Концепт Моралне Интелигенције као независне интелигенције у Психологији и Хришћанству

[Аристарх]

Морална интелигенција је капацитет неког бића, за разумевање разлике између доброг и лошег, базирана је на вредностима за које се верује да су Исправност, Добро или Право. Морална интелигенција као концепт је развијена први пут 2005 године од стране Дага Леника (извор) и Фреда Киела (извор) (доктори психологије). Већиња њиховог истраживања на теми моралне интелигенције је довела до закључка да је то особина која се може развијати током живота у пракси. Бехестифар, Исмаило и Могхадам (2011 године) доносе тврдњу да је морална интелигенција централна интелигенција за све људе. Сматра се независном интелигенцијом, одвојеном од емотивне и когнитивне интелигенције (извор). Морална интелигенција се на западу почиње сматрати нужним делом обуке за лидерство у послу или одговорним положајима у заједници.

Ја сам често чуо искуства људи да им се врати у употребу "морални компас" или "регенерише савест" након поста, духовне музике, литургије, краћег или дужег боравка у манастиру, или природи. Зато сматрам да је широк појам..

Како овај психолошки концепт да постоји "независна морална интелигенција" у човеку може да се тумачи и третира по Светоотачком предању а како у модерној Психологији?

[Bokisd]

1 hour ago, Mиљан Л. рече

Морална интелигенција је капацитет неког бића, за разумевање разлике између доброг и лошег, базирана је на вредностима за које се верује да су Исправност, Добро или Право. Морална интелигенција као концепт је развијена први пут 2005 године од стране Дага Леника (извор) и Фреда Киела (извор) (доктори психологије). Већиња њиховог истраживања на теми моралне интелигенције је довела до закључка да је то особина која се може развијати током живота у пракси. Бехестифар, Исмаило и Могхадам (2011 године) доносе тврдњу да је морална интелигенција централна интелигенција за све људе. Сматра се независном интелигенцијом, одвојеном од емотивне и когнитивне интелигенције (извор). Морална интелигенција се на западу почиње сматрати нужним делом обуке за лидерство у послу или одговорним положајима у заједници.

Ја сам често чуо искуства људи да им се врати у употребу "морални компас" или "регенерише савест" након поста, духовне музике, литургије, краћег или дужег боравка у манастиру, или природи. Зато сматрам да је широк појам..

Како овај психолошки концепт да постоји "независна морална интелигенција" у човеку може да се тумачи и третира по Светоотачком предању а како у модерној Психологији?

Pa, koilko razumem stvar, Bog nam je po prirodi usadio u dusu , mogucnost da putem razuma, savesti i osecaja shvatimo i razumemo i odredimo, sta je u nasim zivotima, dobro ili lose, sta je pravedno ili nepravedno, istinu ili laz, moralno ili nemoralno, vrlinu ili greh.

 Kao da posedujemo tu' neku mogucnost i moralnu inteligenciju da spoznamo Ispravnost, Dobro ili Pravo. Deluje vrlo slicno sa hriscanskom antropologijom, samo se nadam, da postoji u tom ucenju o moralnoj inteligenciji i apsolutna i univerzalna etika koja se ne menja sa vremenom i kroz razne civilizacije.

[Sherlock H.]

1 hour ago, Bokisd рече

Kao da posedujemo tu' neku mogucnost i moralnu inteligenciju da spoznamo Ispravnost, Dobro ili Pravo. Deluje vrlo slicno sa hriscanskom antropologijom, samo se nadam, da postoji u tom ucenju o moralnoj inteligenciji i apsolutna i univerzalna etika koja se ne menja sa vremenom i kroz razne civilizacije.

Ne može da postoji, to je psihologija a ne etika kao filozofska disciplina. Ono što može jeste da se bavi izučavanjem tzv. moralne intuicije i da na naučnim osnovama objasni njen nastanak. Zato je i gornja definicija moralne inteligencije barem meni sporna, jer se suštinski vrti oko pojmova dobrog i ispravnog, a da nemamo iole jasne definicije i jednog i drugog. A čak i kad ih imamo, onda se postavlja pitanje zašto uzeti tu definiciju a ne neku drugu itd.

 

[Bokisd]

пре 8 минута, Sherlock H. рече

Ne može da postoji, to je psihologija a ne etika kao filozofska disciplina. Ono što može jeste da se bavi izučavanjem tzv. moralne intuicije i da na naučnim osnovama objasni njen nastanak. Zato je i gornja definicija moralne inteligencije barem meni sporna, jer se suštinski vrti oko pojmova dobrog i ispravnog, a da nemamo iole jasne definicije i jednog i drugog. A čak i kad ih imamo, onda se postavlja pitanje zašto uzeti tu definiciju a ne neku drugu itd.

 

Koliko razumem, psihu i razum, proucavaju psihologija, ali, takodje i sve vere i religije, u staro vreme i filosofija. Za veru i filosofiju, znam da postoji ucenje i praksa , da se etika i moral posmatraju kao apsolutna i univerzalna stvar, koja se ne menja kroz vreme. Znaci, postoje tacne i jasne definicje , sta je dobro ili lose ( u moralnom smislu ).

Mislim, da takodje u coveku postoji i prirodna religija i moralnost i osecaj za pravdu i istinu, koje deluju kroz razum i savest. Takodje mislim da je tim 'aparatima' kroz istoriju covekove civilizacije nastalo sve ono sto je pozitivno i lepo , sto je doprinelo materijalnom napredku i prosvecivanju coveka i celih drustava. Recimo, pojmovi dobrog i ispravnog i pravednog  su sustinski vazni za ustanovljavanje zakona i pravde i pravne nauke koja je vazna za normalno funkcionisanje drzava i naroda.

Nekako mi deluje, da covek nije posedovao ocecaj za pravdu i dobro, ne znam kako bi opstali kao civilizacija i drustvo. Kako se kaze, da su dekadencija i nemoral mnogo brze i vise uproopastavali neka drustva i civilizacije, nego ratovi i siromastvo.

[Sherlock H.]

пре 7 минута, Bokisd рече

Koliko razumem, psihu i razum, proucavaju psihologija, ali, takodje i sve vere i religije, u staro vreme i filosofija. Za veru i filosofiju, znam da postoji ucenje i praksa , da se etika i moral posmatraju kao apsolutna i univerzalna stvar, koja se ne menja kroz vreme. Znaci, postoje tacne i jasne definicje , sta je dobro ili lose ( u moralnom smislu ).

Za vere to svakako vazi. Barem ako gledamo glavne religije sveta, one su uglavnom nedvosmisleno univerzalisticki nastrojene, tj. postoji jedna prava/istinska/objektivna/univerzalno primenljiva moralnost. Razume se, razumevanje te moralnosti se menjalo kroz vreme, prilagodjavalo se, interpretiralo... ali ta osnovna ideja ostaje ista. Za filozofiju danas, tesko je reci sta je preovladjujuc stav, jer na svakom nivou postoje duboka neslaganja.

Sto se tice jasnoce, ne bih se u potpunosti slozio u smislu da nije bas tako da postoje potpuno jasne definicije, cak i kad govorimo o veri. Hipoteticki, kad bismo ovde na forumu pitali ljude da nam daju neki opsti kriterijum moralno ispravnog, verovatno bi, nagadjam na prvu loptu, dobio ova dva odgovora:

a) moralno ispravno delovanje je ono koje je u skladu sa Bozijim zapovestima (pozitivni kriterijum)

b) moralno ispravno delovanje je ono koje nije greh (negativni kriterijum)

Koji god da je u pitanju, sigurno bi se ljudi barem nekad sporili o oznacenim delovima. U prvom slucaju, sukob bi bio i oko toga sta su sve Bozije zapovesti, a potom i oko njihovog tumacenja. U drugom slucaju, imao bi samo spor oko tumacenja greha. Kazem, barem nekad bi se sporili, sto znaci da postoje mnoge stvari oko kojih bi prakticno postojao konsenzus.

пре 21 минута, Bokisd рече

Mislim, da takodje u coveku postoji i prirodna religija i moralnost i osecaj za pravdu i istinu, koje deluju kroz razum i savest.

Slazem se, i to je svakako stav koji je u skladu sa naukom. Postoje prirodni koreni i religioznosti i moralnosti. Al' ono sto je kljucno pitanje, barem kod ove teme o moralnoj inteligenciji, je zasto bismo taj "prirodni" moral uzimali kao referentnu tacku. Jer, moguce je da postoji prirodni moral, a da je ona objektivna moralnost nesto sasvim drugo. Na kraju krajeva, intuicija, pa i ta moralna, nije bas najpodesniji metod za saznavanje istine. Taj stav se cak moze i braniti na hriscanskim temeljima kroz ideju da je prvobitni greh pokvario ljudsku savest, pa je otkrivenje tu da ispravi pogreske do kojih bismo dosli cisto ljudskim rezonovanjem.

[Аристарх]

пре 1 сат, Svetlana Pecin-Saraguda рече

Зависи од тога какав ће морални кодекс поставити ти психолози, да ли ће правдати најмодерније захтеве да се разна понашања сматрају нормалним (нпр. хомосексуалаца, убица који нису криви него је крив њихов мозак и хормони, педофила исто тако, итд.) или ће изопаченост звати правим именом.

А Светоотачко предање нема никаквих недоумица око тога шта је морално, а шта није, има пред собом и у себи Богочовека. 

Унутар ове концепције "морална интелигенција" ће се развити психолошке школе тј. модели за тумачење и приступ у пракси. Нормало је да се модел у складу са капацитетима интелектуалаца у неком друштву прилагођава култури у којој се налази. Природно је да ће у Румунији, Бугарској, Молдавији, Србији, Русији и Грчкој да настану другачији модели наспрам Турске, Ирана, Алжира или Индије, иако ће имати исту суштину... Верујем да ова грана психологије неће нигде декриминализовати убиства, сексуалне деликвенције и остале против правне и против моралне радње.

У самом почетку стварања ове концепције је донесен закључак да се морална интелигенција развија током целог живота. Зато ми делује да је у складу са Хришћанским духом који говори о покајању, опросту и повратку човека својој истинској природи. 

[Аристарх]

пре 1 сат, Sherlock H. рече

Zato je i gornja definicija moralne inteligencije barem meni sporna, jer se suštinski vrti oko pojmova dobrog i ispravnog, a da nemamo iole jasne definicije i jednog i drugog. A čak i kad ih imamo, onda se postavlja pitanje zašto uzeti tu definiciju a ne neku drugu itd.

Дуго се водила дебата у психологији дали је интелигенција јединствена (самим тим веродостојно мерљива стандардним IQ тестом) или се интелигенција човека треба гледати као збир више јединствених особина интелигенције. Ово је природно настало као последица упоређивања IQ тестова где особа са ниском интелигенцијом (по резултату теста) може да показује висок морал, док особа са екстремно високом интелигенцијом (по резултату теста) може да показује апсолутни неморал.

Што се тиче дефиниције, по Колесу и Хасу (извор), Морална Интелигенција је могућност прављења разлике између исправног и погрешног. Суштински означава доношење одлуке која није корисна само за једног човека који одлучује, већ и за остале око њега.

[Sherlock H.]

пре 18 минута, Mиљан Л. рече

Што се тиче дефиниције, по Колесу и Хасу (извор), Морална Интелигенција је могућност прављења разлике између исправног и погрешног. Суштински означава доношење одлуке која није корисна само за једног човека који одлучује, већ и за остале око њега.

Upravo to je i sporno. Mnogi se nece sloziti da je moralno ispravna odluka nuzno ona koja je korisna i za ljude oko njega. A cak i da se sloze oko te jako apstraktne definicije, nece se sloziti oko toga sta korisnost oznacava. Dodatno, ljudi ne funkcionisu po tom kriterijumu. Nasa moralna intuicija je mesavina svega i svacega. Ima tu i deontoloskih elemenata, tj. da je neke stvari zabranjeno ciniti bez obzira na korisnost/dobro/blagostanje koje iz njih mogu proizaci, pa onda i tih argumenata iz korisnosti, ali i elemenata etike vrline. Sto je i normalno, ne moze se ocekivati da ce prosecan covek imati koherentan sistem ideja.

Ono kako ja vidim stvari jeste da treba da se usredsrede na izucavanje te urođene moralnosti i njenog porekla, mogucnosti razvoja tokom zivota itd, bez da se ogranicavaju necim sto nije predmet nauke.

[Bokisd]

пре 2 часа, Sherlock H. рече

Za vere to svakako vazi. Barem ako gledamo glavne religije sveta, one su uglavnom nedvosmisleno univerzalisticki nastrojene, tj. postoji jedna prava/istinska/objektivna/univerzalno primenljiva moralnost. Razume se, razumevanje te moralnosti se menjalo kroz vreme, prilagodjavalo se, interpretiralo... ali ta osnovna ideja ostaje ista. Za filozofiju danas, tesko je reci sta je preovladjujuc stav, jer na svakom nivou postoje duboka neslaganja.

Sto se tice jasnoce, ne bih se u potpunosti slozio u smislu da nije bas tako da postoje potpuno jasne definicije, cak i kad govorimo o veri. Hipoteticki, kad bismo ovde na forumu pitali ljude da nam daju neki opsti kriterijum moralno ispravnog, verovatno bi, nagadjam na prvu loptu, dobio ova dva odgovora:

a) moralno ispravno delovanje je ono koje je u skladu sa Bozijim zapovestima (pozitivni kriterijum)

b) moralno ispravno delovanje je ono koje nije greh (negativni kriterijum)

Koji god da je u pitanju, sigurno bi se ljudi barem nekad sporili o oznacenim delovima. U prvom slucaju, sukob bi bio i oko toga sta su sve Bozije zapovesti, a potom i oko njihovog tumacenja. U drugom slucaju, imao bi samo spor oko tumacenja greha. Kazem, barem nekad bi se sporili, sto znaci da postoje mnoge stvari oko kojih bi prakticno postojao konsenzus.

Ja bih rekao, opste moralne norme koje su se pastirski i ikonomijski primenjivale kroz istoriju crkve. Nisu se same norme menjale. Recimo , prost primer. Izdata su razna kanonska pravila od sv.Vasilija Velikog koja su u usla u pravni kodeks crkve,  gde su razni gresi ( blud, preljuba, kradja, ubistvo, cedomororstvo, pijanstvo, itd ) sankcionisani disciplinarno na odredjeni nacin. Medjutim, vec u 5 - 6. veku, crkveni oci su morali, radi prilagodjavanju duhovnoj slabosti ljudi, da ova stroga pravila malo ublaze i te' neke razne epitimije su ( ublazene ) skladno nekoj duhovnoj revnosti tadasnjih hriscana. Danasnjim hriscanima su kanonske epitimije prakticno jos vise ublazene i lakse za sprovodjenje. 

Gledanje na moralnost i greh je ostala ista, kako u staro vreme tako i sada, samo je usled prakticnih razloga promenjena crkvena disciplina koja regulise epitimije i pokajanje i promenu na vrlinu i dobro.

Ove primere sto si naveo, mislim da su sinonimi za istu stvar. Jer, kada nije ispravno moralno  delovanje, onda ono nije u sladu ni sa Bozijim zapovestima.

пре 2 часа, Sherlock H. рече

Slazem se, i to je svakako stav koji je u skladu sa naukom. Postoje prirodni koreni i religioznosti i moralnosti. Al' ono sto je kljucno pitanje, barem kod ove teme o moralnoj inteligenciji, je zasto bismo taj "prirodni" moral uzimali kao referentnu tacku. Jer, moguce je da postoji prirodni moral, a da je ona objektivna moralnost nesto sasvim drugo. Na kraju krajeva, intuicija, pa i ta moralna, nije bas najpodesniji metod za saznavanje istine. Taj stav se cak moze i braniti na hriscanskim temeljima kroz ideju da je prvobitni greh pokvario ljudsku savest, pa je otkrivenje tu da ispravi pogreske do kojih bismo dosli cisto ljudskim rezonovanjem.

Moje neko iskustvo i znanje tj. ono sto sam procitao u vezi ove stvari jeste, da , ako postoji prirodni moral i osecaj, ne mozemo se samo , kako da kazem prepustiti nekim ne - definisanim osecanjima i prvim mislima o pitanjima morala, istine ili pravde i slicno. Mislim, da moramo i da 'radimo' , promisljamo, rasudjujemo, istrazujemo, sve sto je u vezi sa, .....da bi nasli i pronasli objektivni i istiniti moralni kodeks. Meni deluje da je to' kljucno u celoj ovoj prici.

Kao sto se kaze u hriscanstvu, da nam je potrebna  vera srca , ali, takodje nam je neophodna i cista i neuprljana savest. Jer, mnogi su zanemarujuci svoju savest ( koja ih je upucivala na prirodno i normalno i logicko delovanje ),  nazalost, na kraju odpali od vere. Znaci, i u veri ne dolazi sve bas kao na 'gotovo' i po nekom automatizmu. Ako ne negujemo i ne radimo na svojoj 'moralnoj inteligenciji' kroz razum i savest, mozemo sebi ucinit duhovnu stetu.

Vrlo slicno kao i kod prirodne 'vere' i moralnosti. Zbog toga mislim da mozemo u svakoj ljudskoj misaonoj disciplini pronaci deo ove univerzalne 'moralne i pravedne i dobre i objektivne inteligencije '.

[Аристарх]

On 12/10/2017 at 10:03, Sherlock H. рече

Upravo to je i sporno. Mnogi se nece sloziti da je moralno ispravna odluka nuzno ona koja je korisna i za ljude oko njega. A cak i da se sloze oko te jako apstraktne definicije, nece se sloziti oko toga sta korisnost oznacava. Dodatno, ljudi ne funkcionisu po tom kriterijumu. Nasa moralna intuicija je mesavina svega i svacega. Ima tu i deontoloskih elemenata, tj. da je neke stvari zabranjeno ciniti bez obzira na korisnost/dobro/blagostanje koje iz njih mogu proizaci, pa onda i tih argumenata iz korisnosti, ali i elemenata etike vrline. Sto je i normalno, ne moze se ocekivati da ce prosecan covek imati koherentan sistem ideja.

Ono kako ja vidim stvari jeste da treba da se usredsrede na izucavanje te urođene moralnosti i njenog porekla, mogucnosti razvoja tokom zivota itd, bez da se ogranicavaju necim sto nije predmet nauke.

Концепт се заснива на дефинисању и развоју постојеће моралне интелигенције код човека, притом је базиран на 1. (извор) не спутавању и стимулисању развоја исте код детета и 2. (извор) лидерству. Неко друго гранање ја нисам нашао до сада у литератури коју сам прочитао, вероватно има.

Како сам ја схватио ово питање, са обзиром да се морална интелигенција мери критеријумима на основу човековог понашања тј. односа према ономе "шта се верује да је морално". То значи да концепт природно треба да се гради и на религији као "вери". Мимо тога, ја сам узео пример само фолклора као дела традиционалне психологије свести заједнице, тј. онога како се тумачи моралност у пракси, пошто се морална интелигенција мора мерити по пракси не теорији, подједнако као и когнитивна и остале... Па закључујем да неко дубље стварање универзалног моралног правила није могуће, али би упоређивање сигурно било корисно.

Нисам проучио моделе, али чини ми се да постоје 2 или 3.. По њима би се могао прецизније одередити овај концепт. Тј. дали се планира неки универзалистички концепт који би искључио неке велике или битније културе, које постоје због више или мање успешног развоја моралности. Подједанко као и да се на политичко-филозофском нивоу преобликују веродостојна мерила вредности у циљу стварања глобалне свести (а то није предмет науке како и рекосте).

Волео бих да видим како ће код нас у затворима да примене овај систем. Јер се показало да у Израелу рехабилитују антисоцијалне и тешке преступнике кроз боравак у неко село-комуна где се ставља акценат на помоћ деци ометеној у развоју и духовност (извор).

[Аристарх]

On 12/10/2017 at 11:03, Bokisd рече

Medjutim, vec u 5 - 6. veku, crkveni oci su morali, radi prilagodjavanju duhovnoj slabosti ljudi, da ova stroga pravila malo ublaze i te' neke razne epitimije su ( ublazene ) skladno nekoj duhovnoj revnosti tadasnjih hriscana.

То је било за време Јустинианових реформи, или нешто мимо њега?

[Bokisd]

пре 34 минута, Mиљан Л. рече

То је било за време Јустинианових реформи, или нешто мимо њега?

Ne, nije.

Zbog jakih epitimija koje su propisane u pravilima sv.Vasija, tokom duhovne prakse primenjivanja ( ovih pravila ), crkva je morala da malo 'ikonomise' i ublazi epitimije. Koiko se secam ( nisam 100% siguran ) pravila pratrijarha sv.Jovana Posnika o epitimjama su prihvacena u crkvi. Opet, nisam bas siguran, ali, cini mi se da i danas vaze u crkvi, opet, u nekom novom daljem 'ikonomijskom' pravcu za odredjene slucajeve.

U principu, pravila Vasilijeva i ono sto se u njegovim pravilima regulise kao greh uz odredjene epitimije, su osnov za rasudjivanju o grehu i epitimijama u crkvi,.....samo, su epitimije vremenom ublazene , jer je tako zahtevala ta' duhovnicka praksa u crkvi.