Bavljenje sportom – pravoslavni pogled

[JESSY]

Kada počne da živi crkvenim životom, čovek počinje da ponovo osmišljava i da menja svoj odnos prema mnogim stvarima koje su mu se ranije činile potpuno prirodnim. I naravno, na pitanja koja se pojavljuju  počinje da traži odgovore u Svetom Pismu, u Predanju Crkve, u svetootačkim delima. Međutim, daleko da uvek uspe da u potpunosti reši nedoumicu koja ga muči. To i nije za iznenađenje, jer često nailazimo na opšti princip: držati se korisnog i izbegavati ono što je štetno za dušu. Šta je korisno a šta štetno – čovek često mora sam da donese odgovor. Nesumnjivo postoji nešto što je bez dileme korisno i bez dileme štetno.  Međutim, postoji oblast moralno neutralnog koja je u stanju da u jednakom stepenu donese kako korist, tako i štetu. I u vezi sa takvim temama se često postavljaju svešteniku pitanja tako da on ponekada mora da pokrene i kompletno „istraživanje“ da bi pružio odgovor koji je zdrav i tačan. U jednu od tema te vrste spada i sport.

U crkvenoj sredini postoje dijametralno različita mišljenja po pitanju sporta. Neki ljudi ni ne misle da je moguće hrišćanski sa moralnog stanovišta proceniti bavljenje sportom. Ima ljudi koji su uvereni da je vođenje računa o telesnoj snazi i lepoti duboko strano hrišćanstvu. Drugi ljudi generalno u sportu vide nešto što svojim korenima potiče iz drevnog, neznabožačkog sveta i zbog toga ga smatraju nedvosmisleno grehovnim. Međutim, istina se najverovatnije, kako i biva obično, nalazi između svih nabrojanih i ne nabrojanih krajnosti u mišljenjima i procenama. Usudiću se da predložim svoju varijantu odgovora, ne insistirajući pritom na njegovoj bezuslovnoj tačnosti, oslanjajući se ipak na određeno pastirsko, životno a i sopstveno iskustvo u sportu.

Pre svega je neophodno, naravno, definisati o čemu se vodi razgovor: o bavljenju sportom „sebe radi“, o intenzivnom treniranju ili o profesionalnom sportu jer se ova tri pravca suštinski razlikuju jedan od drugog.

Najumesnije je sigurno početi sa onim što se čini „sebe radi“ – ako ni zbog čega drugog a ono zbog toga što većina ljudi koji se bave sportom spada u tu kategoriju. I još zato što upravo takav odnos prema sportu, takav prilaz, čoveku obezbeđuje najviše koristi od njega i ima najmanju moguću štetu.

Najbolje je početi sa treningom u detinjstvu, kada se i organizam i ličnost tek formiraju. Ja kao sveštenik ne samo da na svaki način podržavam roditelje koji pokazuju ovakvu brigu o svom detetu, već i sam ponekad savetujem da se dete upiše na jedan ili drugi sport. Prilično je jednostavno objasniti čime se rukovodim u tome.

Da ne pominjem razloge u vezi sa zdravljem ili fizičkom snagom koji su manje više neophodni svakom od nas, sport osim toga pomaže da se u deci postepeno izgrađuju osobine kao što su volja, upornost, trpljenje, hrabrost i toliko važna (između ostalog čak i za hrišćanina u prvom redu) navika borbe sa sobom, to jest, sa svojom nemoći, lenjošću, malodušnošću i svemu ostalom što nam obično smeta u životu. Ako govorimo o timskim sportovima izgrađuje se i ono što se naziva timski duh. Osećanje da si deo tima, neke zajednice, najčešće je karakteristično za čoveka koji se bavi sportom u principu, bez obzira koju disciplinu je izabrao.

[JESSY]

Naravno, postoje stvari o kojima roditelji obavezno treba da brinu upisujući dete na neki sport: da konkretna vrsta sporta ne bude kontraindikovana konkretno za njihovo dete, da sam trener bude pažljiv i odgovoran čovek a ne avanturista, da zaista poznaje ono što pokušava da nauči druge. I bez sumnje, potrebno je da se prate promene koje se događaju u detetu tokom vremena. Ako dete postaje zdravije, snažnije, ređe bolesno, ređe se žali da ga je neko maltretirao u školi ili na ulici – to je jako dobro. Ali ako stalno ima povrede, ako je neraspoloženo, pritisnuto, onda možda treba menjati trenera, klub ili sam sport. Sa još većom pažnjom je potrebno da se prate unutrašnje promene. Da li dete postaje surovije, oštrije, da li maltretira svoje vršnjake, da li koristi sopstvenu fizičku nadmoć, da li se kod njega stvara bolesna zavisnost od uspeha ili neuspeha na sportskim takmičenjima? Uostalom, ako roditelji poklanjaju pažnju vaspitanju deteta, ako žive sa njim jedan život, ni u kom slučaju neće propustiti nešto i biće u stanju da isprave ono što nije pravilno. Dečije greške i zablude su u velikoj meri greške samih roditelja.

Bez sumnje, važno je izabrati sport koji najviše odgovara vašem detetu.

[JESSY]

Kojim kriterijumima se treba rukovoditi?

Čini mi se da ih ima nekoliko. Potrebna je disciplina koja pomaže jačanju dečijeg zdravlja i, kako smo već pomenuli, izgradnji neophodnih osobina ličnosti. Zato je razumno tokom izbora posavetovati se sa lekarima, stručnjacima, uzeti u obzir duševni sklop deteta, karakter i obavezno – njegovo sopstveno mišljenje i želje.

To je što se dece tiče.

 

Recimo nešto u vezi i sa odraslima.

Mislim da je bavljenje sportom danas korisno i važno za odraslog čoveka u istoj meri kao i za dete. Jedno od ključnih reči je upravo – danas. Savremeni čovek se u mnogo manjoj meri bavi telesnim radom nego njegovi pretci. Većina nas se malo kreće, malo fizički radi, retko nalazi na svežem vazduhu. Pritom, praktično svi, sa retkim izuzetkom, redovno preživljavaju stresne situacije. Prisustvo neprestane nervne napetosti a u odsustvu fizičke napregnutosti koje pomaže da se makar delimično stres „skine“, dovodi do veoma žalosnih rezultata. Ako se tome doda da je ogroman broj ljudi danas prinuđen da provodi značajni deo svog vremena sedeći u stolici pred monitorom i „zarađuje“ u takvom položaju ne samo sredstva za život porodice već i oboljenja različitih delova kičme, onda se dobija potresna slika.

Telo treba da nam služi kao „teretna životinja“ i zato je neophodno da telo bude zdravo i snažno, a to je u današnjim uslovima bez bavljenja nekom vrstom sporta prosto nemoguće (dobro, ako ne govorimo o ljudima koji su od rođenja idealno zdravi, ali je procenat takvih ljudi neznatan). Ako se ne pobrinemo o telu na prikladan način, ono će nas sve češće izdavati, između ostalog i onda kada to najmanje očekujemo. Zašto ponekada nemamo snage da odstojimo celu službu, pročitamo molitveno pravilo? Ne samo zbog umora ili demonskog napada, već i zbog loše fizičke forme. Slaba kičma, bolne noge… I eto, u vreme molitve mi jedino i mislimo čas o nogama, čas o tom dugoočekivanom trenutku kada ćemo ih konačno odmoriti.

Bavljenje sportom čini da je čovek sabraniji, bodriji što utiče i na naše duševno stanje, šta više, na stanje našeg duha. Telesna nemoć često dovodi i do duhovne nemoći.

Neko može sigurno da odgovori rečima apostola Pavla: „ako se naš spoljašnji čovjek i raspada, ipak se unutrašnji obnavlja iz dana u dan“ (2 Kor. 4:16). Međutim, veliku grešku bi predstavljao stav da je ova apostolska izreka poziv na potpuno zanemarivanje telesnog zdravlja. Iskustvo svedoči da se danas ljudi (ne podvižnici pobožnosti, ne monasi, već upravo ljudi koji žive u svetu) koji ne brinu o sopstvenom fizičkom stanju, vrlo često pretvaraju u preteško breme za svoje bližnje – kako na poslu, tako i kod kuće. Za čoveka koji je fizički bolestan sport često postaje svojevrsna borba – čak ne za preživljavanje, već za normalan, autentičan život, za to da ne optereti sobom i svojim nemoćima druge ljude oko sebe.

[JESSY]

A da ne govorim o zaključcima kao recimo aksiom koji se uporno ignoriše: da naša nacija mora da bude snažna i zdrava i da je zbog toga neophodno da se sastoji iz takvih istih snažnih i zdravih ljudi. U protivnom slučaju slaba nacija se pretvara u  svojevrsnu provokaciju za snažnije nacije.

Koji sport da izabere čovek koji želi najosnovnije da podrži sebe i svoju fizičku formu? Sigurno se o tome takođe može posavetovati sa svojim lekarom, ali je opšti princip jednostavan: potrebno je naći varijantu koja će dozvoliti da se izgubi minimum vremena i dobiti maksimum koristi za zdravlje.

Naravno, ljudske strasti u svemu mogu naći hranu za sebe tako da ni sport nije izuzetak. I ovde je moguća zavisnost, ponekad bolesna, bavljenje sobom, svojim spoljašnjim izgledom… Mogući su, kao i kod dece, znaci sujete, agresivnosti… Međutim, ako čovek ima naviku da pazi na sebe i na ono što se događa u njegovoj duši, sve gorepomenuto će ga ili mimoići ili u krajnjoj meri, neće steći vlast nad njim.

Potpuno druga stvar su visokozahtevni vidovi sporta. Pored činjenice da takva vrsta sporta na određenom stadijumu pre razara nego što podržava ljudski organizam, a takođe i podriva zdravlje, on i suštinski osiromašuje čovekov život, jer ga u potpunosti potčinjava potpuno sujetnom cilju koji nimalo nije povezan sa ugađanjem Bogu. Neću u potpunosti odricati ulogu takvog sporta u delu održavanja zdravlja nacije, ali bi u realnosti takvom zadatku mnogo više pomogla popularizacija masovnog sporta, sporta za sve. A tamo… tamo je neprestano suparništvo, intrige, borbe ne samo u sali, terenu, već i van njih.

Slične stvari se mogu reći i za profesionalni sport, sa razlikom što tamo veću ulogu od slave i prestiža ima novac. Profesionalni sport obogaljuje i slama slabog čoveka, čini ga robom, svojevrsnim gladijatorom koji se bori po naređenju svog gospodara. To je ogromno ropstvo. Tu je i sujeta ciljeva. Da ne govorim o beskonačnim povredama, preopterećenosti, stresu.

Govoreći ovo, ja nimalo ne osuđujem i ne vređam ljude koji su izabrali sportsko poprište u životu. Ja samo ukazujem na cenu i opasnosti tog puta. Među mojim poznanicima ima dobrih, čak i profesionalnih sportista koji su pritom zaista i duboko verujući ljudi. Znam momke koji se takmiče u mešovitim borilačkim sportovima (MMA – mixed martial arts) i pritom redovno odlaze u hram, ispovedaju se i pričešćuju, mole ujutru i uveče i što je najviše za iznenađenje, pravilno poste i u vreme priprema za borbu.

[JESSY]

Neću rizikovati da sportisti kažem: „Odbaci sport! To je štetno i za dušu i za telo!“ Ne znam čime će se baviti onda, ako ne zna ništa više da radi. Možda ga Gospod vodi tim putem, a zatim će mu otkriti neki drugi – naravno, ako se bude molio i tražio to. Ali u isto vreme nikome neću savetovati da za sebe izabere put profesionalnog sporta pošto shvatam koliko je čoveku koji je izabrao taj put lako da propadne: isuviše je iskušenja na njemu, nikad nije jasno šta ga čeka na kraju…

Zaključujem, ponavljajući se malo – sport predstavlja jednu od mogućnosti kojom raspolaže čovek u svom životu. Ta mogućnost je na početku moralno neutralna i svaki čovek može da je okrene kako sebi na korist, tako i sebi na štetu. Pitanje je samo šta čovek želi, a da se snađe potom u ostalom i nije tako teško.

 

http://www.pravoslavniroditelj.org/bavljenje-sportom/?pismo=lat