Расправе о бесмртности душе и о свесности душе након смрти

[И.стојковић]

@Лазарица

Драга сестро,

потпуно разумем шта ми говориш, и од срца Ти хвала на томе. Ја сам се недовољно добро изразио, када сам рекао да сам изабрао исихазам као допуну, јер исихазам није допуна, већ целост у опредељењу. Хтео сам рећи део исихазма, унутрашњу молитву... а с обзиром да имам Богу хвала, троје деце, још пре десетак година сам добио одговор од игумана једног манастира, потпуно једнак Твом савету.Још једном хвала, и опрости, јер се погрешно изразих :cheesy2:

[marija]

за Бога нема мртвих: за Бога су сви живи. Сам Господ Исус Христос је рекао: "Бог није Бог мртвих него живих, јер су Њему сви живи" (Лук. 20, 38).

Св. апостол Павле је писао хришћанима: "јер ако живимо - Господу живимо, ако ли умиремо - Господу умиремо. Дакле, и кад живимо и кад умиремо, Господњи смо" (Римљ.14, 8).

[И.стојковић]

Помаже Бог!Оци благословите!

Супротно од смрти душе, јесте вечни живот у Царству Небеском, па када сам изнео своје мишљење да је душа смртна, односило се на све душе које Бог не Благоизволи да спасе, по смрти тела.

Моје мишљење је да Рај никада није ни престајао са својим постојањем. Због прагреха, он је за све људе Божјом одлуком, постао невидљив у материјалном смислу. Првим доласком Бога Сина- Христоса Спаситеља, и Његовим Васкрсењем, показано је људима, да Рај, као одредиште вечног живота постоји, као и Пут и Начин доласка у Рај. Опет моје скромно мишљење, је да Душе које је Бог благоизволео да спаси у прошлости и садашњости, односно пре другог доласка Бога Сина, јесу већ у Рају.Не мислим да је "смештањем" у Рај, иједној Души загарантован вечни живот, по свом избору, већ да је и у Рају, вођена Вољом Оног Који је и Оплеменио Светим Духом.Односно Душа опет Божјом Вољом може бити изгнана из Раја. Када се молимо за Пресвету Мајку Богородицу,Светитеље и све наше упокојене, молимо се баш из наведеног разлога.Свеукупно што рекох, по мом мишљењу говори, да Рај и сад постоји, и ми верујемо да су Пресвета Мајка Богородица и сви Светитељи ту, зато их молитвама и молимо да и они моле Бога за нас, а на врхунцу молимо и Бога за Њих, јер Бог је само Један.Сједињењем са самим Богом током причешћа, зато и осећамо снажније Рај, не замишљамо га какав ће бити, већ га боље "видимо" јер је ту. Самим тим се и осећамо и ми Светим, јер суживљавамо се са Самим Богом, Пресветом Мајком Богородицом и Светитељима.

Васкрсење мртвих је нама недокучиво у овом тренутку, али из искустава из Житија Светих, претпостављамо да ће опет Божјом Вољом одмах бити васкрснута тела чије Душе и тада буду у Рају,а осталима  , сада неверујућим,  и свим онима које Бог није Благоизволео већ сада сместити у Рај,Бог ће Својим Страшним Судом одредити ко заслужује суживот са Њим у Царству Његовом и Небеском, а ко не.

Праштајте

И.Стојковић

Опростите на мом лаичком мишљењу,  

[PD]

Podvlacim misljenje Lazarice....

Evo da navedem moje iskustvo....ne odoh na svetu liturgiju jedne Nedelje....sve nesto sebe opravdavah....ne moram bas svaku Nedelju da idem i tako....ali cudno se osecah citav dan....elem preko noci se trgnem iz sna i sva usplahirena....moj svekar, Bog da mu dusu prosti....proganja me a ja sve bezim i ne mogu da pobegnem....a on me kori....kao gde si ti....i ono Marta, Marta sve ces stici ali i u crkvu treba poci....nisam pridala mnogo paznje tad ali i drugu noc ista stvar...upalim kandilo i pomolim se Bogu pa se smirih....e sad da li je njegova dusa mene posetila u snu...da verujem da je dusa besmrtna jer je on otisao Bogu na istinu evo ima dve i po godine...ili kako da ja to sve protumacim....opet u nasoj veri ne bi trebalo da pridajemo toliku vaznost snovima.... ::cheesy2::

[marija]

Još jedna priča o duši..

                                                      Хришћанка и истовремено паганка

Архимандрит Рафаил Карелин

Наша душа је по својој природи Хришћанка, али је по својим страстима паганка. Она је невеста Христова, коју је, међутим, силовао демон; она је царица која је постала блудница. Она је образ и подобије Божије, међутим, уједно у њој налази одраз мрачни лик сатане. Она је становница земље – зрнца које се врти у космосу, у космичком вихору, и уједно – у пољу велике и последње битке између Бога и палог архистратига. Она је робиња света, условљена, ограничена у свом постајању простором и временом, и она решава коначну судбину. Она живи у киптећој бујици времена, али уједно припада вечности.

Заборавила је на саму себе, зачарна је фантазмагоријом земаљских слика, привидима, своје страсне уобразиље и сновима неоствариве среће, али је ништа на земљи не задовољава, и она се осећа као туђиноватељка. Заборавила је на себе, али је Бог ради ње створио безбројне светове; ради њенога спасења Промисао Божији управља космосом и историјом.

Сликовито говорећи, људска душа у својој руци држи кормило васељене. Она је створена ради богоопштења, али најчешће тежи ка општењу са демоном. Она је делић неба који је пао у блато. Она је усамљена маска на бучном, шареном карневалу. Она или, заборавивши на своје божанско достојанство, поистовећује себе са црвом и закопава се у блато или, осећајући трагичност свог бића, неом вапије: „Ради чега ми је дат овај живот, зашто сасм овамо доспела?“

... Одговори ми душо моја, ко си ти? Ако си од неба, зашто тражиш срећу у блату? Ако си од земље, одакле у теби таква чежња за небом? Ако си царица, зашто си уместо порфире обукла рите сиромаха? Ако си се родила као сиромашна, зашто тражиш богатство које ниси имала?

Али не знаш Бога, зашто одједном усред светског метежа твоје срце изненада уздрхти од речи молитве, које су ти несхватљиве, откуд ове вреле сузе које разгоревају твоје срце, сузе непознате љубави, слађе од свих наслада света? Ко је урезао у твојим дубинама тајанствено Име Божије? Како си могла да заборавиш на Њега као богаташ који је закопао благо и затим изгубио место на којем је оно било скривено?

Ко си ти? Планински орао сломљених крила или птиче који није стекло перје, које беспомоћно пузи по змељи, док вране гракћу гледајући га с грања дрвећа? Зашто понекад вичеш и копрцаш се и унутрашњим мукама као што звер која је пала у замку гризе гвожђе, желеђи да се ишчупа на слободу и падајући у изнемоглости?

Иако си слична бесплотном Анђелу, обучена си у трулежно тело које ће након смрти иструлити у сандуку. Како си постала носитељка леша, душо моја? Зашто видећи унаоколо слике и привид смрти, одагнаваш као непријатеља мисао о томе да ће ти она неизбежно доћи? Зашт си се зарила у овај земаљски живот као крпељ у псеће ухо?

Господ ти је дао све за спасење, али ти си као слепац који носи џак са златом и не зна шта је у њему. Зашто си се, душо, ти, проста по природи као зрак светлости, претворила у клупко неразрешивих противречности, у чвор са скривеним концима, који је човек сам немоћан да развеже? Зашто си се, душо моја, уподобила малом, неразумном детету, које се игра са отровном змијом дивећи се њеној боји или ономе ко скупља цвеће на површини живог песка?

И душа одговара: „Ја сам пала звезда, која чува сећање на небо, ја сам Христова љубав; ради мене је Он сишао на земљу. Господ ми је, створивши ме као одбљесак Божанске светлости, уручио царски прстен како бих се заручила са Њим; овај прстен је моја слободна воља. Како је велика Божија љубав према мени: ја сам створена Његовом речју, а искупљена Његовом Крвљу, због мог спасења ће се радовати небеса, а због погибли – туговати Анђели, као браћа над гробом своје млађе сестре! Више ме не питај ни за шта: ја сам тајна за себе саму. Иза границе речи је област ћутања, а моју тајну ће открити вечност“.

[marija]

О сведочанству душе

Тертулијан

1. Ономе, ко жели да из најраширенијих изрека философа, песника или неких других наставника паганске учености и мудрости, позајми сведочанства Хришћанске Истине, да би обличио њене непријатеље и гонитеље уз помоћ њихових дела, како у њиховим сопственим грешкама, тако и у њиховој неправедности према нама – добиће за то велику радозналост и још веће сећање. Неки, међутим, који су сачували и темељну љубопитљивост и поуздано памћење у односу на претходну литературу, заиста су нас снабдели малим делима за овај задатак. Они посебно напомињу и доносе сведочанства у односу на смисао, происхођење, наслеђе и доказе тих расуђивања, из којих се може закључити, да ми нисмо унели ништа ново и необично, у чему не би могли добити одобрења у најраширенијим и најупотребљиванијим делима, иако би и одбацили неке грешке и увели одређену правилност.

Међутим, непојмљива тврдоглавост људска отказује поверење чак и тим својим наставницима, који се сматрају најбољим и изузетним у тим стварима, само ако код њих нађу разлоге за заштиту Хришћана. Песници су онда празни, када приписују бооговима људске страсти и разговоре. Философи су онда глупи, када ударају у врата истине. Неко ће се сматрати мудрим и благоразумним, само до оног тренутка, док не каже нешто хришћанско: јер ако он стекне неку мудрост и разумност, одбацујући обреде и осуђујући овај век, њега ће сматрати Хришћанином.

Зато код нас неће бити ништа заједничког са делима и учењем о променљивој срећи, где верује пре измишљању, него истини. Неко би, можда, могао да проповеда о Јединственом и Једином Богу. Али у сваком случају, (нама) није саопштено ишта такво, што би Хришћанин сматрао немогућим за порицати; оно исто, што је саопштено, не знају сви, а они, који знају, не верују свом знању – веома удаљени од знања наших дела, и ка њима се обраћа само онај, ко је већ постао Хришћанин.

Прибегавам новом сведочанству, које је, међутим, познатије од свих дела, делотворније  од било ког учења, доступније од било ког учења; оно је веће, од целог човека – иако оно и саставља целокупног човека.

Откриј нам се душо! Ако си божанствена и вечна, како сматра већина философа, ти нас тим више не лажеш. Ако ниси божанствена у сили своје смртности (како се једном представило Епикуру), ти нас тим више нећеш лагати – да ли си сишла са неба или си изникла из земље, да ли си се саставила из делова или атома, почињеш ли заједно са телом, или улазиш у њега потом – на који си начин ти начинила човека, природом разумном, више од свих способном за осећање и знање.

Ја позивам ка теби – али не оне, који изригују мудрост, васпитавши се у школама, одгајивши се у библиотекама, наситивши се у академијама и атичким стубиштима. Ја се обраћам теби – простој, необразованој, грубој и неваспитаној, каква си ти у људима, који само тебе једну и имају, код оних, код којих си ти на улицама, на трговима и ткачким радионицама. Мени је потребно твоје неискуство, јер твом ништавном знању нико не верује. Молим те за то, шта ти уносиш у човека, што си се научила да осећаш, или од себе саме, или помоћу Творца твога, какав год да је.

Ти, колико знам, ниси хришћанка: заиста, душа обично постаје хришћанка, а не рађа се као таква. Али сада је Хришћанима потребно сведочанство од тебе, странца, против твојих – да би се они постидели иако ти, пошто те они мрзе и исмевају нас ради тога, у знању чега те, они сада хватају.

2. Нама је зато неугодно, што свима у слушање називамо тим јединственим Именом Јединственог Бога, од Кога је све и Коме је све потчињено. Посведочи, душо, ако знаш то. Заиста  си ти, како слушамо, откривена и са свом слободом, која пева код нас, објављујеш овако: „Шта Бог да“ и „Ако Бог буде хтео“.

Тим речима ти указујеш, да постоји Онај, чију власт ти признајеш и на чију вољу ти обраћаш свој поглед. При томе ти тврдиш, да не постоји других богова, које мењаш по именима: Сатурн, Јупитер, Марс, Минерва.

Ти заиста утврђујеш да постоји само Један Бог, и само Њега, ти називаш Богом; зато када ти и њих називаш боговима, јасно је да се ти користиш туђим и као именом узетим под дуг. Није сакривена од тебе и природа тог Бога, Кога ми проповедамо. „Бог је благ“, „Бог чини добро“, то је твој глас. И ти наравно, објављујеш: „А човек је зао“ – указујући тим противставом, индиректно и сликовито, да је човек зао, управо зато, што се одвојио од Доброг Бога.

И стојиш тако, са вољом, како то приличи Хришћанину, објављујеш да је Бог добра и благости, источник сваког благослова (то се код нас сматра највишом тајном учења и општења): „Бог те благословио“. Али ако ти благослов Божији претвараш у проклетство, онда, како и следује, заједно са нама, признајеш власт Његову над нама.

Има и таквих, који, не одбацујући Бога, не признају Га за Свевидећег, Оног Који управља, и за Судију, за шта нас највише и поричу, јер ми примамо то учење из страха пред објављеним Судом. Поштујући Бога на тај начин, они Га ослобађају од тежине надзирања и кажњавања, не признајући Му чак ни гнев. „Јер – говоре они – ако се Бог гневи, Он је подвргнут нечистоћи и страсти; а то, онда, страда и прља се, може чак и погинути – за Бога је то недопустиво“.

Саглашавајући се при томе, да је душа божанствена и да је изашла од Бога, они упадају, по сведочанству саме душе, у противречност са тим (својим) мишљењем, које је наведено горе. Ако је душа божанствена или дарована од Бога, то је она, без сумње, познала Дародавца свога, а ако је познала, онда се, наравно и боји Њега – тако великог Творца.

Како да се не боји Оног, Кога би желела да види милостивим, а не гневним? Одакле у том случају, природни страх душе пред Богом, ако Бог не зна за гнев? Како изазива страх Онај, Који не зна за увреде? А чега се бојати, ако не гнева? А одакле гнев, ако не из жеље да се казни? Одакле жеља да се казни, ако не из праведног суда? Одакле сам суд, ако не из свемогућства? А ко је Свемогућ, осим Јединог Бога?

Заиста зато ти, душо, постајеш са свом искреношћу, без икаквог ругања и колебања, објављујеш и за себе и за све који слушају: „Бог све види“, „Предајем Богу“, „даће Бог“, „Бог ће да суди међу нама“. Одакле то теби – ти заиста ниси хришћанка? Заиста често, чак увенчавши се главном повеском Цркве, у њиховим храмовима ти са сузама позиваш ка Богу – Судији.

Ти стојиш пред Ескулапом, украшаваш Јунону, облачиш Минерви шлем са сликовитим цртежима – и ниједног од тих богова не призиваш. На својим форумима ти позиваш ка Јединоме Судији, у храмовима твојим ти трпиш другог бога. О сведочанство Истине – оно те претвара у сведока Хришћанина пред лицем самих демона!

3. И у стварности, неки следбеник Хрисипа ће се насмејати над нама, јер ми, признавајући постојање демона, не доказујемо то – иако их само ми и изгонимо из тела! Да заиста твоја проклињања душо, говоре да постоје демони и да изазивају одвратност. Ти демоном називаш човека, који је пун нечистоте, злобе, надмености и неким другим пороком, које приписујемо демонима – и то је несносно, јер неизбежно изазива мржњу. Ти схваташ сатану сваки пут када страдаш, доживљаваш омразу или проклињеш.

А ми га сматрамо весником зла, творцем сваке заблуде, изопачитељем сваког света. Од самог почетка, он је тако оштетио човека, да је овај нарушио заповест Божију и зато био предан смрти, а самим тим био подвргнут том проклетству и сав род људски, произишао из тог семена. Значи, ти осећаш свог убицу – иако га знају само Хришћани, некаква секта – али заиста и ти си га познала, омрзнувши га једном.

4. Добро, а сада, шта је до суђења, које је теби ближе, јер се односи ка твом сопственом положају, то ми тврдимо: ти пребиваш и после краја живота у очекивању Судњег Дана, када ћеш у складу са заслугама бити одређена или на муку или на успокојење навек.

Ради тога да би то испитала, ти, наравно, мораш да добијеш заузврат своју претходну супстанцу – материју, и сећање тог истог човека – јер ти не можеш осећати ни зла, ни добра ван способности тела за осећање, да и суд нема икаквог смисла, ако није представљен тај исти, ко је заслужио приговор суда.

И иако је ово мишљење Хришћана много више за поштовање од питагорејаца, јер те не пресељавају у звери; иако је оно потпуније од платоновог учења, јер ти враћа твоје тело, твоје достојанство; иако је озбиљније од Епикура, који те штити од погибељи – све то, за једно име своје, сматра се празним, глупим и како се говори, предрасудом.

Али се ми не стидимо, ако ти будеш поткрепила ту наше предрасуду. Јер, прво, помињући неког упокојеног, ти га називаш „несрећним“, не зато, разуме се, што се он лишио животних добара, већ зато, што се већ подвргао суду и кажњавању. Осим тога, ти називаш мртве „покојним“, признајући тиме, да је живот тежина, а смрт благотворна. Међутим ти говориш о њиховом покоју и тада, када излазиш ван капија, са јелима и напицима ка гробовима, да би принела жртве пре свега, себи самој, или се враћаш са њих, тетурајући се.

А мени је потребно твоје трезвено мишљење. Ти мртве називаш несрећнима, када говориш о себи самој, будући далеко од њих. Међутим на пиру, где они буквално присуствују, лежећи заједно са тобом, ти не можеш да жалиш због њиховог удела. Ти мораш да ласкаш онима, захваљујући којима живиш веселије. Ти значи, називаш несрећним онога, ко не осећа ништа?

Али шта бива у стварности, када ти хулиш над њим, буквално над осећајућим, помињући га некаквим заједљивим речима? Ти молиш за њега тешку земљу, а пепелу – мучење у паклу. А коме си обавезна захвалношћу за добро јело, костима и пепелу његовом ти молиш покоја и хоћеш, да би се у паклу он „упокојио са миром“.

Ако за тебе нема страдања после смрти, ако се не чува никакво осећање, ако се на крају, ти и сама претвараш у ништа, напустивши тело, зашто онда ти обмањујеш себе, тврдећи да си и после смрти, ти способна да осећаш? Штавише, зашто се бојиш смрти, ако немаш чега да се бојиш после смрти, ако после ње нема страдања?

Могуће је наравно, рећи: смрти се треба бојати не зато, што она прети нечим у другим свету, већ зато, што односи животна добра; али како једновремено ти остављаш и много веће тегобе живота, то страх пред горим уделом, ти удаљујеш тиме, што себи стичеш више. да и уопште није нужно бојати се доброг удела, која надомештава другим добром – успокојењем од тегоба. Није неопходно бојати се онога, што нас ослобађа од сваког страха.

Ако се ти бојиш изаћи из живота, јер га сматраш највећим благом, онда тим више следује да се не бојиш смрти – јер заиста не знаш, да ли је она зло. А ако се бојиш – према томе, знаш да је она зло. Али ти је не би сматрала злом и не би је се бојала, ако не би знала: да после смрти бива нешто тако, што је чини злом, кога се ти бојиш. Нећемо почети да говоримо о природном страху од смрти: нико се не треба плашити онога, што не може да се избегне.

Прилазим другом делу – односно, ка нади на боље после смрти. У стварности, скоро свима је урођена жеља за посмртном славом. Дуго ће се говорити о Курцијама и Регулама или о грчким мужевима, који се непрестано презиром према смрти ради посмртне славе. Да, и данас ко не стреми да о себи ојача сећање, чувајући своје име литерарним радовима, или просто похвалама свог морала, или лепотом гробнице? Зашто душа и данас стреми ка томе што жели после смрти, и тако усрдно спрема то, чиме ће се користити после изласка из тела?

Разуме се, она ништа не би заборавила о будућности, ако не би знала ништа о томе. Али, може бити, о осећању после смрт ти знаш боље,него о Васкрсењу, које ће некад наступити – за које нас и окривљују за предрасуде. Али заиста, и о томе душа проповеда. Јер, ако о човеку, давно умрлом ,говоре као о живом, најобичније је рећи: „Он је већ отишао, али се мора вратити“.

5. Та сведочанства душе су истинита, тим простија, што су простија, тим доступнија, што су доступнија, тим сигурнија, тим природнија, што су природнија, тим божанствена. Не мислим, да бе некоме они могли показати апсурдним или смешним, ако поразмисле о величини природе – по њој се мора и судити о достојанству душе. Колико дајеш наставници, толико и ученицима. Природа – наставница, душа – ученица. Све, чему је научила прва и чему се научила друга – саопштено је Богом, а Он је – Руководитељ саме наставнице.

А што душа може себи створити представе о Врховном Наставнику, о томе је могуће судити по тој души, која је у теби. Удуби се у њу, која ти је дала способност да осећаш. Познај пророчицу у пророштвима, тумача у знамењима, видиоца у догађајима. Зар није за дивљење, што је душа, дана човеку од Бога, способна за прорицање? Зар није за дивљење што зна Онога, од Кога је дана? Чак стешњена непријатељем, она мисли о свом Творцу, о Његовој благости и заповести, о свом крају, па чак и о свом непријатељу. Зар није за дивљење, што она, дана од Бога, објављује оно што је Бог дао за знати својим?

Онај међутим, ко не разматра слична пројављивања душе поучењем природе или молитвеним "посланицама урођене савести – тај ће брзо, угледати у тој обичној, па чак и „порочној“ способности, вођење беседе уз помоћ свуда објављених књига. Несумњиво, душа је старија од речи, реч од књига, а осећање старије од стила, а сам човек – старији од философа и песника. Али можда је зато неопходно мислити, да су до појављивања литературе и њеног ширења, људи били неми без таквих речи? Зар нико није говорио о Богу, и Његовој доброти, о смрти, о паклу?

Реч је, чини ми се, била бедна; али ње уопште није и могло бити у одсуству онога, без чега она и сада не може постати боља, изобилнија и разумнија – ако није постојало још оно, што је сада тако лако, обично и тако блиско, што се рађа већ на самим уснама, т.ј. писма није било у свету, пре него се, како мислим, није родио Меркурије. А откуда је, питам ја, у самим тим делима упало и раширило се у речи то, што ни један ум никада није представио, ни један језик није произнео, ни једно ухо није слушало?

Да, заиста, Божанска Писма, која имамо ми и Јудеји, дивљој маслини којој смо и ми привијени, много су старија од паганских дела, у већини не много давних, како смо показали у свом месту за утврђивање његове аутентичности. И ако је душа позајмила своје речи из дела, то онда треба узимати несумњиво, из наших, а не ваших, јер ће древна дела боље научити душу, од познијих, која се и сама ослањају на подршку првих. Јер ако и допустимо, да је душа добила поуку из ваших дела, све то учење води ка почетном узроку, а он у целини припада нама, као и све што је могло да се позајми из наших дела и да се преда другима. Али колико је то заиста тако, то није много важно, да ли је свест душе створена Самим Богом или Божанским делима. Зашто ти хоћеш, човече, да је све то ушло у обични свакодневни обичај из твојих људских дела?

6. И тако, верујући својим делима, тим више – како смо разјаснили – заиста Божанским, али посебно – по одлуци саме душе - поверење природи. Изабери из тих сестри истине ону, коју сматраш најистинитијом. Ако у својим делима ти сумњаш, то те ни Бог, ни природа неће обманути. А да би поверовала природи и Богу, веруј души – и тада ће се показати, да ти и себи верујеш. Душу цениш у мери онога, шта је од тебе створила, њој ти припадаш целокупно, она је за тебе – све, без ње ти не можеш ни живети, ни умрети, ради ње пренебрегаваш и Бога. А пошто се бојиш да постанеш хришћанин – питај је: зашто, поштујући друге, она слави Име Божије? Зашто грдећи духове, обраћа се демонима? Зашто заклиње небо и проклиње земљу? Зашто служи у једном месту, а заштитника себи тражи у другом? Зашто суди о мртвима? Зашто су јој на уснама речи хришћана, које не жели ни да слуша, ни да види? Зашто се она научила тим речима или је пренела код нас? Зашто је она или учила или се учила?

При таквом нескладу живота, склад учења је за подозрење.  Ти си неразуман, ако тај склад почнеш да приписујеш само нашем или грчком језику (који су у сродству међусобно) – до тог степена, да пренебрегнеш универзалност природе.

Душа је сишла са небеса не само за Латине или Грке. Човек је исти у свим народима, различита су само имена; душа је једна – различити гласови; дух је један – различити су звуци; сваки народ има свој језик, али је материја језика - универзална.

Свуда је Бог и свуда је Доброта Његова; свуда су демони и демонска проклетства, свуда призиви ка Суду Божијем; свуда смрт и свест о смрти и свуда сведочанство о томе. Свака душа по свом праву објављује оно, о чему не смемо ни да говоримо.

Изгледа, да се свака душа појављује заслужено и виновницом и сведоком – и колико је виновница заблуда, толико и виновница истине, и у Судњи Дан ће предстати пред судовима Божијима, немајући шта да каже.

Ти си проповедала Бога, али Га ниси тражила, одвраћала си се од демона и поштовала их, призивала ка Суду Божијем и нии веровала у њега, представљала себи паклене муке и али се ниси бринула да их избегнеш, разумела си Хришћанско име и то име си прогонила.

преузето са:

http://pagez.ru/lsn/0015.php

[Guest O.Ugrin]

Pominjanje je, izmedju ostalog, potvrda da je Crkva jedna i da nema ''gornjeg'' i ''donjeg'' sveta u Liturgijskoj realnosti. Zato ona i jeste predukus Eshatoloske realnosti...

Mir Vam - Ugrin

[sasluzitelj]

cini se da je pod naletom monaskog misticizma telo kao neraskidivi deo ljudskog bica odn licnosti marginalizovano, ispada da dusa treba da se spase a telo ne. dusa je kao tvar smrtna po prirodi jer da nije tako svaka bi dusa bila bog za sebe. e sad blagodat bozija odnosno po daru ljubavi bozije ona egzistira

[Guest Светлана]

Све постоји по вољи Божјој и Он све одржава по благодати Својој.

Зар неко друкчије мисли? Читав свет Он одржава.

Јерес је сматрати да душа умире са телом. Написала сам изнад о томе.

Тхнитопсихите.

Јеретици из 3. века, који су се појавили у Арабији, названи су тако од Дамаскина (О јересима 90, PG 94, 757), јер су сматрали да људска душа умире са телом. Они су сматрали да ће душа васкрснути заједно са телом при Другом Христовом доласку.

[sasluzitelj]

to je u redu ali treba znati da ona po daru egzistira na neki nacin premda bez tela nepotpuno jer da je potpuna bez tela onda bi telo bilo apsolutni visak

[Guest Светлана]

Чекамо Васкрсење. Наравно да није потпун човек само његова душа већ и тело. 

[sasluzitelj]

djavo se sam odelio od blagodati to je nesto sasvim drugo

[Синђелић1809]

Оно што се увек креће, непрестано је. Оно што је непрестано, бескрајно је. Бескрајно је непропадљиво. А непропадљиво је бесмртно. Према томе, ако је душа самопокретна, као што је горе показано, онда је она непропадљива сагласно приложеном закључку.

И још: ако све пропадљиво пропада због сопственог зла, онда оно што не пропада сопственим злом, непропадљиво је. Зло је оно што се противи добру, стога га оно и разрушава. Јер тело нема другог зла осим страдања, болести и смрти, као што су и његове врлине - лепота, живот, здравље и снага. А зла душе су страшљивост, раскалашност, завист и томе слично. Па ипак, све то не лишава њу живота и кретања. Дакле, она је бесмртна. - Св. Максим Исповедник

[Anec]

Covek je covek jedino sa dusom i telom! Video sam negde da je neko potsavio citat staje dusa bez tela - avet i sta je telo bez duse - zombi ili tako nesto, nemjte mi zamreiti nadam se da me shavtate. Mene sada zanima kako ej moguce da Bog po smrti tela odrzava aveti umesto ljudi. Neko rece gore, mislim da se premudra svetlana malo presla, da je jeres reci da dusa umire sa telom. To znaci da Bog drzi aveti do vaskrsenja tela???? Cudno.

Pomenite

[Guest Светлана]

Изгледа да је потребно овај текст да стално и свуда копирам изнова.

Тхнитопсихите.

Јеретици из 3. века, који су се појавили у Арабији, названи су тако од Дамаскина (О јересима 90, PG 94, 757), јер су сматрали да људска душа умире са телом. Они су сматрали да ће душа васкрснути заједно са телом при Другом Христовом доласку.