Ди је та храброст?

[Џуманџи]

Наравно, мислим на храброст у међуљудским односима. Наилазите ли на храбре људе? Колико често? У којим ситуацијама су људи најплашљивији? Итд. итд., изволите

[Снежана]

  On 23. 10. 2017. at 14:06, Џуманџи рече

Наравно, мислим на храброст у међуљудским односима. Наилазите ли на храбре људе? Колико често? У којим ситуацијама су људи најплашљивији? Итд. итд., изволите

Expand  

била сам храбра, па сам едитовала наслов, ако сам погрешила, храбро ћу дизгинем 

[Снежана]

погрешила сам  ипак ћу да изгинем од сопствене руке .

[Иван Ивковић]

Оно што је за неког храброст за неког је бесмислица и обрнуто. Основна супстанција храбрости је смисленост. Ако у нечему видимо смисао тежићемо томе, колико је могуће са расуђивањем. Неко ће то расуђивање видети као кукавичлук док ће други недостатак расуђивања видети као малоумност. Ето неких, по мом мишљењу, незаобилазних категорија кад је ова тема у питању...

[Иван Ивковић]

 

[Џуманџи]

  On 23. 10. 2017. at 14:16, Jace Jerimoth рече

Основна супстанција храбрости је смисленост

Expand  

Ово ми и не звучи баш Ок, храброст се пројављује и када можда и не видимо смисао, нити смо у стању да претпоставимо последице.

[εργασία]

  On 23. 10. 2017. at 14:06, Џуманџи рече

Наравно, мислим на храброст у међуљудским односима. Наилазите ли на храбре људе? Колико често? У којим ситуацијама су људи најплашљивији? Итд. итд., изволите

Expand  

Ја признајем да се плашим од Џуманџије... 

Генерално, мислим да људи нису толико покукавичили, мада има и тога, него да често нису ни свесни да требају да одреагују поред онога што виде. Издехуманизовани смо на хиљаду начина. Много има оног "гледам своја посла" или још горе, оно провинцијско-малограђанско и паланачко "да ја лепо сместим своје д*** и то на штету другог", а свет нека пропадне и није нека штета. Примитивни егоизам, ускогрудост и себичност  које се претварају у монструозну затупљеност. 

[Џуманџи]

  On 23. 10. 2017. at 15:07, εργασία рече

Издехуманизовани смо на хиљаду начина.

Expand  

Па сад... Ми дехуманитујемо једни друге, што је некако стандард за палог човека, шта знам... Тешко је прихватити да постоји заиста други осим нас самих и у односу на нас саме.

[Џуманџи]

  On 23. 10. 2017. at 15:14, Muramasa рече

Tamo gde postoji realna mogućnost fizičke pogibije, postoji i hrabrost. Sve ostalo je patetično redefinisanje pojma.

Expand  

У неким* културама је бити осрамоћен горе и од смрти. 

*неким = мање-више свим

[Рапсоди]

  On 23. 10. 2017. at 14:06, Џуманџи рече

Наравно, мислим на храброст у међуљудским односима. Наилазите ли на храбре људе? Колико често? У којим ситуацијама су људи најплашљивији? Итд. итд., изволите

Expand  

За себе лично мислим да сам храбра  још увек сам спремна да гинем за идеале, е сад.. да ли се те особе  које гину за идеале називају храбрим или будалама, питање је сад ?  

Верујући људи су најхрабрији људи, неверујући људи су највеће кукавице генерално гледано. 

["Tamo daleko"]

  On 23. 10. 2017. at 14:06, Џуманџи рече

Наравно, мислим на храброст у међуљудским односима. Наилазите ли на храбре људе? Колико често? У којим ситуацијама су људи најплашљивији? Итд. итд., изволите

Expand  

Hrabrost je prepoznatljiva u drugima kada iskorace iz uobicajenih, mediokritetskih okvira I delaju neustrasivo po sebe, radi drugoga. Na licnom planu, hrabrost se ogleda u dubokoj iskrenosti prema samom sebi, dodirivanju preumljenja sa preobrazenjskom blagdacu, gde blista Istina.

Hvala Bogu, nailazim na hrabre ljude, od kojih ucim da sve ono sto bi neko smatrao idealizovanjem coveka I njegovih vrlina, u stvari postoji u realnom zivotu I takve ljude susrecemo svakodnevno, samo ih treba prepoznati.

Strah sam po sebi je prisutan u maloj ili vecoj meri kod svakog coveka; Tvoje pitanje je suvise generalizovano; predpostavljam da nema mali broj situacija gde se ispoljava ljudski strah, ali ono sto je zajednicko za sve strahove, mislim da je odsustvo ljubavi.

[Рапсоди]

  On 23. 10. 2017. at 16:21, "Tamo daleko" рече

Hrabrost je prepoznatljiva u drugima kada iskorace iz uobicajenih, mediokritetskih okvira I delaju neustrasivo po sebe, radi drugoga. Na licnom planu, hrabrost se ogleda u dubokoj iskrenosti prema samom sebi, dodirivanju preumljenja sa preobrazenjskom blagdacu, gde blista Istina.

Hvala Bogu, nailazim na hrabre ljude, od kojih ucim da sve ono sto bi neko smatrao idealizovanjem coveka I njegovih vrlina, u stvari postoji u realnom zivotu I takve ljude susrecemo svakodnevno, samo ih treba prepoznati.

Strah sam po sebi je prisutan u maloj ili vecoj meri kod svakog coveka; Tvoje pitanje je suvise generalizovano; predpostavljam da nema mali broj situacija gde se ispoljava ljudski strah, ali ono sto je zajednicko za sve strahove, mislim da je odsustvo ljubavi.

Expand  

Савршено 

[Ayla]

  On 23. 10. 2017. at 14:06, Џуманџи рече

Наравно, мислим на храброст у међуљудским односима. Наилазите ли на храбре људе? Колико често? У којим ситуацијама су људи најплашљивији? Итд. итд., изволите

Expand  

Davno sam došla do zaključka da je nesigurnost najveći teret u međuljudskim odnosima. Ugroženost te vrste inicira strah, i nerijetko su takve osobe ili zatvorene, ili agresivne u društvu. 
Apsolutno sigurni, harizmatični i informisani ljudi, blistaju i uživaju u komunikaciji... za njih možemo reći da su najhrabriji, mada ih ja tretiram kao ostvarene i sigurne.

 

[Иван Ивковић]

  On 23. 10. 2017. at 14:59, Џуманџи рече

Ово ми и не звучи баш Ок, храброст се пројављује и када можда и не видимо смисао, нити смо у стању да претпоставимо последице.

Expand  

Не звучи јер је колоквијално изражавање сувише сиромашно да бисмо се њиме користили у разговорима о вишој (или дубљој) стварности. Оно што је потребно јесте да разликујемо бар две нијансе смелости - дерзновеније (дрскост) и мужество (чојство и јунаштво). Стари грци су разликовали четири степена... Код стоика је храброст усвајана сасвим спонтано, кроз спознају да и ствари које нама изгледају пријатно и непријатно имају своју сврху, смисао. У сфери философије Хришћанство је много тога наследило управо од стоика.

Топло препоручујем и једну краћу анализу спартанског учења о страху.

  On 23. 10. 2017. at 16:06, Рапсоди рече

да ли се те особе  које гину за идеале називају храбрим или будалама, питање је сад ?  

Expand  

То зависи који су идеали у питању. У сваком случају, мислим да је већа глупост одабрати погрешан идеал него дати живот за њега.

  On 23. 10. 2017. at 16:21, "Tamo daleko" рече

ono sto je zajednicko za sve strahove, mislim da je odsustvo ljubavi.

Expand  

За све демонске страхове да. Међутим, Црква нас учи да такве страхове преображавамо у љубав према Богу и ближњем. Тада страхујемо да нечим не ожалостимо вољену особу, било да се ради о Богу или ближњем. А највећи израз таквог пожртвовања знамо шта је...

  On 23. 10. 2017. at 17:03, Ayla рече

uživaju u komunikaciji

Expand  

Али каквој комуникацији... Човек мора бити амбиверт да би ноншалантно могао да се снађе и у ћаскању и у полемисању о онтологији и етици. Бојим се да је таквих мало...

[Снежана]

  On 23. 10. 2017. at 17:03, Ayla рече

Apsolutno sigurni, harizmatični i informisani ljudi, blistaju i uživaju u komunikaciji... za njih možemo reći da su najhrabriji, mada ih ja tretiram kao ostvarene i sigurne.

 

Expand  

ово није тачно, јер би значило да су само екстровертне особе храбре, харизматичне и информисане, има људи који су интроверти и којима је комуникација са другима тешка, то не значи да у своја четири зида нису и више од екстровертних храбри, харизматични и информисани