Виртуелне шетње београдским светињама

[JESSY]

Радио Слово љубве Архиепископије београдско-карловачке дарује посетиоцима радијског сајта виртуелне шетње кроз београдске храмове. Жеља нам је да суграђанима, посетиоцима нашег сајта из целог света и будућим посетиоцима Београда, пружимо прилику да се упознају са лепотама наших светиња, да би их и посетили током боравка у престоном граду. Сваке недеље ћемо на сајту Радија објављивати линк ка поједином храму. Виртуелни обиласци београдских цркава и манастира омогућавају упознавање великог броја светиња у главном граду Србије, дајући целокупан преглед како у њиховој унутрашњости, тако и панорамски, око самих цркава и манастира. Поглед на храмове обухвата целокупну сферу – 360 степени, уз једноставно померање прегледа који је добијен спајањем фотографија из свих углова. Реализатори пројекта „Виртуелне туре“ су г. Мирослав Ивановић (програмер и фотографија) и г. Драган Тадић (идеја и реализација). Пројекат је подржала Управа за сарадњу са Црквама и верским заједницама.

Први храм који ћемо виртуелно обићи је Манастир Ваведења Пресвете Богородице који се налази на Сењаку, урбаном насељу општине Савски венац у Београду. Изграђен 1937. као метох манастира Кувеждин у Срему. Ктиторка је Персида Миленковић (подигла и цркву Св.Тројице у Кумодражу, зграду садашње Математичке гимназије, а Црвеном крсту оставила кућу и велико имање на Дедињу). Цркву је пројектовао руски архитекта Иван Рик, помиње се као пројектант и Павле Петровић, а живописао је академски сликар Душан Михајловић. Освећење је извршио мученик и исповедник, Патријарх српски Варнава Росић. У порти манастира налазе се гробови Митрополита скопског Јосифа Цвијовића, Митрополита будимског и црногорског Арсенија Брадваревића, Митрополита загребачког Дамаскина Грданичког и Епископа будимског Данила Крстића. Исповедник Доситеј Васић је сахрањен у порти. Велика светиња и чувена икона Леснинска Богородица чува се у овом манастиру, а ризница чува неколико изузетних икона из 18. и 19. века и бројне рукописне и штампане богослужбене књиге. Манастир је непокретно културно добро - споменик културе. У манастирској цркви на богослужењима поје Хор „Мелоди“ познате уметнице анђеоског гласа, Дивне Љубојевић.

Ево линка на којем можете да посетите Манастир Ваведење:

www.slovoljubve.com/panorame/beograd/ManastirVavedenje/index.html

[JESSY]

Други храм који виртуелно обилазимо је Манастир Светог агхангела Гаврила који се налази у Земуну. Црква у барокном стилу подигнута у 18. веку, на месту некадашње црквице од дасака, у земунском градском парку. Саградио ју је земунски трговац и велики добротвор Теодор Тоша Апостоловић 1786. године. Након Првог светског рата и Октобарске револуције, Српска православна црква уступила је ову цркву руској емиграцији у Србији. Црква је стављена под заштиту 1966. године као споменик културе. Одлуком Светог архијерејског Синода СПЦ, 6. марта 1990. године постаје женски манастир Светог Архангела Гаврила. У новије време за ову светињу везује се име блаженог спомена о. Радована Биговића, који је изградио дивну духовну заједницу око храма.

Ево линка на којем можете да посетите Манастир Светог агхангела Гаврила у Земуну:

www.slovoljubve.com/panorame/beograd/SvArhangelaGavrilaZemun/index.html

Извор: Радио Слово љубве

[JESSY]

трећи храм који посећујемо је Придворна капела Светог Симеона - један је од најлепших савремених српских храмова. Подигнута је када и зграда Српске патријаршије 1935. године, по жељи и налогу блаженопочившег патријарха Варнаве, а према пројекту архитекте Виктора Лукомског, на месту где се налазила стара зграда Митрополије из 18. и 19. века. У придворном храму налази се дуборезни иконостас, ремек дело охридских мајстора, са иконама које је 1935. живописао Владимир Предојевић. У продужетку Придворног храма налази се Синодска и Саборска сала у којој заседају архијереји СПЦ и у којој се доносе одлуке важне за живот Цркве.

Ево линка на којем можете да посетите Придворну капелу Светог Симеона у Српској Патријаршији:

www.slovoljubve.com/panorame/beograd/PatrijarsijaKapela/index.html

Извор: Радио Слово љубве

[JESSY]

 

четврти храм који посећујемо је Храм Светих апостола Петра и Павла на Топчидеру - Црква је подигнута између 1832. и 1834. године, задужбина је кнеза Милоша Обреновића. У непосредној близини налазе се и Милошев конак, као и Црквени конак у Топчидеру. Први иконостас су радили Димитрије Јакшић, Јован Стергевић („молер Јања“) и Константин Лекић. Од 1874. се налазио у обреновачкој цркви, а затим у цркви у Баричу. Рестауриран је 2013. године. Садашњи иконостас су 1874. године радили Стеван Тодоровић и Никола Марковић. У Топчидерску цркву је радо годинама долазио патријарх Герман, док је старешина храма био чувени прота Василије Перовић, аутор монографије храма и врло педантан летописац. Затим је и патријарх Павле посећивао топчидерску цркву у време старешинства једног од својих омиљених свештеника проте Станка Трајковића. Октобра 2016. Свету Литургију у овом храму је служио Његова Светост Патријарх српски Иринеј, уз саслужење јереја Владимира Марковића, старешине Топчидерског храма, који је тада истакао да је те године постало могуће оно о чему се годинама размишљало – реконструисана је најстарија зграду на Топчидеру и међу најстаријима у Београду, из 1831. године, такозвани - Митрополитов конак, уређена је порта топчидерског храма и изграђен паркинг простор, захваљујући донаторима.

Ево линка на којем можете да посетите топчидерски Храм Светих апостола Петра и Павла:

http://www.slovoljubve.com/panorame/beograd/Topcider/index.html

 

[JESSY]

Ево линка на којем можете да посетите Вазнесењску цркву:

www.slovoljubve.com/panorame/beograd/Vaznesenje/index.html

[JESSY]

 

у виртуелној шетњи број 6 посећујемо Капелу Свете Петке на Келемегдану:

Садашња Капела Свете Петке саграђена је 1937. године заузимањем патријарха Варнаве. Приликом копања темеља за нову капелу нађени су у земљи остаци зидова неког ранијег храма, можда баш храма Свете Петке из 15. века који су Турци највероватније разорили одмах по освајању Београда. Освећење капеле и извора лековите воде извршио је епископ викар Сава (Трлајић), 27. октобра 1937. године. Западно од Капеле исте те године је саграђен црквени дом. Данашња капела је живописана 1948. године. Живопис је радио академски сликар Владимир Предојевић. Капелу Свете Петке посећују многобројни верници свакога дана, а посебно на дан Свете Петке 27. октобра. Нарочито поштовање народа ужива вода Свете Петке са извора крај ове светиње. Многе жене захваљују Светој Петки што их је овом водом излечила од болести за које нигде нису могле да нађу лека. Неколико таквих примера, који су лично испричани, записани су у Летопису цркве Ружице, светиње коју ћемо посетити у наредној виртуелној шетњи, а која се налази крај Капеле Свете Петке.

Ево линка на којем можете да посетите Капелу Свете Петке на Калемегдану:

www.slovoljubve.com/panorame/beograd/KalemegdanSvPetka/index.html

 

[JESSY]

 

седми храм који посећујемо је Црква Ружица на Калемегдану:

Богородичина црква Ружица се налази на Београдској тврђави. У доба деспота Стефана Лазаревића постојала је стара црква истог имена, коју су Турци при освајању Београда 1521. године порушили. Садашња црква била је у 18. веку барутни магацин, који је 1867-1869. године претворен у војну цркву. Мада је храм посвећен празнику Рођења Богородице, од свог оснивања ова црква је у народу позната као Ружица, а порекло њеног имена везује се за легенду о три сестре - Ружици, Марици и Цвети које су у средњем веку подигле три цркве у Београду. У науци је прихваћено мишљење да прапорекло овог имена треба тражити у античком празнику (rоsalia) прослављаном у пролеће, када су на гробовe предака полагане руже. Време настанка храма се везује за 1867. годину, односно за годину предаје кључева града Београда. Црква је страдала током Првог светског рата, а поново је обновљена и освећена октобра 1925. године. Приликом ове обнове израђене су и две статуе које су постављене на улазу у цркву, од којих једна представља копљаника цара Душана, а друга пешака из Балканских ратова.Од ратног материјала израђена су три полијелеја, чираци за свеће и вазе за цвеће од топовских чаура. У цркву долази, уз посредовање војног свештеника,  духовника цркве Ружице, и шест икона из логора Надор у Африци. Само су две очуване. Црква Ружица је од 31. маја 1965. стављена под заштиту државе. Богат иконостас Ружице осликао је свештеномученик Рафаило Момчиловић, а живописао је познати академски сликар Андреј Биценко.

Ево линка на којем можете да посетите Цркву Ружицу на Калемегдану:

http://www.slovoljubve.com/panorame/beograd/KalemegdanRuzica/index.html

 

[JESSY]

осми храм који посећујемо је Храм Светог Василија Острошког на Бежанијској коси:

Црква Светог Василија Острошког налази се на територији општине Нови Београд на којој је ово  прва црква подигнута после Другог светског рата. Градња је започела 1996. године, а црква је освећена 2001. године. Ослањањем на хришћанску традицију и на сјајна остварења старих српских неимара, архитекта Михајло Митровић се определио за облик прастаре хришћанске ротонде, коју прате нижи анекси и високи звоник на западу и тролисна олтарска апсида на истоку. Храм Св. Василија Острошког представља композиционо чврсту и ликовно хомогену целину, остварену модерним конструкционим поступком. Подигнута је прилозима поштоваолаца Светог Василија Острошког Чудотворца, под пастирским делањем почившег протојереја-ставрофора Петра Илића.

Ево линка на којем можете да посетите Храм Светог Василија Острошког на Бежанијској коси:

http://www.slovoljubve.com/panorame/beograd/SvVasilijeOstroski/index.html

[JESSY]

 

Девети храм који посећујемо је Храм Рођења Пресвете Богородице у Земуну:

Градња храма је започета 1777, у богослужбеној ј употреби од 1780, а освештана 1784. Иконостас, рад пилтора Аксентија Марковића, постављен је 1788. Иконе на иконостасу, постављене 1815, рад су Арсенија Теодоровића. Исти је урадио и зидно сликарство на првом своду и првом луку испред иконостаса и олтара као и Архијерејски трон. Крајем 18. века непознати иконописац је осликао Богородичину икону на Богородичином трону, а Живко Петровић, земунски сликар 1864. је "начертао" "Живопријемни Источник". У "al seco" техници осликао је сцене из Христовог живота у припрати, наосу и галерији храма - руски сликар Андреј Биценко 1937. Млађа група уметника 2010. године је израдила три мозаика на спољашњости цркве, а Академија Српске православне цркве је извшрила генералну рестаурацију и конзервацију иконостаса, када је ова друга по старини богомоља у Архиепископији београдско-карловачкој прославила 230-годишњицу богослужбене употребе и освештање генерално обновљеног храма.

 

Ево линка на којем можете да посетите Храм Рођења Пресвете Богородице у Земуну:

http://www.slovoljubve.com/panorame/beograd/ZemunBogorodicina/index.html

[JESSY]

 

Десети храм који посећујемо је Храм Светог Димитрија на Новом Београду:

Земљиште за храм Светог великомученика Димитрија освештано је на Митровдан, 8. новембра 1996. године. Градња храма почела је 22. априла 1998. године - са прекидом у ратним годинама (септембар 1998 - јун 1999. године). Радове је изводио КМГ Трудбеник као генерални извођач. Темеље храма је освештао блаженог спомена патријарх српски Павле 15. новембра 1998. године, а на Митровдан, 8. новембра 2001. освештао је крстове за храм и обејекат са звоником. Архитектонско решење урадио је архитекта Небојша Поповић, главни пројекат је реализовао Аероинжињеринг, донатор комплетног пројекта била је БК Фондација. Главни приступ храму је из улице Омладинских бригада. Површина храма је око 500m2, врх куполе је на 29m висине без крста који је висине око 3m. У храму се налазе и две галерије, поред је пратећи објекат са звоником и потребним техничким просторијама, канцеларијама за свештенике.

Ево линка на којем можете да посетите Храм Светог Димитрија на Новом Београду:

http://www.slovoljubve.com/panorame/beograd/SvDimitrije/index.html

 

[JESSY]

 

Једанаести храм који посећујемо је Храм Светог апостола Марка на Ташмајдану:

Континуитет хришћанске богомоље на месту данашњег парка Ташмајдан постоји сигурно још у 19. веку јер се нешто јужније од садашњег здања налазио до почетка Другог светског рата првобитни храм Светог Марка, изграђен у доба београдског митрополита Петра Јовановића (1833-1859) и кнеза Милоша Обреновића, 1835-1836. Почетком 20. Века, због наглог ширења града, указала се потреба већ да се у овом делу Београда, Палилули, подигне већи храм. Чести ратови то нису допустили све до 1930. године када су београдски архитекти браћа Крстићи - Петар и Бранко, професори Архитектонског факултета, израдили пројекат новог храма Светог Марка, по којем је између 1931. и 1940. године саграђено садашње здање Маркове цркве. Избијање Другог светског рата омело је потпуни завршетак. Богослужења су у новом храму вршена током рата и после њега до 14. новембра 1948. године у адаптираном нартексу храма.Тог датума је патријарх Гаврило Дожић освештао храм, урађен у духу српског средњовековног градитељства, по угледу на задужбину краља Милутина, манастир Грачаницу код Приштине на Косову и Метохији. Наравно, размере храма су много веће, Маркова црква дуга је 62 м, широка 45 м, висина главне куполе до крста је 60 м. Унутрашња површина је око 1.150 квадратних метара, а наос храма може да прими преко 2.000 верника, док хорска галерија прима преко 150 певача. Иконостас, по пројекту архитекте проф. Зорана Петровића је из 1991/1992. године и урађен је у мермеру, а иконе на њему у техници мозаика дело су академског сликара Ђуре Радуловића из Београда, урађене су 1996-1998. године. У Марковој цркви су сахрањени:  кнежевић Милан Обреновић, најстарији син кнеза Милоша Обреновића, краљевски пар Краљ Александар Обреновић и Краљица Драга, затим Ана Јована Обреновић, ту је гробница цара Душана (†1354) по пројекту др Драгомира Тадића, у коју су положене његове мошти донесене из његове задужбине манастира Светих Арханђела код Призрена, ту је гробница патријарха Германа Ђорића, у крипти су похрањени: Митрополит Теодосије (1815-1892), Епископ нишки Виктор (1797-1888), Епископ шабачки Гаврило (Поповић, 1811-1871) и Епископ тимочки Мојсије (1835-1896), затим гроб ктитора старог храма, Лазара Панче.На средини храма, испод централне куполе је полијелеј израђен од бакра по пројекту др Драгомира Тадића 1969. године, а урадио га је академски вајар Драгутин Петровић.

Ево линка на којем можете да посетите Храм Светог Марка на Ташмајдану:

http://www.slovoljubve.com/panorame/beograd/SvMarko/index.html

 

[JESSY]

Дванаести храм који посећујемо је Храм Светог Александра Невског на Дорћолу:

Првобитни храм Св. Александра Невског у Београду скромнијих димензија подигнут је 1877. године на Дорћолу, а  упркос противљењу СПЦ, срушен је 1891. године, наводно због урбанизације тог дела града. Приликом копања темеља за данашњи храм, на дубини од пет метара, у иловачи, нађена је римска калдрма. Освећење темеља данашњег храма извршио је Митрополит Димитрије 12. маја 1912. године, у присуству престолонаследника Александра Карађорђевића. Храм је саграђен у српско-византијском стилу по пројекту архитекте Јелисавете Начић, прве жене која је у Србији дипломирала на тек отвореном, архитектонском одсеку Техничког факултета у Београду. Градња је прекинута је у време Балканских ратова и Првог светског рата, да би била настављена 1927.године, али по пројекту донекле прерађеном од стране Пере Ј. Поповића и Василија Андросова. Освећење новоподигнутог храма извршио је 23. новембра 1930. године Патријарх српски Варнава у присуству највећег приложника, ЊКВ Краља Александра Карђорђевића који је Храму даровао мермерни иконостас са троновима за краља и архијереје, првобитно намењен за цркву Светог Ђорђа на Опленцу. Краљ је, том приликом, цркви даровао и велику икону Св. Александра Невског, рад знаменитог пољског сликара Јана Матејке из 1890. године, затим улазна врата цркве, три тетрапода и велики полијелеј. У јужној апсиди храма су спомен-плоче Св. Цару Мученику Николају II Романову и руским добровољцима, а у северној апсиди храма, спомен-плоче краљу Петру I и свим жртвама палим за слободу српског Отачаства. Храм је 1970-1973. године осликао јеромонах Наум Андрић, али је тај живопис, нажалост, дотрајао. Поновно осликавање храма започео је сликар Миловај Бјелошевић 1998. фрескописањем олтарске апсиде. На северној спољној страни храма, код олтара, налази се мермерна спомен-плоча, на месту где су, у великом кратеру од авионске бомбе, сахрањена 242 лица погинула приликом бомбардовања од стране нацистичке Немачке 6. априла 1941. године. Храмовна слава је Пренос моштију Св. Александра Невског (12. септембар).

Ево линка на којем можете да посетите Храм Светог Александра Невског на Дорћолу:

http://www.slovoljubve.com/panorame/beograd/SvNevski/index.html

 

 

[JESSY]

 

Тринаести храм који посећујемо је Храм Светог апостола и јеванђелисте Луке у Кошутњаку:

Храм Светог Луке који се налази у ул. Кнеза Вишеслава 100 у Београду саграђен је у периоду од 1999. до 2003. године, благословом блажене успомене Патријарха српског Павла, добротом и пожртвовањем покојног г-дина Веселина Бошковића, тадашњег директора Дирекције за грађевинско земљиште града Београда и његове породице, а за време првог старешине Храма, Високопречасног протојереја-ставрофора Милана Виленице.

Са благословом Његове Светости, Храм је почео да настаје у време које је било посебно тешко у новијој историји нашег народа и нашег града, али је, самим тим, ово показало и да за Србију, Београд и наш народ има наде и да веру у сопствено васкрсење нисмо изгубили. Наиме, крст и земљиште за изградњу новог Храма освећени су једва три месеца наког окончања зверског бомбардовања Србије од стране НАТО-а, тј. 30. августа (12. септембра) 1999. године Господње.

Темеље Храма је, на Лучиндан 1999, освештао блаженопочивши Патријарх Павле, уз саслужење четрдесетак свештеника, након чега светиња постепено напредује и расте, упркос бројним неприликама какве често прате овако велике подухвате. Зато је већ идуће године Његова Светост био у прилици да одслужи своју прву Архијерејску Литургију у овом Храму у изградњи и да освешта позлаћене крстове за куполе Храма, који су након тога и постављени.

Храм је, у грађевинском смислу, завршен 2002, након чега се прешло на занатске радове, који су га учинили једним од најлепших у Београду. Тада је Храм обложен скупоценим каменом травертином, увеженим из Италије и покривен оловом, што је незабележено у Србији у новије време. Потом је Храм добио и свој глас у виду три звона, изливена у познатој ливници Гросмајер из Инсбрука, у Аустрији.

Храм је освештан 9.(22) јуна 2003. године Господње од стране Његове Светости патријарха Павла, коме је поново саслуживало четрдесетак свештеника и ђакона.

Храм је израђен у рашком стилу, уз поштовање нашег архитектонског наслеђа у домену црквеног градитељства, али уз свремен приступ. Циљ је био да Храм буде изграђен у складу са његовом богослужбеном наменом и у складу са правилима православног црквеног градитељства, али да не буде безлична копија постојећих образаца, већ израз свог времена и пројава савременог српског духа и духовности. У томе се у потпуности успело понајвише благодарећи љубави и труду г. арх. Миладина Лукића, протонеимара Храма, који је био аутор пројекта и неуморно је бдио на читавим процесом његове изградње.

Поред Храма Св. Луке, у пространој и лепо уређеној црквеној порти се налази и капела за паљење свећа, која је посвећена Светом Николају Чудотворцу Мирликијском (завршена 2007), невелики парохијски дом (изграђен 2004) и велелепна спомен чесма, задужбина породице Ђорђевић, коју су подигли 2005. године Господње, у молитвени спомен на њихову трагично настрадалу кћер Марију. Као и сам Храм и Капела и спомен чесма су обложени каменом травертином.

Иконостас је израђен такође по пројекту г. Лукића и то од сопоћанског камена, од стране г. Драгана Шуљагића, каменорезца из Ужица. Првобитне иконе на овом иконостасу су биле дело београдског иконописца Рада М. Павловића. Те иконе данас красе олтар Храма, док су на сам иконостас потом постављене иконе дело Високопреподобне мати Јефимије, игуманије Манастира Градац, која је израдила и иконе за храмовни месингани хорос. Поменути хорос је израђен и постављен 2009, по пројекту арх. Лукића, а од стране академског вајара г. Слободана Рекалића.

Радови на унутрашњем уређењу и украшавању Храма нису још довршени. Израђен је део мозаика у првој зони живописа у броду и крипти Храма (2006-2009), а њихов аутор је г. Зоран Михајловић, мозаичар из Београда, професор и директор Високе школе Академије Српске Православне Цркве за уметности и консервацију. Израђен је и део живописа на сводовима олтара, брода и наоса Храма (2015), а аутори истога су наши познати живописци г. Милован Белошевић и г. др Горан Јовић, доцент на Сликарском одсеку Факултета ликовних уметности Универзитета у Београду.

Будући да је овај Храм релативно млад, он не располаже обиљем светиња и културно-историјских старина, али чува неке од њих, које имају велику духовну вредност. Ту издвајамо честице Светих Моштију Светог Великомученика и Победоносца Георгија и Светог Преподобног Зосима Туманског, као и једну прелепу стару руску оковану икону Нерукотвореног Образа Господњег. (текст: ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић)

Ево линка на којем можете да посетите Храм Св. Луке у Кошутњаку:

http://www.slovoljubve.com/panorame/beograd/SvLuka/index.html

[JESSY]

Четрнаести храм који посећујемо је Храм Светог Пантелејмона у Миријеву:

Иницијативу за градњу храма Св. Пантелејмона у насељу Ново Миријеву су, са благословом  блаженог спомена Патријарха српског Павла, започели 2002. године, због ширења насеља, свештеници из Цркве Св. пророка Илије у Миријеву, Ратко Аксентић и Миоград Башовић. Градња, коју је преузео протојереј Миогдраг Башовић, започета је 10. новембра 2002. године. Патријарх Павле је 9. јула 2005. године освештао новосаграђене темеље и на њима 3. јуна 2006. године служио Литургију. Његова Светост Патријарх српски Иринеј је више пута служио Свету Литургију у овом храму, посебно о празнику Св. Пантелејмона (9. августа), а прву 5. фебруара 2012. године када је истакао значај изградње храма за овај део српске престонице и истовремено похвалио заједничке напоре благочестивог народа, свештенства и управе храма усмерене ка завршетку радова у цркви. 

Ево линка на којем можете да посетите Храм Светог Пантелејмона у Миријеву:

http://www.slovoljubve.com/panorame/beograd/SvPantelejmonMirijevo/index.html

 

 

[JESSY]

Петнаести храм који посећујемо је Храм Светог Преображења Господњег на Вождовцу:

Потреба за изградњом храма Преображења Господњег датира још из периода након Првог светског рата, када се на ширем простору на коме се данас налази храм (тадашњи назив „терен Војводе Степа-Пашино брдо“), осетила потреба за изградњом храма. Прва иницијатива за изградњу храма покренута је 1935. године.

Ево линка на којем можете да посетите Храм Преображења Господњег на Вождовцу:

http://www.slovoljubve.com/panorame/beograd/SvPreobrazenjeVozdovac/index.html

Извор: Радио Слово љубве