Она је ишла за Христом

[Danijela]

Беседа о великој кнегињи Јелисавети Фјодоровној

  

 

«Господе опрости им, јер не знају шта раде!» – то је била последња молитва велике кнегиње Јелисавете, пре него што ју је прогутала црна провалија напуштеног рудника.

Она је свесно ишла ка том бездану и категорички је одбила да напусти Русији, када је завладало безакоње. Она је ишла за Христом и њене духовне очи су пратиле светлост Васкрсења, која је блештала у провалији. Шта ју је довело у далеку уралску варошицу Алапајевск, која ће постати њена Голгота – њу племкињу, странкињу? Шта ју је предало у канџе непознатих људи, које је покретала демонска злоба? Њихови животни путеви се никако нису могли укрстити. Видела је те људе први и последњи пут у животу. Она се сусрела с њима само зато да би они над њом извршили пресуду, њој непознатног суда. Али то је све било расуђивање људи. А Божије расуђивање? За Бога је то био суд људски: за Бога, или против Бога.

И велика кнегиња Јелисавета, бивша протестанткиња, која је примила православље у својој новој отаџбини и заволела православну Цркву и Русију «чак и до смрти», одговорила је злу. Како год да јој је пресудило разуздано, безумно зло, она је примила то као пресуду с Небеса, као могућност која јој је послата, како би на делу потврдила смисао читавог свог живота.

Љубав према Богу и љубав према људима, био је истински смисао њеног живота, и љубав је довела велику кнегињу на крст. И њен крст је порастао и присајединио се Крсту Христовом и то је била њена награда.

Велика кнегиња је изгубила супруга, настрадао је од злонамерне руке терористе. Сопственим рукама она скупља то што је остало од човека кога је волела, и носећи у срцу бол страшног губитка, иде у тамницу да посети злочинца, с Јеванђељем у рукама, како би му дала опроштај и окајаног привела Христу.

 

  

 

Цео њен потоњи живот у Русији био је саткан од милосрђа и служења Богу и људима. Велика кнегиња је окупила сестринство и основала Марто-Маријински манастир. Пратила је пример ове две јеванђељске сестре и служила је свим бедним и убогим. Она је у то дело уложила сва своја средства, дала је све без остатка, и саму себе је томе посветила све до краја. Њена љубав према људима била је узвраћена љубављу других према њој.

Монахиња Варвара, која је помагала својој матушки великој кнегињи у све дане њеног служења, није пожелела да је остави ни у њеном последњем подвигу страдања. И она је украсила мученички венац својим самоодрицањем и самопредањем.

У тешкој 1917. години, када је царовао метеж, када се рушило устројство некадашње Русије, када су се спремали да убију цара и самим тим руску државност, када су богохулници дигли руку на све што је свето и пуцали чак и на зидине Кремља, велика кнегиња Јелисавета је писала да је управо у том трагичном тренутку осетила у којој мери је Православна Црква заиста једина права Црква Господња. «Осећала сам тако дубоку жалост према Русији и њеној деци – писала је она – која у овом тренутку не знају шта чине. Зар то онда није болесно дете... Желим да узмем на себе његово страдање, да га научим да трпи, да му помогнем... Света Русија не може погинути. Али Велике Русије, авај, више нема. Потпуно је срушена Велика Русија, неустрашива и беспрекорна.»

И из развалина и згаришта Русије, из бола читавог народа, из небројених њених страдалника чује се глас свете жртве, која окрепљује живот: «Света Русија и православна Црква, којој врата ада неће одолети – живе и живеће и даље, више него икада пре.» Те речи је написала у предвечерје свог страдања.

 

  

 

«Уверена сам – наставља она – да је Господ који кажњава, исти онај Господ који и воли.» Ето мере њеног духовне величине, ето мере њене исцрпљености. Она је већ сама добровољно постала жртва, и Господ је прихватио њену жртву за Русију, коју је она толико волела. И не би имали никакве власти над њом, ти џелати који су се појавили ниоткуда, да им то није дато с Небеса. Сви који су били са великом кнегињом Јелисаветом, живе су бацили у окно рудника, осим једног који им се успротивио. Нису умрли истог трена. Још дуго су мештани, из дубина земље, служали Херувимску песму. А велика кнегиња је и тамо, у њиховој братској гробници, наставила дело Божије – својим апостолником је превила главу једног од повређених, који је био уз њу.

Када су кроз три месеца после смрти мученика нашли место њиховог упокојења, видели су да је велика кнегиња лежала на дубини од 15 метара, држећи икону Спаситеља на прсима, којом је била благословена у дан када је примила православље. Праведници вечно живе!

Руски новомученици су оне жртве, које је очекивала Васељенска Црква – они су допунили број убијених зарад Речи Божије. И ко зна, колико ће још трајати то «мало» апокалиптично доба, у ком овоземаљска Црква сазрева за Суд Божији, који ће се осветити свим живима на земљи за проливену крв праведника?

С руског Александар Ђокић

Архимандрит Јован (Крестjанкин)

 

18 / 07 / 2017

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/105201.htm