Зоран Ђуровић: Преегзистенција Исуса Христа

[Zoran Đurović]

пре 8 часа, Vedran рече

Три одговора:

1. Већ одговорено

2. Већ одговорено

3. Већ одговорено

Кратос, мученик, али не хришћански него од хришћана, мисли да ако нешто он не капира да није ни одговорено. Не треба му понављати. 

[Zoran Đurović]

пре 8 часа, Кратос рече

ne bih dalje al samo je Sin Božiji odozgo..sve ostalo ide odozdo pa na gore

Не цитирај Писма погрешно! Јн вели: Син Човечији. 

[Zoran Đurović]

пре 8 часа, Vedran рече

Спава ти се.

Теби се спава, теби се спава... 

[Ведран*]

пре 3 минута, Zoran Đurović рече

пре 8 часа, Vedran рече

Спава ти се.

Теби се спава, теби се спава... 

[Zoran Đurović]

пре 7 часа, Гајић рече

Да, али схвати време хоризонтално простируће и да смо ми шетачи "вечности" у том "Створу"="Време", остале наше димензије у којимо смо заиста, али не видимо, јер неверујемо, бих морао цртати (можда једног дана) Ми се из овога што је већ историја, крећемо ка Христу, Који Нас чека у Слави Својој, а опет је Овде! Зора само што није!

Даље све писмо говори и све је у вери :-)

Оче Зоране?

Ава је био отишао на спавање... А ово што ти оставих је отприлике што говоре Августин и Григорије из Нисе

[Zoran Đurović]

пре 7 часа, Благовесник рече

Dakle, ja se slazem da se On javlja iz eshatona, iz tog (iz perspektive ovog vremenskog sveta) buduceg Carstva Bozjeg.

Е, још ако схватиш да су сви свети сједињени нераздељиво са његовим телом и у његовом телу, да сачињавају једно тело, онда ће ти бити јасно шта говоримо. Тада ће те Истина ослободити. 

[Zoran Đurović]

пре 7 часа, Milan Nikolic рече

Maksim upravo zbog takvih objašnjenja uvodi kategoriju suštine Božije, kroz koju nastaje tvorevina

Да ли би дао реченицу из Максима у којој је речена ова твоја хула? Тукао бих те по глави са апанда ерга од Максима све док те не бих промућкао!  

[Isusovo magare]

пре 8 часа, Vedran рече

..... И да метну Бога горе на небо и нас на земљи оставе да живимо у миру ...

E to bi onda povuklo za sobom brojna pitanja kao npr.dali u mom zločestom susjedu ima Boga?!

[Жика]

пре 1 сат, Zoran Đurović рече

Да ли би дао реченицу из Максима у којој је речена ова твоја хула? Тукао бих те по глави са апанда ерга од Максима све док те не бих промућкао!  

Било би добро да наведе јер ја нисам наишао на место код отаца где пише да Бог ствара кроз своју суштину.

[Ведран*]

пре 3 минута, Жика рече

Било би добро да наведе јер ја нисам наишао на место код отаца где пише да Бог ствара кроз своју суштину.

Мислим да нико није. 

[Zoran Đurović]

пре 37 минута, Жика рече

Било би добро да наведе јер ја нисам наишао на место код отаца где пише да Бог ствара кроз своју суштину.

Никад и ниједан. Ја вам то одговорно тврдим. Е, сад, ако се Максим реинкарнирао у милану, онда је то друга ствар.  

[Ведран*]

Вашем богољубију прилажем из Максимове Амбигве 41. Ово под један је релевантно за овај разговор, да разагна маглу Милановог баснословља да "кроз суштину Божију настаје творевина". Али пошто је занимљиво прилажем целу страну. Игноришите забелешке, плиз, оне немају никакве везе с нашим разговором.

 

 

[Zoran Đurović]

Да Боксит не би овде блејао, као и Видовита Зорка о евхаристији као симболу и икони, навешћу Мајендорфа. Јест' да је он пацер за ове новојављене теологе Богословске Тројице... Цела је прича да евхаристија само у преносном смислу може да буде символ или икона, никако у правом смислу те речи. То су изведена и другостепена значења. Црква је пак јасно и гласно одбацила такву употребу говора о литургијским Даровима.

Мајендорф: 1. Симболи, слике и реалност

Рано хришћанство и патристичка традиција разумевали су евхаристију као мистерију истинског и стварног заједничарства са Христом. Хризостом, говорећи о евхаристији, тврди да је »Христос чак и сада присутан, да и сада делује.« А Григорије Ниски, без обзира на платонистичке тенденције његове мисли, стоји на истом становишту у односу на евхаристију, сматрајући је за мистерију стварног »учествовања« у прослављеном Телу Христовом, семену бесмртности: »По неизмерној својој благодати Он се усађује у сваког верника преко оног тела које постаје од хлеба и вина, мешајући се са сваким верником да би омогућио да човек овим јединством са Бесмртним буде такође непропадљив. Он даје ове дарове силом благослова који претвара (metetoicheiosis) природне особине видљивих ствари у бесмртне.«
Учествовање у овим изворима бесмртности и јединства стална је брига сваког хришћанина: »Добро је и благословено - пише Василије - причешћивати се сваки дан и учествовати у светом телу и крви Христовој. Јер Он изричито говори: »Онај који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни« (Јн. 6:55). А ко сумња да је често учествовати у животу исто што и имати много живота? Ја се стварно причешћујем четири пута недељно: у дан Господњи, средом, петком и суботом, а у остале дане ако се прославља успомена на неког светитеља.«
Ово реалистичко и егзистенцијално богословље о евхаристији било је, као што смо видели, изазвано пастирским потребама постконстантиновске Цркве: велике богослужбене заједнице у огромним црквама биле су узрок смањеног учествовања световњака... Есхатолошко значење евхаристије имало је за циљ повлачење из »света« у »затворену« заједницу ангажованих учесника. Међутим, у Константиновом и Јустинијановом царству, држава и Црква су постали нераздвојни, као једна зајдница. Евхаристију је требало заштити од »масе«, која је престала да буде »народ Божији«. Ипак, још под већим знаком питања је богословско осмишљење ове нове ситуације, коју су потврдили неки тумачи литургије, који су евхаристију почели да објашњавају као систем символа о којима треба »созерцавати«. Тако је светотајинско учествовање било постепено замењено са интелектуалном визијом.
Непотребно је да се каже, да се овај нови став савршено уклапао у Оригеново и Евагријево схватање да је религија узношење ума Богу, а да је литургичка радња његов символ.
У пропагирању символичног схватања евхаристије били су најутицајнији списи псеудо - Дионисија. Сводећи евхаристички синаксис на морални апел, Аеропагит позива своје читаоце на »веће« созерцање: »Оставимо несавршенијима, као што сам рекао, ове знаке који су величанствено насликани у предворјима светишта. Они ће бити довољни да нахране њихова размишљања. А што се нас тиче, у разматрању светог синаксиса вратимо се од последица на њихове узроке и захваљујући светлости коју ће нам Исус дати, ми ћемо моћи да хармонично созерцавамо разумне реалности у којима се јасно одражава благословена доброта обрасца.«
Према томе, евхаристија је само видљива »последица« невидљивог »обрасца« и свештеник »жртвујући Исуса Христа пред нашим очима, показује нам на опипљив начин као на слици, наш разумни живот.« За Дионисија »најузвишенији смисао евхаристијског обреда и самог светотајинског заједничарства је у символици јединства нашег ума са Богом и са Христом... Дионисије никада формално не представља евхаристијско заједничарство као учествовање у Телу и Крви Христовој.«
Мада се Дионисијев символизам само површно дотиче самог евхаристијског обреда, он је постао популаран међу коментаторима литургије. Тако, Максим Исповедник, чије је учење о употреби »символа« вероватно реалистичније него Дионисијево, ипак систематски примењује изразе »символ« или »слика« на евхаристијску литургију уопште, а посебно на елементе хлеба и вина. Овај символизам је у осмом веку довео до озбиљног богословског спора у вези са евхаристијом - јединог спора кога је уопште познавала Византија. Иконоборачки сабор из 754. године, осуђујући употребу икона, прогласио је да је једина допустива »слика« Христова она коју је Христос сам установио: евхаристичко Тело и Крв. Ова радикална и јасна поставка, заснована на дугој традицији, представљала је изазов православној странци. Двосмисленост Аеропагита била је још једном показана, те је било неопходно да се символизам разјасни. Браниоци икона, нарочито Теодор Студит и патријарх Никифор, су то одлучно одбацили. По Теодору, евхаристија није »образац« или »тип« већ сама »истина.« Она је »мистерија која рекапитулира све (божанске) дарове«. По Никифору она је »Тело Божије«, »једна те иста ствар« са Телом и Крви Христовом, који је дошао да спасе саму реалност људског тела на тај начин што је сам постао и остао »тело«, чак и после свог прослављања. Тако, у евхаристији, каква је корист од свете тајне, ако тело није реално, тако да гa видимо како достиже савршенство од Духа«.
Као резултат иконоборачког спора, византијски »евхаристички реализам«, напустивши Дионисијеву терминологију, био је преусмерен у христолошком и сотириолошком правцу. У евхаристији човек учествује у прослављеној Христовој људској природи, а то није »суштина Божија«. То је тело једнобитно са човековим телом и човеку доступно као јело и пиће. У својој расправи Против Јевсевија и Епифанија патријарх Никифор је нарочито жустар у осуди оригенистичке идеје да човек у евхаристији созерцава или учествује у »суштини« Божијој. Према њему и према доцнијим византијским богословима, евхаристија је преображени Христос, животодавни, али још увек људски, телесан, који има ипостас у Логосу и прожет је божанским »енергијама«.

Карактеристично је да се никад нигде не налази да су византијски богослови у контексту са евхаристијом, употребљавали категорију »суштина« (оusiа). Они сматрају да је израз пресуштаство (mеtousiosis - transubstantiatio) неподесан да означи евхаристијску мистерију, и углавном употребљавају израз mеtаbо1е, који се налази у канону Јована Златоуста, или такве динамичне изразе као што су »транс - елементација« (metastoicheiosis) или »поновно посвећење« (metarrhythmisis). Термин трансубстанцијација (mеtоusiоsis) ce појављује само у делима латинаша (Latinophrones) тринаестог века, и није ништа друго него директан превод са латинског. Генадије Схоларис је први православни писац који га употребљава, али у његовом случају директни латински утицај је очигледан. Евхаристија није ни символ о коме треба споља »созерцавати«, нити »суштина«, различита од људске природе, већ сам Исус, васкрсли Господ »препознат по ломљењу хлеба« (Лк. 24:35). Ретко су византијски богослови умовали изван оквира ове реалистичке и сотириолошке тврдње о евхаристичкој присутности прослављеног Христовог тела.
Одбацивање учења да је евхаристија »слика« или »символ«, с друге стране, врло је значајно за разумевање целокупне евхаристичке »перцепције« Византијаца. За њих евхаристија увек остаје у основи мистерија, која се прима као храна и пиће и не може да се »види« физичким очима. Елементи остају покривени, осим за време молитве освећења и причешћивања. И, насупрот западној средњевековној побожности, никада нису »обожавани« ван оквира саме евхаристијске литургије. Евхаристија не може ништа да открије чулима вида. То је само небески хлеб. Виду се нуди други канал откровења - икона. Отуда богосазнајни програм византијских иконостаса, са ликом Христа и светитеља, постављеним тако да би могли да буду виђенu и поштивани. »Христос се не показује у светим дарима« - пише Леонид Успенски. »Он се даје. Он је показан на иконама. Видљива страна реалности евхаристије је праобраз који не може да замени машта или посматрање светих дарова.«...
Византијци нису видели да се у ехваристијској литургији супстанца хлеба некако мења, у другу супстанцу - Тело Христово - него су овај хлеб посматрали као »образ« људске природе: наша људска природа је промењена у преображену људску Христову природу. Из овог разлога је богословље евхаристије играло тако изванредну улогу у богословским споровима четрнаестог века, када је основни проблем био конфронтација између аутономног учења о човеку и исихастичке одбране »обожења«.
Велики Никола Кавасила, иако још увек везан старим Дионисијевим символизмом, превазишао је опасности номинализма. За њега, као и за Григорија Паламу, евхаристија је мистерија која не »представља« само живот Христа и предлаже га нашем »созерцању«. То је време и место када Христова обожена човечанска природа постаје наша природа. »Он није само себе обукао у тело. Он је узео душу, дух и вољу сваког људског бића да би могао да се сједини са нама, да нас скроз прожме и раствори у Себе, да у сваком погледу повеже себе са нама... И пошто није било могуће да се ми вазнесемо и учествујемо у ономе што је Његово, Он силази до нас и учествује у оном што је наше. Он се тако прилагодио стварима које је преузео да, дајући нама оно што је од нас узео, даје нам Себе самога. Учествујући у телу и крви Његове људске природе, ми примамо самога Бога у наше душе - Тело и Крв Божију, и душу, ум и вољу
Божију - ништа мање него Његову људску природу.«
На тај начин, последња реч о евхаристији у византијском богословљу разумева мистерију антрополошки и сотириолошки.
»У разматрању евхаристије Византијци су почињали не са хлебом quа хлеб (што је хлеб), него са хлебом quа човек.« Вино и хлеб се приносе само зато што је Логос узео људску природу. Они бивају измењени и обожени делатношћу Духа због тога што је Христова људска природа, преко крста и васкрсења, била прослављена. Ово је Кавасилина мисао. А значење канона Јована Здатоуста је: »Пошаљи Светог Духа на нас и на ове дарове, и учини овај хлеб часним телом Твога Христа, а то што је у чаши, часном крвљу Твога Христа, тако да онима који учествују они могу бити очишћење душе, опраштање грехова, заједничарство Духа Светога, пуноћа Царства Небеског... «
Света тајна нове људске природе раr ехсе1lеnсе, евхаристија, према Кавасили, »једина од тајни од које остале свете тајне добијају савршенство... јер без ње оне не могу да буду делотворне.« Хришћани у њој учествују »непрестано«, јер »је она савршена света тајна за све потребе, и ономе који у њој учествује ништа не недостаје што му она не даје на изванредан начин.« Евхаристија је и »веома узвишени брак у коме најсветији Женик заручује Цркву као невесту.« То значи да је евхаристија света тајна која истински преображава људску заједницу у »Цркву Божију«, те је стога, као што ћемо доцније видети, крајње мерило и основа црквеног устројства.

[Zoran Đurović]

пре 25 минута, Vedran рече

Вашем богољубију прилажем из Максимове Амбигве 41. Ово под један је релевантно за овај разговор, да разагна маглу Милановог баснословља да "кроз суштину Божију настаје творевина". Али пошто је занимљиво прилажем целу страну. Игноришите забелешке, плиз, оне немају никакве везе с нашим разговором.

Ти мислиш да смо толико глупи па да наседнемо на овај твој фалсификат? Па ми знамо да Максим није писао на енглеском!

[Ведран*]

Управо сада, Zoran Đurović рече

Ти мислиш да смо толико глупи па да наседнемо на овај твој фалсификат? Па ми знамо да Максим није писао на енглеском!