25 година Студентског протеста 1992 - Снимци које Србија никада нија видела

[александар живаљев]

Добро, 30. година од Осме седнице обележише на РТСу, али већ 25 година никада нису приказани снимци целој Србији студентских протеста 1992. Ово што следи је само делић атмосфере, медија клипинга и неких аутентичних приватних снимака: видећете нпр. како митрополит Амфилохије са принцезом Радмилом Карађорђевић (супругом принца Ђорђа) пева Светог Саву од Војислава Илића у амфитеатру Филозофског факултета, како Пера Краљ фантастично рецитује против рата у Сали хероја на Филолошком, Пера Божовић забавља са "Скончањем Максима Дискутанта", а Душан Макавејев се зеза са својим искуством, каже студентима: "Ако председник као онај реши да оде природним путем, ослободићете се 2030". Видећете и како Борка Павићевић продаје "интернационализам" студентима (тих дана је постала члан - оснивач "интернационалне"  "Матице црногорске"). И без ње, а посебно њених гостију Бернара Анри Левија и Алена Финкелкраута, које смо на њен ужас сахранили, ми смо били за мир и правили највеће протесте солидарности са Сарајевом (какве опозиција, посебно Боркиног типа никада не би могла да направи). С друге стране, били смо под сталним притиском режима да смо издајници, да смо криви за смрт 12 беба у Бања Луци итд (и сад мислим да су те бебе жртвовали само да би опањкали студентски протест).

Посебно обратите пажњу на снимљене студентске пароле. Годинама тврдим, врло одговорно, да ни једне пароле није било против Шешеља, не зато што смо били за њега, него зато што смо га сматрали оним што је и сада - дворским пајацем. Горчин Стојановић је то грубо фалсификовао у филму "Убиство са предумишљајем" по коме испада да је то био протест против Шешеља. После, неких делова, "Битке на Неретви" и "Битке на Сутјесци", то је највећи фалсификат у историји нашег филма.

Видећете и како је била слободна дискусија о републици и монархији, али нећете видети многа занимљива предавања, био је то истински универзитет, свако је могао да каже своје мишљење. Сећам се како је Пеђа Исус почео: "Добро, сад смо сви као за демократију, али запамтимо - ми православни смо за Деспота!" Предавање Светог Владике Данилице Крстића можете да нађете, препричано на овом форуму у теми лингвистика.

Било је иницијатива да се одржи и трибина о геј правима, њу је осујетио вођа студената са Богословског факултета Младен Дурић (садашњи владика Григорије), ја сам га подржао у томе (познавао сам неке од организатора), још је само фалило да нам налепе геј етикету Можда смо погрешили, можда би нас Запад да смо то урадили подржао.

Но остаје чињеница, да је тада де факто од стране студената Богословски факултет интегрисан у Универзитет.

Нарочито велика захвалност припада Дифовцима и Машинцима, били су невероватно пожртвовани у заштити колегиница и читавог протеста. Машинци су нас, додуше, мало нервирали јер су били бољи у преферансу од нас медицинара, али треба их разумети, њихова струка се распадала, а нама су долазиле генерације нових пацијената...

Није забележено у овом филму да је у току протеста умро Борислав Пекић, који је годину дана раније имао велику личну улогу и био нам незаменљива помоћ на Теразијама.

У филму се види идеализација професора, која нас је скупо коштала. Све у свему, са најбројнијег, Медицинског факултета, студенте је искрено подржавало само четири професора.

У Организациони одбор смо брзо изгубили поверење, мој гимназијски друг, и тада истраживачки новинар, Брана Чечен (пре неку недељу видех га код Кесића), већ је имао информације ко у Одбору ради за режим.

Најчупавија је била епизода када се марширало на Слобину кућу на Дедиње, у завучену Толстојеву улицу. Иако, нисам имао никакву званичну функцију у организацији хтедох тад да пребијем вођу протеста Драгана Ђиласа, није сачекао да се 50 000 студената колко нас је било у поворци окупи на Топчидерској звезди, већ нас је одмах увукао у Толстојеву, где су нас чекали водени топови и кордони и могли смо одмах да будемо разбијени. Онда је и сам у незнању шта да ради издао директиву да се разиђемо и блокирамо цео град. Са двојицом колега, сада угледних професора хируршких дисциплина, и два контејнера држао сам блокаду Старог савског моста пуна три сата. Возачи су хтели да нас пребију. Те вечери у Толстојевој ја сам овековечен на насловној страни НИНа - онај сам који звера около гледајући полицију

 

[александар живаљев]

Ево, и тог препричаног и предавања Светог Владике Данилице (Крстића):

 

[Милан Ракић]

пре 10 часа, александар живаљев рече

Добро, 30. година од Осме седнице обележише на РТСу, али већ 25 година никада нису приказани снимци целој Србији студентских протеста 1992. Ово што следи је само делић атмосфере, медија клипинга и неких аутентичних приватних снимака: видећете нпр. како митрополит Амфилохије са принцезом Радмилом Карађорђевић (супругом принца Ђорђа) пева Светог Саву од Војислава Илића у амфитеатру Филозофског факултета, како Пера Краљ фантастично рецитује против рата у Сали хероја на Филолошком, Пера Божовић забавља са "Скончањем Максима Дискутанта", а Душан Макавејев се зеза са својим искуством, каже студентима: "Ако председник као онај реши да оде природним путем, ослободићете се 2030". Видећете и како Борка Павићевић продаје "интернационализам" студентима (тих дана је постала члан - оснивач "интернационалне"  "Матице црногорске"). И без ње, а посебно њених гостију Бернара Анри Левија и Алена Финкелкраута, које смо на њен ужас сахранили, ми смо били за мир и правили највеће протесте солидарности са Сарајевом (какве опозиција, посебно Боркиног типа никада не би могла да направи). С друге стране, били смо под сталним притиском режима да смо издајници, да смо криви за смрт 12 беба у Бања Луци итд (и сад мислим да су те бебе жртвовали само да би опањкали студентски протест).

Посебно обратите пажњу на снимљене студентске пароле. Годинама тврдим, врло одговорно, да ни једне пароле није било против Шешеља, не зато што смо били за њега, него зато што смо га сматрали оним што је и сада - дворским пајацем. Горчин Стојановић је то грубо фалсификовао у филму "Убиство са предумишљајем" по коме испада да је то био протест против Шешеља. После, неких делова, "Битке на Неретви" и "Битке на Сутјесци", то је највећи фалсификат у историји нашег филма.

Видећете и како је била слободна дискусија о републици и монархији, али нећете видети многа занимљива предавања, био је то истински универзитет, свако је могао да каже своје мишљење. Сећам се како је Пеђа Исус почео: "Добро, сад смо сви као за демократију, али запамтимо - ми православни смо за Деспота!" Предавање Светог Владике Данилице Крстића можете да нађете, препричано на овом форуму у теми лингвистика.

Било је иницијатива да се одржи и трибина о геј правима, њу је осујетио вођа студената са Богословског факултета Младен Дурић (садашњи владика Григорије), ја сам га подржао у томе (познавао сам неке од организатора), још је само фалило да нам налепе геј етикету Можда смо погрешили, можда би нас Запад да смо то урадили подржао.

Но остаје чињеница, да је тада де факто од стране студената Богословски факултет интегрисан у Универзитет.

Нарочито велика захвалност припада Дифовцима и Машинцима, били су невероватно пожртвовани у заштити колегиница и читавог протеста. Машинци су нас, додуше, мало нервирали јер су били бољи у преферансу од нас медицинара, али треба их разумети, њихова струка се распадала, а нама су долазиле генерације нових пацијената...

Није забележено у овом филму да је у току протеста умро Борислав Пекић, који је годину дана раније имао велику личну улогу и био нам незаменљива помоћ на Теразијама.

У филму се види идеализација професора, која нас је скупо коштала. Све у свему, са најбројнијег, Медицинског факултета, студенте је искрено подржавало само четири професора.

У Организациони одбор смо брзо изгубили поверење, мој гимназијски друг, и тада истраживачки новинар, Брана Чечен (пре неку недељу видех га код Кесића), већ је имао информације ко у Одбору ради за режим.

Најчупавија је била епизода када се марширало на Слобину кућу на Дедиње, у завучену Толстојеву улицу. Иако, нисам имао никакву званичну функцију у организацији хтедох тад да пребијем вођу протеста Драгана Ђиласа, није сачекао да се 50 000 студената колко нас је било у поворци окупи на Топчидерској звезди, већ нас је одмах увукао у Толстојеву, где су нас чекали водени топови и кордони и могли смо одмах да будемо разбијени. Онда је и сам у незнању шта да ради издао директиву да се разиђемо и блокирамо цео град. Са двојицом колега, сада угледних професора хируршких дисциплина, и два контејнера држао сам блокаду Старог савског моста пуна три сата. Возачи су хтели да нас пребију. Те вечери у Толстојевој ја сам овековечен на насловној страни НИНа - онај сам који звера около гледајући полицију

 

Е хвала за подсећање на овај део наше повијести