Претражи Живе Речи Утехе

Христова заповест „Љубите непријатеље своје“ не налази се ни у једној светској религији. То је искључиво за хришћанство. „Нова заповест“ Господња превазилази Мојсијев закон и представља његово испуњење: „Чули сте да је казано: Љуби ближњега својега, и мрзи непријатеља својега. А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне,“ (Мт. 5.В, 43-44). То јест, прави Христови ученици се одликују љубављу према својим непријатељима. Да би истакао значај ове заповести, Господ је дао свој лични пример на Крсту: „Оче, опрости им, јер на знају шта чине!“ (Лк.23,34). На овај пример угледали су се светитељи наше Цркве у време гоњења. „Такве су душе светих; они љубе своје непријатеље више него себе саме, да би угодили Добротвору и да се угледају на Његово доброчинство колико могу“ (Свети Петар Дамаскин). „Нова заповест“ нам заповеда да, све док смо свесни да смо деца Божија, се молимо за своје непријатеље и да их волимо! И наши објективни непријатељи, дакле они који су нам провалили у кућу, они који као атеисти или нерелигиозни вређају нашу православну веру преко медија, они који нас воде на суд, или они који кују заверу против наше Отаџбине. Наши субјективни „непријатељи“ су они који нас у свакодневној пракси и животу, много пута доводе до тога да их видимо као „непријатеље“(чланови наше породице, рођаци, комшије или парохијани, другови из разреда, пријатељи или колеге студенти, колеге или партнери, претпостављени или подређени). То што их видимо као "непријатеље" је углавном последица нашег лошег духовног стања и себичности. Када бисмо могли да поднесемо увреду или да будемо стрпљиви и понизни (Христос се понизио и био послушан до смрти), било би лакше поднети их, оправдати их, молити се за њих и волети их. А кад кажемо љубав, то значи да толеришемо ближњег, не користимо насиље и не узвраћамо злом за зло. Љубав не значи неутралан став или одсуство мржње. Волети свог непријатеља подразумева намеру да чиним добро ономе ко ме мрзи. Ова моја љубав показује се као истинита, када улива мир у обе душе. Ово је прави знак љубави и постиже се умереношћу, понизним понашањем и једноставним и искреним речима. Љубав није само осећање, већ углавном деловање по заповести: „Ако је непријатељ твој гладан, нахрани га“ (Рим. 15, 20) и „ Љубите непријатеље своје, добро творите онима који вас мрзе; Благосиљајте оне који вас куну, и молите се за оне који вас вријеђају.“ (Лк. 6, 27-28) Да ли је то могуће за људе нашег самољубивог доба? Може ли неко икада достићи ову љубав? Не! Човек то не може сам. Али силом Христовом све је могуће (Фил. 4,13). Али, како ће неко стићи, ако не зна где треба да стигне, или ако не жели? За оне који жуде за тим, постоје практична решења. Свети Јован Златоуст бележи: „Ништа не годи Богу тако као кад волимо своје непријатеље и чинимо добро онима који нам наносе штету. Када ти неко учини зло, не гледај у њега, него у демона који га покреће, и излиј на њега сав гнев свој, а онога кога демон покреће, помилуј га... Ако не успемо у томе, бескорисно смо дошли на свет“. Свети Симеон Богослов учи да треба, после неке полемике и позитивних размишљања, настојати да у критичним часовима будемо што смиренији, обуздавајући свој гнев. Старац Софроније из Есекса препоручује супротно од „око за око“. Јер када се насиљу одупире оним средствима којима прибегава онај који чини грех, онда се зло повећава без ефекта (и нема краја). Заповест: „А ја вам кажем да се не противите злу, него ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други; “ (Мт. 5, 39) је најефикаснији облик борбе против зла. Победа физичким насиљем не траје вечно. Стога „Љубљени, не трудите се да се осветите (што је Божије), него дајте место Божијем гневу... Не будите побеђени злом, него побеђујте зло добрим“ (Рим. 15, 19, 21). Практично, вернику помаже када у време кризе не противречи одређеним речима и ћути, не понаша се бахато и не узнемирава се гримасама и гестовима. Када не реагује са злобом и мржњом и не свети се, када прихвата неприхватљив поступак свог „непријатеља” и на крају му опрашта, као што би желео да му и други опросте у сличном случају. Али најефикасније решење је оно које нам сам Господ препоручује, подстичући нас да се молимо за своје непријатеље: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне,“ (Мт. 5, 44). На ово решење се, између осталих, позивају и свети Максим и Исак Сирин и истичу како молитва за непријатеље штити људе. То омекшава њихова узнемирена срца и Божија милост ствара неопходне услове за мир и помирење. Свети Максим чак пише: „Докле се душом молиш за онога који те је оклеветао, тако Бог убеђује у твоју невиност оне који су се због клевете саблазнили“. Тешки су то ставови и поступци, али неопходни за хришћански живот; када бисмо имали правилнију духовну обуку, све би било лакше. Али никад није касно. Почнимо сада! Сигурно ће бити нешто боље и уз Божију помоћ, успећемо. Бар ћемо дати добар пример нашој деци. Све је могуће и лакше ако на душмана и нашег „непријатеља“ гледамо не као на противника, већ као на прилику да привучемо Божију благодат и своје освећење. И не заборавимо да „ко не воли своје непријатеље неће имати мира, чак и ако га ставе на небо“ (Старац Силуан, Есекс). Πρεσβ. Γεωργίου Κουγιουμτζόγλου https://inpantanassis.blogspot.com

Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију на свечаности која ће бити одржана 15. новембра 2022. године у 12 часова на великој сцени Народног позоришта у Нишу, биће уручена Плакета мира коју додељује Хуманитарна организација "Нађи Раула" из Ниша. Управни одбор те организације једногласно је донео одлуку да Плакета мира буде додељена Његовој Светости Патријарху г. Порфирију, кога су предложили ученици Средње стручне школе и Основне школе Радоје Домановић из Ниша и група студената са више факултета Универзитета у Нишу. Они су у образложењу истакли да их Патријархов рад задивљује, инспирише, мотивише и чини поносним, посебно на пољу његовог добротворног рада и отворености Српске Православне Цркве према младима. Организација Нађи Раула, основана 2011. године у част великог хуманисте Раула Валенберга, бави се добротворним радом и до сада је помогла велики број инстутуција, појединаца, угрожених породица, а посебну пажњу посвећује промоцији младих талената, будућих научника. Организација сваке године додељује награду Светислав Милић – младима од срца у шест категорија: наука и образовање, култура и уметност, хуманитарне активности, мирна борба за људска права, спорт, институција године и специјална признања. Награду додељују млади чланови организације, ученици и студенти који су претежно млађи од 30 година. Добитници Плакете мира предходних година били су Хери Робертс, Тамара Вучић, Хакон Виум Ли, принцеза Љубица Карађорђевић и други. Извор: Информативна служба СПЦ

На Велики четвртак, 21. априла 2022. године, у Саборној цркви Светог архангела Михаила, на Светој архијерејској Литургији, која почиње у 9 часова, извршиће се освећење Светог мира. Началствоваће Његова Светост патријарх српски г. Порфирије, уз саслужење више архијереја и свештенослужитеља Српске православне цркве, објављено је на страници Саборне цркве. Распоред богослужења у Саборном храму у Страсној седмици: ВЕЛИКИ ПОНЕДЕЉАК 7:30 Царски часови и Литургија пређеосвећених дарова 17:00 Вечерње ВЕЛИКИ УТОРАК 7:30 Царски часови и Литургија пређеосвећених дарова 17:00 Вечерње ВЕЛИКA СРЕДА 7:30 Царски часови и Литургија пређеосвећених дарова 17:00 Повечерје ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК 9:00 Литургија Светог Василија Великог и освећење Мира 18:00 Јутрење са читањем 12 Јеванђеља ВЕЛИКИ ПЕТАК 7:30 Царски часови 16:00 Вечерње са изношењем Плаштанице 19:30 Плач Мајке Божије 21:00 Јутрење са певањем статија и опходом око храма ВЕЛИКА СУБОТА 8:30 Литургија Св. Василија Великог 24:00 Пасхално јутрење и Прва Васкршња Литургија ВАСКРС 9:00 Друга Васкршња Литургија 17:00 Пасхално вечерње Извор: Саборна црква

У години јубилеја, када прослављамо 100 година од првог освећења светог мира у обновљеној Српској Патријаршији, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у крипти Храма Светог Саве у уторак 12. априла 2022. године одржано је предавање на тему „Освећење светог мира - теолошко тумачење и историјски развој”. О освећењу светог мира или мироварењу говорили су шеф катедре за литургику Православног богословског факултета проф. др Ненад Милошевић и професори литургике протојереј - ставрофор др Владимир Вукашиновић и јереј др Србољуб Убипариповић. Предавању су присуствовали преосвећена господа викарни епископи Патријарха српског ремезијански Стефан, топлички Јеротеј, хвостански Јустин, марчански Сава и умировљени Епископ канадски г. Георгије, директор Патријаршијске управне канцеларије протосинђел Данило, главни секретар Светог Архијерејског Синода протосинђел Нектарије, декан Православног богословског факултета протојереј др Зоран Ранковић, професори Православног богословског факултета, многобројно свештенство Архиепископије београдско-карловачке и верни народ. Како је професор Вукашиновић навео ово предавање се организује као увод пред почетак припреме за спремање, односно кување, мира и његово освећење. Тим поводом и теме предавања су уприличене да појасне историјски и теолошки развој овог за Цркву веома важног догађаја, јер се свето миро користи за помазивање новокрштених у Светој Тајни Миропомазања, али исто тако и за освећење Часне Трпезе, као и приликом крунисања владара. О важности светог мира довољно је рећи да је суштина освећења Часне Трпезе, а самим тим и новог храма, у њеном помазивању овим миром. Док, са друге стране, у храму којем није освећена часна трпеза не могу се вршити хиротоније епископа, како је рекао професор Милошевић, указујући да је у томе најчвршћа теолошка веза између Цркве и њеног епископа. Јер без епископа нема Цркве, а без Цркве ни епископ не може бити епископ. Професор Ненад Милошевић је у реферату посветио пажњу о смислу и значењу светог мира, док је главна тема реферата професора Србољуба Убипариповића била о литургијској употреби светог мира. Професор Владимир Вукашиновић је у свом излагању говорио о историјском развоју овог литургијског чина, а посебну пажњу је посветио теми историјата освећења светога мира у обновљеној Српској Патријаршији. Звучни запис ове вечери који је начинио репортер радија "Слово љубве" Марко Весић, емитоваћемо вечерас, у среду 13. априла 2022. године од 21 час, у оквиру емисије "Збор зборила господа хришћанска". Извор: Радио Слово љубве

Округли сто на тему „Освећење светог мира - теолошко тумачење и историјски развој” биће одржан у уторак, 12. априла 2022. године, у крипти храма Светог Саве на Врачару са почетком у 18 часова, саопштила је Информативна служба СПЦ. О древном чину освећења светог мира, мироварењу, говориће професори Православног богословског факултета Универзитета у Београду: др Ненад Милошевић, протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић и презвитер др Србољуб Убипариповић. Сви су добродошли! Извор: Информативна служба СПЦ

Обраћање Његове светости Патријарха московсковскога и цијеле Русије г. Кирила архипастирима, пастирима, монаштву и свој верној деци Руске православне цркве, а поводом актуелне кризе у Украјини: Ваше Блаженство! Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства! Часни оци, браћо и сестре! Са дубоким и искреним болом сагледавам патњу људи изазвану текућим догађајима. Као Патријарх све Русије и Предстојатељ Цркве, чија је паства у Русији, Украјини и другим земљама, дубоко саосјећам са свима које је несрећа задесила. Позивам све стране у сукобу да се учини све да се избјегну цивилне жртве. Апелујем на епископе, свештенство, монаштво и мирјане да пружи сву могућу помоћ свим жртвама, укључујући избјеглице, људи који су остали без крова над главом и средстава за живот. Руски и украјински народ имају заједничку вишевјековну историју још од Крштења Русије, од Светог равноапостолног кнеза Владимира. Вјерујем да ће ова Богом дана заједница помоћи да се превазиђу подјеле и противречности које су настале и које су довеле до садашњег сукоба. Позивам сву пуноћу Руске православне цркве да узнесе дубоку, усрдну молитву за брзу обнову мира. Нека свемилостиви Господ, заступништвом Пречисте наше Богородице и свих светих, чува руски, украјински и друге народе, које наша Црква духовно сједињује! +Кирил, патријарх московски и све Русије Извор: Митрополија црногорско-приморска

Преображени и облагодаћени човек никада неће нечије потомство, нечију децу, кривити за оно што су чинили родитељи, поручио је Његова Светост приликом посјете Јасеновцу. „Наставићу, колико год могу да служим нашем верном народу у мени драгој Хрватској која је постала моја друга отаџбина, народу чију дубоку веру, снагу и љубав сам упознао, и која ће бити узор и мени у годинама које предстоје. Исто то важи и за Словенију. […] Настојаћу да будем достојан оних људи у Загребу, Љубљани и другим градовима Епархије загребачко-љубљанске, који су били мени, мојим свештеницима и српском народу блиски, који су нас прихватили као пријатеље и више од тога. Када је требало, јавно су нас и заступали и бранили у невољама, ако их је некад било. Настојаћу да по истом кључу свој браћи, без обзира ком народу и којој вери припадају, а која живе у земљама у којима смо ми православни Срби већина, будем такав пријатељ какве сам ја стекао у Хрватској и Словенији“. То су ријечи којима се прије годину дана, непосредно након устоличења, вјерном народу у Саборном храму у Београду обратио Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Порфирије. Светом Литургијом је тог 19. фебруара началствовао новоизабрани првојерарх Српске Православне Цркве уз саслужење епископа сабраних дан раније на изборном Светом Архијерејском Сабору, свештенства и уз учешће многобројног вјерног народа. Поводом прве годишњице патријарха Порфирија на трону Светог Саве, и његовог истовременог администрирања Епархијом загребачко-љубљанском, подсјећамо само на дио активности и неке од порука које је Његова Светост послао боравећи у нашој Епархији и Хрватској уопште у протеклих годину дана. У Мајским Пољанама Оставши у служби администратора Епархије загребачко-љубљанске, Патријарх је седмог дана од како је устоличен у Београду, посјетио Српску православну гимназију Кантакузина Катарина Бранковић у Загребу. Том приликом казао је да су му осјећања поводом избора помијешана, те да истовремено осјећа и тугу и радост. Ђацима и наставницима казао је да ће се трудити да чини више него што је до сада чинио за школу. ”Све вас волим и молим вас да се молите Богу за мене, јер то је једино што у овом тренутку осећам да је потребно. Служба митрополита у Загребу јесте изазовна, али мене је та служба незаслужено обогатила. Не само да сам много научио, већ сам много пута био обрадован разним неочекиваним и изненађујућим ситуацијама, а пре свега људима, међу којима сте сви ви”, рекао је патријарх Порфирије, обраћајући се тада ученицима и наставницима Гимназије. Препознајући да су они који у том тренутку највише требају његову, али и подршку читавог свог народа, управо мјештани Мајских Пољана, села крај Глине тешко погођеног земљотресом крајем 2020. године, Патријарх је своју прву пастирску посјету учинио баш том мјесту, већ 27. фебруара прошле године. Његова Светост је казао да је Црква успјела да сабере одређена средства и обезбиједи нешто више од сто контејнера. Исказао је намјеру да се помогне поправак не само кућа, већ и помоћних објеката у којима људи држе стоку. ”Рачунајте на нас, ту смо са вама”, поручио је тада мјештанима Мајских Пољана. Стуб и огањ мира На позив Епископа славонског Јована, 28. фебруара, Његова Светост је посјетио манастир Рођења светог Јована Крститеља у Јасеновцу. Након доксологије служене поводом прве његове посјете као поглавара Српске Православне Цркве овој светињи, патријарх Порфирије је у бесједи казао да је људско зло ”мало где показало своју најружнију страну као на овом месту“. Према његовим ријечима, мјесто страдања јасеновачких мученика треба да буде темељ „из којег ће никнути стуб и огањ мира који се узноси на небо и око којег се онда концентричним круговима порука тог мира, његова снага и енергија шире све више и све даље“. „Сабирањем у Јасеновцу и на другим сличним местима, молитвом, служењем Литургије, стицањем благодати Духа Светога, преображавамо себе. А преображени и облагодаћени човек никада неће нечије потомство, нечију децу, кривити за оно што су чинили родитељи“, рекао је Патријарх приликом посјете Јасеновцу. Видети невидиво и ослушнути надолазећи славопој Наставивши праксу отворености према медијима, Патријарх српски је, у интервјуу који је у марту дао за Хрватску телевизију, казао да је важно је да разумијемо једни друге како бисмо надишли предрасуде. Да бисмо разумјели једни друге, потребно је да се упознамо, а да бисмо се упознали, морамо имати комуникацију, морамо имати однос. „Свој боравак и свој живот у Хрватској, коју нећу напустити и нисам напустио, осећам и као велики дуг, најпре Богу, а онда и људима који живе у Хрватској. У том смислу на првом месту православним Србима, а онда у истој мери Хрватима, католицима, муслиманима, Жидовима, с којима сам делио искуства и добро и зло, и многим људима који заправо немају никакав однос према било којој вери”, рекао је патријарх Порфирије. Духовним порукама, Његова Светост честитао је празник Васкрсења Христовог већинским хришћанима у Хрватској и Словенији, католицима и протестантима. У честитки је истакао да се у сусрету са „Празником над празницима, светлом Пасхом Господњом, надахњујемо, опет и опет, благодатном силом Духа Светога, датог нам од Оца кроз Сина, која нам отвара сва духовна чула да видимо невидиво и ослушнемо надолазећи славопој Царства Божјега“. Честитку је у мају, поводом Рамазанског бајрама упутио и припадницима Исламске заједнице, казавши да сматра благословом Божјим што му је пружена прилика да браћи муслиманима који живе широм Хрватске, упути срдачне честитке поводом једног од највећих исламских празника, са жељом да га, као и муслимани широм свијета, прославе у радости, миру, љубави и благостању. Мир у свијету и у свакоме од нас Као администратор Епархије загребачко-љубљанске, Патријарх српски Порфирије, током протеклих годину дана, у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу је јерођакона Саву (Бундала), сабрата манастира Свете Петке у Загребу (који је у мају исте године изабран за викарног епископа Патријарха српског са титулом Епископ марчански), рукоположио у чин јеромонаха. У септембру је у поменутом храму у чин ђакона рукоположио дипломираног теолога Стефана Максимовића (касније рукоположен у свештеника, пароха бјеловарског). Нови патријарх прву Божанствену литургију као поглавар Српске Православне Цркве у храму светих Кирила и Методија у Љубљани, служио је у августу. Саслуживали су му Епископ топлички Јеротеј, изабрани епископи хвостански Јустин и марчански Сава и свештенство љубљанске и загребачке црквене општине. Патријарх је у бесједи по прочитаном Јеванђељу позвао присутне да се моле Богу за мир у свијету, за благослов Божји међу људима, али и за „мир у свакоме од нас, како бисмо, утемељени на Христу, могли да се радујемо у заједници са Њим“. Позвао их је и да радост и мир носећи у себи истовремено и шире око себе. На празник Успења Пресвете Богородице, 15/28. августа, Његова Светост служио је у манастиру Лепавина. На Светој Литургији окупило се мноштво вјерних, не само из Хрватске већ и из сусједних земаља. Том приликом је рекао да је манастир Лепавина духовни центар Епархије загребачко-љубљанске у ком се сабирају људи са многих страна како би се поклонили чудотворној икони Пресвете Богородице и узели њен благослов. ”Нема човека који је са вером и смирењем долазио на ово свето место, а да није разрешио у својој души неки свој унутарњи духовни чвор. Неретко се дешавало да многи који дођу и са неком телесном болешћу, због поверења у љубав Божју и заступништво Пресвете Богородице одлазе исцељени”, казао је Патријарх. Други пут у Јасеновцу Поводом обиљежавања празника Светих новомученика Јасеновачких (13. септембра), Патријарх српски Порфирије је, уз саслужење више архијереја и свештенства Српске Православне Цркве и других помјесних православних Цркава, началствовао Божанственом литургијом у јасеновачком манастиру, гдје је још једном истакао да је Јасеновац првенствено мјесто молитве. „Ово је место на којем памтимо оне који су пострадали, али истовремено и место које нас подстиче на молитву да Господ уразуми срца свакога човека да се никад, нигде и никоме нешто слично деси, са било које стране, а не дај Боже да будемо ми ти који бисмо чинили такве ствари. Наш одговор је – молитва“, поручио је тада патријарх Порфирије. Кад се вратимо Христу, поново ће се успоставити хармонија На Бадњи дан, 6. јануара 2022, Патријарх српски Порфирије у атријуму Православне гимназије Кантакузина Катарина Бранковић, на Светом Духу у Загребу присуствовао је традиционалном Божићном пријему у организацији Српског народног вијећа. На пријему су, поред патријарха, говорили и Андреј Пленковић, предсједник Владе Републике Хрватске, Горан Јандроковић, предсједник Сабора, Томислав Томашевић, градоначелник Загреба, Веран Матић, специјални изасланик предсједника Републике Србије и Милорад Пуповац, предсједник СНВ-а и домаћин Божићног пријема. Истог дана служио је и празнично вечерње у загребачком Саборном храму. Празник Рођења Христовог Патријарх је честитао православним вјерницима у Хрватској посебно, честитком коју је емитовала Хрватска телевизија, али и интервјуом који је дао за исту кућу. ”Кад год вршимо насилне интервенције у људској природи и кад отимамо од творевине уопште, морамо знати да оно што је од Бога створено дуго трпи и памти, али пре или касније узвраћа. Када је дошао Христос међу нас Својим рођењем, сетимо се да треба Њему да се вратимо. Вратићемо се онда и себи и другом човеку и ближњима и поново ће се успоставити хармонија”, поручио је, између осталог, 46. поглавар Српске Православне Цркве у Божићној честитки. Током годину дана администрирања Епархијом загребачко-љубљанском, Његова Светост патријарх Порфирије послао је снажне поруке мира и љубави, али је пружао и конкретну духовну и материјалну подршку онима којима је помоћ потребна. Својим пастирским старањем о нашој Епархији током протеклих годину дана свједочио је љубав коју је показивао и од како је 2014. године постављен на трон загребачко-љубљанских митрополита. На многе године оцу и патријарху нашем Порфирију! Невена Максимовић Извор: Митрополија загребачко-љубљанске

Гост новог издања емисије Храм на Радио-Београду 2 био је Бранислав Илић, катихета и вероучитељ из Новог Сада. Драги гост говорио је о Божићу као празнику мира, радости и љубави. Аутор и водитељ емисије је Душанка Зековић. Звучни запис емисије Син Божји прима људску природу и у витлејемској пећини се рађа и полаже у јасле не престајући да бива Бог, а постајући потпуни човек, Богочовек. И ово је највећа тајна наше побожности да Бог може бити присутан у човеку (1 Тим 3, 16). Од Духа Светог и Марије Дјеве рађа се истинити Бог и истинити човек, Богочовек Исус Христос, рекао је катихета Бранислав говорећи о значају празника Рождества Христова, и додао: Од тог давног витлејемског догађаја све је у човековом животу ново, исто тако као што је и ово био нов и јединствен догађај у историји (2 Кор 5, 17). Одговарајући на питање љубави како у 21. веку сведочити љубав према Богу и ближњима на коју нас радост Божића позива, катихета Бранислав је рекао: Небоземну истину да је прво Господ заволео нас, а да смо ми позвани да на ту љубав одговоримо хришћанским животом, посведочили су наши свети преци, показавши нам да се у оваквој историји, у оваквом свету, бије битка за Царство небеско. Утврдили су нас у вери да се подвигом улази у вечни живот и да, уколико на тај начин приђемо животу, нема подвојености на Царство небеско и царство земаљско, јер постоји само једна историја, једна творевина Божја, једно Царство, једна икономија Божјег Промисла и нашега спасења. Другим речима, ми историју у којој живимо, царство земаљско, осветљавамо Царством небеским, тако да се истовремено боримо за правду Божју и за Царство Божје, док ће нам се све остало, по речима Христовим, додати (Мт 6, 33; Лк 12, 31) у овом свету и у овом времену. Извор: РТС

Традиционални Божићни пријем који, на Бадњи дан, 6. јануара, организује Српско народно веће ове године је одржан у атријуму Православне гимназије Кантакузина Катарина Бранковић на Светом Духу у Загребу. На пријему су говорили Андреј Пленковић, председник Владе Републике Хрватске; Горан Јандроковић, председник Хрватског Сабора; Томислав Томашевић, градоначелник Загреба; Веран Матић, специјални изасланик председника Републике Србије; као и Милорад Пуповац, председник СНВ и домаћин Божићног пријема. Присутнима се обратио Његова Светост Патријарх г. Порфирије: -Налазимо се између два Божића, оног који се слави по Грегоријанском, и Божића који се слави по Јулијанском календару. Уоквирени смо на овим просторима, али, и на широм европском континенту, смислом поруком и садржајем Божића, а то је Рођење Христово”. Патријарх је истакао важност мира као основне поруке Божића и рекао да ”мир међу људима значи давање простора и места другоме, другачијем, да буде поред мене, да буде у мојој души и у моме срцу. Давањем места другачијем, а у исто време истом, јер више смо једно него што смо различито”. ”Различитост која постоји међу људима дар је од Бога”, према Патријарховим речима, постоји да би се ”разрасло оно што је једно и што је јединствено. Да бисмо расли, како каже апостол Павле, у меру раста висине Христове, а то значи у меру свечовека. Човека који јесте потпуно утемељен у себи, у свом идентитету, али у исто време који је апсолутно и до бескраја обогаћен другим и другачијим“, казао је Његова Светост. Предстојатељ Српске Православне Цркве поручио је да је време у ком живимо време немира и страхова и истакао да немири нису оно што долази споља и да страх није оно што долази изван нас. ”Страх и немир су нешто што је у нама и што излази из нас. Шта то значи? То не значи да не постоје немири, невоље, проблеми који су изван нас, али да у исто време ако мислимо да ми у себи, немирни, располућени, распарчани, у сукобу са самим собом, можемо решити и најмањи проблем, можемо успоставити и најмањи мир који нам долази споља и који је изван нас, у најмању руку смо у заблуди. Ми морамо, свако са собом и у себи, пре свега, стећи мир, а из тог мира и истинску и праву храброст, како бисмо могли, хватајући се у коштац са свим оним што је изван нас, једно по једно решавати”, казао је Патријарх. ”Управо данашњи дан, прослављање Рођења Сина Божјег као Онога који нам доноси мир, доноси и формулу за постизање мира у себи, а онда и реализовање и рефлектовање тог мира изван себе, тј. око нас. Најпре је важно да се помиримо са Богом, а за нас хришћане то значи да усвојимо систем вредности на који нас Јеванђеље позива. Тај систем вредности је једноставан: Љуби ближњега као самога себе и притом не постављај питање ко је теби ближњи, него се питај коме си ти ближњи. А ближњи си, и испуњаваш тада Јеванђеље Христово и заповест Његову, сваком оном коме је потребан мир, коме је било шта потребно, када показујеш љубав према другоме, не питајући себе шта је он, тај други, учинио теби, него шта ти чиниш њему. На тај начин, и у разним другим димензијама, утемељен на Јеванђељу, човек стиче мир у себи и, не само да чује реч Христову: Не бој се!, него и стиче истинску храброст да ограничи свој егоизам, да ограничи своју похлепу, да дâ простора другоме, да и он ма колико мали био и где год био на основу својих дарова допринесе општем добру”м истакао је патријарх Порфирије. ”Са ових неколико речи и са молитвом Богу да свако, погледавши у себе, стекне мир у себи, а онда и у својој породици, у свом окружењу, свом граду и у својој земљи, желим да честитам Божић. У овом тренутку пре свега онима који славе Рођење Христово по Јулијанском календару, Божић православним Хришћанима, али исто тако и post festum, иако сам то учинио у своје време, и онима који су славили Божић према Грегоријанском календару. Нека нам Божић свима да мира, одсуство страха и храбрости да загрлимо једни друге душом и срцем. Мир Божји – Христос се роди!”, казао је Његова Светост у Загребу. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Након премијерног приказивања документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења", у дан свечаног отварања шестог Фестивала хришћанске културе одржана је трибина о наведеном филму аутора катихете Бранислава Илића. У свом излагању уредница Телевизије Храм је истакла да је овај филм дело велике љубави и саборности. Ако је Свети Василије са нама и ако имамо чисто срце, љубав и спремност на служење Господу и Цркви Његовој, онда је лако да се припреми један овакав филм који сведочи о чудесној причи острошког светитеља и чудотворца, истакла је Мира Лолић Мочевић. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његова Светост Патријарх српски Порфирије је, на позив Епископа славонског Јована, у недељу 28. фебруара, посетио Манастир Светог Јована Крститеља у Јасеновцу. Повезана вест: Епископ пакрачко-славонски Јован: Посјета патријарха Порфирија Јасеновцу је благослов Након доксологије поводом прве посете Патријарха овој светињи, Патријарх је у беседи казао да је људско зло ”малогде показало своју најружнију страну као на овом месту”. Према његовим речима, место страдања јасеновачких мученика треба да буде темељ ”из којег ће никнути стуб и огањ мира који се узноси на небо и око којег се онда концентричним круговима порука тог мира, његова снага и енергија шире све више и све даље”. „На овом месту људи су показали колико се могу отуђити од оног што је у њих уткано“, казао је Патријарх и подсетио на ријечи апостола Павла да је Бог „од једне крви створио сваки народ” и да је „сваки народ створен да буде народ Божји”. Нагласио је да су се они који су у Јасеновцу учинили „најмонструознија зла исписали из сваког народа” и „уписали у нељуде”. ”Хвала на љубави и нека Господ крепи и благослови тебе и твој верни народ”, рекао је Патријарх обраћајући се Епископу славонском Јовану и закључио беседу са жељом да Бог благослови и ”све људе који живе у овој предивној земљи и све људе читавог света, молитвама светих мученика за које сам сигуран да се моле чак и за оне који их не поштују. У Јасеновцу су Патријарха дочекали, поред домаћина Епископа Јована, сестринства манастира светог Јована Крститеља и свештенства Епархије славонске и пожешки бискуп Антун Шкворчевић, бискуп Реформиране Протестантске Цркве Јасмин Милић, српски члан Предсједништва Босне и Херцеговине Милорад Додик, председник Српског народног вијећа Милорад Пуповац, градоначелник Бања Луке Драшко Станивуковић, неколико стотина верника из Хрватске и Републике Српске и бројни представници медија. Извор: Телевизија Храм

Свим синовима и кћерима богомспасаване Епархије жичке честитамо Божић, празник мира и љубави, слоге и јединства. И овога пута драга наша децо духовна прослављамо рођење Богомладенца Христа који је обукавши се у нашу човечанску природу, постао основа, извор и темељ сваког људског узрастања у добру. Враћајмо се увек Божићу, дану Христовог рођења, удубљујући се у Његову истину и поруку, коју нам својим доласком саопштава, потрудимо се да уподобимо свој живот са том Истином, радосно поздрављајући све и сва МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! Нека би ови благдани покренули све нас ка новој нади вером у Бога и човека, да се мир Божији усели у срца наша и постане мир свих нас. Певајући тако Божићну песму анђела и пастира, призивамо на све вас драга децо духовна, Божији мир и молитвено желимо срећну и Богом благословену 2020. годину милости Господње. Ваш молитвеник пред колевком Богомладенца Христа, Епископ жички Јустин Извор: Епархија жичка

На платоу испред саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици данас је одржан Тројичиндански црквено-народни сабор за одбрану светиња. Сабор је реакција на Владин Нацрт закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница којим се, уколико би био усвојен у Скупштини Црне Горе, доводи у питање достојанство и имовина Цркве. Свету архијерејску литургију служили су Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и господа Епископи: будимљанско-никшићки Јоаникије, рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије, милешевски Атанасије, буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, захумско-херцеговачки Димитрије, диоклијски Методије и умировљени захумско-херцеговачки Атанасије са многобројним свештенством, уз молитвено учешће хиљада вјерника из свих крајева Црне Горе. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да овај сабор данас није ништа ново ни овом граду ни овој земљи ни овом народу. „То је сабор који траје вјековима, сабор који се ових дана, нарочито сјутра за Тројичиндан, сабира широм васељене и прославља се Христос као вјечна Божанска свјетлост на свим земаљским језицима. Нема краја земаљског гдје се данас не служи ова Света литургија, и нема језика, од кинеског, јапанског, јелинског, јеврејског, руског, српског… И на свим другим знаним и незнаним језицима свједочи се ова велика и света истина која нам се открила и подарила о Богу који је дошао међу нас и постао као један од нас“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Казао је да постоје двије врсте сабора. „Сабор око живота, вјечном свјетлошћу обасјан, и сабор око смрти и ништавила. Само та два сабора постојке овдје на земљи од времена Христовог до данас и постојаће до краја свијета и вијека. А тај зли и опаки сабор, сабор диоба и мржње непрекидно прогони – и то је рекао Господ у Јеванђељу – оне који се сабирају у Његово име. Али је Господ рекао да се не боје: Он је са њима и међу њима, Он им даје снагу и побједу над злом, над мржњом, над богоубистом, над братоубиством, над сатанском силом, над свим оним што угрожава човјека смрћу, ништавношћу и пролазношћу“, рекао је он. Додао је да се сабирамо љубављу према свакоме створењу, на првоме мјесту према Живоме Богу. „Сабирамо се љубављу једних према другима, аубављу и према онима који нас мрзе и који нас прогоне и који покушавају да своје лажне законе намећу људима, посебно да намећу Цркви Божјој. Само љубављу ми ратујемо кроз вјекове против зла, против гријеха, против смрти, против безбожништва и против нечовјештва. То је оно чиме се ми бранимо и чиме свједочимо да смо синови свјетлости а не синови таме, синови Божанске, богочовјечанске љубави а не синови мржње, синови јединства са Богом живим и истинитим и јединства свих нас у једној, Бојој заједници сабираној од свих земаљских народа“, поручио је Владика Амфилохије. Нагласио је да за ту заједницу не постоје границе. „Демонмске силе и зли људи постављају границе и покушавају да границама зауставе ту живу воду која тече и која протиче кроз људску историју. И у наша времена постављају границе и оно што је Божје проглашавају да је нечовјечно. А нема човјечности без онога што је Божанско. И они који су убијали Бога Оца и они који га данас убијају, они су били не само богоубице, оцеубице Оца небескога, него братоубице. Ви сами знате да се овдје код нас, нажалост, на богоубиству рађало крваво братоубиство. И можда ријетко гдје као што се то догодило у Црној Гори“, казао је Владика. Нагласио је да је братоубиство у име Маркса и Енгелса, Стаљина и Броза затровало многа људска срца мржњом, диобама, свађама у једном народу, једној земљи и у читавом свијету. „Овај сабор је лијек од таквог братоубиства и богоубиства и позив свима на заједницу са живим Богом и заједнице која је сачувана на оваквим саборима кроз древна времена“, поручио је Митрополит Амфилохије. Рекао је да су богоубице и братоубице срушиле ловћенску цркву Светог Петра Цетињског. „И овај сабор данас тражи да се исцијели тај братоубилачки и богоубилачки дух, да се врати црква Светог Петра Цетињског на Ловћен и да се врати утамничени Владика Раде иуз онога зиндана паганског овоме народу, и да се врате његова љубав и његова вјера у живога Бога“, казао је Митрополит Амфилохије. На крају Литургије Владика Јоаникије је прочитао поруку Епископа вјернима, црногорским властима, међународној заједници и свеукупној јавности за одбрану наше вјере и светиња, у духу мира и љубави и узајамног поштовања. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Политика може бити драгоцени облик милосрђа и служити миру ако се поштују и негују људска права, и охрабрују млади, истакао је папа Фрања у поруци за 52. светски дан мира који ће се обележити 1. јануара наредне године „Мир дому овом!“ – том жељом папа Фрања започиње нову годину, али и своју поруку, објављену поводом Светског дана мира који ће се обележити 1. јануара. То су речи којима Исус Христос шаље апостоле на проповед, а дом о којем говори јесте свака породица, заједница, свака земља, сваки континент, али је и наш заједнички дом који Бог поверава нашем старању. Изазов добре политике Срж је поруке, која носи датум од 8. децембра 2018. године, уска веза између мира и политике, за коју папа Фрања оцртава предности и мане, у садашњој и будућој перспективи, сводећи их на свакодневни изазов и велики пројект утемељен на узајамној одговорности и међузависности људи. Мир, попут крхкога цвета који се жели распупати усред стена насиља – написао је Папа цитирајући песника Чарлса Пеђуа – те се сукобљава са злостављањем и неправдама, с маргинализацијом и разарањем, које подстиће политика када она се не доживи као служење заједници. Добра је политика, напротив, битно средство за изградњу грађанског друштва и делā, те ако је остварена уз темељно поштовање живота, слободе и достојанства, може постати драгоцени облик милосрђа – написао је Папа. Добар политичар, како га је у „блаженствима политичара“ описао вијетнамски кардинал Франçа-Ксавиер Нгуễн Вãн Туậн, а на које подсећа папа Фрања, јесте онај који је свестан своје улоге, који је доследан, веродостојан, који зна слушати, који је храбар и који се заузима за јединство и за радикалну промену. Због тога Папа у поруци истиче да је добра политика у служби мира. Врлине и недостаци политике Међутим, политику не чине само врлине и поштовање темељних људских права. Папа Фрања је један део поруке посветио недостацима који – према његовим речима – ослабљују идеал истинске демократије. Папа их назива ‘личним неспособностима’, ‘изопаченостима у околини и у институцијама’, а међу којима је пре свега корупција, а потом непоштовање правила, оправдавање власти снагом, ксенофобија и расизам. Оне системима одузимају веродостојност, срамота су јавнога живота и стављају у опасност друштвени мир – истакао је Папа. Политика, млади и поуздање у другога Још један недостатак политике који је Свети отац истакао односи се на будућност и на младе. Када извршавање политичке власти тежи само очувању интереса појединаца, будућност је изложена опасности, а млади могу бити у искушењу због непоуздања, јер су осуђени да остану на маргини. Када се, напротив, политика претвори, конкретно, у охрабрење младим талентима и звањима која се желе остварити, шири се мир и ствара се динамичко поверење. Политика је, дакле, у служби мира ако признаје харизме сваке особе схваћене као обећање које може ширити нове енергије, истакао је он. Потребни су творци мира Али, хоризонт поуздања није никада лако, и то посебно у наше време. Папа тако истиче раширени страх од другога, затварања, национализме који обележавају данашњу политику, стављајући у питање братство које је толико потребно нашем глобализованом свету. Стога је позвао ‘творце мира’ и истинске Божје ‘веснике’ да подстакну наша друштва. Тој жељи је придружио и апел – 100 година након завршетка Првога светског рата – да се прекине неконтролисано ширење оружја.- Мир се не може никако свести само на равнотежу снага и страха, напоменуо је и посебно споменуо многобројну децу жртве рата. Политика мира и Богоридичино Велича душа моја Господа У последњем одломку Папа се осврнуо на однос између правā и дужности, и истакао да се велики политички нацрт мира темељи на узајамној одговорности и међузависности људских бића. Она нас, према Папиним речима, позива на свакодневно заузимање и тражи од нас обраћење срца и душе. Онима који се желе бавити политиком мира, Папа препоручује дух Богородичиног ‘Велича душа моја’ коју песму она пева у име свих људи: „Од колена до колена милост је његова над онима који Га се боје. Показа силу мишицом својом, разасу горде у мислима срца њихова. Силне збаци с престоља, а подиже понижене (…)“, спомињући се доброте своје према Авраму и потомству његовом довека (Лк 1,50-55) – написао је на крају папа Фрања. Извор: Српска Православна Црква

Београдски надбискуп Станислав Хочевар у Божићној посланици пожелео је да 2019. буде година рађања мира и у којој ће владати мир у читавом свету. Надбискуп Хочевар је навео да порука мира добија значајну улогу управо због стања данашњег света и због изазова који све снажно дотичу. -Не може нам побећи из размишљања болно питање да ли има смисла славити Божић ако се око нас толико тога руга миру и толико има оних који распаљују ватру неразумевања, наводи Хочевар. Упитао је и да ли ће се и ове године свом снагом славити дан Христовог рођења чак и ако је све мање рађања, толико се младих сели одавде где се некада, каже, снажно борило за живот и чувала слобода. Хочевар поручује да ако Исус Христос нема прво и право место, онда нико од људи не зна где је и које је његово место, какав би требало да буде и који му је животни позив. -Божић није у томе да се сусрећемо око богате трпезе, него у нашем новом и искреном заједништву с онима које смо досад заборављали, гурали на руб живота, сматрали неподобним, неспособним или чак сувишним, истакао је београдски надбискуп и упитао је и да ли верници смеју искључивати често оне који припадају другом народу, традицији, вероисповести. -Зашто ми, који себе називамо хришћанима, и даље носимо у себи толико гордости и самодовољности, да не тражимо опроштај једни од других, упитао је београдски надбискуп и истакао да је Божић дан када се у људима рађају нове спознаје, нови увиди, односи, целовитије учење, нова дела, нови нацрти живота и рада. Београдски надбискуп је пожелео свима срећан и благословен Божић, уз поруку да Онај који једини заиста долази у све дубине нашег личног и друштвеног бића, испуни све благословом, срећом и миром. Извор: Српска Православна Црква

Патријарху Вартоломеју и патријарху Иринеју саслуживали су Митрополит Драме г. Павле, који је био званични представник Његовог Блаженства Архиепископа атинског г. Јеронима и Светог синода Грчке Цркве, Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, Митрополит анкирски г. Јеремија, Митрополит иконијски г. Теолипт, Митрополит неапољски Варнава, игуман манастира Хиландара архимандрит Методије. Током свете Патријарашке Литургије великом броју сабраних верника обратили су се домаћин вишедневног сабрања, митрополит Варнава, потом Патријарх српски Иринеј и на крају Патријарх константинопољски и васељенски Вартоломеј. После свете Литургије служен је помен палим борцима у Првом светском рату. Патријарх Вартоломеј и патријарх Иринеј посетили су највеће војничко гробље на Балкану - Зејтинлик, где су положили венце и поклонили се гробовима палих српких и остали савезничких војника пострадалих приликом пробоја Солунског фронтa. После свете Литургије поглавари две велике и вековима нападане и намучене Цркве положили су венце на гробљу Зејтинлику, месту где лежи на десетине хиљада српских јунака из Првог светског рата а поводом стогодишњице пробоја Солунског фронта. Зејтинлик је место и споменик српске Голготе и распећа, али и место српског васкрсења и победе. Ових дана смо се подсетили великих догађаја који су се одиграли пре тачно сто година када су наши прадедови кренули у пробој Солунског фронта, што је довело до ослобођења Србије и краја Првог светског рата. Управо ту, на Зејтинлику, патријарх Вартоломеј и патријарх Иринеј посадили су дрво маслине као симбол мира. Извор: Српска Православна Црква

САЖЕТАК: У раду се говори о важности употребе светог мира у Православној цркви. Износе се сведочанства Светих Отаца и учитеља o коришћењу мира у светим тајнама, а посебно у тајни миропомазања. На основу литургијских и канонских споменика описује се историјски развој чина мироварења и освећења светога мира. Потом се расправља о питању коме припада право да освећује свето миро на литургији Великог четвртка: да ли архипастиру аутокефалне или аутономне цркве или је право сваког епископа да за потребе своје локалне цркве освећује миро. На крају је описан савремени поредак освећења светога мира са списком вештастава који користи наша помесна црква за његову припрему. Циљ студије је да покаже богословски значај ове свете тајне цркве и њену канонску и литургијску димензију. УВОД: Свето миро је нарочито ароматично уље које се употребљава у низу богослужбених чинова, пре свега у Светој тајни миропомазања. Помазивањем појединих делова тела светим миром, уз изговарање речи: ,,печат дара Духа Светога“, крштеном се дају неопходни благодатни дарови ради узрастања ,,у мјеру раста пуноће Христове“ (Еф 4, 13). На тај начин свето миро се јавља као видљиви знак дарова Духа Светога. У литургијској традицији Православне цркве миро се користи и приликом освећења храма (за помазање Часне трпезе и зидова) и антиминса. Познати су и случајеви помазивања сасуда миром чиме се оно доводи у непосредну везу са вршењем Евхаристије. Штавише, сагласно 95. канону Петошестог васељенског сабора примање лица из одређених јеретичких заједница врши се Миропомазањем. У цркви се временом усталио поредак према којем освећење мира врше само предстојатељи помесних цркaвa, а не сваки епископ. Тако се са позиција црквеног права на могућност освећења мира почело гледати као на једно од обележја самосталности цркве, а на добијање мира од мајке цркве – као знак канонске зависности. Дакле, изузетан значај спремања и освећења мира није само у сотириолошкој вредности Свете тајне миропомазања, већ и у чињеници да ова тајна, с гледишта актуелног канонског права, представља једну од одредница којом се дефинише канонски положај одређене помесне цркве. Циљ овог рада огледа се у истраживању богословске садржине и смисла последовања тајне светог мира, односно сагледавање њене литургијске и канонске димензије. ЗАКЉУЧАК: У завршном осврту неопходно је да још једном нагласимо посебан значај последовања мироварења и освећења мира јер они у саодносу са Светим тајнама миропомазања и освећења храма стоје у вези са Евхаристијом као центром литургијског живота. Свето миро, разливајући се из једног благодатног извора за целу цркву, саопштава сваком хришћанину залог спасења у једном Господу Исусу Христу. Дар Духа Светога, који се даје у Светој тајни миропомазања, пројављује се као лична Педесетница свакога који је примио Свето крштење. Овај дар, који се саопштава кроз помазање светим миром, дели се у изобиљу и безгранично (Јн 3, 34). Свето уље помазања, којим се благодатни дарови саопштавају, префињеношћу и разноврсношћу материјала од којих се приправља, символише разноврсност благодатних дарова. Право епископа, као предстојатеља једне помесне (локалне) цркве, да на Велики четвртак врши освећење ове благодатне твари, доводи га у везу са Светом тајном иницијације (Крштење и Миропомазање) коју данас углавном врше презвитери. У вези са тим, ограничење права припремања светог мира на предстојатеље аутокефалних цркава, наводи на дубоко промишљање и подробније истраживање у правцу проналаска утемељења у канонском предању и литургијском животу цркве. Свако сабрање под епископом је црква у својој пуноћи и представља икону будећег царства Божијег које долази на крају историје и времена, независно од хијерархијског положаја епископа, односно помесне цркве којом председава. До тада, што се тиче наше помесне цркве, право да освећује свето миро припада патријарху као врховном поглавару Српске православне цркве што је загарантовано и дефинисано Уставом СПЦ (члан 55, тачка 5).