Крик наше слободе

[Danijela]

Мркли мрак. Заглушујућа бука мотора авиона који се тресе, француски пилот једва успева да савлада ударе ветра. Док тако лете на висини од око 4000 метара, у мислима нашег јунака, тада двадесетчетворогодишњег младића, је слика своје породице коју је оставио пре шест година када је напустио родно село Гајтане и отиснуо се у рат. На кућном прагу су му остали сви...уплакани... мајка, сестре, супруга са две бебе. Сећа се свега...
Са 18 година је почео да се дружи са пушком у Другом пуку, нема где није ратовао и велико херојство показао. Кажу за њега да је био врло интелигентан, поштен и надасве храбар војник. Истицао се у свим борбама. Једног дана, негде у јулу 1918, док је чистио оружје, дотрчава курир и преноси му позив команданта Другог пука који га зове на разговор.
- Војниче, каже му командант, ово није наредба већ само питање, да ли си спреман за задатак над свим задацима?
- Наравно!
Спремно одговара херој ове приче. Командант му тада саопштава да је управо добио позив од војводе Мишића који је тражио неколико најхрабријих за врло поверљив задатак и да је прво њега позвао да га пита, па ако је спреман да се одмах упути у врховну команду наше војске.
Тако и би. Већ ујутру се наш јунак нашао у соби лицем у лице са чувеним војводом Живојином Мишићем. Стари војсковођа му је саопштио да је у току договор око пробијања Солунског фронта и да се са француским командантом Франше д'Епере-ом договорио да неколико наших најпоузданијих и најхрабријих војника убаце у средиште непријатељске територије како би извидили тачну ситуацију и известили нашу команду, па се зато обратио команданту Другог пука сматрајући да код њега има таквих...
- Наравно да има, господине генерале, сви моји другови су хероји!
- Слушај јуначе, да ли си спреман да покажеш велико пожртвовање, присебност и хладнокрвност?
- Јесам господине војводо!
- Одлично! Онда одмах крећи за Солун и води рачуна приликом примања наређења од команданта Источне војске. Буди увек куражан, чувај част своје отаџбине пред нашим савезницима, докажи им да ми Срби не жалимо животе када је у питању слобода народа и земље! Буди достојан војник свог напаћеног и намученог народа!
Растајући се, стари војсковођа га загрли...
Солун. Канцеларија француског пуковника, преводилац поред нашег војника...Француски командант узима податке нашег витеза и каже...
- Буди спреман да умреш. Ако те непријатељи ухвате, мучиће те и присиљавати да одаш стање наше војске. Смртна казна у сваком случају биће ти изречена. Зато је боље да умреш као јунак него да одаш тајне наше војске.
Преводилац се више уплашио од нашег војника.
Од тог тренутка почињу специјалне припреме, смештен је у посебну собу у касарни, свакодневно га тренирају, учи да пише специјалне знакове, шифре, како се пишу извештаји, како се шаљу голубови...писмоноше.
Једног јутра, стиже позив. Време је.
Поново код француског командатна.
- Војниче да ли си спреман за задатак?
- Јесам, господине пуковниче!
- Одлично. Шта ти је све потребно од опреме?
- Потребан ми је један револвер, нож, македонска одећа, бугарска униформа, мало хране и нешто пара...и бомба!
Све што је тражио одмах су му донели. Француски пуковник му је дао пет стотина грчих драхми, пет стотина бугарских лева и двадесет лира у злату, а поред тога и једну лампу, једну мапу и дванаест голубова.
На излазу из пуковникове канцеларије, растајући се од француског команданта, исти га упита...
- А шта ће ти бомба?
- Да ме спасе мука ако дођем у такву ситуацију. На њу ћу лећи да ме разнесе, само жив непријатељима у руке нећу пасти!
Обучен у македонску одећу наш херој је био спреман за полазак. Чекала се ноћ. Солунски фронт је био стотину километара дугачак и као бетонским зидом непробојан, једини начин да се уђе на непријатељску територију је био да се прелети...
Нагло обрушавање авиона му прекида сећања, помислио је да падају, француски пилот му показује да се спреми...авион се исправља и испод њих се из мрака појављује ливада на коју слећу. По унапред договореном плану, он искаче, узима кавез са голубовима, гурајући у страну реп авиона окреће га и усмерава назад. Пилот даје гас и свеже офарбани - маскирани авион у боје аустроугарске војске напушта пољану и нестаје у мраку.
Наш херој остаје сам са дванаест голубова у срцу непријатељске територије негде близу места Кавадарци.
Тада креће пакао, скривање по шумама, извиднице, посматрање, упадање у замке, скривање од патрола, од сељака, писање извештаја, слање голубова...
Неколико дана је провео у неком јарку окружен бугарским војницима. Несносна врућина је била, није имао воде, а више је бринуо о голубовима него о себи.
Река Вардар му се испречила као велика препрека, преко ње је прешао тако што га је превезао неки сељак у запрежним колима сакривши га у сену, а за голубове је мислио да су пилићи.
Слао је детаљне извештаје о кретању непријатељске војске, све што је видео и што је чуо када се, маскиран у просјака, кретао по околним селима. Видео је свађу међу бугарским војницима и официрима, записао је повлачење дела њихове војске, премештања...Из дана у дан је мењао места, крстарио тамо - вамо, уходио, осматрао, протурао се. Где год је ноћио, даље од себе је копао јаму за кавез са голубовима које је грањем сакривао. Бројао је возове, вагоне, пратио одласке и доласке, интелигентан и савестан, све је детаљно бележио. Сваког голуба пре слања је пољубио молећи Бога да закачена порука стигне у Солун. Није имао никакве информације о резултатима своје мисије. То га је највише убијало.
Када је последњег голуба послао, након два месеца пустоловине на непријатељској територији, остао је сам, у мислима како ће спасити свој живот. Да ли наставити пут за Србију или се некако вратити за Солун. Свака одлука је вероватно смртоносна. Одлучио је да приђе фронту, преобуче у бугарску униформу и да се мешајући са њима привуче рову и покуша да се пребаци на нашу страну. Али како ће прећи ровове и жицу, убиће га наши...нема везе, иде па шта буде. Бугарску униформу је носио у торби док се у македонској одећи кретао ноћу, а једна зора га је затекла близу неког села код Кавадрца. Био је уморан и изнемогао, решио је да се у једном јарку одмори.
Таман када је дануо душом, као гром из ведра неба, почело је да пуца на све стране, меткови звижде, гранате падају, чује се вика и цика, он у шоку, не зна о чему се ради. Провирује из јарка и на путу види неке официре, примећује да су Срби, иза њих иде један војник. Он излази из јаруге и прилази том војнику, овај када га је видео у македонском оделу помисли да је неки мештанин.
- Е баш си као поручен, обрати му се војник. Потребно је да ми покажеш пут.
- Не знам да ли сам ја теби као поручен али ти мени сигурно јеси. Него кажи ми који је ово пук?
- Двадесет други. Збуњено каже војник
- Где ти је командант?
- Ено тамо са официрима.
- Води ме код њега.
Кад су пришли официрима, наш витез војничким прописима поздрави команданта, поцепа поставу свог одела и из ње извади папир који је добио у Солуну, а на коме је на српском, француском, енглеском, грчком и италијанском језику било написано нешто у војним шифрама што је на лицу команданта који је то читао изазвало такво изненађење да су и остали официри остали неми гледајући у свог предпостављеног.
Јунак ове приче је убрзо након тога био пребачен директно у штаб наше армије и војводи Степи Степановићи лично поднео рапорт и извештај.
Већ сутрадан, тачно у дванаест часова, симболично због дванаест информација, можда пресудних информација за наш успешан пробој Солунског фронта, које је послао путем дванаест голубова, војвода Степа Степановић је великану ове приче закачио на груди највише одликовање које може неки војник да добије - Карађорђеву звезду са мачевима!

 

Истог тренутка, пред постројеним водом, француски пуковник му је честитајући уручио и француски орден - Крст са златном палмом!
У свом матичном Другом пуку дочекан је као витез над витезовима. Тамо је остао још пола године, а онда је пред своју Славу, Светог Јована, крену своме дому у село Гајтане.
Пролазећи кроз Лесковац, купио је свећу и мало вина да и он сутра, после толико година војевања, прослави Славу са својим милим и драгим.
Када је дошао у село, није могао да пронађе кућу. Тамо где је она некада била, нашао је згариште. Суседи су стрчали око њега и бојажљиво са сажаљењем се поздрављали.
- Добро људи, видим да ми је кућа изгорела али где ми је мајка?
Тајац. Сви ћуте. Једна старица се заплакала и тихо скоро нечујно прошапутала:
- Ево, ту пред тобом. Закопали смо је ту у двориште.
- А где су ми жена и деца? Троје их је остало иза мене!?
Старица је јаукнула:
- Ено их доле, остали су у потоку. Једне ноћи Бугари су их све заклали.
- А сестре??
- Њихове кости нисмо могли пронаћи, изгореле су у кући...
Извадио је из торбе свећу коју је био припремио за сутрашњу Славу, палећи је за покој душе својим најмилијима засуо је вином згариште и мајчин гроб...и испустио надљудски крик.
Крик који мора да одјекује Интернетом.
Крик најхрабијег међу храбрима.
Крик хероја са слике.
ЂУРО ПЕРОВИЋ - Витез наше слободе!

(Препричао сам Вам како сам знао, умео и могао из рукописа Милана Шантића "Витези слободе" из 1937.)

 

https://www.facebook.com/photo.php?fbid=949275525208462&set=a.325536990915655.1073741826.100003780697348&type=3&theater