorije, poput proglašenja vanrednog stanja po ubistvu premijera Zorana Đinđića. "Čak i moje najteže odluke koje sam po ustavu i zakonu donosila, poput vanrednog stanja, dovođene su u pitanje jer se omalovažavalo ono što sam radila izražavanjem sumnje da sam Đinđićeva marioneta To bi bilo značajno manje na tapetu da sam muškarac." Nataša Mićić u politiku je ušla kroz stranku koja je već imala iskustva sa ženama na čelu - predsednica Građanskog saveza Srbije bila je Vesna Pešić, jedna od opozicionih lideki 90-tih godina prošlog veka. Ipak, ističe da je stranački život za ženu često teži od - državničkog. "U Srbiji i u regionu, žene imaju veću šansu da budu na najvišim i najodgovornijim državnim funkcijama, nego da postanu lideri stranke. I ja sam prvo bila predsednica Skupštine, pa sam izabrana za predsednicu GSS-a." Ako žena već dolazi na čelo stranke, Nataša Mićić kaže da se to, kao po pravilu, događa u momentu kada se stranka nalazi u najtežoj situaciji i žena preuzima "vruć krompir". Izvor: BBC News na srpskom https://www.b92.net/bbc/index.php?yyyy=2018&mm=05&dd=22&nav_id=1395387

Ova tema je pitanje za Milana Rakica i generalna tema za ljude koje zanima da mozda nekad postanu piloti (kao sto mene zanima.) Kako postati pilot u Srbiji? Koliko kosta? Koliko je iznamljivanje aviona? Gde se piloti obucavaju i koliko traje obuka? Sta je potrebno od zdrastvenih uslova? I na kraju.. jedno onako.. vise mastarija... koliko je realno da osoba poseduje svoj avion? U smislu cene aviona, cene birokratije, regulacija i dozvola. Ko bi sve od vas voleo da bude pilot ?

"Kriza javnog uma: znalci i dobošari“, četvrta je u nizu od četiri sesije, koje organizuje Medija centar Beograd, u okviru projekta pod nazivom “Kriza javnog uma”.