Расправе о бесмртности душе и о свесности душе након смрти

[Александар Милојков]

Брате Искушениче, неће нам Христос подарити "оно што смо били". Видиш, то је или оригенизам или латинизам. Човек није био обожен па изгубио обожење. Јер, ако је то тачно, шта га онда спречава да поново изгуби то обожење?

Човек (први Адам) није одговорио на Божији призив, те тако се удаљио од Живота и, природно, постао смртан. Дакле, није му бесмртност (а поготово не смртност) дата априори, јер тада би Бог створио другог бога, а то је апсурд. Човек је створен ЗА БЕСМРТНОСТ, али је на тај Божији замисао требао слободно да одговори. Адам је изабрао супротно од Бога и тиме за собом повукао и читаву творевину у пропадљивост и смрт (јер се удаљио од Живота, промашио циљ, а то и јесте грех - амартиа - промашај циља). То што Адам није урадио, урадио је Нови Адам, остајући веран до краја вољи Очевој. Зато само кроз Новог Адама, Христа, имамо Спасење, Живот вечни - КОЈИ ТЕК ТРЕБА ДА ДОЂЕ, како то и исповедамо у Символу вере: ЧЕКАМ ВАСКРСЕЊЕ МРТВИХ И ЖИВОТ БУДУЋЕГ ВЕКА. Дакле, истина нашег постојања се не налази на почетку, у некаквом Адамовом стању пре пада, већ се налази у будућности - У ДРУГОМ ДОЛАСКУ ГОСПОДЊЕМ.

Препоручујем ти да прочиташ Амбигву 7, светог Максима Исповедника. У њој он тумачи мисао светог Гргорија Богослова "да смо део Бога и да смо отпали с више". Ту мисао су оригенисти тумачили у свом, јеретичком смислу. Нажалост, ни наше већинско латинизовано схватање се суштински не разликује много од оригенизма. Морамо да избијемо из главе да је човек био савршен, бесмртан (у смислу коначног свог смисла, обожења), па је то стање изгубио. Не, човек то стање није ни остварио. Зато је морао да се јави Нови Адам. Не да би нас "измирио са Богом" онако како то тумачи Августин, не да би задовољио увређену божанску правду, како је то тумачио кентерберијски бискуп Анселмо, већ да би испуни циљ и смисао људског постојања, да би омогућио вечно постојање онога што није вечно пшо својој природу - што ће рећи, да би весцелу творевину возглавио у својој Личности и тиме је увео у Заједницу са Богом Оцем. То лепо каже и свети Јован Богослов у Јеванђељу: "А ОВО ЈЕ ЖИВОТ ВЕЧНИ, да ПОЗНАЈУ Тебе Једнога Бога (Оца) и Кога си послао Исуса Христа."

[verovlada]

Хришћане као хришћане не обавезује ни једна философска доктрина ο бесмртности душе. Они међутим обавезно морају да верују у опште васкрсење (из мртвих). Човек је створено биће. Само његово постојање је Божји дар. Његово постојање је дакле контингентно. Он постоји благодаћу Божјом. Бог је створио човека за живот, тј. за вечну судбину. Ова судбина се може остварити, достићи и испунити само у заједници са Богом. Прекинутост ове заједнице осујећује сам начин људског постојања, али човек ипак не престаје да живи. Смрт и смртност знак су нарушења заједнице (са Богом), знак човекове изолованости и његовог отуђења од извора и циља саме људске егзистенције.(ГЕОРГИЈЕ ФЛОРОВСКИ)

[Искушеник]

Када кажемо помирење са Богом - не мислимо у буквалном смислу - као Бог је сад љут,а Христос је дошао и помирио нас са љутим Богом - то је смешно учење  0205_whistling  - већ то "помирење" управо значи поновна заједница са Богом,зар не?

[Искушеник]

Не,ни у случају овоплоћења ,верујем да ни посвесно не мислим. лепо си објаснио у предходним порукама и то је тачно и слажем се.

[marija]

Možda je malo dada i oprostite ali ja moram da uzrazim divljenej Aleksandru i Čavezu, iščitala sam ponovo celu temu, zaista je Božja blagodat i talenat umeti svojim rečima tako jednostavno i lepo, tako pitko objasniti suštinu

iskreno dosadilo mi je mlaćenje citatima dada

[Искушеник]

Мораш да водиш рачуна о терминимакоје користиш јер се само тако можемо споразумевати. Нико од нас нема дар читања мисли.

Опрости.

Нема "поновне" заједнице са Богом. Када једном човек успостави зајеницу са Богом, када се обожи, обесмрти, када Бог буде све и у свему, човек неће више ништа пожелети што је ван Бога. То ће, једноставно, бити немогуће - јер ће Бог бити све и у свему.

Да јесте.

Само није ми јасно - пре овоплоћења Христовог - човек и Бог нису били у заједници са Богом.

[w.a.mozart]

pa kako to preko pričešća...ako je duša besmrtna zašto se pričešćujemo  klapklap

ispada da pobedjujemo smrt nečim što smo dobili od Hrista bogočoveka a ne  besmrtnom dušom

[Guest O.Ugrin]

Да би разјаснили неке ствари о Логосу и како је то било пре него што се Он оваплотио написаћу вам нешто што ће, надам се, разјаснити ствари. Елем, у Светом Писму Старог Завета, видимо два различита контекста употребе овог термина. У првом контексту, Бога открива као Бог – Логос, односно као Бог који говори, који открива, па стога, Јевреји целокупно старозаветно Откривење Божије називају логосима Божијим.

Основна карактеристика Логоса Божијег јесте његово натприродно порекло, управо порекло у живом и ипостасном Богу који се открива и општи са Својом творевином. Свкако да је то општење стваралачке природе, тако да се Он, Логос, приказује као стваралачки Логос Божији, као активни и живи Логос Божији, чију улогу описује Давид у Пс. 33, 6. – Логосом Господњим су небеса утврђена. Логос Божији делује непосредно и директно – Он рече и постаде, Он заповеди и показа се – Пс. 33, 9. као и Пс. 148, 5. Дакле, реч и дело чине јединство, – Јер је права реч Господња и свако дело Његово истинито, Пс. 33, 4., - значи, Божија Реч непрестано ствара историју и остаје вечно; непролазна је.

У другом контексту, видимо Логос Божији као пророчки логос, управо као Откривење Божије које Он открива изабраним људима. Тиме се, дакле, подразумева све оно што је Бог благовестио кроз усмену и писмену реч пророка. Али, Логос Божији се не пројављује као нека неодређена и расута енергија, већ напротив, као личносни, динамични и конкретни израз Божанске воље. Он увек представља присуство Божије, Његово Откривење. А Откривење Божије је

Његова Реч и Његова Реч је увек и Његово Откривење. То и јесте најбитнији сегмент старозаветне логологије; чињеница да ја Логос у вези са појмом личности и, у светлу тога, откривење да је Бог личностан, ипостасан. Дакле, својом речју сам се Бог открива; она није само пука и мртва реч Божија, већ напротив, жива, дејствујућа и непролазна; она је укрепљена силом Божијом – Довека је, Господе, реч твоја утврђена на небесима. Пс. 119, 89., Основа је речи Твоје истина, и вечан је сваки суд правде Твоје. Пс. 119, 160.

Значи, као што смо већ поменули, када Бог говори Он уједно и нешто чини; Његова Реч је уједно и Божанско деловање; где се чује логос тамо је и сам Бог на делу. Али, иако глас Божији долази од Бога, ипак се Бог и тај глас не поистовећују. Тим гласом Он открива себе свету, али тај глас није Он. Тај глас, иако је од Бога, ипак има посебност у односу на Бога; глас, припрема, води, он је Логос завета, логос заповести, логос који је деловао на пророке у припремању пута за долазак Месије. Он је био светионик за човека на путу ка спасењу – Реч је Твоја жижак нози мојој, и видјело стази мојој. Пс.119, 105.  

Ипостасни Логос се показује као стваралачко Биће, као Биће кроз које Бог говори, делује и спасава. Кроз слово Господње су створена небеса, и кроз духа уста Његових – читаво воинство. Пс. 33, 6. Круну тог оличњења представља Пс.107, 20 – Посла свог Логоса и исцели их, и избави их из гроба њихова. Или још боље у Пс. 2, 7. – Казаћу наредбу Господњу; Он рече мени: Ти си син мој, ја те сад родих. Дакле, видимо појаву једне самосталне Личности која општи са светом, открива Бога и промишља о свету, одржавајући га у постојању и водећи га ка циљу и смислу његовог постојања.

Логос, или Божији Логос, био је у свету присутан од његовог почетка, с једне стране кроз логосе ствари, а са друге стране кроз људска бића која су у својој живој логосности облици саме Његове ипостасне иконе, и која су створена са циљем да разумеју логосности ствари у дијалогу са ипостасним Божанским Логосом – закључује Станилоје у својој Православној Догматици 2.

На тему присуства и делања Логоса у Старом Завету, св. Максим Исповедник каже да је Логос Божији пре видљивог доласка у телу, долазио духовно патријарсима и пророцима, преобразујући тајне Свога доласка.

Да не би оставио људе у неком неизвесном очекивању, које би се без тог и таквог односа, убрзо претворило у извесну митску неизвесност, Логос Божији је учинио очигледнијим своје присуство и  своје дејство у односу са људима, припремајући их за Његово будуће, лично и сасвим јасно деловање у личности Исуса Христа – оваплоћеног Логоса и Сина Божијег. То ће рећи да људи стоје у односу са Логосом као са Ипостасју, али не још као оваплоћеном Ипостасју. Она још остаје изнад људи, мада својим деловањем чини силнијим своје лично присуство и тиме људе поштеђује онога чега се они највише грозе и ужасавају, а то је, несумљиво, бајковита неизвесност једнога мита, који наступајући час смрти чини још ужаснијим утолико уколико је и сам смисао неизвеснији, магловитији. Овим односом и дејством Логоса Божијег та опасност се отклања и замењује надом, вером - поверењем, тако да мит уступа место односу човека са Богом, у којем се свака неизвесност и страх губе. Стога није чудно што је целокупно старозаветно надање и тематика усмерена ка очекивању долазећег Месије, Сина Божијег и Спаситеља света.

Међу онима који су тај час препорода и спасења света, захваљујући управо Логосу Божијем, благовестили, битну улогу има цар Давид, који у свом Пс. 2, 12 открива и однос Логоса са Богом. Једном речју, открива да је Логос Божији управо Син Божији – Поштујте Сина, да се не разгневи, и ви не изгинете на путу своме; јер ће се гнев Његов брзо разгорети. Благо свима који се у Њега уздају! Или, још боље, о Њиховом односу проналазимо речи у Пс. 110, 1. Рече Господ Господу мојему: седи мени са десне стране, док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим.

Из свега реченог можемо закључити да је Логос Божији у псалмима Давидовим, као и у целокуном Старом Завету, објављиван управо као личност која и преко које Бог општи са светом. Међутим, да Логос није само пука енергија Божија, безлична и нужна, показује сам однос Бога према Логосу и разумевање људи да Бог и Његов Логос нису исто. Тај Логос, иако није исто са Богом, јесте Бог; у прилог томе иде чињеница да у свом поимању Бога и Његовог односа са светом старозаветни човек није познавао посредничке елементе између Бога и света.

Дакле, целокупно старозаветно надање и однос са Богом одише идејом Логоса као личности и Његовим синовством у односу на Бога, као и надом у долазећег Месију као Спаситеља света. Тај однос љубави примером позива делатнике Божије на остварење истог, на подражавање и свакидашњу примену, што је опет етос Пророка и Патријараха.

И, да, свакако да чекамо Васкрсење и душе и тела са обзиром да чекамо васкрсење из мртвих пошто је човек човек само са душом и телом а смрт, ех, смрт је стање које није уско везано за ништавило. Мислите о томе.

Бог вас благословио 'Угрин

[PD]

Како тумачимо или схватамо рецимо тело Св. Василија је нетрулежно, и да ли је онда његова душа васкрсла у другом телу, да ли су у овом нетрулежном телу неке енергије које чине разна чуда и исцелења?

извините за спам теме али нисам знала где друго да питам...слободно бришите или преместите ако треба...

[Александар Милојков]

Ево линка и пажљиво читајте:

http://www.verujem.org/pdf/maksim_ambigva7.pdf

[SIPA]

Da vas vidim sada, dragi moji; ....

Vi ste na potezu...

Mir Vam - Ugrin

Prije svega želim sve da vas pozdravim!

Da se kratko predstavim:

Ja sam grešnik koji traži istinu! Djelimi?no sam upoznat sa Biblijskom interpretacijom koju prou?avam nekoliko godina. Srbin sam, mada koliko vidim to ovdje nije bitno u nekom presudnom obliku. Želim da kažem da koliko vidim su svi dobro došli i da je i meni li?no drago što sam pozvan od strane prijatelja na ovaj forum. A sad bih prešao na tematiku:

Naime veoma mnogo je napisano o smrti i besmrtnosti a i duši, me?utim ovdje je veoma kurcijalna tema povodom same tematike. Moje oskudno mišljenje je da se pravi odgovor nalazi ni manje ni više nego u Bibliji. Smatram da pored svih raspoloživih resursa koji su nam na raspolaganju ipak je Biblija najpouzdaniji resurs za ovu temu ali svakako i ne jedini. Što se ti?e duha životnog, a bilo je pomena o tome Biblija kaže:

Duh životni (jevr. nišmat, ruah; gr?. pneuma) nije neki svesni element. U Bibliji piše da i životinje imaju životni duh (nišmat hajim), (1. Mojsijeva 7.14,15,21-23; Propovednik 3.19). To je iskra života koju je Bog pokrenuo u svim živim bi?ima, i u životinjama i u ljudima. To je životna sila koju Bog udahnjuje stvorenju, nešto što ga ?ini živim. "Nišmat hajim" dakle nije svesni deo, to je život, iskra života, to jest princip života. "Duh Božji stvorio me je i dah Svemogu?ega dao mi je život." Jov 33.4 Evo šta se dogodilo kad je Isus vaskrsao jednu devojku: "I povrati se duh njezin, i ustade odmah." Luka 8.55 Bog joj je povratio dah života. Isus je na krstu ispustio duh (pneuma) (Marko 15.37,38 Luka 23.46 Jovan 19.30). Samo u stihu Matej 27.50 Vuk Karadži? je tu istu re? (pneuma) u opisu istog doga?aja pogrešno preveo sa "duša" umesto sa "duh", pod uticajem teologije u koju je verovao. Jasno je da Isus nije ispustio dušu nego dah života. I Stefan je pred smrt rekao: "O?e, u ruke tvoje predajem duh svoj." Dela 7.59,60

Što se ti?e duše; Biblija je po mom pogrešivom zaklju?ku iznijela veoma zanimljive i nada sve sasvim precizne podatke:

Prema 1. Mojsijeva 2,7 "...... I posta ?ovek duša živa". Zapazite da u Bibliji duša nije samo jedan deo ?oveka, nego ceo ?ovek. Piše da ?ovek postaje duša kada dobije dah života, a ne piše da ?ovek dobija dušu. Duša je celo živo bi?e, spoj tela i daha života. U Starom Zavetu se preko 800 puta spominje re? "nefeš". "Nefeš" ozna?ava celog ?oveka. I mi ?esto kažemo: "Koliko duša ovde ima?" Zato zapamtite ovaj princip: ?ovek nema dušu, ?ovek je duša. Takvi smo stvoreni.

Nigde u Bibliji ne piše da je duša besmrtna, niti da postoji nezavisno od tela. U mitologiji Grka i kod Platona duša je svesno bi?e u ?oveku koje ne umire sa telom, nego je besmrtna, pa posle smrti napušta telo i nastavlja negde da živi. Ali Hristos i apostoli nisu govorili na gr?kom nego na aramejskom, pa su sigurno koristili jevrejske pojmove nišmat i nefeš. Novi Zavet je pisan na gr?kom, pa gr?ki pojmovi pneuma i psihe po smislu treba da odgovaraju jevrejskim re?ima nišma i nefeš (dah i duša), a ne gr?kim mitološkim pojmovima pneuma i psihe. ?im se neki tekst prevodi na strani jezik, postoji opasnost da se promeni smisao teksta zbog re?i koje imaju više razli?itih zna?enja. ?im su Adam i Eva zgrešili, Bog je postavio heruvima da ?uva prilaz k drvetu života, da ?ovek "ne pruži ruke svoje i uzabere i s drveta života i okusi, te doveka živi." 1.Mojsijeva 3.22-24 To zna?i da niko od grešnika nije okusio sa drveta života, pa ne može ni da bude besmrtan, to jest nema besmrtnu dušu. Evo i drugih tekstova u Bibliji koji govore da duša umire, da nije besmrtna. "I svaka duša (psihe) živa umre u moru." Otkrivenje 16.3 Po ovom tekstu, duše su svi živi organizmi. Zapazite da duše umiru. U 4.Mojsijevoj 9.6 je izraz "mrtva duša" (nefeš, Dani?i? je preveo "mrtvac"). Prilikom stvaranja Bog je i životinje nazvao živim dušama (nefeš) 1.Mojsijeva 1.20,21 "U?e strah u svaku dušu." Dela 2.43 Tako?e duša (nefeš) može da se pojede (5.Mojsijeva 12.23), a ako može da se pojede, onda nije besmrtna. Dakle, duša nije deo ?oveka, nego ceo ?ovek. Prvo upozorenje koje je Bog dao Adamu i Evi bilo je da ?e umreti ako ne budu poslušni svom Tvorcu. Ipak, ljudi još uvek veruju u Sotoninu prvu laž koju je rekao ljudima, da ne?e umreti.

A šta se doga?a sa nama nakon zemaljske smrti mislim da najta?nije o tome može govoriti Onaj ko je stvorio život, Bog.

"I vrati se prah u zemlju kako je bio, a duh se vrati k Bogu, koji ga je dao." Propovednik 12.7 "Kad bi (Bog) na nj okrenuo srce svoje, uzeo bi k sebi duh njegov i dihanje njegovo; izginulo bi svako telo, i ?ovek bi se povratio u prah." Jov 34.14,15

Dakle, kada ?ovek umre doga?a se obrnut proces od procesa stvaranja ?oveka: prah se vra?a u zemlju, a duh se vra?a Bogu koji ga je dao. Ali šta je sa dušom?

Pošto je duša prema Bibliji spoj elemenata: praha zemaljskog i daha životnog tad se prilikom smrti ti elementi rastavljaju i duše više nema!

?ovek je stvoren od praha zemaljskoga  -  prah se vra?a u zemlju

Bog je udahnuo u ?oveka duh životni  -  životni duh, iskra života, vra?a se Bogu

?ovek je postao duša živa    -  duša (tj. ceo ?ovek) ne postoji, umrla je

"Izi?e iz njega duh, i vrati se u zemlju svoju; taj dan propadnu sve pomisli njegove." Psalam 146.4 Dakle, stanje smrti je besvesno stanje u kome mozak nije aktivan, i nema procesa mišljenja. Biblija ne kaže da duša posle smrti odlazi u raj ili u pakao, nego da se duh životni (iskra života) vra?a Bogu.

Dalje:

"Jer živi znaju da ?e umreti, a mrtvi ne znaju ništa niti im ima plate, jer im se spomen zaboravio. I ljubavi njihove i mržnje njihove i zavisti njihove nestalo je, i više nemaju dela nigda ni u ?emu što biva pod suncem... Sve što ti do?e na ruku da ?iniš, ?ini po mogu?nosti svojoj, jer nema rada, ni mišljenja, ni znanja, ni mudrosti u grobu u koji ideš." Propovednik 9.5,6,10

Bog preko cara Solomuna ovde kaže da mrtav ?ovek ne zna ništa, nema emocija, ne radi ništa, ne misli, nema kontakta sa živima. Smrt je suprotnost od života. Kod mrtvog ?oveka ništa više ne funkcioniše, ni srce, ni plu?a, ni mozak. Nema energije, razmišljanja, ose?anja, ni odluka. Sve je prestalo. Kada je David izvršio preljubu i ubistvo, dete mu je umrlo ubrzo posle ro?enja. David kaže: "Dok dete beše živo postio sam i plakao, jer govorih: ko zna, može se smilovati Gospod na me da dete ostane živo. A sada umrlo je. Što bih postio? Mogu li ga povratiti? Ja ?u oti?i k njemu, ali on ne?e se vratiti k meni." 2. Samuilova 12.22,23 Poruka ovog teksta je da živi idu u smrt, a mrtvi se ne vra?aju me?u žive do Božjeg suda, koliko sam uspio da shvatim. Život je crvenilo koji smo dobili od Stvoritelja, Boga. Uzrok smrti je greh, život suprotan Božjim principima, principima po kojim nas je Bog stvorio (Rimljanima 6.23). To je kao kad dobijete neki aparat i uputstvo za upotrebu, ali ne želite da ?itate uputstvo, nego rukujete onako kako vi mislite da treba, pa pokvarite aparat. Tako je smrt došla zato što su ljudi pogrešno upravljali svojim umom i telom. Neposlušnost Bogu je uzrok smrtnosti ljudskog roda. Bog je rekao: Jedi slobodno sa svakog drveta u vrtu, ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, umre?eš." 1. Mojsijeva 2.16,17 Posledice neposlušnosti Božjim zapovestima vidimo danas bolje nego ikada. U Bibliji se koriste pojmovi prva smrt i druga smrt.

PRVA SMRT JE NEŠTO POPUT SNA:

"I mnogo onih koji spavaju u prahu zemaljskom probudi?e se, jedni na život ve?ni, a drugi na

sramotu i prekor ve?ni." Danilo 12.2 Dakle, u Bibliji postoji smrt iz koje ima povratka, iz koje ?e se ljudi probuditi da bi primili Božju presudu. To je prva smrt. U Bibliji je smrt upore?ena sa snom ali samo uspore?ena kako bi smo bolje shvatili. Kada ?ovek umre, telo se raspada i vra?a se u "prah zemaljski", i "spava" do dana suda. Na sudnji dan Bog ?e ljude da "probudi" iz sna, to jest da ih vaskrsne iz smrti, da bi izvršio presudu.

Kada je Lazar umro, Hristos je rekao: "Ovo kaza i potom re?e im: -Lazar, naš prijatelj zaspa, nego idem da ga probudim. Onda mu rekoše u?enici njegovi: -Gospode, ako je zaspao, usta?e. A Isus im re?e za smrt njegovu, a oni mišljahu da govori za spavanje sna. Tada im Isus kaza upravo: Lazar umrije." Jovan 11.11-14

Dakle, Hristos smrt upore?uje sa snom. Sli?no je bilo kada je Jairova ?erka umrla: "Svi plakahu i jaukahu za njom, a on re?e: -Ne pla?ite, nije umrla nego spava. I potsmevahu mu se znaju?i da je umrla. A on, izagnavši sve, uze je za ruku, i zovnu govore?i:

Devojko, ustani! I povrati se duh njezin, i ustade odmah", Luka 8.52-55 Hristos ovde kaže da devojka nije umrla za ve?nost, nego prvom smr?u iz koje ?e Bog vaskrsnuti ljude. Isus kaže da ne treba plakati za umrlim vernicima, jer ?e ih Bog vaskrsnuti. Bog žali za onima koji izabiru ve?nu smrt iz koje nema vaskrsenja.

"Tako ?ovek kad legne ne ustaje više, dokle je nebesa ne?e se probuditi niti ?e se prenuti od sna svojega." Jov 14.12

?ovek u trenutku smrti prelazi u nesvesno stanje sli?no snu i ?eka dan Hristovog drugog dolaska, sudnji dan, dan vaskrsenja onih koji su verovali Bogu. Mrtav ?ovek je u nesvesnom stanju sli?nom snu. Kad ?ovek umre, u slede?em trenutku kad otvori svoje o?i, pred njim ?e biti slika Božjeg suda. Izme?u smrti i suda za umrlog ?oveka ne postoji nikakav period vremena. Nema aktivnost, mišljenja, emocija, ni rada u stanju smrti. Važna je ?injenica da ljudi još nisu vaskrsli iz prve smrti: "Jer David posluživši rodu svojemu po volji Božijoj umrije, i metnuše ga kod otaca njegovih, i vide truhljenje." Dela 13.36 Car David je umro pre oko 3000 godina, pogrebli su ga, i on zajedno sa svojim precima (o?evima), ?eka dan vaskrsenja u grobu, a ne u raju ili paklu. Pri vaskrsenju spaseni ?e dobiti savršeno telo i um (1. Korin?anima 15.52-54). Me?utim apostol Pavle kaže da ni najverniji ljudi koje je nabrojao u poslanici Jevrejima 11 još uvek nisu primili obe?anje o savršenstvu (Jev 11.39,40). Ako ni ljudi koji su bili najverniji Bogu još nisu vaskrsli u savršenom telu nego u grobu ?ekaju savršenstvo, onda to zna?i da vernici ne idu u raj posle smrti, nego u grobu ?ekaju dan drugog Hristovog dolaska. Prva smrt je "san" do vaskrsenja.

DRUGA SMRT:

"A strašljivima i nevernima i poganima i krvnicima, i kurvarima i vra?arima i idolopoklonicima i i svim lažama, njima je deo u jezeru što gori ognjem i sumporom koje je smrt druga." Otkrivenje 21.8

Zapazite da samo bezbožni ljudi, oni koji se nisu pokajali za grehe umiru drugom smr?u. "Blažen je i svet onaj koji ima deo u prvom vaskrsenju, nad njima druga smrt nema oblasti, nego ?e biti sveštenici Bogu i Hristu, i carova?e s Hristom 1000 godina... i si?e oganj od Boga s neba i pojede ih. I ?avo koji ih varaše bi ba?en u jezero ognjeno i sumporito... i more dade svoje mrtvace, i smrt i pakao dadoše svoje mrtvace; i sud primiše po delima svojim. I smrt i pakao ba?eni biše u jezero ognjeno. I ovo je druga smrt. I ko se ne na?e napisan u knjizi života, ba?en bi u jezero ognjeno. Otkrivenje 20.6,9,10,13-15

Druga smrt je kona?na kazna za one ljude koji se nisu pokajali, za Sotonu i demone, koji su svesno odlu?ili da žive suprotno od Božjih na?ela. O ve?nom uništenju ljudi koji žive bez Boga govore slede?i stihovi: "A bezakonika ?e nestati sasvim." Psalam 37.38 "A odmetnici i grešnici svi ?e se satrti, i koji ostavljaju Gospoda izginu?e." Isaija 1.28 Gospod bezbožnicima ne?e ostaviti ni korena ni grane." Malahija 4.1 U Psalmu 37 za

bezbožne piše da ?e nestati, rasplinuti se kao dim, bi?e zauvek satrti, iskorenjeni i istrebljeni.

(Ps. 37.2,9,10,20,28,34,36-38)

U Bibliji se ognjeno jezero spominje dva puta:

1) pri drugom Hristovom dolasku, pre 1000 godina kada ?e biti istražni sud na nebu (Otk.19.19-21); 2) pri tre?em Hristovom dolasku, 1000 godina posle drugog Hristovog dolaska (Otk. 20.7-10). Isto tako se spominju dva "dana gneva":

2) pri drugom Hristovom dolasku, prva smrt (Otk. 19.17-21); 2) pri tre?em Hristovom dolasku, druga smrt, izvršenje ve?ne presude (Otk. 20.9,10). Tako?e, Bog kaže da ?e bezbožnici "zaspati ve?nim snom i ne?e se probuditi (Jeremija 51.57)". To zna?i da je i druga smrt upore?ena sa snom, što zna?i da ljudi koji budu osu?eni na ve?nu smrt ne?e biti mu?eni, nego ?e biti u nesvesnom stanju sli?nom snu, koje je ?e trajati ve?no. Druga smrt je ve?no nepostojanje, smrt iz koje nema vaskrsenja.

Volio bih kad bi se neko me?u vama ovdje prisutnim našao da me ispravi ako griješim! Smatram da rije? Božiju može prou?avati svako ko želi i da je Bog taj koji ?e školovati svakog po na osob ako njegova li?na osobnost želi da zna istinu o Bogu. Niti ijedna zemaljska škola i fakultet nemože pružiti prosvjetljenje i spoznaju Boga do Otac naš sam. S toga svi savjeti kako nebih trebao ?itati bibliju su uzaludni. Iste i dan danas dobivam od svojih sveštenika i brane mi da ?itam Bibliju. Ne prirpadam niti ijednoj protestantskoj ili nekoj drugoj vjerskoj organizaciji niti sam ovdje s namjerom kako bih potkopavao bilo koga. jednostavan sam grešnik koji je sluga Božiji i koji se moli Bogu za pomo?. Jedini Isus Hrist je moja vodilja i moj Otac. Jedino Njega priznajem za posrednika izme?u Boga i ljudi po rije?i Njegovoj!

Sve vas pozdravljam i ostavljam u miru Božijem sa blagoslovima Isusa Hrista!

[w.a.mozart]

ne zameri...ali biću radoznao...ako nisi protestant ..koji to sveštenici brane da se čita biblija...koje veroispovesti su ti sveštenici....

svako ti dobro od Gospoda

[Искушеник]

ДУША (грч. ψυχή, јев. nefeš), општесловенска реч која има исти корен као и реч дух; у најширем смислу (и по библијском схватању), душа представља унутрашњег човека, који је удахнут телу, израз који се среће у Библији још пре стварања човека (1 Мој 1,20); у ужем смислу, она даје живот телу, њом се човек разликује од других Божијих створења на нивоу елементарне природе (душа природна); душа, заједно са телом је оно што човека чини човеком, слободним, непоновљивим и бесмртним.

- Душа у Хришћанству

У Хришћанству, израз душа је поливалентан (сваки пут ваља ослушнути контекст, да би се разумео тачан смисао те речи). Св. Павле разликује душу као индивидуални живот од општег живота (Рим 11,3; Флп 2,30); затим, душу као субјект живота (Рим 2,9; 1 Кор 15,45); душу од тела (2 Кор 1,23; Еф 6,6) и, најзад, душу од духа (1 Сол 5,23). Ова последња разлика, која дубоко дели душу од духа, састоји се у следећем: душа има живот, али му није извор. Извор живота је Бог, по своме Духу (Пост 2,7). Хришћанство учи да је душа нетелесна, непросторна и неуништива, и према том учењу, Црква је изградила своју есхатологију и сотириологију. Душа је створена вољом Божијом, заједно са телом, на начин који је само Богу познат, тако да главни субјект душе остаје загонетан, необјашњив и неизрецив.

Све што постоји спознаје се чулима, или се поима умом. Пошто душа не потпада под област чула (нема чулна својства), може се досећи само умом, и будући да је непозната, не спознаје се сама по себи, него управо из својих пројава. Суштаство душе се огледа у способности примања стања која су супротна једна другим - у њој се могу видети праведност и неправедност, храброст и плашљивост, целомудреност и неуздржаност, итд. За душу кажемо да је бестелесна (храни се речју и мислима), проста (није састављена из делова), бесмртна (има свој почетак али не и крај), умна/разумна (способност расуђивања).

Биолошка смрт човека представља процес при коме душа напушта тело. Будући да тиме тело остаје без свог покретача, постаје непокретно, без животног даха, без живота, и претвара се у прах из кога је и састављено. Изласком из тела, душа не престаје да постоји. Пут душе изван тела, после биолошке смрти, временски је подељен на трећине, деветине и четрдесетине, онако како је то Анђео Господњи открио Св. Макарију Великом. То је веома опширна тематика чији садржај превазилази просторне могућности ове странице. За даље проучавање, препоручујемо интернет издање књиге јеромонаха Серафима Роуза: Душа после смрти

- О природи и стварању душе

Св. Василије Велики појашњава разлику између настанка тела и душе: "Бог је створио унутрашњег, а обликовао спољашњег човека. Обликовање је погодно за глину, а стварање за оно што је по образу Божијем. Према томе, тело је било обликовано, али је душа створена." (О човековом пореклу 2,4)

Св. Јован Златоусти објашњава сам процес стварања човека: "И Господ Бог сазда човека од праха земаљског, и удахну у његове ноздрве (у његово лице) дах животни. Мојсеј користи овај груби начин изражавања јер се обраћа људима који нису били у стању да га другачије слушају, како смо ми у стању да учинимо, али и зато да би нам показао да је љубави Божијој према човеку било угодно да то вештаство, начињено од земље, постане причасник словесне природе душе, чијим се посредством ово живо биће показало као изванредно и савршено. И удахну у његове ноздрве (у његово лице) дах животни, односно удахнуће је створеном од земље пренело дах живота и тако је саздана природа душе, тако да Мојсеј додаје: и поста човек душа жива, то јест да је оно, што је створено од праха, примивши удахнуће, дах живота, постало душа жива. Шта значи душа жива? Душа делатна, која има телесне удове као оруђа свог делања, потчињена његовој вољи." (Омилије на Књигу Постања 12,5)

Св. Григорије Богослов говори о човековој узвишеној природи, будући да најузвишенији део те природе не потиче од земље него од Бога: "Душа је дах Божији и, будући да је небеска, она трпи зато што је помешана са прашином. То је светлост затворена у пећини, али још увек божанствена и неугасива.." (Омилија 7, О души)

Овакви изрази, међутим, не би требало да нас воде ка погрешном закључку да је душа сама по себи божанствена или део Бога. Св. Јован Златоусти о томе пише: "Неки неразумници, заведени својим сопственим умовањем, ни о чему не размишљајући на богодоличан начин и не обраћајући пажњу на прилагођавање израза (Светог Писма), усуђују се да кажу да је душа проистекла из суштине Божије. О, махнитости! О, безумља! Колико је само путева пропасти ђаво отворио онима, који хоће да му служе! Према томе, кад чујеш да Бог удахну у његово лице дах животни, ти разуми да, као што је створио бесплотне силе, исто тако Му је било угодно да човеково тело, саздано од праха, има разумну душу, способну да користи телесне удове." (Омилије на Књигу Постања 13,2)

Св. Јован Дамаскин учи: "Од земље је Он обликовао његово тело а Својим сопственим дахом дао му је словесну и умну душу, за коју смо рекли да је божански образ.. тело и душа створени су истовремено – не једно пре а друго после.." (Тачно изложење Православне вере 2,12)

Св. Григорије Ниски исцрпније се бави овом темом: "Други, напротив, излажући поредак у стварању човека, о чему сведочи Мојсеј, кажу да је временски душа настала после тела, будући да је Бог најпре узео прах земаљски, па тек онда Својим дахом оживео биће које је начинио: овом тврдњом доказују да је тело племенитије од душе и да је оно што је пре створено племенитије од онога што је затим уливено у њега... Исто тако, нисмо склони да своје учење започнемо од стварања човека као глинене фигуре и да кажемо да је душа настала ради ње, јер би се у том случају сигурно показало да је умна природа мање драгоцена од глинене фигуре. Међутим, како је човек јединствен, биће које се састоји од душе и тела, ми претпостављамо да је и почетак њиховог постојања јединствен, заједнички за оба дела, тако да он у себи самом не може да пронађе оно што је претходило и оно што је уследило, као да су временски најпре настали телесни удови а да је остало касније додато... Будући да се, према апостолском учењу, наша природа сматра двојаком, начињеном од видљивог и скривеног човека, у случају да је један претходио а други следио за њим, Његова сила која нас је створила показала би се на неки начин као несавршена и недовољна да одједном изврши целокупно дело и да је морала да га подели и да се најпре бави једном, а затим другом половином." (О стварању човека, 28–29)

Св. Максим Исповедник даје дефиницију душе: Душа је "суштина бестелесна, разумна, која обитава у телу, саузрок живота." (Миње ПГ, том 91, кол. 353–361)

- О бесмртности душе

Св. Јован Дамаскин: "Душа је суштина жива, проста, бестелесна, бесмртна, служи се органским телом... променљива с обзиром на вољу, јер је створена. Све је то душа по природи добила од благодати Створитеља, од које благодати је добила и биће и нарочиту врсту природе." (Тачно изложење Православне вере 11,12)

Св. Кирило Јерусалимски: "Душа је прекрасно саздање Божје, боголико слободно, бесмртно, нетрулежно, по благодати Божјој; тело је оружје душе, нека врста одеће и покривача душе." (Катихезе IV, 18 и 23)

Св. Иринеј Лионски: "Дајући живот телу, сама душа не престаје живети." (Против јереси 11,4)

Св. Атанасије Велики: "Тело је као харфа, на којој душа, разумна и бесмртна свира као музичар... Јер душа се не подвргава смрти, него умире тело, услед раздвајања душе од њега... Приводећи себе у покрет, она (душа) ће по неопходности живети и по смрти тела..." (Против варвара 32,33)

Св. Григорије Богослов: "Јер, ако, по њиховим речима, оно што има крај, има и почетак, онда оно што нема крај, свакако нема ни почетак. Шта онда рећи о души или о ангелској природи? Ако имају почетак, имаће и крај. А ако немају крај, онда, као што се види из њиховог тврђења, нису имали ни почетак. Но оне (душа и Ангелска природа) имају почетак, али немају крај. Дакле, нетачна је њихова тврдња да оно што има крај, има и почетак." (29. беседа, 13)

Св. Јустин Ћелијски: "Друга реалност, највећа после Бога, јесте човек, његова бесмртна душа, његова личност. Кад је Бог прва реалност, онда је бесмртност душе друга реалност. Бесмртност душе је логична и природна као и постојање Бога. За словенског пророка Достојевског, бесмртност душе је главни извор свих непролазних вредности људских." (Достојевски - свечовек)

Потврду вере о бесмртности душе налазимо и код многих других Светих Отаца. набројимо само неке:

   * Св. Јован Златоусти (Беседа на Посланицу Римљанима 13,2)

   * Св. Григорије Ниски (Велика катихеза VIII,8)

   * Св. Макарије Велики (Омилија 1,7)

   * Св. Максим Исповедник (Посланица Јовану Презвитеру - О томе да и после смрти душа има  умно делање и не губи никакву природну моћ, П.Г. 91,429; 91,377)

- Душа у философији

О појму душе, философи су заузимали у основи три различита става: једни на душу гледају као на посебно, од тела различито и независно биће, које има сопствене услове опстанка (супстанцијалне теорије); други, пак, сматрају да је душа израз за силу која оживљава и покреће тело (динамичке теорије), док трећи бране став да су душа и тело два модуса истог исконског јединства (теорије идентитета). Насупрот тим теоријама постоје материјалистичке теорије, које поричу постојање душе.

Античка

   * Талес (640-548), из најстарије античке философске школе (Милетске школе), разликујући душу од тела, учио је о души као о префињеној материји.

   * Анаксимен (588-525), такоће познати милетски философ, каже да је основни принцип свега (космичка праматерија) ваздух (дах), па и душа није друго него ваздух (дах).

   * Демокрит (460-370), представник атомистичке школе, не удаљава се од основног става атомистике и учи (попут Талеса) да је душа састављена од ситних и врло покретних атома ватре, да се сама креће и покреће све друго.

   * Платон (428-348), мисли да је душа нешто што само себе креће; она је постојала и пре свога спајања с телом (преегзистенција); она је бесмртна зато што је идеја (вечна идеја) живота, живот сам по себи, принцип живота и кретања. Због тога што је Платон сматрао да је душа бесмртна, многи у незнању оптужују Црквено учење о бесмртности душе, не разумевајући суштинуску разлику између два учења.

   * Аристотел (384-322), каже да се душа односи према телу као облик према материји; она је сама непокретна (то Аристотел наглашава насупрот Платону), али она је живом телу узрок, почетак и његов циљ (ентелехија).

Стоичка

Стоици објашњавају природу претежно материјалистички, па је и душа за њих материјална, у суштини идентична са телом.

   * Рене Декарт (1596-1650), потпуно раскида везу измећу душе и тела, прогласивши их потпуно различитим и мећусобно независним супстанцијама.

   * Б. Спиноза (1632-1677), насупрот томе мисли да су душа и тело у суштини једно исто биће; они су само модификације два атрибута природе - атрибута просторности и атрибута мишљења.

   * Лајбниц (1646-1716), у свом монадолошком систему пише да је душа једна од монада (монаде су вечни, нематеријални атоми; психичка бића), тј. монада душе је централна монада, која се одликује свешћу.

   * Кант (1724-1804), философира да је душа мисаона супстанција и принцип живота у телу (регулативна идеја која емпиријској психологији ставља проблем јединства свих духовних појава).

   * Хегел (1770-1831), у свом свеобухватном идеалистичком систему поставља душу само као једну фазу у развоју субјективног духа, а тело је само спољашње остварење душе.

   * Шопенхауер (1788-1860), мисли да је душа састављена од две компоненте - од воље (суштине свега) и интелекта.

У материјалистичкој философији (Дидро, Холбах, Леметри) душа је резултат дуге еволуције, која се огледа у "високо организованој материји" и пропада заједно са смрћу тела. Од друге половине XIX века, јављају се значајне промене у философском гледању на појам душе (нова научна сазнања потпуно су оборила супстанцијални појам душе).

http://www.pravoslavlje.net/index.php?title=%D0%94%D1%83%D1%88%D0%B0

[Милан Меденица :)]

занимљиво је да се бесмртност душе везује искључиво за благодат, која се даје али и узима. јер ако тело Бог даје као благодат, које касније узима, шта га спречава да узме благодат бесмртности душе?

ако је душа везивно ткиво духа и тела, пошто је тело смртно, душа смртна (бесмртна по благодати), какав је дух који се враћа Богу?

[SIPA]

????????? ?? ?? ?? ?????????? ???? ?????? ????????? ?? ????????, ???? ?? ???? ??? ? ?????. ??? ??? ???? ??? ???? ??? ????????, ???? ??????? ?????, ??? ?? ???????? ?? ???? ???????? ??????????? ?????

??? ?? ???? ??????? ????? ???? ? ????, ????? ?? ???? ??????, ???? ?????? (???????? ?? ?????????), ????? ?? ??? ???? ?? ????? ?????

Što se ti?e prvog pitanja prema Bibliji odgovor bi bio ništa, jer Bog to i ?ini.

Drugo duša nije veza izme?u duha i tijela po Bibliji. Ve? je sklop života. Tijelo i duh životni su sklop elemenata koji sa?injavaju dušu, a tijelo bez duha životnog kog Bog udahnu dahom je bezvrijedno, obi?an prah zemaljski:

1. Mojsijeva 2,7

A stvori Gospod Bog ?ovjeka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni; i posta ?ovjek duša živa.

Dakle postala je duša živom ?ovjek je duša a Bog je nazva i na?ini živom!

A tre?e kao što sam ve? objasnio u romanu koji sam objavio duša se u obliku energije vra?a Bogu! I nema mogu?nosti rasu?ivanja niti ikakve životne funkcionalnosti, mrtva je ali postojana kod Boga!

Tako Biblija svjedo?i!

Pozdrav!