Psihopate među nama

[DankaM]

Mmm, baš sam čitala neku sPIHoanalitičku knjigu o narcizmu i agresivnosti, pa se u njoj spominje i antisocijalni poremećaj ličnosti. 

Napomena: priznajem samo taj naziv - antisocijalni PL. Psihopatija, sociopatija i dr. imaju prilično "otvorene" definicije, koje mogu uključivati svašta. 

Po ICD-u je antisocijalni PL. Da ne kažem da je to zato što je najpoštenije prema nekom ko je dobio tu dijagnozu. Šta mogu, ima neki MMA borac Vaso "Psihopata" Bakočević, pa mi je ovaj "zvanični" naziv najneutralniji. 

 

Dotični pisac, Kernberg Oto, daje sledeće odrednice: pri razmatranju dijagnostikovanja APL-a treba uzeti u obzir kakav je superego osobe. Za sada recimo da je to delom nesvesni deo ličnosti koji određuje naše moralno ponašanje, ili tipično frojdovsku definiciju. Kod APL-a ne postoji razvijeni superego, već se on nalazi na primitivnom nivou. Postoji kao jedan surovi i sadistički deo koji brutalno kažnjava osobu za sva počinjena nedela. Ne postoji, kod ostalih, onaj idealizovani deo superega, tzv. JA ideal, savršeni, kojem treba da težimo. Ova dva dela superega su primitivni i daleko su od realnog: niti je realno biti surovo kažnjen za najmanju sitnicu, niti je moguće biti potpuno savršen. Oni su najviše neverbalni i teško ih je prevesti u neke simboličke sisteme. Naravno, ostali ljudi, oni koji nemaju APL, imaju i treći deo superega, koji je najbliže realnosti, onaj koji daje zabrane i zahteve koji su zreliji i moguće ih je bar donekle ispuniti. On se uobličava tokom edipalnog perioda, gde nam se stavlja zabrana odnosa sa roditeljem suprotnog pola i zahtev da postanemo slični roditelju istog pola, u odnosu sa nekom drugom osobom.

 

Ovo, naravno, nije kraj priče Osobe sa APL imaju taj primitivni deo superega, sadistički i surovi, kojeg se plaše, i da bi se oslobodili njegovih surovih zahteva, koriste projekciju, te se njima drugi čine kao što je njihov superego: surovi, osvetoljubivi, sadistički nastrojeni, preteći, te tako počinju da reaguju na svet odbrambeno. Svet je doživljen kao "pun vukova" i agresivan. S druge strane, ne postoji idealizovani deo superega, te nema subjekta kojem bi se moglo biti privržen, i saosećati sa njim. Zbog toga i nema empatije u pravom smislu te reči: ovi ljudi apsolutno mogu da shvate koje emocije imaju drugi, ali to koriste samo da bi pribavili sebi nešto. Drugi praktično da nema postojanje i "treću dimenziju", i sveden je na objekat i upotrebljen. U stanju su adekvatno da predvide posledice svojih postupaka, ali nedostaje suštinsko obaziranje na protok vremena i pridavanje značaja širem uticaju istih. U vezi sa tim najčešće biraju instant gratifikaciju. 

 

Totalno jednostavno  

[Иван Недић]

Тотално сам се најежио кад сам прочитао одговор! Бррр!!! Како језиво болесно!

[Никола Ђоловић]

Svima nama fali neki andrak, da suzimo problem.

[Srdasce]

To je nažalost tačno, tek kad ih dobro upoznaš tek onda možeš da ih prepoznaš po ovom ili sličnom tekstu. Do sada sam upoznala jednu mušku i tri ženske osobe, koji odgovaraju gore navedenom opisu i od prijatelja postaju noćna mora.

 

 

 

 

 

Pa, da. A, tada je već kasno za beg. Ne možeš ti čoveka da "provališ" na prvu loptu. Meni oni recimo, deluju kao oni graničari. U jednom momentu te obožavaju a u drugom bi te udavili u casi vode. Nema prosto neke tendencije za trajanjem, za nekom linijom, nego sve je ishitreno, sve je prenaglaseno, sve rade od histerije pa do totalne utucenosti.

 

Mislim da "pate" od odsustva svake empatije, da savest nemaju, jer normalan covek poseduje osećaj i za meru, za itrospekciju kao i vaznost postovanja tuđeg intengriteta, stava. Kod psihopata je vazan samo on, sta on zeli i hoce. Njegove potrebe. Mislim da je njihova ona makijavelistička...cilj opravdava sredstva i dodala bih, preko leševa do zvezda.

 

Prosto, nekada moras da se zapitas, a sta je to onda u coveku, to jest tebi, ne mislim Rado na tebe tu, nego uopsteno se pitas, sta je recimo u tebi magnet, da ti se neko takav/e "nakače" ..prilepe i zalepe kao ljudi? Čime ih privlačiš, i sta je recimo u tebi, kao coveku, a neko recimo za svog zivota nije imao "posla" s takvima. To bi verovatno bilo interesantno pitati nekog neuropsihijatra, zasto su neki ljudi jednostavno meta, za budale, psihopate, emocionalne vampire a drugi, nisu.  Jer pazi, ako pricamo o psihopatama, oni po meni imaju iskrivljen dozivljaj stvarnosti. Znaci, sve sto ti uradis ili kazes, ima da se podvodi pod onim kako oni to zele da vide a ne kakvim jeste. Znaci, tu ne pomaze objasnjenje. Jer razumnom coveku kazes nesto, jednom ili dva puta, i on ce da shvati, razume. Zar ne?

 

Po meni, psihopate su iluzionisti od ljudi. Oni u ljudima vide iluziju. I vole iluziju o ljudima a ne ljude. Jer razumam covek po meni u svim segmentima, prihvata ljude s svim manama i vrlinama. Kod psihopata primetih tu tendenciju, da te oni svrstavaju u neki kalup, okvir, i cim recimo, kao covek, ispadnes za mm iz tog okvira nalaze drugog "domacina" , uz potpuno odustajanje od svesti za osecajem, kako ce tom nekome biti kasnije. To ej ono o cemu pricam, vazni su smao oni: njihove želje, potrebe. Nemogucnost da shvatis drugoga, da se stavis u jegovu kozu, cipele, osećaje ili zelje. 

 

Jer po meni psihopate nemaju empatiju. A razuman je covek ima. U vecoj ili manjoj meri, u zavisnosti od toga kakva mu je emoc.inteligencija. I sposobnost introspekcije, da sam povuce rucnu, da sam sebe kontrolise, ima samokontrolu i ne radi ista sto ugrozava bilo cije dostojanstvo, integritet, bezbednost ili osecaj.

 

 

Što bi rekli sveti oci, neka Vam je Bog u pomoci, čeljadi onda....

 

 

Svima nama fali neki andrak, da suzimo problem.

 

 

Pa, sviam nama kao ljudima, Tormentor, "fali" neki andrak, nazovi. Raspoloženje. Ali, pravo da ti kažem, ja pod time, ne mislim, da nam fali, kao ljudima, razuma. Jer po meni čovek koji ima osećaj za granice, za parametre, koji je jos uvek zdrave svesti i ciste pameti kao i svaki covek ima faze uspone i padove, ali se nosi s tim sta ga muci na jedan dostojanstven, i zdrav nacin. Prema sebi i/ili prema drugome. U tome je valjda, razlika između duđevno zdravih i duđevno poremećenih. Nekome fali ovo, nekome ono, ali ovde se ne govori o običnim stvarima..kao sto je, nekome fali vedrina, nekome fali malo vise da otopli srce, nekome da bude vise vredniji, i tako te stvari, koje u dakako, opet važne.

 

Ovde govorimo o ljudima, kojima zaista "fali". Jer im fali zdravog razuma.

[Oglo]

- oni znaju kako izgleda emocija radosti,tuge,iznenađenja, uzbuđenja itd. i sve to veoma dobro glume, deluje veoma autentično, a jedina njihova prava i zaista autentična reakcija je ljutnja, kada im neko osujeti planove.

tačno sasvim, samo u ljutnji, tačnije bijesu, kada su opijeni sobom možete saznati kako tačno stvari stoje.

Mislim da je u pitanju egzistencijalni strah, odnosno strah da će u ljubavi izgubiti svoj indentitet i otuda tolika želja za kontrolom i prebacivanje odgovornosti.

[Srdasce]

tačno sasvim, samo u ljutnji, tačnije bijesu, kada su opijeni sobom možete saznati kako tačno stvari stoje.

Mislim da je u pitanju egzistencijalni strah, odnosno strah da će u ljubavi izgubiti svoj indentitet i otuda tolika želja za kontrolom i prebacivanje odgovornosti.

 

E, da. I to je tačno. Baš u toj ljutnji i besu, se potpuno razjare, izgube i prosto en možeš da eruješ šta pred tobom, kao čovekom stoji. To je obično uglavnom, navala i bujiva, takvih reči ili dela, da samo staneš i gledaš i da se krstiš. Ostaneš zatečen/a. Ja to zovem "ispadi". Nisam stručna,a li kako to drugojačije možeš da nazoveš? To sma primetila i ja; tek tada najbolje i u pravoj meri, vidiš sve ono šta sakrivaju, sta tako kopneno se trude, da sakriju. U toj razjarenosti, onda pocinju recimo da psuju takve stvari / ili spovke, da te spopadne osećaj odsečensoti, prosto ukameniš se, ili enkih dela, gde bi najradije pobegao/la iz ovih stopa, samo da se skloniš, makar i u mišiju rušu. Onda te uhvati strah, jer pomislis, cekaj, ako je takav neko u ljutnji jer mu zaboga ne ides niz dlakicu, jer si se suprotstavila nesto ili je samo doslo do neslaganja, ti ako si razuman covek, moras da se zapitas, kuku majko, a kako bi taj onda reagovao/la na nesto drugacije, ozbiljnije...ako na takve stvari ispada na takav pomahnitao način. verovatno zato sto tada reaguješ instinktivno a ne nauceno. A kako regujes spontano, prirodno, verovatno je to negde i donekle tvoja prava priroda, a ne smao slucajsnot. Jer pazi, tesko i u besu, da ce te razumn covek, bas na prmer izvređati na pasja kola, a ono bas. Rece ti po koju ruznu, ali na pasja kola, to vec govori o karakteru i ne moze biti slucajnost.

 

Ako ćemo kod identiteta, valjda ga moraš najpre imati, da bi ga mogao i (iz) gubiti. Ja sve mislim, da psihopate nemaju svoj identitet. Nego kao glumci, oni se uklapaju. Ukalupljuju. Kao palstelin. Forimrace se, po potrebi. Zelji. Oni po meni nemaju pravo svoje ja. Razuman covek po meni, ima svoje lice. Kakvo je takvo je, ali je njegovo. Znaci, to sam sto sam, uzmi ili ostavi. Jedno je kompromis, a drugo je modelirati stalno sebe iznova i iznova, po modelu, prihvatanja. Znaci, ti ne trazis kao covek da te enko PRIHVATI takav kakav/a si, nego se trudis da se UKLOPIS. Ok, jedno je uz puno postovanje tuđe ličnosti , jer svi smo mi razliciti...ali ja sve mislim, da oni nemaju svoje ja, i da iz tog razloga se tako perfektno performiraju, jer su tome jedostavno, nauceni. Prosto, ne umeju da budu svoji/a pa kud puklo, da puklo. Po meni, razumamn covek to ima, i on/a kaže, ok ja sam to, ti si to. Slažemo se da se ne slazemo. Pokusava kompromisima. Ne pokuava da BUDE STA NIJE nego se TRUDI da OSTANE sta JESTE uz postovanje i svoje i tuđe ličnosti, da i tebi i meni, kao coveku, bude dobro. Primera radi.. Ne ide, ortakluk, posao, prijateljstvo, ljubav, ok, idemo dalje, naci cu nekoga ko to hoće/moze/razume, ne? 

 

Otuda i mislim da je ta kontrolna frikost, u stvari jedan strah. Strah od sebe samog/e da sebe sagledaju u pravom smislu. I otuda ta potreba za tolikim maskama, maskicama...jer nekim cudesnim bljeskom, kada po meni oni imaju te neke flešbekove gde verujem da kapiraju , taj svesni mali deo nesvesne celine, kapira verujem , i da kaže: "Ti se meni ne sviđaš ovakav/a kakva si stvoren/a, hajde da budemo neko/nešto drugi, možda će nas neko takvu/takvog više voleti, prihvatati, trebati, sta god".

 

A razumeman covek po meni s identitetom kaze, ja sma ovakav/a stvorena od Boga, voljna sam da ucimm da se prilagodim, i zelim da me neko voli, prihvati, treba, sta god zbog mene, takav/  bas kakva jesam, s svim manama i vrlinama uz puno postovanje svoje i tuđe ličnosti, pa ako ne ide, onda nastavlja svoje traganje. A vazi za sve segmente zivotne, po meni.

[Ayla]

Vidim, teorijski znamo dosta. Pitam se kakvi smo u praksi?

Možemo li zaštititi sebe od drugih...il još bolje pitanje - druge od sebe?

[ВИЛМА]

Psihopata se lako prepozna "retroaktivno" - kad provališ šablon reagovanja i ponašanja, onda postaje čak i predvidljiv. Problem je prepoznati ih PRE nego što naprave štetu.

[Гром]

СТРОГО СУЂЕЊЕ О БЛИЖЊИМА ДОЛАЗИ ОД ВИСОКОГ

МИШЉЕЊА О СЕБИ И ПОД УТИЦАЈЕМ ЗЛОГ ДУХА. КАКО

ДА ПОБЕДИМО ТУ СКЛОНОСТ.

Из самољубља и самоуверености рађа се у нама још једно зло које

нам наноси штету, а то је строго суђење о ближњем и осуђивање.

Запазили сте да ми неког не рачунамо ни у шта, презиремо га и

понижавамо. Та рђава навика долази из гордости, гордошћу се

одржава и гордост јој помаже да јача. И, исто тако, та навика са своје

стране подржава гордост и јача је, те се после свакога дела осуђивања

наша гордост, због самозадовољства које је сапутник осуђивања,

повећава.

Кад дајемо себи високу цену и кад мислимо високо о себи, сасвим

је природно да том приликом с висине гледамо на друге, осуђујемо их

и презиремо, пошто нам се чини да смо слободни од недостатака

којих су, како ми мислимо, они пуни. А кад наш злобни непријатељ,

зли дух види код нас то расположење одмах стаје близу нас и будно

нас учи да пажљиво гледамо шта чине и шта говоре други, помаже

нам да стварамо претпоставке какве су код њих мисли, те најзад

доносимо суд о тим људима и он је најчешће негативан. Они који

осуђују не примећују и не виде да сам основ осуђивања - подозрење

да је неко рђав - долази под утицајем злог духа који то подозрење

потом проширује у уверење да је стварно рђав.

Али кад зли дух будно иде за тобом гледајући како ће у теби

посејати зло, ти још будније пази да не паднеш у замке које ти он

поставља. Чим ти укаже на неки недостатак ближњег, похитај да

одмах отклониш од себе ту мисао, не дајући јој да се задржи и

учврсти у теби. Изгнај је из себе да јој ни трага не остане и стави на

њено место мисли о добрим особинама тога ближњег и људи уопште.

Ако још увек осећаш потребу да осуђујеш, онда се сети да ти није

дата власт да осуђујеш друге и да, присвајајући себи ту власт,

подвргаваш себе осуди не од људи него од Бога.

Такво скретање мисли је најјаче средство не само да се одагнају

мисли осуђивања које случајно наиђу, него и да се човек сасвим

одучи од тога порока. Друго исто тако снажно средство јесте не

престајати мислити на своје недостатке, на своје нечисте и зле

страсти и дела и на своју недостојност. А и страсти и рђавих дела

наћи ће се без сумње код тебе у довољној мери. Ако ниси одмахнуо

руком и рекао: „Нека буде што хоће”, онда се не можемо не бринути

о лечењу тих својих слабости. А ако се будеш бринуо искрено, нећеш

имати времена да се занимаш делима других и да их осуђујеш, јер ако

то дозволиш себи у ушима ће ти непрекидно одјекивати: Љекару,

излијечи се сам (Лука, 4,23). Извади најприје брвно из ока својега

(Мат. 7,5).

Поред тога, када строго судиш о каквом рђавом поступку

ближњега, знај да неки коренчић тог истог зла постоји у твом срцу

које те по својој страсности учи да слутиш то у другима и да их

осуђујеш. Зао човјек из зле клијети износи зло (Мат. 12, 35).

Напротив, чисто бестрасно око не гледа лукаво него бестрасно и на

дела других. Чисто око не гледа зло. (Авакум 1, 13). Зато кад ти дође

мисао да осудиш другога за неку погрешку, разгневи се на себе као на

онога који сам чини таква дела и који је зато крив и реци у свом срцу:

„Како се ја, изгубљени, који се гушим у самом том греху и чиним још

веће преступе, усуђујем да дижем главу и гледам погрешке других и

осуђујем их”? Ако будеш тако чинио, уместо да раниш брата,

ставићеш мелем на сопствене ране.

И онда када грех брата буде јаван и видљив за све, старај се да се

не поведеш за страшћу осуђивања него заволи још већма палога.

Макар нечији грех био не само јаван него и врло тежак и макар

долазио из разјареног и нераскајаног срца, не осуђуј га ни тада, него

уздигни свој ум непостижним и дивним судовима Божјим и сети се

како су многи људи били раније велики грешници и потом се

покајали, достигли високи степен светости и, с друге стране, како су

неки који су стајали на високом степену савршенства падали у дубоку

пропаст. Пази да се и теби тако што не догоди због осуђивања.

Зато увек стој са страхом и трепетом и бој се више за себе него за

другог. И буди уверен да је свака добра реч о ближњем и радост због

њега - плод и дело Светога Духа у теби, као што свака ружна реч о

ближњем и презриво осуђивање долазе из пакости и под утицајем

злог духа. Зато кад се саблазниш због нечијег ружног поступка, не дај

очима својим сна док не изагнаш из срца ту саблазан и потпуно се не

помириш с братом.

Никодим Агиорит Невидљива Борба

[Гром]

Шта сам хтео да кажем поставивши претходни текст?

Немамо ми проблем са психопатама, већ са гордошћу, а то нас чини психопатама.

Требало би само мало да притрпимо наше ближње, да им посветимо мало пажње коју они очајнички траже. 

[Бојан Сарачевић]

Како мене још нико није "провалио"?

[Дуња]

Како мене још нико није "провалио"?

 

Не ликуј много, провалиће кад-тад.

[Oglo]

Како мене још нико није "провалио"?

 

pa kad vide tu lizalicu u kosi, valjda se podrazumijeva, pa niko i ne insistira 

[Oglo]

@@Гром,

Bi li ti više umjesto "psihopate", odgovarao izraz "emotivni manipulatori"? 

[Гром]

@@Гром,

Bi li ti više umjesto "psihopate", odgovarao izraz "emotivni manipulatori"? 

Шта знам, можда ипак психопата: онај ко пати на нивоу душе. Патња је душевни Бол који призводе осећања попут страха, љутње, срчбе, беса, недостатка самопоуздања, нетрпељивости, нервозе, итд. Што ће рећи да ми кад се љутимо на ближње што су досадни, што нам црпе енергију итд, ми доживљавамо неко од тих психопатских осећања (кад душа пати), тако да врло лако можемо видети да смо ми психопате увек кад их имамо.

Највероватније да и онај наш ближњи који нас прогања исто пати на нивоу душе, али ми то не знамо, можда се само добро забавља.