АНАРХИСТА СА ЗЕЛЕНОМ ЧИРОКАНОМ: Прича о исцељењу душе на Светој Гори

[ГрешниСлуга]

Ова прича се догодила у манастиру Ватопед, када је тамо још увек живео старац Јосиф «Млађи». Био је крај новембра. Тада сам радио на послушању у конаку. Тих дана су се студенти Политехничког универзитета у Атини сукобили са полицијом. Неки од тух студената анархиста дошли су на Свету Гору, како би се скрили од власти. Један од њих – анархиста са зеленом чироканом – је имао стрица који се подвизавао у манастиру Есфигмен. Тај младић је и предложио својим друговима да потраже привремено уточиште на Атосу.

 

Разуме се да нису имали дозволу да посете Свету Гору. Они нису чак ни имали појма како се уопште овде долази. Пробали су да се укрцају на брод, али су их одатле избацили. И тада су одлучили да крену пешке.

Коначно су се домогли Есфигмена. Треба истаћи да је тај манастир доста строг и стога су их отерали чим су их видели с обријаним главама и пирсинзима. Једва ходајући од умора, близу вечери, довукли су се до Ватопеда. Вратар се већ спремао да закључа манастирску капију, када је спазио те момке. Наравно, и он се преплашио њиховог дивљег изгледа – такви људи се не срећу често на Светој Гори. Био је принуђен да јави старцу да их је видео:

– Оче, шта да радим са њима, да их отерам? Али куд’ ће они сад, где ће да преноће? Јер већ пада ноћ и сви манастири се закључавају!

Старац му је одговорио:

– Њих нам је Мајка Божија довела. Само их сместите све у једну собу, да их не виде други ходочасници. И пратите шта раде.

Пошто сам радио у конаку, мој задатак је био да их сместим. Изгледали су ми преплашено, веома зачуђени новим окружењем. Били су изнурени од дугог пута. Када су се студенти мало одморили, одвели су их у трпезарију да се окрепе. Мало су поразговарали с њима, а после су им саопштили да следећег дана морају да напусте манастир, јер ту примају ходочаснике само на једну ноћ. Старац је објаснио младићима да је Бог Љубав, и да шта год да ураде у овом животу, увек постоји покајање.

Сутрадан ми се обратио онај са зеленом чироканом:

– Оче, хтео бих да останем још један дан. Да ли је то могуће?

Остали момци нису пожелели да остану. Тражио сам да старац благослови студента да остане још један дан. Он се сагласио али је тражио да младић носи капу, како не би шокирао монахе и ходочаснике својим изгледом.

Петар – тако се звао овај зеленооки студент. Остао је два дана, а после је кренуо и трећи. Наједном сам за време вечерње службе чуо како у припрати неко гласно плаче, рида. Пошао сам да видим шта се дешава и угледао Петра у припрати како клечи и јеца.

Пришао сам му и упитао га шта се то збило. Помислио сам, можда га је неко увредио.

– Не, ништа се није десило, – одговорио је. – Оче, морам да попричам с тобом.

После службе смо изашли из цркве.

– Оче, има ли спасења за мене?

– Петре, свако се може спасти. Разбојник, распет на крст, се покајао и Христос га је спасио.

Тада ми је Петар отворио душу. Испричао ми је како је из разорене породице. Отац је тукао његову мајку и Петру је било несносно да то гледа. Када му је било дванаест година побегао је од куће и живео је на улицама централног атинског краја Екзархија, где се налазе многи факултети који су епицентри разних демонстрација. Тамо се повезао са анархистима, почео да се дрогира и у потпуности потонуо на дно. Његов живот је био тешка мука.

Без обзира на све то, душа овог младића је била предивна.

Браћо, ово вам причам, како би схватили да не можемо одбацивати чак ни најгорег грешника! Зато што оне које ми одбацујемо «сакупља» Господ. Грдно се варамо, мислећи да смо бољи од њих. Старац Пајсије је говорио да ћемо се за време Другог Доласка сви зачудити, јер нећемо видети у рају оне које смо највише очекивали, већ оне на које нисмо рачунали. Даће Бог да се то не догоди с нама! Желимо спасење за све, и надајмо се да ћемо се захваљујући љубави Христовој сви спасти.

После таквог преображења Петра, до кога је дошло путем молитава Богородице, рекли смо му да треба да се исповеди. На исповести га је обузело такво умиљење, да се око његових ногу од суза појавила бара.

Петар је доста дуго остао у манастиру. Старац му је рекао да барем обрије чирокану, на шта му је Петар одговорио:

– Не, нећу да је обријем, да ми после не кажу другови да су ме монаси на силу обрили. Када се вратим у свет, сам ћу се ошишати.

Тако је он и даље ишао са капом на глави.

Петар је отишао из манастира и почео да води духован живот. С времена на време је свараћао у манастир, али тада је већ изгледао као нормалан човек. А затим је нестао.

Знали смо да није видео своју мајку од оног дана када је побегао од куће, ниједанпут је није посетио и ми смо се потрудили да изгладимо однос Петра са његовом мајком. Сазнали смо њен телефонски број и позвали је, упутили је у све. Његова мајка је изгубила сваку наду да ће га живог видети и била је јако дирнута када смо јој све испричали. То је за њу био веома радостан догађај.

Две године касније, неколико отаца и ја смо пошли на празник у другу манастирску обитељ на Светој Гори. С нама је био блажени митрополит града Касторије, Григорије. Владика нас је замолио да никоме не говоримо да је он епископ. Није желео да му указују поштовање, нити да додатно оптерећује монахе.

Када смо стигли у обитељ, угостили су нас на традиционалан светогорски начин. Напослетку, када смо већ били спремни да кренемо назад, пришао ми је један монах и питао:

– Оче Нифонте, ти ме не препознајеш?

Добро сам га осмотрио:

– Не, не познајем те.

– Погледај боље

И шта то видим?! Видим како ме гледају велике зелене очи! То је био Петар.

Постао је послушник у том атоском манастиру. Бацили смо се један другом у загрљај. Обојица смо били дирнути до суза! Благодарио сам Пресветој Богородици за Њене велике благослове и чудеса, које нам је послала! Испричао сам вам тек о једном од њих. За нас је његова животна промена била право чудо.

Монах Нифонт Ватопедски
С руског Александар Ђокић

Извор: http://srbin.info/2017/09/01/anarhista-sa-zelenom-cirokanom-prica-o-isceljenju-duse-na-svetoj-gori/