Михаил Суслов-Ставови и размишљања

[Милан Ракић]

Михаил Суслов: Косово између Тадића и Вучића

Предстојећи страначки избори у Београду, већ од саме њихове најаве, добили су много шири значај од уобичајеног. Оно што је, и по својој суштини и по закону, требало да буде тек локално изјашњавање, претворило се, практично, у одлучивање о судбини целе Србије.

Не случајно. Власт у земљи је у тој мери централизована, тачније аутократска, да ван тих оквира, практично, нема ничега што би барем на тренутак могло да промакне контролорима из престонице. И није то карактеристично само за садашњи тренутак.

Зато је и питање судбине Косова у актуелним предизборним најавама и страначким чаркама подигнуто на највиши могући степен.

Укратко, главна тачка међупартијских спорења није: шта чинити у јужној покрајини, или како помоћи тамошњем живљу, већ – ко је издао? Ко је подлегао под притисцима САД, ко је у свему нашао сопствени интерес и Албанцима, фактички, предао део Србије?

И свако прст упире на другога.

А довољно је прелистати архиве. И то не оне прекривене дебелом прашином, већ скоријег датума. У њима недвосмислено стоји да кључни потез у међународном третирању косовског питања није учињен од стране Албанаца, Американаца или било кога сличног, већ од стране београдске политичке елите, прецизније – Демократске странке.

Подсетимо, у време председниковања Бориса Тадића (2004-2012), тадашњег лидера Демократа, преговори о Косову и Метохији пребачени су из Уједињених нација у централу Европске уније у Бриселу. Оно о чему се углавном ћути је жалосна истина да је то учињено резолуцијом Светске организације коју је предложила управо Србија. Несумњиво уз знање и сагласност њеног тадашњег првог човека.

О каквом гафу, је реч најбоље показује то што је из једног међународно-правно дефинисаног система који оличавају УН а у којем делује мноштво земаља које никада нису признале независност Косова, и немају намеру да то учине, све прослеђено у домен делатности Европске уније чија је већина чланица, под нескривеним притиском САД, морала да прихвати статус јужне српске покрајине наметнут од стране Вашингтона.

То је, практично, дало одрешене руке и садашњој власти, тачније њеном главном експоненту Александру Вучићу, да се судбином Косова поиграва према сопственим дневно-политичким потребама. Борис Тадић је тај мандат, као и право на одлучивање о судбини Срба на југу земље, одавно изгубио. Али зато нема никакве сумње да је човек који данас седи у председничком кабинету вољан да га прати, па иде и корак даље, и у потпуности се одрекне овог дела српске територије, водећи се при томе искључиво сопственим интересима, тачније интересима крупног капитала, често полулегалног, чији је он гласноговорник.

Укратко, када је реч о Косову, Тадић је својим деловањем утро пут Вучићу каквог данас добро познајемо. И нема сумње да је све учињено под супервизијом страних центара моћи. Оних чије савете су и данас спремни да послушају и усвоје многи.

А косовски Срби, како се снађу…

 

[Милан Ракић]

36 година након смрти, Михаил Суслов један од "најтврђих" совјетских компартовских идеолога "објављује" и "пише" текстове на Твитеру, а преноси их портал "Патриот". Најзанимљивије ставове ћемо преностити овде.

[Милан Ракић]

Михаил Суслов: ЕУ тражи Косово

Србија неће постати чланица Европске уније док не потпише правно обавезујући споразум о свеобухватној нормализацији односа са Косовом и такво решење не зацементира доношењем новог, „прилагођеног“ устава.

То, практично, значи укидање свих паралелних институција Србије у јужној покрајини и њено дефинитивно прихватање као међународно признате државе. Тако је још 2008. решила немачка канцеларка Ангела Меркел, и то су знали и српски политичари, од времена владе Мирка Цветковића и председниковања Бориса Тадића, владе Ивице Дачића, владе Александра Вучића, па све до председниковања овог последњег. Ћутали су. Ништа речитији данас нису ни представници партија које наступају као опозиција владајућем СНС-у на предстојећим изборима у Београду. Драган Ђилас, Саша Јанковић, Драган Шутановац… вешто избегавају да се уопште изјасне о овој, практично, најважнијој теми данашње Србије.

За разлику од њих, Саша Радуловић, лидер покрета „Доста је било“ и Бошко Обрадовић из „Двери“ недвосмислено су ставили до знања да нису ни за какво наметнуто „прилагођавање“ Устава, а поготово за избацивање из највишег правног документа преамбуле у којој јасно стоји да је „Косово и Метохија саставни део територије Србије који има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије“.

Како се очекивало, обавезу одрицања од дела те суверене српске територије вољан је на себе да преузме Александар Вучић. Уз пуну подршку Брисела и окретање главе поменутих опозиционих лидера. Његов најављени „Унутрашњи дијалог“ на све то би требало да постави крст.

Али председник нема подршку српских грађана, укључујући и Београђане који би својим гласовима на изборима у марту могли и морали да утичу на креирање сасвим нове српске политике, укључујући и приступ решењу косовског проблема.

Оно о чему се у Београду, такође, видљиво ћути је сурова истина да ни тражени пораз Србије неће аутоматски значити њен пријем у ЕУ. Постоји још много тога да се „испреговара“. А то ће свакако подразумевати обавезу одрицања од било какве самосталне сарадње са Русијом, Кином, наметање неповољних услова пословања, стављање на исте економске гране са Румунијом и Бугарском… Са „прилагођеним“ уставом, или без њега…

[Милан Ракић]

Михаил Суслов: Вучићеви политички маневри – од Александра Вучића до АВ

Колико жесток би могао да буде предстојећи београдски обрачун владајуће Српске напредне странке и њених противника демократске оријентације, питање је које се природно намеће како се ближе мартовски избори. Нарочито, ако се узме у обзир да суштински по начину рада и урађеног постоји једва видљива разлика између СНС-а и њих, част изузетцима. Намеће се питање: да ли је овде реч о потреби истинског изјашњавања грађана, или је све тек покриће за опстанак политичара који кроје судбину Србије протеклих деценија?

Како, наиме, протумачити изјаву Саше Јанковића, лидера Покрета слободнихграђана дату 2017. године, да је претендент на место градоначелника Београда Драган Ђилас, својевремено био главни човек СНС-а за организовање изборне крађе. Да ли је то истинска жеља да се победи заједнички противник?

Интересантно, али када је реч о СНС-у главни адут странке биће човек чије име се неће ни наћи на бирачким листићима. Барем не под изборним бројем. Реч је, наравно, о Александру Вучићу, неприкосновеном напредњачком лидеру. А какав је његов статус међу следбеницима најбоље казује то што му више не изговарају ни пуно име из страха већ само иницијале – АВ! Или да парафразирамо Наполеона: „Напредњаци, то је Вучић!“.

Бурна политичка каријера водила је овог правника од раног чланства у Српској радикалној странци и позиције генералног секретара у истој, па преко потоњих најразличитијих коалиција са свима који су икада били на власти, до садашње функције шефа државе.

Као радикал био је министар информисања у влади Народног јединства (СПС, СРС и ЈУЛ) коју је водио социјалиста Мирко Марјановић, и где се „истакао“ увођењем драконских казни за „непослушне“ новинаре. Од тада се памти и његова „претња осветом“ касније убијеном новинару Славку Ћурувији. Од 1998. до 2000. у три наврата је биран за посланика у Савезној скупштини СРЈ. Министарска звања су се низала једно за другим све до коначног распада Југославије (2003).

Амбиције су водиле даље. Неку годину касније уследио је разлаз међу лидерима Радикалне странке и Вучић са Томиславом Николићем формира СНС. Да ли је овај маневар био истинска жеља за истицањем или вешт политички потез, за који су многи спремни да тврде како је, у ствари, реч о пројекту Демократске странке са циљем слабљења Радикала, за сада остаје недоречено.

Након избора 2012. године убрзо је уследило окретање леђа и ментору Николићу и преузимање потпуне контроле над странком. Чудна је то била година, јер је Ивица Дачић говорио док су трајали преговори о формирању Владе, да СПСу нема места у Влади СНС и ДС. Ипак се приклања СПС-у Ивице Дачића, УРС-у Млађана Динкића, Кркобабићевом ПУПС-у и Новој Србији Велимира Илића и још некима и прави Владу. Постаје првипотпредседник, а фактички премијер који почиње са поробљавањем Србије себи и интересним групама.

Председник српске владе постаје 2014, а три године касније и председник државе.

Александар Вучић је дошао на власт на крилима националне реторике. Међутим, остаје нејасан његов невероватан обрт у еврофанатика. Преузима размишљања карактеристична за странке наклоњене безусловној сарадњи са Европском унијом. Многи су спремни да се закуну да је Вучић у тој свој својој жељи да се додвори Бриселу спреман и да жртвује Косово. Запад је у њему добио једну личност која обједињује све оно што су говориле разне проевропске партије.

И сво то време аутократска линија остаје главна карактеристика његове владавине. У складу са скраћеницом – „АВ“.

[Џуманџи]

1 hour ago, Милан Ракић рече

36 година након смрти, Михаил Суслов један од "најтврђих" совјетских компартовских идеолога "објављује" и "пише" текстове на Твитеру, а преноси их портал "Патриот".

Маловјерни! Битно је раскринкати центаре  моћи.

[Милан Ракић]

Михаил Суслов: Да ли је и Србији потребна америчка „црна листа“ - Сви председникови људи

Ових дана свет се забављао још једним гафом најближих сарадника америчког председника Доналда Трампа. Дизање обрва, чуђење, па и понеки смешак изазвало је обелодањивање списка руских политичара и олигарха који су у врх друштвених збивања највеће државе на планети доспели у, такозваној, „ери путинизма“, периоду од када (2000) Русију води актуелни шеф државе Владимир Путин.

На списку који су медији већ оквалификовали као својеврсну „црну листу“, налазе се имена 114 политичара и 96 олигарха: од премијера Дмитрија Медведева, шефа дипломатије Сергеја Лаврова, министра војног Сергеја Шојгуа и шефова тамошњих тајних служби, па све до мултимилијардера Романа Абрамовича, Михаила Прохорова, или софтверског магната Јевгенија Касперског. Објективно, реч је о људима који су, свако на свој начин, стварали данашњу Русију. Све са њеним добрим и лошим странама, несумњивим глобалним угледом и реалном економском и војном моћи коју је у међувремену стекла.

Када је реч о Србији, пошто напредњаци воле Вучића да упоређују са Путином,тешко је веровати да би Трампова администрација нашла за сходно да прави икакву „црну листу“. Али не само због тога што ми ни на који начин не претимо „америчкој посебности“ и њеном начину живота, већ стога што у нашој држави за сличан списак, једноставно – нема материјала.

Објективно, на кога би из окружења председника Александра Вучића састављачи листе могли да упере прст? На Мају Гојковић, Александра Вулина, Небојшу Стефановића или, не дај боже, на Синишу Малог, Весића…

Мада, званично, носиоци високих државних и локалних функција, нико од поменутих није креатор српске политике. Ни на који начин. Ни унутрашње, ни спољне. Они само спроводе оно што им као задатак доделе њихова партија и њен председник. Без имало личне иницијативе или креације. А управо те компоненте одређује важност појединца за средину у којој делује.

То, такође, значи да би Вучић, у случају потребе, без проблема могао да се одрекне услуга било кога од наведених. Јер за разлику од оних из Русије, ови наши су у политичком животу тек обичне фигуре. Без обзира на то шта они сами о себи мислили и какву важност својим функцијама придавали. Уосталом на то јасно указују изборне поруке, и на локалном и на државном нивоу. Њихови ликови и имена вешто се крију иза лика и дела шефа им и предводника. Чак се и у већини пропагандних дешавања исти појављују, углавном, као декор.

Све поменуто уноси приличну дозу несигурности у српски политички живот. Наиме, Вучић је свестан да ће му онога тренутка када кола крену низбрдо сви ови који му сада здушно аплаудирају и реагују на сваки његов миг, први окренути леђа. Нема у томе ништа необично, ништа што се и другима није дешавало. Посебно у периодима сложених друштвених промена, или у тоталитарним друштвима на каква и ово наше почиње да подсећа.

Са друге стране, да би уопште опстао на власти, први човек СНС-а је морао да се ослони на такве људе. Било кога другог, ко размишља својом главом, једноставно не би могао трајније да веже уз себе и уз политику коју је зацртао. Остао би усамљен и брзо би морао да мења посао. Овако опстаје, али је принуђен да се носи са оним са чиме располаже. Да и сам није због тога пресретан показао је у више наврата. Прво најавама оставки појединих најближих сарадника, а потом и „заборављањем“ одлуке о њиховој смени.

Укратко, Александар Вучић се нашао у зачараном кругу из којег тешко може да се извуче. Сада, када су ствари кренуле лоше, баласт нефункционалних сарадника још је тежи. Докле се стигло видеће се већ на предстојећим београдским изборима…

[Милан Ракић]

Михаил Суслов: Србија поново на раскрсници-Референдум као претња

Судећи према новинарској знатижељи, долазак делегације Србије на Светски пословни форум који се одржава у швајцарском скијалишту Давос, није могао да прође без приче о Косову, недавном убиству лидера тамошњих Срба Оливера Ивановића, положају српског живља у покрајини и њеној судбини уопште.

Заинтересованост представника међународне „седме силе“ посебно су изазвале недавне опречне изјаве највиших српских званичника, председника Александра Вучића и шефа дипломатије Ивице Дачића, посвећене овој теми. Док је први јасно ставио до знања да би под притиском међународне заједнице (читај: САД и Европске уније) био спреман много чега да се одрекне, па и пуног суверенитета државе на чијем је челу, његов министар је одлучан: „Да Србија призна Косово, да Косово добије столицу у Уједињеним нацијама, да сугеришемо Русији да за то гласа, није бајка, то је фатаморгана. Ништа од тога!“

Председник тврди да је „за дијалог“ и да настоји да пронађе праву солуцију за ваљано расплитање косовског чвора. Али резултати тих напора, за сада, нису опипљиви. Трагична судбина Оливера Ивановића то најбоље потврђује.

По Вучићу, тек ће се видети шта је решење за јужну покрајину. Како каже: „за два или два и по месеца“. А шта он лично под тиме подразумева може се наслутити и из изјаве да ће народ „на неком референдуму“ морати о свему да се изјасни. Укратко, Вучић са себе скида одговорност и пребацује је на грађане. Али не само то. Његова прича о „најдемократскијем облику изјашњавања“ садржи и јасан став који би сажето могао да се искаже речима: „Гласаћете на референдуму, али одлучићете онако како ја кажем!“

Овакво размишљање о косовском проблему, у садашњим околностима, више је претња него покушај истинског изласка из кризе. Наиме, не постоји референдум који би у овом тренутку могао да разреши драму на југу Србије. Шта би, на пример, значило „не“ на претпостављено питање: „Да ли сте за останак Косова у оквирима Србије?“ Да ли би они који не живе у покрајини одречним одговором, практично, запечатили судбину својих јужних сународника? И откуда им право на то? Да ли би били спремни да прихвате колоне избеглица које би сигурно кренуле ка делу земље у којем је могуће, барем за прво време, сачувати живу главу? Да ли би се латили оружја?

Уколико би одговор био – „да“, ко би стао иза њега? Рат са Албанцима био би неминован. А Србија од војске има тек фудбалске навијаче. Па ко од наших генерала уопште може да се похвали борбеним искуством које би Србији у евентуалном рату гарантовало макар нерешен резултат?

Укратко, референдуму нема места све док се одлучује усијаних глава. За озбиљну одлуку неопходно је пажљиво одмеравање свих елемената, постојећих околности, моћи и немоћи, преиспитивање сопствене позиције унутар међународне заједнице, консултације са евентуалним савезницима… Јер без признања резултата изјашњавања, какви год исти били, цео посао нема никаквог смисла. Напротив. Нема смисла ни без прихватања референдумске одлуке од стране суседних земаља и оних које нам, заиста, кроје судбину. Међународна заједница је у свему одиграла кључну улогу. А она отворено тражи да и даље о свему води главну реч.

Вештина државника огледа се у његовој способности да помири непомирљиво и да издејствује највише користи за земљу на чијем је челу. Било је таквих људи кроз историју. Њихови споменици данас красе највеће светске метрополе. Али једнако и опомињу… Александар Вучић сигурно није такав државник.

[Милан Ракић]

Михаил Суслов: Ко још верује Вучићу?

„Никада нећемо увести санкције Русији!“, изјавио је еуфорично председник Србије Александар Вучић током посете Москви у децембру прошле године. Изрекао је то на руском језику, пред руским председником Владимиром Путином.

Овакво „отварање душе“ свакако би заслуживало поштовање да свега месец дана касније, током сусрета са америчким државним секретаром Рексом Тилерсоном на Светском економском форуму у Давосу, није доведено у питање.

„Ништа у свету није исто уколико се Америка помера лево или десно“ гласио је нови Вучићев „бисер“. Или парафразирано: Немојте да ме држите за реч…

На коју страну, заиста, гледа српски шеф државе? По свему судећи, на више истовремено. Прерачунава се. Али не државнички и зарад добробити живља које му је дато да предводи. Јер изјава из Москве и ова из Давоса, практично, искључују једна другу. Американци су српском председнику врло јасно поручили: Или ми, или Русија! Њихов адут је Косово које чврсто држе под контролом.

У Москви су, наизглед, попустљивији. Мада не крију да и за њих постоје одређене границе. Уосталом, то су показали додељивањем високих државних признања Томиславу Николићу, Ивици Дачићу, Емиру Кустурици. Али не и Вучићу. Он је на чекању, до даљег…

Где је објашњење? Да ли се лидер СНС-а повија како то изискују околности и траже моћнији од њега? Или сам ствара нервозу, према сопственом нахођењу и, као што рекосмо, против интереса Србије?

Наведене дилеме море и његове светске саговорнике. Пристојност им не допушта да то искажу речима, али покрети тела, тон у гласу, мимика и све оно што у сфери дипломатских односа и те како значи, показује како размишљају. Недодељивање руског државног признања само је један од појавних облика ове врсте комуникације.

У Москви врло добро знају да Вучић ни сам не може да стане иза сопствених речи, а поготово не иза тврдње како Србија неће Русији уводити санкције. Схватили су то само као куртоазну љубазност. Знају и да је српски председник спреман да, зарад личних интереса и интереса Американаца на Косову, све са криминалним групама које се уз то „каче“, повуче све што је икада рекао.

И да за то оптужи чак и оне који су му искрено одани.

[Милан Ракић]

Михаил Суслов: Ко брука Србију у свету, Александар Вучић или опозиција?

Српска напредна странка саопштила је јуче да представницима целе опозиције, „ни све тајкунске паре, лажи, циркуске представе, обмане и увреде“, нису помогле да пошаљу ружну слику Србије у свет.

Прилично искрена и тачна констатација: ружну слику о Србији у свет је успео да пошаље тек њен председник Александар Вучић. Својом ароганцијом, катастрофалном политиком на државном плану, односом према српским грађанима, културној баштини, историји, светињама… Видело се то недавно у Москви, у Давосу, Истанбулу, приликом сусрета са европским званичницима, јапанским премијером…

Па и на предизборним роштиљањима за државне паре, превозом плаћених гласача од митинга до митинга, поклањањем монтажних кућа, трактора, оваца и сличне менажерије сиротињи којој је све поменуто пре тога отето… Стварно, права слика за Европу и свет уопште.

Објективно, Српска напредна странка која се овако несмотрено огласила ту је само као покриће и трансмисија за председникова наређења. Без роптања, без права на мишљење, или било какву иницијативу…

А када је реч о тајкунима, цео Вучићев пројекат контроле Србије и њених грађана заснован је управо на сарадњи са најбогатијим круговима у држави, као и са „пословним партнерима“ из иностранства. Посебно онима који су у ту категорију доспели, углавном, нелегалним каналима. О томе најбоље сведочи податак да ни један уговор о новим инвестицијама, са које год стране исте долазиле није доступан јавности и регулаторним телима државе Србије.

Уосталом, могло би се рећи да од државе коју Александар Вучић контролише у мери која се граничи са тоталитаризмом и нема већег тајкуна. Наиме, једино је он успео да пре три године завуче сопствену руку дубоко у џепове српских грађана и оданде је до данас није извадио.

СНС је ту само да га подржи. Без речи…

[Милан Ракић]

Михаил Суслов: Александар Вучић – Кампања бахатости

Предизборна кампања у Београду претворила се у праву параду бахатости а њени главни протагонисти су највиши државни функционери. Управо они који би требало да строго воде рачуна да све остане у границама закона.

Зато не чуди када председник Александар Вучић сељацима дели тракторе и ситну стоку, а министарка грађевинарства Зорана Михајловић поклања цемент, песак, цигле и мистрије. Како је кренуло можемо да очекујемо и да на дан самих избора министар војни Александар Вулин својим партијским симпатизерима, посебно онима који су додатно наклоњени Вучићевој Српској напредној странци, крене да испоручује – оружје разних калибара. Злу не требало…

Мада су функционери које плаћа цела Србија, поменуте уопште не потреса чињеница да паре за београдску изборну кампању иду из џепова радника из Крагујевца, Ниша, Суботице, Врања, сељака из Војводине, или Косова којима је сваки динар велики као кућа. Ако им је још остала неспаљена. Деле туђе и не обазиру се ни на шта. Као да је реч о њиховом власништву. Бахато!

А можда управо у томе и лежи тајна целе кампање за Београд: треба показати да је све што српски народ поседује у функцији само једне странке. Оне владајуће. Укратко, Срби морају да ћуте и трпе и само да чекају како ће се окончати изборна комедија. Чак и када им Вучић унапред објашњава да су им све наде узалуд и да ће победу однети он. Иако се његово име, као учесника, неће наћи ни на једном изборном листићу. Тамо је само као реклама за пропалу странку коју предводи.

Најинтересантније је да међународни посматрачи свега што се у Србији дешава ових дана једнако ћуте и затварају очи пред нечим против чега би у сопственим земљама дигли глас до неба. Ћуте у нади да ће победом Вучићевих кандидата коначно окончати постојање Србије каква је сада, и у границама у којима је међународно призната. Чекају да председник коначно стави крст на опстанак земље чији народ је у тренутку немоћи погрешно замислио да је управо он спаситељ којег су чекали.

Ћути Брисел који нам је управо проследио ултиматум: „Или ћете предати Косово, или ћемо га сами узети“. Тамошњим бирократама одговара хаос на Балкану. Тако ће лакше оправдати своје одбијање да помогну Србији.

А до сада су у том одбијању били и те како доследни. И једнако бахати као и Вучићеви министри…

[Милан Ракић]

Михаил Суслов: Вучићево дупе да види пут у Загреб

Сада више нема никакве сумње да је путовање Александра Вучића и „групе пословних људи из Београда“ у Загреб обављено по оној народној: „Да дупе види пут“.

Комедија је почела још на улазу у седиште председнице Колинде Грабар Китаровић где је омања група „учесника домовинског рата“, појачана „мајкама погинулих“, а очигледно не спонтано окупљених, требало да гане госта из Београда и да га осоколи да изусти барем неку „ријеч сућути“. Вучић је међутим остао чврст. Шта више, изјавом да „нико од њега неће дочекати да се додворава и понижава“ парафразирао је Слободана Милошевића који је својевремено био једнако чврст: „Србија се сагињати неће!“

Зато се поменута група „просвједника“ преместила у центар хрватске престонице, окићене за ту прилику многобројним српским заставама и под будним надзором полиције наоружане, између осталог, и „анти-дрон“ пушкама.

На крају, баланс претњи и осмеха остао је очуван.

Објективно, ни сами преговарачи нису отишли корак даље од куртоазног помињања заједничке прошлости, горке садашњости и „светлије“ будућности. Све онако уз „кавицу“. „Франкову“! И према упутама Европске комисије, изреченим недавно у извештају о могућем ширењу ЕУ до 2025.

Министри који су по повратку у Београд нашли времена да се бакћу са медијима, нису знали како да оправдају свој боравак код „сусједа“. Опет она прича одупету…

Можда државне службенике и можемо да оправдамо. Ипак, ишло се у посету „богатом западу“. Али шта рећи за оне који међу својим прстима преврћу сваки динар-куну-евро. Пословне људе, домаћине и госте, чији задатак је био да ово Вучићево путовање учине колико толико смисленим. Ни они нису исказали баш претерану агилност. Све бројке о расту међусобне робне размене просто се топе пред сазнањем да до пре неку годину таква размена није ни постојала. А у којој мери ће постојати, одлучиће опет надлежни у Бриселу. Да ми не лупамо главе…

И на крају кључно: Зашто су у Загребу допустили да Вучић два дана парадира, а све зарад београдских избора? Неко им је дао наређење.

[Милан Ракић]

Михаил Суслов: Шутановац као екс војни министар и будући градоначелник

Лидер Демократске странке и кандидат за градоначелника Београда са листе „Да ослободимо Београд – ДС, СДС, НОВА, ЗЕП Зелени“ Драган Шутановац имао је своју прилику. И искористио ју је. Али не онако како би то хтео да представи онима на чије гласове рачуна уочи предстојећих мартовских избора. Напротив.

Док суграђанима обећава светлију будућност, ђацима бесплатне уџбенике и таблете, житељима градске периферије право да сами одлучују о својим потребама, а свима скупа живот без Александра Вучића и СНС-а, кандидат Демократа заборавља да објасни да је садашњи српски председник своје „право на пљачку народа“ у више наврата оправдавао управо оним што су у своје време радили Демократе Бороса Тадића и Шутановац лично док је водио Министарство одбране.

А о томе шта је дотични радио као министар може се сазнати из једног извештаја из 2012. у којем се тврди да је својевољним трошењем државног буџета Шутановац истом нанео вишемилионску штету. Овај документ који је пуне три године помно склањан од погледа јавности показује да је министар-демократа у пословању, државу Србију 2008. „олакшао“ за добрих 400 милиона динара.

Без обзира да ли је реч била о куповини лекова, станова, службених аутомобила и сличних роба у оквиру уговарања, такозваних, поверљивих набавки и одређивања стопе провизије за комисионе послове. Све поменуто открили су ревизори 2012. али је извештај до Повереника за информације од јавног значаја доспео тек након три године.

Шутановац је поменуте „подвиге“ направио послујући са „Југохемијом“ (2007), предузећем „Порше СЦГ“ из Београда (2008) од којег је за потребе министарства купио 19 аутомобила ауди А6 и А8, „Југоимпортом СДПР“ (2008. и 2009) приликом уговарања куповине „средстава посебне намене“, са здравственим и апотекарским установама заобилазећи Фонд војних осигураника… Једно је сигурно, имао је помоћ високих официра, јер ово није могао све сам да уради.

У свом трошилачком налету министар војни није пропустио ни да за потребе надлежне му службе набави компјутерски софтвер који је државу Србију коштао чак 4 (четири) пута више но што му је била тржишна цена.

Како би Шутановац, уколико би постао градоначелник, трошио паре из буџета Београда није препоручљиво ни замишљати. А ко би на крају платио цех унапред се зна.

Једнако као и код тренутно владајућег СНС-а.