Шта је страст унинија (чамотиње)?

[Bokisha]

Свети Тихон Задонски о том одсуству жеље за молитвом током чамотиње говори следеће: „Саветујем ти следеће: убеди себе и принуђуј се на молитву и свако добро дело, макар и не желео. Као што лењог коња терају бичем да иде или да трчи, тако и ми морамо да принуђујемо себе на свако добро дело, посебно на молитву. Видевши такав труд и старање, Господ ће нам дати жељу и усрдност“.

Од четири молитве које предлаже Свети Игњатије две су захвалне. Зашто су нам оне дане, сам Светитељ објашњава: „Посебно се захваљивањем Богу одгоне помисли туге; при доласку таквих помисли, захваљивање се изговара једноставним речима, са пажњом и често, све док не донесе спокој срцу. У помислима туге нема никакве користи: не избављају од жалости, никакву помоћ не доносе, једино штете и души и телу. Значи, ове помисли потичу од демона и потребно је одгонити их од себе… Захваљивање прво умирује срце, затим приноси утеху, а на крају доноси и небеску радост – залог вечне радости“.

[Bokisha]

За време очајања демони човеку нашаптавају мисао да за њега спасења нема, да његови греси не могу бити опроштени. У питању је највећа демонска лаж!

„Нека нико не говори: ‘Много сам грешио, нема мени опроштаја’. Ко тако говори, заборавља на Онога Који је дошао на земљу ради страдалника и рекао „…Бива радост пред анђелима Божијим због једнога грјешника који се каје“ (Лк. 15:10) и „Нисам дошао да позовем праведнике него грјешнике на покајање” (Лк. 5:32)“, учи нас Преподобни Јефрем Сирин.

Док је човек жив њему је заиста могуће да се покаје и добије опроштај грехова колико год они тешки били и да, добивши опроштај, преобрази свој живот, испуни га радошћу и светлошћу. Демони се управо и труде да те могућности лише човека нашаптавајући му помисли очајања и самоубиства, јер након смрти покајање већ није могуће.

Дакле „нико од људи, чак и оних који су доспели до крајњег степена зла не треба да очајава, чак и ако је стекао навику и ушао у саму природу зла“ (Свети Јован Златоуст).

Свети Тихон Задонски објашњава да искушење чамотињом и очајањем чини хришћанина опрезнијим и искусним у духовном животу. И „што се више продужи“ такво искушење „то више користи има за душу“.

[Bokisha]

Православни хришћанин зна да колико је таква туга тежа од свих других искушења, толико и већу награду добијају они који са трпљењем издрже ово стање. У борби са чамотињом се дарују највећи венци. Зато „нећемо падати духом када нам се дешавају невоље и жалости, већ ћемо се, напротив, радовати јер идемо путем светих“, саветује нас Преподобни Јефрем Сирин.

Бог се увек налази поред сваког од нас. Он не дозвољава демонима да поразе човека чамотињом онолико колико би они то желели. Он нам је даровао слободу и Он се брине о томе да нам нико тај дар не одузме. Зато у сваком тренутку човек може да се обрати Богу за помоћ и принесе покајање. Ако човек то не ради, у питању је његов сопствени избор, демони сами нису у стању да се моле Богу.

[Bokisha]

На крају бисмо желели да додамо и молитву коју је саставио Свети Димитрије Ростовски управо за људе који страдају од чамотиње:

„Боже, Оче Господа нашега Исуса Христа, Оче милости и Боже сваке утехе, Који нас тешиш у свакој невољи нашој! Утеши сваког жалосног, тужног, очајног, побеђиваног духом чамотиње. Сваког човека су саздале руке Твоје, свакоме је дарована мудрост премудрошћу Твојом, узвеличан је десницом Твојом, прослављен благошћу Твојом… Али сада нас је посетила очинска казна Твоја краткотрајним жалостима! Ти саосећајно кажњаваш оне које љубиш и милујеш богато и гледаш на њихове сузе! Дакле, казнивши, помилуј и утеши тугу нашу; окрени жалост на весеље и радошћу раствори тугу нашу; задиви нас милошћу Твојом, дивни у мудрости Владико, недостижни у судовима Господе и благословени у делима Твојим у векове векова, амин.“

http://www.imanade.org/kako-pobediti-dusevno-stanje-camotinje/

[Bokisha]

                                                        О борби са помислима

Свети Игњатије Брјанчанинов[2]

Уздигните се на крилима вере изнад мрачног, дубоког понора невоља који се изненада појавио пред нама! Не препуштајте се сумњичавим људским размишљањима, него смело ступајте храбрим корацима вере, па ће се под Вашим ногама меки, влажни таласи претворити у тврде мермерне или гранитне плоче. Не треба да се уплашите или да посумњате кад угледате море патњи и јак ветар, јер Онај Који Вас позива да ходите по том мору и таквим ходом одваја Вас од остале Ваше браће је Сам Господ. Тај призив је уједно и блажени избор! Христос „Своје“ обележава печатом страдања! Он је нашао да му је Ваша душа потребна и стога је печати Својим печатом! Јер мало стадо, удео Христов, стоји одвојено од мноштва осталих људи; они који су Христови, у својим рукама држе чашу Христову, као обележје тога да их је Христос изабрао; на њиховим раменима је Крст Христов.

Далеко, далеко од њих су синови света! У безбројној гомили, бучни и светом опијени, они јуре за пролазним бригама и насладама. Време се у њиховим очима претворило у вечност. Они безболно проводе живот, напредују у ономе што је пропадљиво, и заборављени од стране Бога, не боре се против ђавола: они су угодни ђаволу, они су удео његов. Чаша Христова отвара улаз у област духовног разума, духовног стања, и онај ко ту уђе и причести се са трпезе духовне утехе постаје мртав за свет, безосећајан у односу на пролазне патње и лишавања, он почиње да своје земаљско лутање савршава као да га крила вере носе по ваздуху, изнад свега осталог. Окови разума прикивају нас за земљу за област мука. Пошто се налазимо на земљи ми и против своје воље бивамо подвргнути мукама. Вера пак одваја од земље, ослобађа од окова, избавља од мука, узноси на небо, уводи у духовни мир. Они који су ушли у тај мир, почивају у хладу, наслађујући се на раскошно простртим, драгоценим одрима Боговиђења.

[Bokisha]

Примите ове редове што Вам их упућујем из саосећања, које је већ приликом мог првог сусрета са Вама подстакла у мени Ваша душа, јер она у својој дубини носи неки посебан залог: залог тајанствени, Богољубазни, залог Богоугађања. Примите ове редове из земље страдања у којој сам се ја још давно настанио; Богу није било угодно да идем општим, уобичајеним путем! Он ме је поставио на одвојену стазу, у област сасвим другачију, и ретко срећем путника који иде том стазом, који је посетио ту земљу и са којим бих могао да прозборим на њеном језику, који ми је постао донекле познат и који утешно звучи за слух душе моје, јер у његовим гласовима чујем нешто што ми је сродно.

Шта се између осталог догађа у тој чудесној земљи? Тамо је непомирљиви рат, тамо су непрестане битке и крваве сече између Израиљаца и иноплемених народа. Међу иноплеменицима на Израиљце устају и дивови, синови Енакови, патње, које у нама изазивају страх, слабост и очајање. Ухода Израиљев, разум, душу и њену војску овако извештава: „Видесмо онде и дивове, синове Енакове, рода дивовскога, и чињаше нам се да смо према њима као скакавци, таки ce и њима чињасмо. Не можемо ићи на онај народ, јер је јачи од нас“ (Бр. 13:32). Тачно! Размишљање засновано на уобичајеном току ствари наводи људе на страх пред ужасима те земље. Али истински Израиљац, веран Богу, руководи се вером у Бога. Он је обучен у свеоружје. Посећи ћу непријатеље моје, кличе он, стићи ћу их и нећу се вратити док не буду погубљени. Пашће пред ноге моје. У том рату не вреде многа и фина размишљања на која је присиљен ум који се узда у себе и своју снагу, у број и узвишеност својих знања да ће се тако супротставити хордама иноплеменика које надиру. Синови Јефремови затежући и бацајући стреле каже Пророк „окренуше ce у дан рата“ (Пс. 77:9). Неће се одржати људско размишљање пред густим редовима иноплеменика! Они ће га надвладати, произвешће узнемирење у уму и пометњу у мислима, и победа ће тада бити на њиховој страни!

[Bokisha]

Ради успеха у невидљивој борби са кнезовима ваздуха, духовима злобе, мрачним господарима света, треба се прихватити оружја које пружа вера: „јер је лудост Божија мудрија од људи, и слабост је Божија јача од људи“ (1. Кор. 1:25). Чудне и страшне за телесни разум изгледају стазе и учења вере; али чим човек из самог опита унутрашњим душевним осећајем увиди моћ вере брзо ће ce и радосно предати њеном руковођењу, као онај ко је неочекивано пронашао драгоценог наставника па са презиром одгурује од себе Богом одбачену људску мудрост.

Ево оружја које света „лудост“ проповеди Христове уручује слуги Христовом ради борбе са синовима Еноковим, мрачним помислима и осећањем туге које ce у души јавља у лику страшних дивова спремних да згазе и прождеру:

Прво речи: „Слава Богу за све“.

Друго речи: „Господе! Предајем се Твојој светој вољи! Нека буде са мном воља Твоја!“

Треће речи: „Господе! Благодарим Теби за све што Ти је благоугодно да пошаљеш на мене“.

Четврто речи: „Примићу оно што сам заслужио својим делима; сети ме се Господе у Царству Твоме“

Ове кратке речи, позајмљене, као што видите, из Светог Писма, преподобни монаси су са великим успехом употребљавали против помисли туге. Оци никако нису улазили у расуђивање о помислима које би им се јавиле; али, чим би пред њима стао иноплеменик, они би се прихватали чудесног оружја и њиме би иноплеменика ударали право у лице, право у чељуст! Зато су били тако силни, зато су газили све своје непријатеље, и помоћу вере, мишицом благодати савршили су натприродне подвиге.

[Bokisha]

При појави тужних помисли или жалости у срцу почните из све душе, свом Вашом снагом, да произносите неке од горе поменутих речи. Произносите их тихо, без журбе, са пажњом, све док се иноплеменик потпуно не удаљи и док Вас срце не извести о доласку благодатне помоћи Божије. Она се у души јавља као укус слатког и утешног мира, мира у Господу. Временом, иноплеменик опет почиње да Вам се приближава, али Ви се опет прихватите оружја, па, као што је својим војницима завештао генијални војсковођа Цезар, циљајте непријатеља право у лице – ни један део тела не прима ударце тако тешко и неподношљиво као лице. Немојте да Вам оружје Давидово делује чудно и слабо. Употребите га на делу па ћете видети знамење! Та оружја, палица и камен, учиниће више него сви скупови и мудра размишљања и истраживања богослова теоретичара немачких, шпанских, енглеских и америчких! Употреба оружја на делу постепено ће Вас превести са стазе разума на стазу вере и том стазом увешће вac у неописиву и чудесну земљу духовног. Тамо је Трпеза тајинственог небеског Хлеба; на ту Трпезу, према сведочанству Светог Писма, Христос пушта само победнике. Ушли сте у невидљиви рат зато да бисте добили могућност да постанете победник, и да као победник наследите духовне ризнице. Све то Вам омогућује Христос Који Вас је заволео и очигледно одвојио међу „Своје“.

Дакле, док још са саме обале гледате тамно и дубоко море патњи, ту даљину у којој се морско плаветнило слива са небеским, тај бескрај који плаши веру док још ослушкујете гневни говор таласа, њихово једнолично и безосећајно запљускивање не препуштајте се унинију, не пуштајте у Вашу душу море сетних размишљања. Ту се крије много опасности! Ту је много лакше потонути него у мору видљивих невоља.

[Bokisha]

Радујте се! И опет велим: радујте се! Ви се на обали мора патњи и налазите зато да би сте препливали у земљу радости: морско пространство има и другу обалу, мада се она не види очима људског разума. Та обала је умни рај, преиспуњеност духовним насладама. Они који дођу до те блажене обале, опијени насладом заборављају све невоље које су претрпели на мору. Чврстом ногом ступите у лаку лађу вере и полетите преко таласа као на крилима. Брже него што претпостављате и него што можете да замислите прећи ћете преко мора, прећи ћете у рај. Али између духовног раја и обичног телесног, душевног живота којим живе сви људи положен је, попут границе која је као пространо море, крст и распеће. Нема другог пута у рај! Када Бог некога хоће да уведе у рај, најпре почне да га наводи на пут ка рају, на крст. „Обележје изабраности од стране Бога је“, каже један свети аскетски писац „када се човеку стално шаљу патње“. Претрпимо умртвљеност за свет кроз патње како бисмо постали способни да примимо у себе суштинску оживљеност за Бога кроз очигледно дејство Духа. Жртвујмо пропадљиво ради Духа! У потпуности се предајте Богу! Баците ce у спасоносни бездан вере, као са литице у море!

Људе оставите по страни као оруђе Промисла! Та оруђа су слепа, сама по себи немају никакву снагу, никакво кретање. „Не би имао власти никакве нада мном“, рекао је Господ Пилату „када ти не би било дано одозго“ (Јн. 19,11), мада је Пилат, вођен људским расуђивањем (у томе су се са њим без сумње слагали и сви остали који се таквим расуђивањем руководе), рекао и тврдио да он има власт да разапне Заточеника Који је пред њима стајао, и да Га пусти. Немојте се оптерећивати никаквим односима са људима, никаквим правдањем пред њима! Такви односи и оправдања само нарушавају мир срца, а не доносе никакву корист. Људи су слаби, као цветови који се за кратко појаве на површини земље!

[Bokisha]

Ви много маштате о себи, много приписујете себи, а такође сте немоћан човек. Ви сте обдарени самосталношћу, али уједно не престајте да будете оруђе, слепо и послушно оруђе! А тога да сте оруђе нисте чак ни свесни! Ви сте самостални, да! И не можете да не примите плату за своја дела. Но, на бесконачно мудрим путевима Божијим такви самостални људи заправо немају ни најмању власт и самосталност. „Исуса Назарећанина…“, говорио је свети Апостол Петар Јудејцима „по одређеном савету и Промислу Божијем преданог узесте и рукама безаконика приковасте и убисте“ (Дап. 2:23). „Знам да из незнања оно учинисте, као и старешине ваше. А Бог оно што је предсказао устима свију својих пророка, да ће Христос пострадати, тако је и испунио“ (Дап. 3:17-18). У делима Промисла Божијег, људи су слепа оруђа. Зато Господ људе који на око имају пуноћу власти није удостојавао никакве одговорности! Зато је и чашу, коју су My припремили злонамерници, демони, телесни и бестелесни, назвао чашом коју му пружа Отац.

Примите ове редове као одјек душе која искрено саучествује са Вама, састрадава у Вашој патњи и усрдно Вам жели утеху од Господа.

 

ФУСНОТЕ:

[1] Термин „униније“ који се користи у аскетској литератури може да се донекле опише и речју „чамотиња“ (тескоба, мрачно душевно расположење), јер смо мишљења да је на тај начин савременом човеку лакше да схвати о чему се ради, да може да препозна стање о коме се говори у овој књижици. Зато ће се даље у тексту користити термин „чамотиња“. – прим. прев.

[2] Свети Игњатије Брјанчанинов, „Глас из вечности – писма монасима и мирјанима о духовном животу“, Образ Светачки, 114. писмо, Оцу кога су задесиле невоље. О борби са помислима.

Аутор: свештеник Георгије Максимов

Превод за „Има наде“: Станоје Станковић

http://www.imanade.org/kako-pobediti-dusevno-stanje-camotinje/

[Bokisha]

                                              Молитва Светог Јована Дамаскина(,,психолога`` међу светитељима)

 

 

Расејани мој ум сабери, Господе, и ишчупај из срца мога сваки зао корен.

Као Петру, подари и мени покајање, као царинику уздисаје, као блудници сузе, да би Те дозивале:

Помози ми и од рђавих помисли ме избави!

Јер безакоња моја устају на мене као морски таласи, и помисли моје потапају ме као лађу на пучини;

а Ти ме упути, Господе, покајањем, у тихо пристаниште и спаси ме!

Јер силна ме туга обузима због немоћи мога ума и против своје воље трпим промене које ме сналазе: колебања, буре и бродоломе.

Ради тога Ти вапијем: Беспочетна Света Тројице, помози ми и уведи ме у сигурно пристаниште добрих мисли и осећања!

                                                                 

 

Ова молитва, као и многи списи светитеља Православне Цркве нам показује колико су они били истински познаваоци људске душе, јер су учили од Онога који нам је бесмртну душу и саздао.

Уредник сајта Има Наде