Александар Милојков: Личност и суштина у христологији Светог Августина

[Поуке.орг инфо]

Сажетак: У раду се разматра христологија Светог Августина кроз анализу позиције личности и суштине у онтологији. Августиново схватање онтологије се, на примеру христологије, представља као јединство два питања о бићу — личности и суштине. Такође, у онтологији Светог Августина личност заузима примарну онтолошку позицију. Истиче се да је једино таква онтологија могла да искаже христологију на начин на који је то учинио потоњи Халкидонски сабор, што Августина поставља на линију отачког богословља. У раду се разматрају поменута питања кроз анализу Августинових ставова у вези са односом оваплоћења и теофаније. Затим се испитује: онтолошка структура христологије, христологија као онтологија (истинито биће) творевине и однос христологије и еклисиологије.

Кључне речи: Свети Августин, христологија, Халкидонски сабор, онтологија, личност, суштина, природа.

 

ПРЕУЗМИТЕ ЦЕО ТЕКСТ У ПДФ-у

View full Странице

[Александар Милојков]

Рад сам да одговорим на питања, ако их има.

[Поуке.орг инфо]

пре 6 минута, Александар Милојков рече

Рад сам да одговорим на питања, ако их има.

Колико знам, у православној теолошкој мисли много се критикује Августин као зачетник многих проблема које се довеле до погрешног разумевања теологије у Римокатоличкој Цркви. Поједини наши православни мислиоци говоре да је управо све потекло од Августина и погрешног поимања личности и суштине. Чак, каже се да је он био тај који је суштину ставио изнад личности, те кад се говори о Тројичном Богу кажу да је он говорио да је Бог један зато што је једна божанска природа (суштина), а не зато што је Отац (како су говорили Кападокијци.

Да ли је то баш тако?

[Александар Милојков]

пре 23 минута, Поуке.орг инфо рече

Колико знам, у православној теолошкој мисли много се критикује Августин као зачетник многих проблема које се довеле до погрешног разумевања теологије у Римокатоличкој Цркви. Поједини наши православни мислиоци говоре да је управо све потекло од Августина и погрешног поимања личности и суштине. Чак, каже се да је он био тај који је суштину ставио изнад личности, те кад се говори о Тројичном Богу кажу да је он говорио да је Бог један зато што је једна божанска природа (суштина), а не зато што је Отац (како су говорили Кападокијци.

Да ли је то баш тако?

То је тумачење кроз тзв. "де Регнононову парадигму", која је настала у 19. веку. Де Регнон је први "открио" да тријадологија источних отаца даје првенесво личностима, док код западних првенство има једна суштина. Новија истраживања Августина, у 21. веку, базирана на критичком приступу самом Августиновом тексу, показују да то није тако. Конкретно, по питању тријадологије, ту сам тему обрадио у дисертацији. Када је одбраним, надам се да ће бити књига. Оно што могу рећи јесте да, по мојим истраживањима Августинових дела, његова тријадологија јасно садржи две равни бића - личност и суштину, као одговор ондашњим двема крајностима - савелијанству и аријанству. То да некаква безлична суштина претходи личностима је дубоко неоснована тврдња која се не може срести нигде у Августиновом писању.

[Ivan Marković]

Заиста одличан текст. Оно што је за мене била новост је то да је Зизијева екипа толико "набријана" на нашег светитеља. Чак дотле да (ако сам добро разумео) Јанарас тврди (о) је да би Августин остао само "јеретички" мислилац да га Латини нису поново "ископали" у деветом веку за своје сврхе. Сам Етјен Жилсон сматра да је Августинова мисао у континуитету надахњивала западно богословље у току првог миленијума, од Боеција па све до Герберта. Исто и Вернер Бајервалтес. Наравно да је Августин доминантно утицао и на првих неколико генерација римокатоличких богослова од Анселма до Бонавентуре, али остаје питање да ли би се латинско метафизичко богословље толико удаљило од православља да Аурелија није истиснуо Аристотел у арапским интерпретацијама, кога су на запад прошверцовали Алберт и Тома. Другим речима, не ваља када свеца истисне филозоф. 

[Ivan Marković]

Такође похвале за аутора који иако није класичар је имао храбрости да се ухвати у кооштац са нимало лаким Августиновим латинским. За разлику од Лактанција, који је прави хришћански цицеронијанац, па и Јеронима, Августин има на моменте врло тежак и опскуран начин писања, компликовану синтаксу која осцилира негде између Цицерона, Тацита и позних писаца (мене некако подсећа на Маркелина) 

[kopitar]

пре 22 минута, Ivan Marković рече

да ли би се латинско метафизичко богословље толико удаљило од православља

Zar nije od samih početaka bilo različito?

I niko u tome nije vidio problem , dok slava i vlast nije rekla drugačije.

[Ivan Marković]

пре 1 минут, kopitar рече

Zar nije od samih početaka bilo različito?

I niko u tome nije vidio problem , dok slava i vlast nije rekla drugačije.

Вероватно није негде до четвртог столећа, када неки западни богослови озбиљније залежу за рачун "староникејаца" и долази до таквих појава као што су Лукифер Каларитански, онај Верчелац (заборавио сам име) и још неки. А онда и Марије Викторин (невезано за "староникејство") и на крају свети Аввгустин. Овде сигурно није проблем христологија па рекао бих ни тријадологија, већ само разматрање Суштине. Чини се (тако Бајервалтес) да Августин и Викторин идентификују esse и essentia и то на основу Мојс. 3.14 и Јахвиног исказа који Седамдесеторица преводе са (немам грчки на мобу) "Ја сам Биће" иако би превод са јеврејског био "Ја ћу бити бивствујући" у смислу присуства, па би могући адекватан превод (више препев) био "Ја ћу бити ту". Дакле, Бог не каже Шта је Он, већ да ће увек бити ту са људима. Управо је овде вододелница на којој почиње раздвајање двају богословских приступа. То нема везе са силом и влашћу, већ са дубоким богословским разлозима. Наравно, ово је моје мишљење, а планирам да се тој теми мало детаљније посветим, па ћемо видети шта ће на крају испасти

[Ivan Marković]

Што се тиче поменутог места и превода Јахвеовог исказа, рекао бих да је Аквилин превод, иако рогобатан, вероватно ближи изворном смислу од превода Седамдесеторице

[kopitar]

пре 11 минута, Ivan Marković рече

Вероватно није негде до четвртог столећа, када неки западни богослови озбиљније залежу за рачун "староникејаца" и долази до таквих појава као што су Лукифер Каларитански, онај Верчелац (заборавио сам име) и још неки. А онда и Марије Викторин (невезано за "староникејство") и на крају свети Аввгустин. Овде сигурно није проблем христологија па рекао бих ни тријадологија, већ само разматрање Суштине. Чини се (тако Бајервалтес) да Августин и Викторин идентификују esse и essentia и то на основу Мојс. 3.14 и Јахвиног исказа који Седамдесеторица преводе са (немам грчки на мобу) "Ја сам Биће" иако би превод са јеврејског био "Ја ћу бити бивствујући" у смислу присуства, па би могући адекватан превод (више препев) био "Ја ћу бити ту". Дакле, Бог не каже Шта је Он, већ да ће увек бити ту са људима. Управо је овде вододелница на којој почиње раздвајање двају богословских приступа. То нема везе са силом и влашћу, већ са дубоким богословским разлозима. Наравно, ово је моје мишљење, а планирам да се тој теми мало детаљније посветим, па ћемо видети шта ће на крају испасти

Ajd' da nešto i naučimo još kad je džabe..

["Tamo daleko"]

Pre nego sto nastavim sa citanjem drugog dela teksta, ako imas vremena, mozes li mi rasvetliti ovaj deo:

Оно што је важно истаћи у поређењу теофанија и

оваплоћења јесте следеће: У теофанијама нема присуства божанског бића, по-

готово не у суштинској равни. Божанско биће је у теофанијама посредовано. (DA LI BOZANSKIM ENERGIJAMA?)

Ни у оваплоћењу нема присуства божанског бића у равни божанске суштине. (OK, ALI OVAPLOCENI HRISTOS, PRI RADJANJU IMA I BOZANSKU I LJUDSKU PRIRODU; MI NISTA NI NE ZNAMO O NJEGOVOJ SUSTINI.)

Међутим, има присуства личности Сина Божијег, у људској природи. И гор-

ња Августинова тврдња да оваплоћени јесте Син Божији, говори да личност

јесте биће, да је неизоставни део онтологије. Јер, оно јесте се не темељи на

присуству божанске суштине као бића, која и није присутна у оваплоћењу, већ

на личности као бићу. Зато што личност јесте биће, могуће је за оваплоћеног

тврдити да он јесте Бог, односно да имамо реално присуство божанског бића. (ovaj iskaz ne mogu da povezem sa prethodno recenim; ne zvuci mi sledstveno, zbog toga sto ne razumem odvajanje Bozije sustine od licnosti/prirode pri ovaplocenju, jer Hristos nosi svoju sustinu od vecnosti, ne zadobija je posle ovaplocenja; ovaplocenjem On projavljuje I uzima na sebe ljudsku prirodu, nesliveno sa bozanskom)

Oprosti unapred za eventualno nesuvisle komentare, ali zelim da razumem I nastavim sa citanjem drugog dela koji se odnosi na Avgustinovu hristologiju.

 

[Александар Милојков]

пре 10 часа, Ivan Marković рече

Чини се (тако Бајервалтес) да Августин и Викторин идентификују esse и essentia и то на основу Мојс. 3.14 и Јахвиног исказа који Седамдесеторица преводе са (немам грчки на мобу) "Ја сам Биће" иако би превод са јеврејског био "Ја ћу бити бивствујући" у смислу присуства, па би могући адекватан превод (више препев) био "Ја ћу бити ту". Дакле, Бог не каже Шта је Он, већ да ће увек бити ту са људима. Управо је овде вододелница на којој почиње раздвајање двају богословских приступа.

Да, то сам поменуо у тексту. Међутим, то метафизичко тумачење Изл 3, 14 не припада само Августину и западним оцима. Итекако су на тај начин тумачењу приступали и грчки оци. Свети Григорије Богослов ће рећи:

Ὅσον δ᾿ οὖν ἐκ τῶν ἡμῖν ἐφικτῶν, ὁ μὲν ὤν, καὶ ὁ θεός, μᾶλλόν πως τῆς οὐσίας ὀνόματα· καὶ τούτων μᾶλλον ὁ ὤν· οὐ μόνον ὅτι τῷ Μωυσεῖ χρηματίζων ἐπὶ τοῦ ὄρους, καὶ τὴν κλῆσιν ἀπαιτούμενος, ἥ τίς ποτε εἴη, τοῦτο προσεῖπεν ἑαυτὸν, Ὁ ὢν ἀπέσταλκέ με, τῷ λαῷ κελεύσας εἰπεῖν… ἡμεῖς δὲ φύσιν ἐπιζητοῦμεν, ᾗ τὸ εἶναι καθ᾿ ἑαυτό, καὶ οὐκ ἄλλῳ συνδεδεμένον· τὸ δὲ ὂν  ὄντως θεοῦ, καὶ ὅλον, μήτε τῷ πρὸ αὐτοῦ, μήτε τῷ μετ᾿ αὐτόν, οὐ γὰρ ἦν, ἢ ἔσται, περατούμενον ἢ περικοπτόμενον.[1]

 

На основу онога што нам је докучиво, (изрази) онај који јесте и Бог, су пре свега означитељи суштине, а пре свега онај који јесте; када је са Мојсијем разговарао на планини, а Мојсије га упитао за име, које му је, сам је себе тако назвао. Онај који јесте ме је послао, заповедио је да се тако каже народу… Тражимо природу којој је својствено бити по себи, а не у односу на нешто друго; Богу је својствено биће и то у целости, ништа пре њега, нити после њега, то не беше нити ће бити, њега не ограничава нити га крњи.

 

---

[1] Λόγος 30, 18; PG 36, 125С-128А.

Ево и Августина:

 

Ego sum qui sum, et dices filiis Israel: qui est, misit me ad vos, tamquam in eius comparatione, qui vere est quia incommutabilis est, ea quae mutabilia facta sunt non sint, vehementer hoc Plato tenuit et diligentissime commendavit.[1]

 

Ја сам који јесам, и реци синовима Израиљевим: који јесте, послао ме вама, показујући тако да у поређењу са оним, који заиста јесте јер је непроменљив, оно што је променљиво створено није заиста, што је Платон жестоко бранио и најпажљивије предавао.

 

---

[1] De civitate Dei VIII, 11; PL 41, 236.

Est tamen sine dubitatione substantia, vel, si melius hoc appellatur, essentia, quam Graeci οὐσία vocant.[1] Sicut enim ab eo quod est sapere dicta est sapientia, et ab eo quod est scire dicta est scientia, ita ab eo quod est esse dicta est essentia. Et quis magis est, quam ille qui dixit famulo suo Moysi: Ego sum qui sum… Et ideo sola est incommutabilis substantia vel essentia, quae Deus est, cui profecto ipsum esse, unde essentia nominata est, maxime ac verissime competit. Quod enim mutatur, non servat ipsum esse…[2]

 

Ипак, без сумње, (Бог) је супстанција, или ако се то боље тако назива, есенција, коју Грци зову οὐσία. Као што се од оног sapere (бити паметан) каже sapientia (мудрост), и од оног scire (знати) се каже scientia (знање, наука), тако и од оног esse (бити) се каже essentia (бивство, јестаство, есенција). А ко више јесте, од оног који је свом слузи Мојсију рекао: Ја сам који јесам… Због тога само је једна непроменљива супстанција или есенција, која је Бог, коме заиста највише и најистинитије доликује само бити (esse), по чему је и названа есенција. Оно што се мења, не задржава само бити (esse)…

 

---

[1] Овде бисмо се поново осврнули на Августинову употребу термина substantia=essentia=οὐσία. Како Фокин истиче (A. Fokin, Divergences between Greek and Latin Trinitarian Terminology), јасна је једнакост између essentia и οὐσία, јер обе речи потичу од глагола бити. Међутим, умесно је Фокиново запажање, због чега је латинска философска и теолошка пракса, почев од првог и другог века, поистивећивала термин substantia са грчким οὐσία? Лингвистички, ова два термина се никако не могу довести у везу. Ми бисмо ово Фокиново питање даље проширили: да ли то онда значи да је наведена латинска пракса (substantia=οὐσία) чврсто задржала антички појам бића? Другим речима, да ли смисао substantia=οὐσία значи да је οὐσία тај подмет бића који substantia као израз означава? То би онда заиста било супротно од кападокисјког схватања бића, који су подмет поистиветили не са суштином већ са личношћу (ὑπόστασις=πρόσωπον). Ако би оваква поставка била доказана, онда би приступ тумачења Августиновој тријадологији кроз тзв. „де Регнонову парадигму“ био оправдан. Августин је очигледно остао доследан наслеђеној латинској пракси, када су у питању наведени изрази. Међутим, да ли то значи да је за њега и у појмовном смислу οὐσία=substantia, односно да ли је суштина подмет бићу (једна суштина као онтолошки примарна у односу на три божанске личности), питање је које у овом раду желимо да истражимо. Сматрамо да не треба стати код саме праксе употребе израза, већ да закључак треба донети након анализе самих појмова – управо оно што је истакао и Свети Григорије Богослов, позовајући се на Светог Атанасија Великог - τὸν νοῦν τῶν λεγομένων ἀκριβῶς ἐξετάσας. Дакле, испитати не само изразе већ и мишљење, појмове.

[2] De Trinitate V, 2.3; PL 42, 912.

 

[Александар Милојков]

пре 7 часа, "Tamo daleko" рече

Оно што је важно истаћи у поређењу теофанија и

оваплоћења јесте следеће: У теофанијама нема присуства божанског бића, по-

готово не у суштинској равни. Божанско биће је у теофанијама посредовано. (DA LI BOZANSKIM ENERGIJAMA?)

Не, већ преко створене реалности (по Августину).

пре 7 часа, "Tamo daleko" рече

Ни у оваплоћењу нема присуства божанског бића у равни божанске суштине. (OK, ALI OVAPLOCENI HRISTOS, PRI RADJANJU IMA I BOZANSKU I LJUDSKU PRIRODU; MI NISTA NI NE ZNAMO O NJEGOVOJ SUSTINI.)

Наравно да има божанску суштину, али она у оваплоћењу остаје трансцендентна, онострана. Дакле, није се оваплотила божанска суштина већ божанска личност. Нема уласка божанске суштине у суштину створеног.

пре 7 часа, "Tamo daleko" рече

Међутим, има присуства личности Сина Божијег, у људској природи. И гор-

ња Августинова тврдња да оваплоћени јесте Син Божији, говори да личност

јесте биће, да је неизоставни део онтологије. Јер, оно јесте се не темељи на

присуству божанске суштине као бића, која и није присутна у оваплоћењу, већ

на личности као бићу. Зато што личност јесте биће, могуће је за оваплоћеног

тврдити да он јесте Бог, односно да имамо реално присуство божанског бића. (ovaj iskaz ne mogu da povezem sa prethodno recenim; ne zvuci mi sledstveno, zbog toga sto ne razumem odvajanje Bozije sustine od licnosti/prirode pri ovaplocenju, jer Hristos nosi svoju sustinu od vecnosti, ne zadobija je posle ovaplocenja; ovaplocenjem On projavljuje I uzima na sebe ljudsku prirodu, nesliveno sa bozanskom)

Није одвајање суштине од личности већ разликовање. Син Божији приликом оваплоћења не престаје да буде Бог (не напушта божанску суштину), већ у своју личност узима људску природу. Понављам, суштина Бога остаје неприступна и није се као таква оваплотила. Поента је у томе да код отаца у онтологији постоје две равни - личност и суштина. Не раздвајају се, али се разликују. Читај даље, постаће ти јасније.

[Александар Милојков]

пре 11 часа, Ivan Marković рече

Чак дотле да (ако сам добро разумео) Јанарас тврди (о) је да би Августин остао само "јеретички" мислилац да га Латини нису поново "ископали" у деветом веку за своје сврхе.

Добро си разумео.

[Александар Милојков]

Са професором Јанарасом сам имао прилике да лично разговарам. Говорио ми је да код Августина не постоји онтологија већ само идеологија. Он је можда и најтврђи критичар Августина међу поменутим грчким теолозима.