Шта је страст унинија (чамотиње)?

[Bokisha]

Такви су знаци чамотиње. Очајање има још теже симптоме. Човек који се налази у очајању, то јест, који је изгубио наду често се предаје наркоманији, пијанству, блуду и многим другим очигледним гресима сматрајући себе већ погинулим. Последњи знак очајања, као што је већ речено, јесте самоубиство.

Сваке године на нашој планети милион људи заврши свој живот самоубиством. Страшно је и мислити о том броју који превазилази укупан број становника многих земаља.

У Русији је највећи број самоубистава био 1995. године. У поређењу са тим показатељем, 2008. године се број смањио за 1,5 пут али ипак Русија остаје у броју земаља са највећим бројем самоубистава.

Заиста, у сиромашним и неуређеним земљама самоубистава има више него у богатим и економски стабилним. То и није за изненађење пошто код сиромашних има више повода за чамотињу. Међутим, од те несреће нису слободне ни најбогатије земље, нити најбогатији људи, јер и под маском спољашњег благостања душа неверујућег човека често чак још и оштрије осећа тегобну празнину и непрестано незадовољство, као у случају нашег савременика, успешног бизнисмена кога смо поменули на почетку.

Међутим, њега од ужасног краја у који сваке године доспева милион људи може спасити само околност која постоји код њега, а које су лишени многи од тих несрећника који доводе себе очајањем до самоубиства.

[Bokisha]

                                                                           Из чега настаје чамотиња?

Ово стање се јавља због одсуства поверења у Бога, тако да се може рећи да је у питању плод мале и слабе вере. Међутим, хајде да видимо пре свега шта је неповерење у Бога и маловерје? Они се не јављају сами од себе, ниоткуда; они су последица стања када човек исувише верује себи, јер има исувише високо мишљење о себи. Што човек више верује себи, то мање он верује Богу. Поверење у себе више него у Бога најјаснији је знак гордости.

http://www.imanade.org/kako-pobediti-dusevno-stanje-camotinje/

[Bokisha]

                                                                      Дакле, први корен – гордост

Из тог разлога је Преподобни Анатолије Оптински говорио да је „очајање чедо гордости. Ако очекујеш да си способан да урадиш најгоре, никада нећеш очајавати, већ ћеш се једино смиравати и мирно кајати“. „Очајање показује неверовање и егоизам који се налазе у срцу; човек који верује себи и узда се у себе никада неће устати из греха покајањем“ (Свети Теофан Затворник).

Чим се у животу горде особе догоди било шта што показује њену немоћ и неоснованост поверења у себе саму, она одмах доспева у мрачно стање и очајава. То се може догодити из најразличитијих разлога: од увређеног самољубља или од тога што се нешто не ради по нашем; такође од сујете, када човек види да људи који су му једнаки уживају више погодности од њега самог; или од тешких животних околности, како о томе говори Преподобни Амвросије Оптински.

Смирени човек, који верује у Бога, зна да се тим непријатним околностима испитује и јача његова вера као што се мишићи спортисте јачају на тренинзима. Таква особа зна да је Бог поред, да Он неће послати искушење које не може да се претрпи. Човек који се нада на Бога, никада неће упасти у чамотињу, чак и у тешким околностима.

[Bokisha]

Гордељивац који се узда у себе, чим се нађе у тешким околностима које он сам нема снаге да измени, истог тренутка упада у чамотињу, сматрајући да ако он није у стању да исправи оно што се догодило, значи да то нико више није у стању да исправи, притом још тугујући и нервирајући се јер су му околности показале сопствену слабост што он није у стању да издржи.

Управо зато што су чамотиња и очајање последице и, у неком смислу, показивање неверовања у Бога, један од Светитеља је рекао: „Знајте да у тренуцима очајања не оставља Господ вас, већ ви остављате Господа!“

Дакле, гордост и маловерје јесу једни од главних узрока чамотиње и очајања, али уопште нису једини.

Преподобни Јован Лествичник говори о две основне врсте очајања која се јављају из различитих узрока: „Постоји очајање које потиче од мноштва грехова, оптерећене савести и неиздрживе туге, када се душа због мноштва ових рана погружава и од њихове тежине утапа у дубини безнадежности. Међутим, постоји и очајање друге врсте, које се догађа због гордости и узношења када они који су пали мисле да нису заслужили свој пад. Од првог исцељују уздржање и добра нада, а од последње смирење и неосуђивање никога.“

[Bokisha]

                                                               Други корен – незадовољене страсти

Дакле, што се тиче друге врсте очајања које потиче од гордости, показали смо који је његов механизам. Шта се подразумева под „потиче од мноштва грехова“?

Ова врста чамотиње, по мишљењу Светих Отаца, долази онда када нека страст није нашла задовољење. Како пише Преподобни Јован Касијан, чамотиња се „рађа од незадовољене жеље за неком користи, када неко види да је изгубио, у уму насталу, наду да ће добити неку ствар“.

На пример, човек који воли да угађа стомаку и страда од чира или шећерне болести налазиће се у мрачном стању јер неће моћи да се наслађује жељеном количином хране или различитим укусима; шкрт човек јер неће бити у стању да избегне трошење новца, итд. Чамотиња прати скоро сваку незадовољену греховну жељу, ако се човек у својој души не одриче њих.

Из тог разлога Преподобни Нил Синајски говори: „Ко је побеђен тугом, побеђен је страстима, јер туга представља последицу неостварења телесне жеље, а жеља се спаја са сваком страшћу. Ко је победио страсти, њиме туга не влада. Као што се болестан човек препознаје по боји лица, тако страсног човека изобличава мрачна туга. Ко воли свет, веома ће туговати. А ко не мари за оно што је у свету, увек ће бити весео.“

[Bokisha]

У мери напредовања чамотиње у човеку, конкретне жеље губе на значају и остаје душевно стање које управо и проналази такве жеље чије испуњење није могуће – сада већ као храну за саму чамотињу.

Тада се, по сведочанству Преподобног Јована Касијана, „подвргавамо таквој жалости да већ нисмо у стању да са уобичајеном срдачношћу примамо чак драге особе и наше рођаке, шта год они рекли током пристојног разговора нама се све чини неприкладним и сувишним, не одговарамо им пријатно, све одаје нашег срца испуњене су горком жучи“.

Зато је чамотиња попут живог блата – што човек дубље тоне, то му је теже да се из њега ишчупа.

http://www.imanade.org/kako-pobediti-dusevno-stanje-camotinje/

[Bokisha]

                                                                     Други узроци чамотиње

Малопре смо описали узроке који изазивају чамотињу код неверујућих и код маловерних људи. Међутим, чамотиња напада, иако са мање успеха, такође и верујуће људе. Али већ из других разлога.

О овом узроцима подробно пише Свети Инокентије Херсонски: „Узрока за чамотињу има много, и спољашњих и унутрашњих. Као прво, код чистих душа блиских савршенству, чамотиња може да потиче од тога што их је благодат Божија привремено оставила. Стање благодати је најблаженије, међутим, да човек који се налази у том стању не би умислио да је то због његових сопствених савршенстава, благодат се понекада удаљује, остављајући свог миљеника себи самом. Тада се са светом душом догађа исто као када би у сред поднева наступила поноћ: у души се јавља мрак, хладноћа, мртвило и заједно са тим, чамотиња.

Као друго, чамотиња, по сведочанству људи који су искусни у духовном животу може да настане због деловања духа таме. Пошто није могао да обмане душу на путу ка небу добрима и задовољствима овога света, непријатељ спасења се обраћа супротноме и наводи на њу чамотињу. У таквом стању је душа налик на путника кога је изненада затекла густа магла; не види ништа ни напред, ни назад; не зна шта да ради, губи бодрост, доспева у неодлучност.

Трећи извор чамотиње је наша пала, нечиста, немоћна, грехом умртвљена природа. Све док поступамо по нашем самољубљу, док смо испуњени духом овога света и страсти, дотле је ова природа у нама весела и жива. Међутим, измените животни правац, сиђите са широког пута света на уски пут хришћанског самоодрицања, узмите се покајања и самоисправљања: истог трена ће се унутар вас открити празнина, показати духовна немоћ, осетити мртвило срца. Док душа не успе да се испуни новим духом љубави према Богу и ближње, до тада је дух чамотиње, у мањој или већој мери, за њу неизбежан. Овој врсти чамотиње се највише подвргавају грешници након њиховог обраћања Богу.

[Bokisha]

Чамотиња може да се појави и због различитих жалосних животних догађаја: смрти најближих, вољених људи, губитка части, достојанства и других несрећних догађаја. Све то је, по закону наше природе, спојено са непријатношћу и тугом за нас; међутим, по закону те исте природе, ова туга треба да се смањује временом и нестаје када се човек не предаје туговању. У противном се формира дух чамотиње.

Чамотиња може да настаје и због неких мисли, посебно мрачних и тужних када се душа исувише предаје сличним мислима и гледа на све не у светлости Вере и Јеванђеља. Тако, на пример, човек може упасти у чамотињу због честог размишљања о неправди која влада у свету, о чињеници да праведни овде страдају и бивају жалосни, док су зли људи мирни и налазе се у благостању.

На крају, узрок душевне чамотиње могу бити и различите болести тела, посебно неких делова.“

[Bokisha]

                                                                         Како се борити са чамотињом?

 

 

Велики руски Светитељ, Преподобни Серафим Саровски је говорио: „неопходно је од себе удаљавати чамотињу и трудити се да имамо дух радости, а не туге. По речима премудрог Сираха: „Многе је погубила туга и нема среће у њој“ (Сир. 30:23).

Али, како се може удаљити чамотиња од себе? Сетимо се горепоменутог младог бизнисмена који током дуго година није у стању да се избори са чамотињом која га је ухватила. На сопственом искуству се уверио у истинитост речи Светог Игњатија (Брјанчанинова): „Земаљске забаве само заглушују тугу, не уништавају је: забаве су престале и жалост, одахнувши, поново, као оснажена предахом, почиње да делује са великом силом“.

Сада је дошао тренутак да детаљније кажемо о тој посебној околности у животу овог пословног човека коју смо прећутали раније. Његова жена је дубоко верујућа особа и она је слободна од те мрачне, непрозирне тескобе којом је обухваћен живот бизнисмена. Он зна да је његова супруга верујућа, да иде у храм и чита православне књиге, исто као и да она нема „депресију“. Међутим, за све те године које су они заједно, њему ни једном на ум није пало да повеже те чињенице у једно и да покуша и сам да оде у храм, прочита Јеванђеље… Он, као и раније, редовно иде код психолога, добија краткотрајно олакшање, али не и исцељење.

[Bokisha]

Колико много људи бива исцрпљено од ове душевне болести, не желећи да поверује да је исцељење одмах поред њих. И тај млади човек је, на жалост, један од њих. Желели бисмо да напишемо да се једног предивног дана заинтересовао за веру која његовој жени даје снаге да се не предаје чамотињи и сачува чисту радост живота. Авај, до сада се тако нешто није догодило. И до сада се он налази међу оним несрећним људима за које је Свети Димитрије Ростовски писао: „Нема туге код праведних која се не претвори у радост, као што нема радости код грешника која се не претвара у тугу“.

Међутим, ако би се изненада овај бизнисмен обратио ризници Православне вере, шта би он могао да сазна о свом стању, која би средства за исцељење добио?

Он би сазнао да у свету постоји духовна стварност, да делују духовна бића, добра – анђели, зла – демони. Последњи се, по својој злоби, труде да нанесу што више штете човековој души, одврате је од Бога и пута ка спасењу. У питању су непријатељи који стреме да убију човека како духовно, тако и телесно. За своје циљеве се користе различитим средствима међу којима је најраспрострањенији – сугерисање одређених мисли и осећања, између осталог, помисли чамотиње и очајања.

Њихово лукавство је у томе што се демони труде да убеде човека да су у питању његове сопствене мисли. Човек који не верује или је његова вера мала и слаба, уопште није припремљен за ово искушење и не зна на који начин да се односи према овим мислима, он их заиста прихвата за своје. Следећи ове мисли он све ближе прилази пропасти – он је попут путника у пустињи који призрак доживљава као истинско виђење, почиње да га јури и све даље и даље одлази у дубину пустиње.

[Bokisha]

Верујући и духовно искусни човек зна да непријатељ постоји, зна за његова лукавства, уме да препозна његове помисли и одсече их, самим тим се успешно борећи са демонима и побеђујући их.

Човек савладан овом страшћу није човек који повремено има помисли чамотиње, већ човек који је побеђен од њих и који се не бори. И обрнуто, од чамотиње није слободан онај ко никада није имао такве помисли – таквих људи нема на земљи – већ особа која се бори са овим помислима и побеђује их.

Свети Јован Златоуст је говорио: „Превелика чамотиња је штетнија од било ког демонског поступка, јер ако демони и владају у некоме, владају управо кроз чамотињу“. Међутим, ако је човек дубоко поражен духом чамотиње, ако су демони стекли такву власт над њим, то онда значи да је сам човек урадио нешто што им је и дало ту власт над њим.

Горе је речено да је један од узрока чамотиње код неверујућих одсуство вере у Бога и последично, одсуство живе везе са Њим, Извором сваке радости и добра. Међутим, ретко се дешава да је одсуство вере нешто што је урођено човеку.

[Bokisha]

Веру у човеку убија непокајани грех. Ако неко греши и не жели да се покаје и одрекне греха, он ће пре или касније неизбежно изгубити веру. И супротно томе, вера васкрсава у искреном покајању и исповедању грехова.

Људи који не верују у Бога сами себе лишавају најефикаснијих средстава у борби са депресијом – то су покајање и молитва. „Уништавању чамотиње служе молитва и непрестано размишљање о Богу“, пише Преподобни Јефрем Сирин.

[Bokisha]

Навео бих основни низ средстава у борби са чамотињом којима располаже хришћанин. О њима пише Свети Инокентије Херсонски:

„1. Од чега год би потицала чамотиња, молитва је увек прво и последње средство против ње. У молитви човек долази испред лица Божијег; и као што када неко стане на сунце, не може а да не буде озарен светлошћу и не осети топлоту, тим пре духовна светлост и топлота јесу непосредне последице молитве. Сем тога, молитвом се привлачи благодат и помоћ свише, од Духа Светога; а где је Дух Утешитељ, тамо нема места за чамотињу, тамо ће сама жалост послужити доласку духовне сладости.

2. Читање или слушање речи Божије, посебно Новог Завета такође представља снажно оружје против чамотиње. Спаситељ није случајно призивао Себи све обремењене и уморне, обећавајући им спокој и радост. Ову радост није однео са Собом на небо, већ је у потпуности оставио у Јеванђељу за све ожалошћене, све који су пали духом. Ко бива проникнут духом Јеванђеља, престаје да мрачно тугује: дух Јеванђеља је дух мира, спокоја и утехе.

3. Богослужење и посебно Свете Тајне Цркве исто представљају моћан лек против духа чамотиње: јер у храму као у дому Божијем нема места за њу. Све Тајне су усмерене против духа таме и слабости наше природе, посебно Тајне исповести и причешћа. Скидајући са себе тежину грехова помоћу исповести, душа осећа лакоћу и бодрост; примајући на Литургији Тело и Крв Господњу, осећа оживљење и радост.

4. Разговори са људима који су богати хришћанским духом један је од начина борбе против чамотиње. У разговорима ми излазимо мање или више из мрачних унутрашњих дубина у које се душа погружава због чамотиње; сем тога, помоћу измене мисли и осећања у разговору, ми од људи који разговарају са нама узимамо неку силу и животност које су толико неопходно у стању чамотиње.

5. Размишљање о утешним предметима. Мисао у мрачном душевном стању или уопште не делује или кружи око жалосних предмета. Да бисмо се избавили од чамотиње, потребно је да се принудимо да размишљамо о супротном.

6. Бављење телесним радом такође прогони чамотињу. Узмимо се неког труда чак и невољно; нека се рад настави, макар и без успеха: од покрета на почетку оживи тело, а затим и дух, осетиће се бодрост; мисао ће се због телесног труда неприметно одвојити од предмета који изазивају тескобу, а то је већ од великог значаја у стању чамотиње.“

http://www.imanade.org/kako-pobediti-dusevno-stanje-camotinje/

[Bokisha]

                                                                                          Молитва

Зашто молитва представља најефикасније средство против чамотиње? Из више разлога. Као прво, када се време чамотиње молимо, самим тим се боримо против демона који покушава да нас обори у ту чамотињу. Зли дух то ради да бисмо упали у очајање и отпали од Бога, то је његова намера; када се обраћамо молитвом Богу, ми разарамо лукавства непријатеља, показујући да нисмо упали у његову замку, нисмо му се предали већ, напротив, његове сплетке користимо као повод да још више оснажимо везу са Богом коју је демон покушао да покида.

Као друго, пошто је чамотиња у већини случајева последица наше гордости, молитва нам помаже да се исцелимо и од ове страсти, то јест, да из земље срца ишчупамо сам корен гордости. Свака смирена молитва са молбом Богу за помоћ, чак и тако кратка као „Господе, помилуј!“, означава да ми признајемо сопствену слабост и ограниченост, да почињемо да верујемо Богу више него себи. Зато свака таква молитва, чак изговорена и напором воље представља ударац по гордости, налик на ударац огромног крана који руши зидове старих кућа.

И на крају, треће и најважније – молитва помаже јер представља обраћање Богу, Који једини може истински да помогне у сваком, чак и најбезизлазнијем положају, Који је моћан да дарује истинску утеху и радост, слободу од тешког стања чамотиње. „У невољама и искушењима нам Господ помаже. Он нас не ослобађа од њих, већ нам дарује снагу да их лако издржимо, чак и не приметимо. Ако будемо са Христом и у Христу, никаква жалост нас неће узнемирити, већ ће радост испуњавати наше срце тако да ћемо се и током жалости и у време искушења радовати“ (Преподобни Никон Оптински).

[Bokisha]

                                         Какве се молитве саветују за борбу против чамотиње?

Неки саветују молитве Анђелу Чувару који је увек невидљиво поред нас, спреман да нас подржи. Други саветују да се чита акатист Исусу Сладчајшем. Такође постоји савет да се много пута понавља молитва „Богородице Дјево, радуј се“, са надом да ће Господ неизоставно, ради молитава Мајке Божије, дати мир нашој души. Посебну пажњу заслужује савет Светог Игњатија Брјанчанинова који је за време чамотиње препоручивао да се што је могуће чешће понављају следеће речи и молитве:

„Слава Богу за све“.

„Господе! Предајем се Твојој светој вољи! Нека буде са мном воља Твоја!“

„Господе! Благодарим Теби за све што Ти је благоугодно да пошаљеш на мене“.

„Примићу оно што сам заслужио својим делима; сети ме се Господе у Царству Твоме“.

 Свети Оци су говорили да је током чамотиње човеку врло тешко да се моли. Зато нису сви у стању да испуњавају дугачка молитвена правила, али да изговарају ове кратке молитве које је указао Свети Игњатије може свако, то није тешко.

У вези са одсуством жеље за молитвом током чамотиње и очајања, неопходно је схватити да то осећање није наше, да нам га доноси демон управо са циљем да нас лиши оружја којим га можемо победити.