Претражи Живе Речи Утехе

”Да, ја врло често имам болове и нелагодност у желуцу, надутост црева, потребу за повраћањем, јер се осећам одбачено и од своје породице у којој сам рођена али и неприхваћено у породици у коју сам дошла.” ”Осетим често да ми нешто кува у стомаку, немам бол него баш тај неки непријатан осећај који је тако тек ту, ту стоји некад и по читав дан, а некад га нема дужи период. Осетим га највише на послу и када мислим о послу, тада буде константан.” ”Проналазим се у овом дјелу где сте написали “грч у желуцу”, константно имам ту напетост или ти грч у стомаку и то ми се јавља када останем сама код куће (са двоје мале дјеце). Имам тај неки страх, напад панике, када касно увече останем сама са њима. Не знам зашто прије ми се ти проблеми нису јављали.” Стомак је изузетно осетљив део тела и са разлогом овако реагује јер само показује да се у нама пробудила одређена емоција која има за циљ да нас покрене у одређеном смеру… То видимо и у Књизи пророка Исаије: ”Утроба моја јечи као гусле” (Ис 16, 11), као и у псалму ”закон је твој у утроби мојој” (Пс 39,9). У суштини, то су сасвим природне реакције које се одвијају, али проблем настаје у томе што смо се ми услед многих вишегенерацијских повреда и траума толико отуђили сами од себе и савременим духом научили да би требало да нам буде ”само пријатно и лагодно” (попиј нешто да прође), да уопште више не знамо да свесно осетимо сензацију у стомаку и не побегнемо од ње ”јер је непријатна”, него да томе посветимо мало пажње како бисмо разумели шта нам наше биће поручује. Што више покушавамо ово да не осетимо, то ће осећај бити присутнији и временом интензивнији… …И то са ваљаним разлогом: Како би нам помогао да обратимо свесну пажњу на то шта се у нама догађа, тј. шта је оно од чега бежимо. Тело ће показати све оно што у нашем уму покушавамо да избегнемо. Као и у примерима са почетка овог писма, можда не желимо да се суочимо са осећајем бола што имамо утисак да смо неприхваћени, или нам је ”мука” (емоција која се зове ”гађење”) од тога да толико дуго живимо у уверењу да нас ”нико не воли”... (То не значи нужно да нас заиста нико не воли, него да нам то уверење и начин на који функционишемо због уверења буди гађење као позив да то не прихватимо) Или нисмо научили да свесно осетимо страх од тога да ћемо бити криви на послу па стално живимо у стрепљи у којој се у нама не гаси емоција алармираности (узбуњености)... Или нам можда искуство остајања самих са децом буди преплављеност страхом од тога да ћемо остати сами и беспомоћни (будући да смо у детињству често били сами и усамљени а нико то није видео и посветио пажњу), а не знамо како да свесно осетимо страх и овладамо њиме… Ово су само неки од примера… ”Добро, и како се то превазилази?” Разумевање зашто се у нама пробудио осећај грча, кувања, бола у стомаку ће само делимично помоћи да психа добије мало већу извесност, али неће потпуно разрешити стање у ком смо. Оно што ће помоћи да се ово превазиђе јесте развијање способности да свесно осетимо те нелагодне сензације у телу, а да при томе не покушавамо да их отерамо него да разумемо шта нам оне поручују и да потом полако овладамо њима. Како овладати њима? У мом искуству, како личном тако и професионалном, најбољи начин за то јесте молитва. Али не било каква молитва, него молитва у којој се трудимо не само формално да изговарамо речи, него да сабране пажње полако призивамо Христа да нас Он исцели. Емоције су енергија која је и физиолошки мерљива (акциони потенцијал нервног система). Молитва је синергија (деловање више енергија), односно сусрет наших људских енергија и благодатних енергија Божијих. У молитви се одвија тај сусрет Бога и нас у нама и тада се благодаћу Божијом преобликују све енергије у нама.    

У духовном и интелектуалном развоју српског народа, просвета кроз целокупну историју заузима централно место. Носиоци идеја, творци научних система, песници и филозофи, готово без изузетка, били су и учитељи. Њихова делатност подразумевала је писање, откривање и мишљење; али, она се продужавала у учионици, у раду са ђацима и студентима, у живој речи и непосредном преношењу знања. У српској културној историји, највећи умови обликовали су будућност кроз књиге, научне радове, предавања, разговоре, подучавање и васпитавање. Свети Сава – темељ просветног идентитета Утемељитељ српске цркве и државности, Свети Сава (1175 – 1236), био је истовремено и први велики просветни делатник. И први српски књижевник. Његова просветна мисија започела је још у манастирима на Светој Гори, а наставила се оснивањем школа по српским земљама и доношењем „Законоправила“, првог законодавног и педагошког зборника у српској историји. У његовом деловању образовање је било нераздвојно од духовног уздизања, друштвене стабилности и културног идентитета. Доситеј Обрадовић – просветитељ као узор У освит модерне епохе, Доситеј Обрадовић (1739 – 1811), аутор „Писма Харалампију“ и „Живота и прикљученија“, утелотворује идеал ученог човека који стиче знање по европским културним центрима, али га са намером и мисијом доноси у српски културни простор. Као први министар просвете у обновљеној Србији, организовао је школски систем, преводио књиге, писао књиге и уџбенике и подучавао. Мисао да се народ најдубље уздиже путем образовања и просвете постала је темељ целокупне образовне филозофије 19. века. Романтичари, реалисти и модернисти у школским клупама У периоду српског романтизма, значајни песници и уметници провели су део живота као учитељи и професори. Ђура Јакшић (1832 – 1878), песник „Отаџбине“ и аутор антологијских песама као што су „На Липару“, „Мила“, „Кога да љубим“, „Кроз поноћ нему“, радио је као учитељ у бројним местима Србије, од којих су нека била врло сиромашна, предавао је и цртање у гимназији, а његово књижевно и сликарско стваралаштво било је прожето искуством непосредног контакта са младима и народним животом. Лаза Костић (1841 – 1910), песник и мислилац изузетне ширине, творац антологијских песама попут „Santa Maria della Salute” и „Међу јавом и мед сном“, такође се једно, додуше кратко, време, огледао у предавачком послу. Његова образованост, естетски сензибилитет и филозофска рефлексија имали су јасан педагошки потенцијал, препознат још за живота Стеван Сремац (1855 – 1906), аутор можда најживописније прозе српске књижевности, писац „Зоне Замфирове“, „Ивкове славе“ и „Попа Ћире и попа Спире“, био је дугогодишњи професор у гимназијама у Нишу, Пироту и Београду. Његов стил формиран је, између осталог, и у сусрету са менталитетима које је упознавао кроз педагошки рад. Борисав Станковић (1876 – 1927), аутор „Нечисте крви“ и „Коштане“, није радио као наставник, али је био дугогодишњи чиновник Министарства просвете. Исидора Секулић (1877 – 1958), ауторка „Писама из Норвешке“ и „Хронике паланачког гробља“, једна од наших највећих књижевница и вероватно најобразованија жена свог времена, у просвети је провела много година предајући различите предмете, међу њим и математику. Спој строгости, али у најбољем и најплеменитијем смислу, ерудиције, разума и стила чини је јединственом фигуром у историји српске просвете. Милош Црњански (1893 – 1977), писац „Сеоба“ и „Романа о Лондону“, предавао је у гимназијама у Панчеву и Београду, а педагошки рад био му је близак и као занимање, и као саставни део културне и патриотске одговорности. Десанка Максимовић (1898 – 1993), песникиња „Крваве бајке“ и збирке „Тражим помиловање“, провела је део радног века као професорка у Првој женској реалној гимназији у Београду, где се и пензионисала. Такође је предавала у Обреновачкој гимназији и Трећој женској гимназији у Београду. Њен поетски и морални ауторитет оставио је дубок траг међу генерацијама ученика. Универзитетски професори као стубови културе На прелазу из 19. у 20. век, Београдски универзитет (до 1905. Велика школа) постаје средиште српског духовног живота. Многи његови професори уједно су били кључни ствараоци у својим областима. Јован Скерлић (1877 – 1914) предавао је историју српске књижевности на Београдском универзитету и формирао критичке стандарде који и данас обликују академску рецепцију књижевности. Његово предавање представљало је догађај, а присуство на часовима – интелектуални изазов. Богдан Поповић (1863 – 1944), професор естетике, теорије књижевности и упоредне литературе заслужан је за увођење модерних принципа тумачења књижевности, али и за обликовање читавог низа културних политика које су произашле из предавања и текстова. Слободан Јовановић (1869 – 1958), професор уставног права и политичке теорије, један је од најдубљих српских мислилаца 20. века. Његова предавања представљала су синтезу науке, историје и филозофије права. Бранислав Петронијевић (1875 – 1954) предавао је филозофију на Великој школи, а касније на Универзитету. Творац оригиналног метафизичког система, изузетно цењен и у иностранству, оставио је снажан траг у академском животу Србије. Научници у служби образовања Међу српским научницима, педагошко звање било је саставни део позива. Јосиф Панчић (1814 – 1888) је као професор ботанике на Великој школи био творац модерне природњачке наставе у Србији. Открио је нову врсту четинара која је по њему названа „Панчићева оморика“. Његов научни и педагошки рад поставили су темеље савременог разумевања природних наука у Србији. Јован Цвијић (1865 – 1927) предавао је географију, етногеографију и антропогеографију на Београдском универзитету. Његова истраживања Балкана ишла су упоредо са радом у амфитеатру, где је обликовао поглед генерација на простор, народ и културу. Михајло Пупин (1854 – 1935), професор на Колумбија универзитету. Дао је велоики допринос у области вишеструке телеграфије, бежичне телеграфије и телефоније, као и рендгенологије. Заслужна је за проналазак Пупинових калемова. Својим предавањима и књигама утицао је на читаве генерације студената. Образовање је сматрао највишим изразом општељудске и националне еманципације. Михаило Петровић Алас (1868 – 1943) био је професор математике на Београдском универзитету и, у своје време, светски признат ауторитет у области диференцијалних једначина, оснивач модерне математичке школе у Србији. Његов стил предавања био је енергичан, дубоко мисаон и истовремено популаран међу студентима. Милутин Миланковић (1879 – 1958), професор примењене математике и небеске механике на Београдском универзитету, формулисао је теорију климатских промена и реформирао календар. Учионица му је била једнако важна као и кабинет – јер је знање видео као облик одговорности. Просвета као културни идеал У делима свих ових људи просветни рад био је природни израз њихове интелектуалне оријентације. Предавања, подучавање, рад са младима – представљали су интегрални део стваралачке мисије. Они су учили друге онако како су и сами учили: с вером у моћ знања да обликује појединца и заједницу, језик, државу и епоху. У културном памћењу народа, све до недавно, учитељ је задржао дубоко поштовање јер је кроз историју носио одговорност обликовања будућности. Због тога је просветна мисија великана српске мисли више од традиције – она је континуитет идеје да образовање подразумева посвећеност, знање и лични интегритет. У сваком истинском и посвећеном учитељу постоји траг, отисак дела Светог Саве, мудрост Доситеја, ред Михаила Петровића, ерудиција Исидоре Секулић и визија Миланковића. И у сваком наставнику који данас улази у учионицу постоји делић оне истинске мисије коју су српски великани живели и преносили – у име знања, народа и времена које долази. https://zelenaucionica.com/ucitelji-kroz-istoriju-ko-je-sve-oblikovao-srpsko-obrazovanje-u-godinama-iza-nas/

„Празник силаска Светог Духа.“ Изговарате ове познате речи из детињства, и одједном вас задивљују: као да сте их први пут чули. Да, од детињства знам да десет дана после Вазнесења, а самим тим и педесет дана после Ускрса, хришћани увек славе силазак Светог Духа, по црквеном називу - празник Педесетнице , а по народном, свакодневном називу - Тројице, Тројичин дан . На овај дан, од памтивека, цркве су се чистиле и украшавале зеленилом, грањем, а под цркве је био прекривен травом... На дан празника, на свечаном вечерњу, људи су стајали са цвећем у рукама. Тако је овај празник ушао и у националну свест и у нашу завичајну књижевност – као нека врста сунчаног, светлог славља, као прослава цветања, као нека врста радосног сусрета са Божјим светом у свој његовој лепоти и благодати. Све религије – а међу њима и најстарије, најпримитивније – познавале су празник летњег цветања, празник првих изданака, плодова, биљака. Ако је у старозаветној религији Ускрс био празник пролећног васкрсења света и природе, онда је Духовдан био празник преласка пролећа у лето, празник победе Сунца и светлости, празник космичке пуноће. Али у Старом завету, овај практично универзални празник добија ново значење: постаје годишње сећање на Мојсијев успон на гору Синај, где му се у некој неизрецивој, мистичној мистерији јавио Бог и склопио са њим Завет, дао му Заповести и обећао спасење. Религија, другим речима, престала је да буде само природа и постала је почетак историје: Бог је открио Свој закон, Своје заповести, Бог је открио Свој план за човека, Бог је показао човеку пут. Пролеће, лето, вечни природни круг - постали су знак и симбол не само природе, већ и духовне судбине самог човечанства и његовог заповеђеног раста у пуноћу знања, живота и савршенства... И коначно, у самом последњем периоду Старог завета, овај празник је постао — у учењима и увидима пророка — празник који је гледао у будућност, у коначни тријумф Бога у Његовом стварању. Овако о томе говори пророк Јоил: „И догодиће се у последње дане да ћу излити Духа свог на свако тело; и синови ваши и кћери ваше прорицаће; старци ваши сањаће снове, и младићи ваши видеће виђења. И излићу Духа свог на слуге и на слушкиње; и показаће знаке на небу и на земљи... пре него што дође велики и страшни дан Господњи. И догодиће се да ће се сваки који призове име Господње избавити...“ Дакле, празник природе и простора, празник историје као откровења Божје воље за свет и за човека, празник будућег тријумфа, Божје победе над злом, доласка великог и коначног „дана Господњег“... Све се то мора знати или памтити да би се разумело како су први хришћани доживљавали и славили празник Педесетнице, зашто је он постао један од главних хришћанских празника. Књига Дела апостолска, посвећена историји првих хришћана, самом првом ширењу хришћанства, почиње описом онога што се догодило педесет дана након Васкрсења Христовог, десет дана након Његовог Вазнесења на небо. Почиње речима Христа, које је изговорио пре Вазнесења: „Не одлази из Јерусалима“, рекао је Христос, „него чекај обећање Очево, које си чуо од мене...“ И тако, десет дана касније, према јеванђелисти Луки, „када је дошао дан Педесетнице, сви су били једнодушно на једном месту. И одједном дође с неба шум као хујање јаког ветра, и испуни сву кућу где су седели. И показаше им се језици који се деле, као од огња, и спуштају се на свакога од њих. И сви се испунише Духа Светога, и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да говоре...“ Онима који су ово видели и били збуњени, апостол Петар је објаснио значење онога што се дешава речима пророка Јоила, које сам управо цитирао. „Ово је пророк Јоил предвидео“, рекао је, „и догодиће се у последње дане, излићу Духа свога на свако тело…“ Дакле, за хришћане, празник Педесетнице је испуњење свега што је Христос постигао. Христос је учио о Царству Божијем: и гле, откривено је! Христос је обећао да ће Дух Божији открити Истину – и гле, испуњено је. Свет, историја, време, живот: све је обасјано коначном светлошћу, све је испуњено коначним смислом. Последњи и велики дан Господњи је почео у свету! Протојереј Александар Шмеман приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор