Дејвид Лемајр: КЈУБРИК, УБИЦА ЛАЖИ

[александар живаљев]

Кјубрик, убица лажи

31.12.2016

 

Дејвид Лемајр

Човечанство ће себе уништити. Сутра, наредне године, некада за пар деценија, људи ће следити своје вође преко литица и утонути у заборав. Сви то осећамо, али, као по калупу прављене вође, истину непрестано сакривају. Свега овог смо свеснији у опасним временима и током криза или нас о томе уче они који говоре истину, довољно храбри појединци који откривају лажи друштва.

Међу људима који иду около и говоре истину су активисти, новинари, романописци, песници, музичари, и, холивудски редитељи, мада врло ретко. Један од тих ретких филмаџија из холивудске стерилне индустрије лажи је покојни, велики Стенли Кјубрик, чији најбољи филмови разобличују фину мрежу митова, превара, лажи којима су окружене наше ратне вође и ратови које они уреде. Између 1957. и 1987. године, у време Хладног рата, Стенли Кјубрик је направио четири невероватна анти-ратна филма. Ти филмови (Путеви славе, Др. Стрејнџлов, Фул метал џекет и – веровали или не – 2001: Одисеју у свемиру), као ниједан у филмском историји, откривају похлепу, нагоне за убијањем и потпуно лудило политичког и војног вођства у 20. веку.

Оно што ове филмове чини посебно једиственима су ти потписи и лако разумљиве технике које одређују Кјубриков филмски стил и његову цивилизацијску улогу чине безграничном. Те технике укључују поремећене и нељудске крупне планове; бесконачне, или можда, кадрове који делују као бесконачни, проширени снимци; и, намерно упарена, паралелна сцена. Кјубрик у свим анти-ратним ремек делима користи ове три технике, а то што их је користио пре пола века током Хладног рата, је отрежњујуће данас, током Новог хладног рата, као и тада, давно.

Први техника, коју Стенли Кјубрик користи да постави огољене криминалне, или чак психотичне и, суштински, ванземаљске особине наших лидера је поремећени крупни план. Као  његов уобичајени колега, овом техником се уоквирује глава и лице субјекта. Наводно, то открива карактер, али ништа у стварности не гарантује тако нешто. Крупни план се може користити за било коју сврху, што показују и шљаштећи сентиментални крупни планови, коришћени да се придобије сажаљење за јадне жртве званичних непријатеља. Кјубрик, међутим, говори истину.

У Путевима славе, он открива колико је Генерал Брулар жедан моћи, а у Др. Стрејнџлову открива фанатичност Џека Трбосека из његових стакластих очију. Овај командант пука наређује да Б-52, наоружани термонуклеарним оружјем, бомбардују Русију, из освете јер су му украли мушкост флуоризацијом воде. У Фул метал џекету открива психозу Леонарда Лоренса. Овај последњи је најпознатији Кјубриков поремећени крупни план – са Лоренсом, мало измештеним из фокуса, чији поглед сева испод обрва, као слика кољача из хорора – али, није то најмоћније.

Најекстремнији и  крајње  дубоки пример поремећеног крупног плана се појављује на крају Одисеје у свемиру: 2001. У средишту овог снимка је, неформално названо 'Звездано дете'. Фетус Звезданог детета сабласно сија из утробе, иде полако у лево, док се у позадини чује крај симфоније Рихарда Штрауса, Тако је говорио Заратустра. Штраусова музика, и Ничеов трактат који је инспирисао Штрауса, говоре публици све што треба да зна: Звезда Дете је übermensch које је Ниче предвидео, свемогуће и потпуно безосећајно за људске интересе и усмерено на циљеве који су изван моћи разума човечанства. Даље, ту је и жеђ за моћи и крвожедност, тајновитост и неодговорност (вредности блиске разумевању човека-животиње), који су довели до појаве Звезданог детета. У будаластом покушају да дођу до оружја ванземаљских технологија помоћу којег би ривали Хладног рата изашли из ћорсокака, Американци из Одисеје у свемиру: 2001 су изгубљени, а са њима и читаво човечанство.

Ево и правог значења тих нељудских, али и поремећених крупних планова Кјубрикових људских карактера: човечанство ће, у једном тренутку да се погуби и биће уништено.

Друга техника, коју Стенли Кјубрик користи како би представио унутрашњу природу митова и честитке које сâми себи дају ратне вође за лажи о рату и о човечанству уопште, је бескарајно продужени кадар. Обично кадар у филму траје између пет и петнаест секунди; продужени кадар траје дуже, можда као читава сцена, више минута. Ово продужавање кадра руши очекивања публике, изазива нелагодност и тера гледаоца да напусте претпоставке и гребе до смисла, да буде критички мислилац и да, коначно, стигне до горких истина.  цлав за смислом, да буду критични мислиоци, и коначно стигне до Кјубрикових горких истина.

Ово се појављује у сва четири анти-ратна филма великог редитеља. Има дугих сцена у Фул метал џекету када се Леонард Лоренс претвара у чудовиште, а у Др Стрејџлову има бескарјних телефонских разговора између председника Меркина Мафлија и совјетског Премијера. У Путевима славе, има продужених кадрова генерала Мироа и пуковника Дакса који су у агонији и долазе до бруталног откровења, као контраст  војницима који напредују ка непријатељу, и сопственом погубљењу. У Одисеји у свемиру:2001, сцена када Хејвуд Флојд путује у америчку базу на Месецу, је ремек-дело. Сврха ове сцене није да представи америчку предност на Месецу, где је управо откривена ванземаљска технологија. Њена сврха је да се Одисеја у свемиру: 2001 препозна и представи као анти-ратни филм.

Међународна космичка станица, уз смирујућу и пријатну музику Јохана Штрауса, На лепом плавом Дунаву, игра валцер кроз празнину. У даљим сценама ово место се потврђује као место напетости, интрига и обмана (Хладног рата, упркос неутралним тврдњама науке). Флојдов углађени и изричито војнички владин шатл и четири орбиталне платформе е за нуклеарно оружје се спајају са станицом, у овом плесу смрти далеко изнад Земље. На свакој од четири платформе су заставе ривала из Хладног рата. Свака носи више нуклеарних бојевих глава, прецизно навођених (филм је познат и због тога што је блиско сарађивао са НАСА, како би се боље предвиделе технологије 21. века), које садрже довољно разорну моћ да униште цео регион. Недостатак слике може узнемирити публику више него трофеји због напредне науке, који су, у ствари, ништа више него обична тољага за грубо батинање и премлаћивање непријатеља.

И, последња техника коју Кјубрик употребљава – намерно упаривање сцена - како би се људи просвестили у вези са лудилом њихових вођа, посебно оних са прстом на црвеном дугмету за нуклеарно оружје. У филмовима су сцене често упарене (то је оно што је паралелена монтажа),  али Кјубрик је сцене су спојене и упарене из посебних разлога. Он појачава контраст и поређења различитих парова сцена, да нагласи своје открића. Паралелне сцене пре и после 'ћебовања' у Фул Метал Џекету показују како се Леонард Лоренс претвара у психопату. У Путевима славе,  суђење и сцене из кафане показују немилосрдност вођа у поређењу са обичним војницима, а други сцена је још и једна од најдирљивијих у историји филма.

Наизглед пар удаљених сцена у Одисеји у свемиру: 2001, ипак, носи невероватну тематску тежину у филму. Ради се о сценама након трансформацијa, прва је са древним хоминидом (Moonwatcher), друга са Звезданим дететом (раније астронаут Дејвид Боуман). У роману Одисеја у свемиру: 2001, јасно се каже да је монолит изменио Дејвида Боумана и он не осећа грижу савести при помисли да детонира нуклеарно оружје и заврши са човечанством. Његов циљ је да буде Сентинел (The Sentinel, према наслову кратке приче Артура С. Кларка, која је била почетна основа за Кјубриков филм) и спречи људе да оспоре веома загонетне ванземаљце у филму. Како Кларк сâм каже, једног дана ће човечанство срести своје "господаре међу звездама".

Исто тако, пошто су претка модерног човека (Moonwatcher) ти исти ванземаљци ментално преповезали пре око четири милиона година, он не осећа грижу савести због истребљења својих човеколиких противника и приводи крају историју његове бивше врсте. Шта год да је био пре, после сусрета са монолитом, предак модерног човека (Moonwatcher) постаје Australopithecus afarensis, човек који користи алат и једе месо. Како Кларк каже, а Кјубрик приказује, он се појављује као "мајстор свог света" (исто тако функционише Звездано дете).

Кјубрикова неизмерно застрашујућа порука је: човечанство се може потпуно изменити. Може постати монструозно.

Звездано дете је за публику нека врста зла, али након размишљања, публика мора да призна да - барем другим хоминидима који спороверешавају без убиства - Moonwatcher је ванземаљац колико и Звездано дете. А ако је Moonwatcher такав, онда мора бити да је човек 20. и 21. века исто толико ванземаљац својим ближњима.

Користећи технике поремећеног или нељудског крупног плана умешно и моћно, уз бескрајно продужене кадрове и намерно упарене сцене, Стенли Кјубрик отвара очи друштву и чини да оно види да су мисли његових вођа хладне и смртоносне као и мисли Генерала Брулара, Пуковника Џека Д. Трбосека, генерали који надгледају препород Леонарда Лоренса као убице и ванземаљци који покрећу апотеозу Дејвида Боумана тако да он постаје Звездано дете. За промене модерног човека није неопходан црни монолит, само пљачке, моћ и високи положаји. Сви разумемо да ове ствари утичу на људе. Када их једном стекну, вође више не могу без њих. Осим тога, они ризикују на сумануте начине како би их сачували, или чак повећали. Ови ризици се множе, док на крају нешто не крене наопако, нека мала ствар, а човечанство се стропошта и уништи. Обични грађани не могу да верују вођама да ће са њима бити безбедни; опет, лидери су ледени и удаљавају се од знања и свести. Наша једина сигурност лежи у суочавању са реалношћу, како је представљају пророци као што је велики режисер Стенли Кјубрик, а потом и у отвореном и преданом отпору.

http://katehon.com/sr/article/kjubrik-ubica-lazhi