Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'лажи'.
Found 11 results
-
Виртуелно пријатељство је пуно лажи и стога није истинито
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
Аутор: Г. Пападимитракопулос Како год да погледамо, виртуелно пријатељство има и ову страну, која је чак једна од најкарактеристичнијих и коју вреди истражити... * * * Неко пише на једном сајту: „Чак и ако нађете људе са заједничким интересима, а још више сличних личности и начина размишљања, можете ли им веровати?“ А један студент је написао на Фејсбуку: „Да, желим да ти верујем... Али ко си ти коме ћу 'веровати'? Шта ја знам о теби да бих могао да ти отворим своје срце? А ако то урадим, да ли ћу рећи истину, или ћу рећи оно што мислим да је најимпресивније, да бих угодио теби или себи? И ово је уобичајена појава!” Јер, онлајн пријатељства су пуна лажи. Увек се покрећу, одржавају и бришу лажима. А обележје правог пријатељства је искреност у свему, истина. У супротном, може настати, али ће се врло брзо завршити. Каква разлика! * * * У ствари, у онлајн пријатељствима, пре свега из разлога сигурности и опреза, нико никада не открива њихове све детаље. Човек увек има на уму да се заправо отвара светској јавности са свиме што то подразумева, па треба предузети мере предострожности. А која је прва мера? Никада не откривајте своје личне податке! Онда друга особа, тобожњи пријатељ, онај који нема добре намере, онај који циља на нешто друго, никада не открива себе, ни своје намере, ни свој карактер, већ игра другу улогу - ону која је неопходна да вас шармира, одушеви и зароби. Мислите да разговарате са овцом, а заправо имате посла са вуком који је спреман да вас поједе! Цео овај зачарани круг ствара сама природа медија – интернет и његов виртуелни свет! Он је тај који се заснива на анонимности. Онај који ју је чак култивисао као услов за коришћење. И из те анонимности произлази све. Све опасности и претње. Све преваре и сви злочини. Наше друго ја које представљамо. Особа каква се претварамо да јесмо! Неко је написао ове дивне ствари на сајту: „Не могу да објасним како је 90 одсто корисника интернета које познајем - озбиљно, образовано, идеолошки настројено, мислеће, лепо карактером, узорно (по свему што пишу), а када ходам улицама, видим да су сви у потпуном расулу!' Заиста, како је лажно виртуелно друштво! * * * Према истраживању једне европске мреже на 25.000 младих људи у ЕУ, скоро половина њих (45 одсто) у приватним разговорима разговара о другим темама. Према истраживачима, ово показује да онлајн комуникација чини тинејџере мање анксиозним од комуникације лицем у лице. То им омогућава њихова анонимност. Јер, њихови саговорници их не виде када поцрвене. Међутим, нико не зна да ли је оно што откривају кроз своју анонимност оно у шта заиста верују или у шта кажу да верују из различитих разлога. Друга студија, коју је спровео један државни универзитет у САД показује да је много лакше лагати у СМС порукама него када је друга особа испред вас! У сваком случају, оно што недостаје виртуелном свету, а самим тим и виртуелном пријатељству, свакако је искреност и истина. А оно што доминира је лицемерје и лаж! А ако чак ни у стварном пријатељству не знате пуну дубину карактера и личности друге особе, како то можете знати у виртуелном? Да не помињем неке његове мрачне стране! Скривањем свог правог профила сигурно се не излажете непознатим људима, па ово препоручују сви стручњаци. Али, шта особа која поставља различите виртуелне профиле, чини да привуче пријатеље, што је уобичајена тактика? Ово ствара и оставља погрешан утисак. И да ли очекује да ће на овај начин стећи праве пријатеље? * * * Као одговор , Facebook каже да је направио паметне листе, аутоматизовани процес који категорише пријатеље у интересне групе. Посебан алгоритам процењује колико је сваки контакт важан и категорише их у блиске пријатеље, нежељене пријатеље итд. Групе се креирају аутоматски тако да корисник може да дели своја интересовања са онима које жели. Дакле, корисник сада има могућност да категорише своје пријатеље! То је нормално! Када постоје стотине или чак хиљаде пријатеља, њима је неопходно... сортирање! Али када се појавила ова потреба за неколико правих пријатеља? И шта од тога произлази? Да очигледно нема искрености, да су сумње свуда, да ти пријатељи никако нису прави, да тражимо оне праве, да нам недостају малобројни aли прави пријатељи и да на крају ми тражимо истину. Али, колико год да сортирамо са својим лажима и „лепим” профилом, они ће се увући у оне које ми изаберемо. Нећемо се решити проблема јер је лаж испреплетена са (електронским) медијумом... * * * Дакле, као што нам је свима потребна права храна, права одећа, прави домови и уопште реални услови живота, тако су нам свима потребна и права пријатељства. То је чиста истина. приредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор -
Протођакон др Дамјан С. Божић: Водостај наших лажи
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Земаљски живот човека подлеже различитим околностима и условима. Подложни смо радостима и разочарањима. Подвргнути смо процесу раста и старења. Понекад смо здрави, понекад болесни. Понекад се осећамо срећнима, понекад смо очајни и бесни. Понекад осећамо задовољство, понекад осећамо бол и умор. Како време тече човек се мења и пролази кроз безброј емотивно-духовних фаза. У том постепеном мењању изложен је сталном преображају. За нас хришћане, живот на земљи је тренутак. Моменат. Није савршен и никада неће бити. Савршен је само живот након живота јер смрт неће превладати. У Откривењу Светог Јована Богослова читамо: И Бог ће обрисати сваку сузу с њихових очију; неће бити више смрти, ни туге, ни плача. Неће бити више бола, јер су некадашње ствари прошле (Откр. 21, 4). Нажалост, убиства на јавним местима у Америци, али и широм земаљског шара, постају свакодневница. Пре неколико дана у граду Боулдер у држави Колорадо, двадесетједногодишњи Ахмад Алив усмртио је десет невиних људи. Међу жртвама овог крвавог пира нашао се и Невен Станишић, православни Србин родом из Босне и Херцеговине, који је као дете са родитељима избегао у Сједињене Америчке Државе. Надали су се безбеднијем и мирнијем животу. Невен је убијен док је вредно обављао своје задужење на послу. Био сам основац када сам први пут у животу видео лице упокојене особе, прадеде Милана. Потресао сам се иако тада нисам ни знао шта значи бити потресен. Са прадедом сам разменио неколико тренутака и провео можда два летња распуста у његовој близини. Био сам дете, а он старац од деведесет и коју годину. И онда је нестао. Сећам се да је на сахрани било много људи. Из прикрајка мајчиног загрљаја посматрао сам његово лице које је надилазило странице дрвеног сандука. Требало ми је много времена да се ухватим у коштац са чињеницом да га више нема или пак са чињеницом да сам први пут у животу видео беживотно тело особе која је много значила члановима моје породице. Нема ништа теже и емотивније од смрти ближњега. Суочавање са смрћу вољене особе је једно од најтежих животних искустава и сасвим је природно да се човек плаши умирања. Након упокојења ближњег, кроз главу нам пролазе разне мисли, осећања, кривице и сећања. Затим размишљамо о последњим сусретима, разговорима и дружењу са вољеном особом, док наша сећања и успомене бивају испуњени лепим али и болним колекцијама фотографија сећања која (полако) бледе... Док туга кључа, а водостај лажи и оправдања расте, наша спремност да се ухватимо у коштац са датим стањем полако обамире. Смрт је тема коју углавном избегавамо, ако је икако могуће. Смрт нас шокира, смрт нас плаши и оптерећује. Међутим, смрт ближњих тера нас да се суочимо са реалношћу да ћемо сви ми једног дана привести крају своје овоземаљско постојање и, ако смо верујући, изаћи Богу на истину. Они пак који не верују имају другачији однос. Свештеник Жељко Јовановић, који ради као медицински техничар на једном ковид одељењу у Београду, говорио ми је да болест примири човека. Причају му о свему, али највише о својим страховима. Највећи страх им је смрт. Плаше се Божјег суда чак и они који не верују. Мало ко од њих тугује зато што оставља овоземаљска блага. Само им је битно да се исповеде и да им деца буду добро. Када се суоче са смрћу, каже отац Жељко, не мисле више о себи и не тугују толико за овим животом, али дођу до сазнања да су трчали странпутицом. Једна особа му је рекла да је живела као да има два живота. Један да троши да стекне нешто, а други да ужива у својим плодовима и док се окренуо живот му је прошао… У Светом Писму има доста (о)помена о смрти. За мене, још из богословских дана, најшокантнија смрт описана је у Делима светих апостола (5, 1–11). Наиме, усред успешног развијања ране хришћанске цркве и проповеди Светих апостола, описана је мистериозна смрт хришћана, брачног пара Ананије и Сапфире. Они су продали део свог имања, без да су апостоли од њих тако нешто очекивали. Желели су да други о њима мисле да су бољи него што јесу. Земљу су продали за једну цену, а апостолима рекли другу… Колико год овај случај Ананије и Сапфире изгледао бруталан, јер задобише смрт само због једне лажи, не можемо ући у Божје мотиве. Очигледно у овом примеру видимо више од једне непријемчивости. Видимо трагедију брака као таквог, изолованог од света других. Заједницу која се противи Заједници. Лаж овде носи велику цену (Никола Ђоловић). Све у животу може да се избегне, осим смрти. Пре или касније људском животу дође крај. Питање је увек исто, а гласи како се изборити са страхом од смрти? Најбоља одбрана од тога страха, говорио је Владета Јеротић, јесте вера, али и стално неговање вере, тог вечитог архетипа homo religiosusa присутног код свих људи. За православне хришћане и хришћане уопште, тај архетип оличен је у смрти и васкрсењу Господа Исуса Христа. Када мислимо о крају овоземаљског живота, размишљамо о губитку вољене особе али и сопственог живота. Смрт је тежак губитак, али најбоља одбрана, тј. одговор на смрт (за нас хришћане), одакле црпимо личну веру која је брана и утеха, забележено је у Светом Писму. У посланици Светог апостола Павла Филипљанима стоји записано: Јер је мени живот Христос и смрт добитак (1, 21). Не заборавимо да Свети апостол Павлe pише као хришћанин и пише нама хришћанима. Он тиме указује да ако особа има однос са Христом, и када умре она добија благослов, смисао. Умрети значи добити. Испратити некога на вечни починак значи сусрести се са њиме. Нека свемогући Господ Спаситељ, Прволик, подари покој души архимандрита Јована, неуморног прегаоца на њиви Господњој. Вечан ти покој, оче Јоване! Протођакон др Дамјан С. Божић, главни и одговорни уредник "Православља" *Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, бр. 1298, 15. април 2021. године Извор: Православље -
Не може бити компромиса између истине и лажи
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Масовно присуствовање сахранама, поготову знаменитих људи, обичај је Црногораца, који су остављали и најспрешније послове, када је требало ићи на „покајање“ и погреб. Историја не памти да се у Црној Гори икада десило да, када се упокоји неки владика наше Свете Цркве, ако не рачунамо вријеме богоборног комунизма и атеизма, у његовој сахрани са највећим страхопоштовањем, поред свештенства и народа, нијесу узели учешћа и највиши црногорски главари. Први пут се овог 2020-ог љета Господњег догодило да један од највиших државних главара, сам предсједник Републике Црне Горе, Мило Ђукановић, иако ничим није био спријечен, не дође да ода посљедњу почаст блаженопочившем митрополиту Амфилохију. Покушај да се овакав аморалан гест према једном од највећих архијереја наше Цркве, са којим се по службеној дужности често сретао и са којим је редовно комуницирао током свих тридесет година своје владавине, оправда ријечима да је СПЦ послао телеграм саучешћа те да је слање телеграма „довољна мјера његовог односа“ према покојнику, ружан је до крајности. И као што је својим недоласком на сахрану настојао да омаловажи блаженопочившег Митрополита и вјерујући народ, тако се на четрдесети дан од митрополитовог упокојења, предсједник Црне Горе грозничаво потрудио да нам се наруга и „почасти“ нас новим нападима. У интервјуу који је 8. децембра дао информативној агенцији „Бета“, он је Српску Цркву ставио на оптуженичку клупу у својеврсном телевизијском „велеиздајничком процесу“, у коме су он и његова „монтенегринска“ идеологија били уједно и тужилац и пресудитељ овој најстаријој и најдобротворнијој установи нашега народа. Српска Православна Црква оклеветана је и оптужена да, у само Милу Ђукановићу знаним „кључним националистичким документима којима се промовише идеја Велике Србије“, тобоже фигурира као „један од стубова таквог пројекта, задужена да промовише српски национални и вјерски идентитет на просторима изван Србије“ и да врши „агресивно посрбљавање Црне Горе и потирање њеног вјерског, државног и националног идентитета“. И да је, наводно, након укидања црногорске државне самосталности 1918. г, СПЦ превратнички замијенила тобожњу „аутокефалну Црногорску цркву“, која је, по убјеђењу незнавених, наводно била и остала „неупитна тековина“ сваке „црногорске државне независности“ и на чијој обнови предсједник од почетка стрпљиво ради, наилазећи на „агресивну опструкцију“ припадника наше Цркве. Наступајући са позиције некога ко је Српској Цркви апсолутистички великодушно „пружао шансе“ и, вели, показивао стрпљење и толеранцију према њеним „застрањењима“, предсједник Ђукановић је за нашу Свету Цркву бестидно изјавио да је извор „канцерогених утицаја у црногорском друштву“, будући да, са једне стране, одбија да се покори ћуди државе и „региструје, као и сви други“ на њеним шалтерима. Притом је М. Ђукановић чињеницу да је управо наша Црква као најстарија народна установа породила црногорску државу прогласио за „ноторну неистину“ оних који би, тобоже, да „врате Црну Гору у позицију средњовјековне теократске државе, заробљене догмама“. Са друге стране, овај острашћени ум, у суштини сам будући тако еклатантно заробљен и окован догмама комунистичког агитпропа, тај „канцерогени утицај“ види у тобожњем „узурпирању државне имовине“, тј. цркава, манастира и других црквених добара насталих и од добротвора народних наслијеђених до 1918. године, која су са државе тобоже преварно преписана на Цркву. У земљи Немањића, Црнојевића и Петровића који су најбоље што су имали, даривали својој Цркви, на узор читавом народу, вјековима, вјечна Добротворка свога народа клевеће се да је „опљачкала државу“, отимајући од ње сопствена богослужбена мјеста и монашка обиталишта и имања. И притом Ђукановић, под којим је Црна Гора фактички раскрчмила сву своју најврједнију имовину, без имало нелагоде изушћује да “живи за онај дан“, када ће лицу правде бити приведени сви они који су наводну Црквену узурпацију државних блага омогућили и спровели у дјело, изушћује то, Бога се не бојећи и људи не стидећи. У овом интервјуу посебно су отровне и бесрамне предсједникове инсинуације на рачун блаженопочившег митрополита Амфилохија, које би да представе како је он тобоже пристајао на икакав разговор о стварању неке лажне „аутокефалне Црногорске цркве“. Још док се на челу Митрополије налазио митрополит Данило Дајковић, када се већ размишљало о његовом насљеднику, кога су људи у Цркви видјели у личности тадашњег епископа банатског Амфилохија, УДБА је његов долазак у Црну Гору покушала да спријечи, знајући да њега не може инструментализовати за своје циљеве. У архиви Митрополије сачувани су записници који показују колики је притисак „служба“ вршила на старог митрополита да, како зна и умије, спријечи да на трон цетињских владика дође епископ Амфилохије. Знамо да је у више наврата долазио код старог митрополита тадашњи државни секретар за вјере Тадић, настојећи да утиче на Синод СПЦ, да за новог црногорског митрополита прихвати теолога из Р и м а, Мираша Дедеића, који је очигледно био пројектован од УДБЕ, али и од страних, Православљу непријатељских фактора, несумњиво на трагу Франческа Паловинетија, папског изасланика, који је још 1969. крећући у „борбу“ да се Црна Гора покатоличи, у свом познатом писму митрополиту Данилу објавио „рађање новог народа“. Премда нијесу успјели да код старог митрополита прогурају Мираша, удбаши су наставили свој нечасни посао – стварање неке нове Цркве за Паловинетијев „нови народ“. Звала се она Црногорска или само Православна, како је, како тврди, својевремено митрополиту Амфилохију предложио Ђукановић, са приземно-политикантске тачке гледишта таквих умова у суштини је свеједно, јер им је, било и остало битно само то да она не носи своје изворно име, којим се именује још од времена Немањића као „Српска Црква“, како свједоче и чувене Теодосијеве молитве Св. Сави из 13. вијека: „Словес Твојих ученије, Србска Црква украси се… „Србска великаја Црква са свештеними и са кнези људи и са васеми верними празнујуштими ва памет добрују пастиру и учитељу и веселешти се зовет…“ Притом, треба и овдје подсјетити и нагласити да именовање – „Српска“ у првом реду представља ознаку језика, освештаног светопедесетничког достојанства, на коме наша Света Црква богослужи и мисионари из покољења у покољење на многовјековним просторима свога дјеловања свима који тај језик разумију, без обзира на народност. Сада, када Митрополит о томе више није у прилици да свједочи, М. Ђукановић тврди како у једном незваничном разговору његов предлог да се наша Црква у Црној Гори одрекне свог изворног имена „није одбијен, није одбачен, нити потрвен“. У суштини, то може само да значи једно, да је од стране Митрополита та непристојна понуда дочекана са ћутањем, без одзива. Само онај ко не познаје нашег Митрополита, који је увијек, када би о нечему значајном расуђивао и одлучивао, говорио – „ јутро је паметније од вечери, хајде да се помолимо Богу и Светом Петру Цетињском“, само такав може помислити да је његово ћутање могло значити слагање са недоличним предлогом. Ћутање код митрополита није било знак одобравања, што не зна наш предсједник, јер га заправо никада није ни упознао. Такво ћутање митрополитово било је ћутање из мудрости а не из одобравања или неког страха. Није се он плашио да каже оно што мисли, него је ћутао да би онај који чује то ћутање схватио да је на погрешном путу и да погрешну ствар ради. Митрополит је посљедњи човјек који би прихватио да направи компромис око назива Цркве, и који би пристао да се наша Света помјесна Српска Православна Црква назове другачије него што се звала вјековима, још од времена Светога оца нашега Саве. За њега компромиса између: истине и лажи, добра и зла, правде и насиља, невиности и разврата, скотства и човјештва и, у крајњој линији, између Бога и ђавола, није могло бити. Свеколико митрополитово дјело, животно, књижевно и теолошко јесте чисто светосавско исповиједање Праве Вјере Христове. Зар би један толико уман теолог, исповједник и заточник вјере Светих Отаца могао да пристане да се око Цркве погађа и договара са човјеком некрштеним, слушајући његова често нецрквена и политиканска мудровања. Потоњи, већ сасвим беспризорни напади предсједника и људи из његовог кабинета и на преосвећеног владику будимљанско-никшићког Јоаникија, администратора Митрополије и члана Епископског савјета у Црној Гори, који су услиједили након поменутог интервјуа, представљају скандалозни континуитет Ђукановићевог односа према Православној Вјери у цјелини. Умјесто да кривца за овакву драстичну промјену у односима Цркве и државе тражи у себи, у томе што је, прекорачивши границе које одвајају државу од Цркве и ступивши у простор који му не припада, покушао да уређује Цркву по својој мјери, он не престаје да напада оне који стоје на путу његовим злим намјерама. Протојереј ставрофор Радомир Никчевић Архијерејски намјесник херцегновски и бивши секретар Митрополије црногорско-приморске Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Свештена обитељ манастира Михољска превлака данас је реаговала на текстове и хајку коју против њих води Антена М уз, како истичу, “саслужење својих шпијуна”. Оваква хајка, каже се у саопштењу, заснована је на лажи и мржњи, братоубилачком пориву и христоубилачкој свијести. Саопштење братије манастира Михољска превлака преносимо интегрално: Након серије гнусних лажи и клевета на рачун нашег манастира и духовног оца, по благослову игумана нашег манастира, желимо да обавијестимо сав народ о хајци која траје већ недјељама на нашу породицу и ову светињу. Наиме, особа која живи у бунгалову на манастирским имању, која обавља функцију доушника и шпијуна за Антену М, борави ту већ више од 20 година по допуштењу управе манастира, користећи наше просторије за живот притом не плаћајући никакву ренту или било коју врсту надокнаде за комуналије. Претходне недјеље ова особа, снимала је вјернике, који су долазили у нашу народну кухињу по помоћ у виду хране и пића, наводећи како се у нашем манастиру окупљају вјерници који не поштују привремене превентивне мјере издате од стране НКТ за сузбијање епидемије корона вируса и окупљају се ту ради провода и дружења. Ова особа је послала своје снимке новинарском уредништву које је брзином свјетлости било спремно да уједе и нападне. Након пријаве Управи полиције Тивта, полицијски службеници дошли су у наш манастир и направили увиђај у коме су и сами написали да нису нашли никакве неправилности нити кршење било којих од примењених превентивних мјера. Схвативши да се у нашем манастиру налази народна кухиња која помаже људима који немају услове за живот, од њих смо добили и ријечи хвале. Овим путем се захваљујемо полицији на професионалности. Овај напад од стране ове особе смо прећутали. Данас, након Свете литургије, која је служена на отвореном, са затвореном црквом, у којој није боравио чак ни игуман, вјерници који су дошли у наш манастир налазили су се у дворишту манастира, као и на паркингу, прописано поштујући мјере о дистанци, који су се по завршетку службе Божије одмах разишли. На служби је било присутно неколико шпијуна, вукова, одевених у јагњећу кожу, гледајући у Христа, спремни да му зарију нове клинце у руке и да га пљуну у Његово пречисто лице. Те особе направиле су фотографије о тобож присутности мноштва народа на служби. На срећу, ови шпијуни ни сами нису прочитали привремене превентивне мјере које су на снази, нити знају ишта о Цркви и нашој светој вери, па се и на фотографијама може видети како људи стоје на дистанци, мирно у молитви слушајући песме богослужења. Након одласка ових “часних” Црногораца и предака “достојних” православаца који су поранили да ударе на своје светиње, на мошти Светих Превлачких мученика, на Тело и Крв Христову, на ред је поново ступила иста особа са клеветама и змијским нападима на нашу светињу и породицу. Наиме, иста особа тврди како је наш игуман, архимандрит Бенедикт, њу вербално напао и вријеђао на националној основи, и пријетио да ће је истерати из бунгалова који је на манастирској земљи. Већина вас познаје нашег духовног оца Бенедикта и зна о каквом је човјеку ријеч. Стога, свака наша одбрана њега, била би непотребна, јер наш отац се по ријечима апостола Павла труди да – свима буде све. Али, пошто се помиње овако деликатна тема, као што је вријеђање на националној основи, дужни смо да кажемо да такве ријечи из уста нас и нашег духовног оца нијесу изашле никада, јер наше васпитање није такво, нити би се ми могли назвати монасима који следују примеру Отаца наших који нас уче да ми не познајемо Христа америчког, руског, француског, српског, црногорског, но да је за нас Христос све, биће надкозмичко. Самим тим, како бисмо могли говорити о вријеђању на националној основи? Нити је овој особи икада дошла пријетња да ћемо је избацити, чак, ми смо јој дозволили да борави у нашем бунгалову без икакве надокнаде! Такође, како не бисмо правили проблема полицији, ове недјеље нисмо чак ни дијелили храну гладнима! Овај дегутантни напад, у духу братоубилачког односа према Цркви Божијој, отелотворује се и у срцу ове особе, која након серије лажи, говори и о физичком нападу на њу, од стране вјерника који је био у манастиру. Након Свете литургије у нашем манастиру били су само монаси и особе запослене у манастиру. Напад о коме говори ова особа, потврђује само она, измишљајући како свакодневно трпи тортуру од стране нас такође окривљујући нас за смрт њеног супруга! Нека јој Бог опрости, јер све што се сакрива, једнога дана, пред Богом постаће јавно. Овим путем желимо да кажемо да наш манастир није место за умножавање зла, клевета и лажи, но мјесто свједочења Васкрсења, мјесто обновљења љубави, мјесто преображења душа, оздрављења тијела, мјесто на коме земља цијелива небо. Место Божије. Ми, нисмо достојни овога мјеста, нити живота у овој светињи са Светитељима који корачају манастиром, са Архангелима који стоје на капијама манастира, са Анђелима који лебде над острвом, али исто тако, ми нећемо дозволити да се наставе овакве лажи и напади на наш манастир. Оваква хајка, какву води Антена М, уз саслужење својих шпијуна, против нас, заснована је на лажи и на мржњи и братоубилачком пориву и на христоубилачкој свијести. Благослов Господњи нека дође на сву злонамерну децу Божију, која опет и опет заривају клинове у пречисте руке Христове, и избацују пљувачку на пресвето лице Његово. Манастир Михољска превлака Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
Откако је Христос утемељио Цркву, она је на мети напада. Нападали су је они који су вјеровали у мноштво богова, распињали је они за које је Христос само један од пророка, прогонили они који су човјека прогласили Богом… Историја се понавља. У времену које ће остати забиљежено као „Доба короне“ Цркви се спочитава друштвена неодговорност, иако смо овај Васкрс прославили скромније него икад, дајући тиме свој допринос у борби против вируса који је паралисао читаву планету. Ипак, ни то није било довољно да се Црква, њена мисија и њено свештенство оставе на миру. Прозивају нас лажни душебрижници, којима би, чини се, једино одговарало да Црква затвори врата свих храмова, да свештеници поскидају мантије и да коначно ово друштво, у духу старих парола, „раскрсти са религијом“. Схватајући уплашеност и неких наших вјерника, који страхују од већих окупљања, не схватамо оне који извориште ширења корона вируса смјештају у Путир, и који крајње злонамјерно дистрибуирају фотографије и видео снимке са Светих Литургија, желећи да гњев јавности запљусне Цркву, њене епископе и остало свештенство. Епископ Милутин се упокојио од посљедица корона вируса, један млади вјероучитељ такође; епископ Стефан је на болничком лијечењу, као и још неколико свештеника. То је доказ да смо и ми, свештеници, дио овог друштва, али нико није нити може доказати да је вирус пренешен баш на Светој Литургији, баш из Светог Путира. То ће заувијек остати тајна, коју су наши душебрижници већ „открили“, откривајући своју површност и злонамјерност, раскривајући себе пред свијетом. Смета им Црква, а не сметају тржни центри, трговине, банке, пуне улице… Они који нас нападају, споља или изнутра, суштински не разумију улогу Цркве у историји. Да појасним, крајње добронамјерно: Научници ће ускоро, вјерујем, направити вакцину која ће уклонити овај вирус из наших живота. Упркос тој чињеници, коју ће човјечанство дочекати са одушевљењем и олакшањем, човјек ће и даље остати смртно биће. Са короном или без ње, нама је умирати. У томе је суштина, а управо због те суштине ми не можемо, ни на трен, заборавити Онога чија смрт на Крсту и Васкрсење представљају темељ наше вјере, која је „основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих“ (Јевр. 1, 11). Због тога Црква Христова мора, може и хоће наставити литургијски и светотајински живот, јер нам је узалуд и хиљаду година живјети на Земљи ако не окусимо радост Невечерњег Дана. То ће разумјети само они који су допустили да им Христос, Својом љубављу, раздани тмину у којој живимо. Посрћући из гријеха у гријех, из понора у понор, из ништавила у ништавило, ставили смо човјека изнад Бога, похлепу изнад природе, грамзивост изнад љубави. Зато се немојмо чудити онима који би да посвјетовњаче Цркву Христову, да је лимитирају сопственим безумљем, остављајући уплашеног човјека на мети овосвјетских вјетрова лажи. Збуњени, уплашени и изманипулисани човјек нашег времена, треба да стане пред духовно огледало, да потражи у срцу изгубљеног Христа, да Му се поклони, да Га пригрили, молећи опроштај за сва лутања, падове и посрнућа, те да се сјети давно изречених ријечи Светог Павла: „Јер је мени живот Христос, а смрт добитак“ (Фил. 1, 21). Христос Васкрсе! Извор: Епархија бихаћко-петровачка
-
Владика Григорије: Побунити се против лажи и лицемјерја
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
У ауторском тексту “О лицемјерју” који је објавио на свом блогу (vladikagrigorije.info), Епископ диселдорфско-немачки Григорије истакао је да је “лицемјерје духовни кукавичлук”, те да “лажљива уста и лицемјеран живот сведоче људску помраченост” али и то да је “лицемјерје грех против истине и искрености и да се зато увек скрива иза лажи или полуистина”. Ауторски текст Владике Григорија преносимо у целости: Ниједан гријех није Христос силније изобличавао од лицемјерја, хипокризије (грч. – претварање, претворство, лицемјерство). Заиста, ниједан гријех тако очигледно не пројављује демонско посуновраћење човјекове личности, као што то чини лицемјерје. Док друга сагрешења потичу или од неког несвјесног покрета пале природе, или од зле навике, или од страсти које човјеком овладавају, лицемјерје је увијек свјесно, прорачунато пристајање на зло и на неки начин „предумишљај“ многих других зала која њиме започињу и њиме се крунишу. Лицемјерје је гријех против истине и искрености и зато се увијек скрива иза лажи или полуистина. Оно је гријех људи који живе и дјелају иза леђа других, хранећи се клеветама, оговарањима и подозрењима. Зато оговарачи и клеветници никада не говоре лицем у лице, јер лице човјека је – о томе смо већ говорили – увијек суд нама и суд над нама. „Чувајте се квасца фарисејскога, а то је лицемјерје“ (Лк. 12,1), говорио је Господ својим ученицима. Јер „то мало квасца све тијесто укисели.“ Човјек покретан лицемјерјем увијек се креће у мочварним и тамним дубинама људске природе, газећи тако достојанство и своје и других. Зато лицемјерје неријетко води ка најтежим гријесима. Лицемјеран човјек је неспособан и неспреман да своје лице, дакле – своје биће, пружи и окрене свецијело, безрезервно, ка лицу другог. Увијек прорачунато, увијек мјерено и „кројено“ према сопственој скривеној намјери, његово лице је – безлична маска. Зато је лицемјерје не само дволично већ, у својој удаљености од Онога у Чијој свјетлости видимо свјетлост, увијек помрачено, тамно и потпуно безлично. Дволичност, коначно, води у безизлазност, јер сам носилац те маске кад-тад ће морати себи да постави питање: ко је он уствари? Лицемјерје, без сумње, своју храну тражи на њивама лажи. Ава Доротеј, велики наставник духовног живота, говорио је да лаж није само и једино изговорена неистина, и да се, осим у ријечи, може лагати и мишљу, али и животом. Треба знати да ниједно зло, ниједна неистина, чак ни сам ђаво који је „отац лажи“, не могу преварити човјека уколико не узму лик врлине. И Апостол Павле говори у Светом Писму да се „и сам ђаво претвара у анђела свјетлости (2Кор. 11,14). Наш велики писац и мислилац Иво Андрић, човјек сложеног живота али свакако богатог искуства написао је: „Кад видиш овако човјека сувише сигурна у себе и у оно што каже, хитра и слатка на ријечи, који ти нуди што му не тражиш, одобрава што кажеш а остаје при ономе што је намислио, знај да је бестидник и бездушник, и клони га се колико можеш.“ Најочигледнија пројава лицемјерја, не само у ово наше вријеме већ и у сва времена, јесте људска склоност оговарању, тј. лажном свједочењу на ближње своје у њиховом одсуству. То тако очигледно одсуство љубави помрачује и трује не само оне који то (не)дјело творе, већ и оне који су пасивни слушаоци, који се ћутањем саглашавају и наслађују. И тада и тако страдају многи, и многи трпе штету. Ова очигледна помраченост израз је једне суштинске духовне неслободе, јер слобода је својство личности, дакле својство онога ко своје лице огледа у лицу другога, јасно и искрено. Бјежање од лица другога, тј. скривање од сопственог одраза на њему, пројављује велико духовно сиромаштво. Човјек који гази Лик Божији у ономе кога клевеће, увијек је човјек скучен и тјескобан, затворен у сопственом малом свијету самообмане; то је човјек за кога Апостол Павле са правом каже: „Вама није тијесно у нама, него вам је тијесно у срцима вашим“ (2Кор. 6,12). То је човјек тужан и злокобно мрачан; то је биће без радости. За онога ко лицемјерно живи други је увијек препрека, пријетња, опасност, а никада брат, никада саставни дио његовог бића, никада сапутник и сапатник на путу спасења. Такав у себи нема благодати Божије која нам даје живот, јер Бог је истина а лицемјерје је живот у лажи. Оно је духовни кукавичлук, који се скрива иза подозрења или ласкања. Оно је суштинско окретање леђа животу и одбијање да се живот прихвати као што јесте: сапостојање, сарадња, смирено свједочење Истине хођењем у свјетлости Лица Божијег а прије свега радост и нада на живот вјечни. Лицемјерје, као зла и злокобна наклоност душе, за своје најубојитије оружје има управо ријеч људску. Оно што би требало да је орган словесности, боголикости, посебности човјекове спрам све творевине, тако постаје орган и оруђе злобе, лукавства и сваке лажи. У Светом Писму стоји: „Ако неко у ријечи не гријеши, тај је савршен човјек, моћан је зауздати и све тијело“(Јак. 3,2). Заиста је језик „мала ватра, а како велике ствари запали“(Јак. 3,5). А још у старозавјетно вријеме, премудри цар Соломон је говорио: „Покривају непријатељство усне праве, а који износе оговарања најнеразумнији су. У многом причању нећеш избјећи гријех, а чувајући уста своја бићеш разуман“ (Прем. Сол. 10.гл.). Лажљива уста и живот лицемјеран огледало су унутрашње помрачености човјекове, јер уста увијек говоре „од сувишка срца.“ Такав човјек показује дубоку подвојеност и разореност своје личности. Не може се сопствени идентитет градити на поништењу тј. негирању личности другога, а нарочито не на прљању лица другог. Напротив, други је темељ на коме тај идентитет треба градити. Вријеме у коме живимо све отвореније пројављује очигледну девалвацију духовних и уопште животних вриједности. Све чешће постављају се пред нас циљеви који то нипошто не би смјели бити. Човјек је све навикнутији да живи сам, немајући притом свијест о томе да је такав живот – притајено лагано умирање. Дуго промовисани индивидуализам показује се као велики промашај, или као успјешно изведен пројекат пун туге која води у смрт. Потребно је оживјети и непрекидно оживљавати у себи свијест о томе да једино мјерило нашег живота, дјелања и свих наших односа треба да је Христос, Који је Пут, Истина и Живот. Побунити се против лажи у себи и око себе, и живјети и ходити у истини. Размислити о ријечима надахнутог јеванђелиста који говори: „Ако ли у свјетлости ходимо, као што је Он Сам у свјетлости, имамо заједницу једни са другима“ (Јн. 1,6-7). Једино тако, не заборављајући ову небопарну, громку ријеч Спаситељеву: „Чувајте се квасца фарисејског, а то је лицемјерје“, можемо стећи наду да ће на нама, иако смо људи који у свијету живе и гријеше, починути Цар Небесни, Утјешитељ, Дух Истине Који ће нас очистити од сваке нечистоте и спасити душе наше.- 88 коментара
-
- владика
- григорије:
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
У ауторском тексту “О лицемјерју” који је објавио на свом блогу (vladikagrigorije.info), Епископ диселдорфско-немачки Григорије истакао је да је “лицемјерје духовни кукавичлук”, те да “лажљива уста и лицемјеран живот сведоче људску помраченост” али и то да је “лицемјерје грех против истине и искрености и да се зато увек скрива иза лажи или полуистина”. Ауторски текст Владике Григорија преносимо у целости: Ниједан гријех није Христос силније изобличавао од лицемјерја, хипокризије (грч. – претварање, претворство, лицемјерство). Заиста, ниједан гријех тако очигледно не пројављује демонско посуновраћење човјекове личности, као што то чини лицемјерје. Док друга сагрешења потичу или од неког несвјесног покрета пале природе, или од зле навике, или од страсти које човјеком овладавају, лицемјерје је увијек свјесно, прорачунато пристајање на зло и на неки начин „предумишљај“ многих других зала која њиме започињу и њиме се крунишу. Лицемјерје је гријех против истине и искрености и зато се увијек скрива иза лажи или полуистина. Оно је гријех људи који живе и дјелају иза леђа других, хранећи се клеветама, оговарањима и подозрењима. Зато оговарачи и клеветници никада не говоре лицем у лице, јер лице човјека је – о томе смо већ говорили – увијек суд нама и суд над нама. „Чувајте се квасца фарисејскога, а то је лицемјерје“ (Лк. 12,1), говорио је Господ својим ученицима. Јер „то мало квасца све тијесто укисели.“ Човјек покретан лицемјерјем увијек се креће у мочварним и тамним дубинама људске природе, газећи тако достојанство и своје и других. Зато лицемјерје неријетко води ка најтежим гријесима. Лицемјеран човјек је неспособан и неспреман да своје лице, дакле – своје биће, пружи и окрене свецијело, безрезервно, ка лицу другог. Увијек прорачунато, увијек мјерено и „кројено“ према сопственој скривеној намјери, његово лице је – безлична маска. Зато је лицемјерје не само дволично већ, у својој удаљености од Онога у Чијој свјетлости видимо свјетлост, увијек помрачено, тамно и потпуно безлично. Дволичност, коначно, води у безизлазност, јер сам носилац те маске кад-тад ће морати себи да постави питање: ко је он уствари? Лицемјерје, без сумње, своју храну тражи на њивама лажи. Ава Доротеј, велики наставник духовног живота, говорио је да лаж није само и једино изговорена неистина, и да се, осим у ријечи, може лагати и мишљу, али и животом. Треба знати да ниједно зло, ниједна неистина, чак ни сам ђаво који је „отац лажи“, не могу преварити човјека уколико не узму лик врлине. И Апостол Павле говори у Светом Писму да се „и сам ђаво претвара у анђела свјетлости (2Кор. 11,14). Наш велики писац и мислилац Иво Андрић, човјек сложеног живота али свакако богатог искуства написао је: „Кад видиш овако човјека сувише сигурна у себе и у оно што каже, хитра и слатка на ријечи, који ти нуди што му не тражиш, одобрава што кажеш а остаје при ономе што је намислио, знај да је бестидник и бездушник, и клони га се колико можеш.“ Најочигледнија пројава лицемјерја, не само у ово наше вријеме већ и у сва времена, јесте људска склоност оговарању, тј. лажном свједочењу на ближње своје у њиховом одсуству. То тако очигледно одсуство љубави помрачује и трује не само оне који то (не)дјело творе, већ и оне који су пасивни слушаоци, који се ћутањем саглашавају и наслађују. И тада и тако страдају многи, и многи трпе штету. Ова очигледна помраченост израз је једне суштинске духовне неслободе, јер слобода је својство личности, дакле својство онога ко своје лице огледа у лицу другога, јасно и искрено. Бјежање од лица другога, тј. скривање од сопственог одраза на њему, пројављује велико духовно сиромаштво. Човјек који гази Лик Божији у ономе кога клевеће, увијек је човјек скучен и тјескобан, затворен у сопственом малом свијету самообмане; то је човјек за кога Апостол Павле са правом каже: „Вама није тијесно у нама, него вам је тијесно у срцима вашим“ (2Кор. 6,12). То је човјек тужан и злокобно мрачан; то је биће без радости. За онога ко лицемјерно живи други је увијек препрека, пријетња, опасност, а никада брат, никада саставни дио његовог бића, никада сапутник и сапатник на путу спасења. Такав у себи нема благодати Божије која нам даје живот, јер Бог је истина а лицемјерје је живот у лажи. Оно је духовни кукавичлук, који се скрива иза подозрења или ласкања. Оно је суштинско окретање леђа животу и одбијање да се живот прихвати као што јесте: сапостојање, сарадња, смирено свједочење Истине хођењем у свјетлости Лица Божијег а прије свега радост и нада на живот вјечни. Лицемјерје, као зла и злокобна наклоност душе, за своје најубојитије оружје има управо ријеч људску. Оно што би требало да је орган словесности, боголикости, посебности човјекове спрам све творевине, тако постаје орган и оруђе злобе, лукавства и сваке лажи. У Светом Писму стоји: „Ако неко у ријечи не гријеши, тај је савршен човјек, моћан је зауздати и све тијело“(Јак. 3,2). Заиста је језик „мала ватра, а како велике ствари запали“(Јак. 3,5). А још у старозавјетно вријеме, премудри цар Соломон је говорио: „Покривају непријатељство усне праве, а који износе оговарања најнеразумнији су. У многом причању нећеш избјећи гријех, а чувајући уста своја бићеш разуман“ (Прем. Сол. 10.гл.). Лажљива уста и живот лицемјеран огледало су унутрашње помрачености човјекове, јер уста увијек говоре „од сувишка срца.“ Такав човјек показује дубоку подвојеност и разореност своје личности. Не може се сопствени идентитет градити на поништењу тј. негирању личности другога, а нарочито не на прљању лица другог. Напротив, други је темељ на коме тај идентитет треба градити. Вријеме у коме живимо све отвореније пројављује очигледну девалвацију духовних и уопште животних вриједности. Све чешће постављају се пред нас циљеви који то нипошто не би смјели бити. Човјек је све навикнутији да живи сам, немајући притом свијест о томе да је такав живот – притајено лагано умирање. Дуго промовисани индивидуализам показује се као велики промашај, или као успјешно изведен пројекат пун туге која води у смрт. Потребно је оживјети и непрекидно оживљавати у себи свијест о томе да једино мјерило нашег живота, дјелања и свих наших односа треба да је Христос, Који је Пут, Истина и Живот. Побунити се против лажи у себи и око себе, и живјети и ходити у истини. Размислити о ријечима надахнутог јеванђелиста који говори: „Ако ли у свјетлости ходимо, као што је Он Сам у свјетлости, имамо заједницу једни са другима“ (Јн. 1,6-7). Једино тако, не заборављајући ову небопарну, громку ријеч Спаситељеву: „Чувајте се квасца фарисејског, а то је лицемјерје“, можемо стећи наду да ће на нама, иако смо људи који у свијету живе и гријеше, починути Цар Небесни, Утјешитељ, Дух Истине Који ће нас очистити од сваке нечистоте и спасити душе наше. View full Странице
- 88 нових одговора
-
Када је био сучен са задатком да ликвидира Јевреје у Европи, Хајнрих Химлер (Heinrich Himmler), вођа Одбрамбених снага (Schutzstaffel, SS) Националсоцијалистичке немачке радничке партије (NSDAP), заузео је „херојски“ став да „Неко мора да обави тај прљави посао и зато хајде да то обавимо!“ Лако је учинити нешто племенито за своју земљу, чак и када то подразумева да за њу жртвујемо властити живот – много је теже починити злочин зарад своје земље. У књизи Ајхман у Јерусалиму Хана Арент (Hannah Arendt) је конкретно и тачно описала обрт који су нацистички џелати начинили како би били у стању да поднесу страховита злодела која су извршили. Већина њих није била „напросто“ зла – они су били савршено свесни да чине ствари које доносе понижење, патњу и смрт њиховим жртвама. За нацистичке убице, излаз из овог шкрипца састојао се у томе да су „уместо да кажу: „Какве смо страшне ствари учинили људима!“, те исте убице биле у стању да кажу: „Какве смо страшне ствари морали да гледамо док смо извршавали своје дужности, какав је тежак задатак лежао на нашим плећима!“[1] На тај начин они су били у стању да изокрену наглавачке логику одолевања искушењу: искушење коме је требало одолети било је управо искушење да се подлегне елементарном сажаљењу и саосећању у погледу људске патње. Њихово „етичко“ настојање било је усмерено на задатак одолевања овом искушењу да не понижавају, муче и убијају. То што кршим спонтане етичке инстинкте сажаљења и саосећања постаје доказ моје етичке величине: да бих извршио своју дужност, спреман сам да преузмем тешко бреме наношења бола другима. Истоветна перверзна логика на делу је и када је реч о данашњем верском фундаментализму. Када је, рано ујутро 2. новембра 2004. године, исламистички екстремиста Мохамед Бујери (Mohammed Bouyeri) с осам хитаца из пиштоља убио холандског творца документарних филмова Теа ван Гога (Theo van Gogh) у Амстердаму, за нож који је потом зарио у ван Гогове груди – након што је претходно другим ножем покушао да му одсече главу – прикачио је једно писмо упућено својој пријатељици Ајан Хирси Али (Ayaan Hirsi Ali), чланици холандског Парламента сомалијског порекла, познатој по својој жестокој борби за права муслиманки. Што се тиче споменутог писма, ако је икада постојао неки документ који бисмо могли оквалификовати као „фундаменталистички“, онда је то ово писмо. Оно почиње уобичајеном реторичком стратегијом приписивања терора противнику: „Још од вашег првог појављивања у политичкој арени Холандије, ви се непрекидно бавите критиком муслимана и својим изјавама тероришете ислам.“ Према Бујеријевом гледишту, Хирси Али – а не он – спада у „фундаменталисте-невернике“, и када се боримо против ње, онда се боримо против фундаменталистичког терора. Бујеријево писмо показује како је садистички став према другој особи, који рађа у њој патњу и језу, могућ тек пошто садистички субјект учини себе инструментом-објектом воље другог. Размотримо детаљније кључни део писма који скреће пажњу на смрт као врхунац људског живота: „Само је једно извесно у целом нашем животу, а то је да свему дође крај. Дете које долази на овај свет и испуњава космос својим првим плачем при рођењу напустиће напослетку овај свет у самртном хропцу. Влат траве која израња из земље, влат коју милује Сунце а храни киша која пада, најзад ће иструлити у прах и нестати. Смрт, госпођо Хирси Али, заједничка је свему што постоји. Ни ви ни ја ни остатак читавог створеног света не можемо променити ову истину. Доћи ће Дан када једна душа неће бити у стању да помогне другој души. Биће то Дан страшних мучења и непреболних пострадања која ће ићи руку под руку с ужасним крицима који ће се зачути из груди неправедника: крицима, госпођо Хирси Али, од којих се јежи цело тело и од којих се диже коса на глави. Изгледаће као да су људи пијани од страха иако, заправо, нису пијани. На тај Велики Дан свет ће бити испуњен страхом.“ Овде је, наравно, од пресудне важности прелаз с првог на други пасус дêла писма који смо управо цитирали: прелаз с уобичајене овештале фразе да све пролази и нестаје а да све што живи на крају умире, на много „натегнутију“, у правом смислу апокалиптичку, идеју о том тренутку смрти као тренутку истине, тренутку у коме се свако биће суочава с властитом истином, у коме је одвојено од свих с којима је било повезано, у коме је лишено могућности било какве узајамне подршке, тренутку у коме се потпуно сâмо суочава с беспоштедним судом свога Творца – зато се Бујеријево писмо и наставља цитирањем описа Судњег дана какав налазимо у Кур’ану: „На тај Дан човек ће од брата свога побећи,/ и од мајке своје и од оца свога/ и од драге своје и од деце своје./ Тога Дана ће се сваки човек само о себи бринути./ Нека лица биће тога Дана блистава,/ насмејана, радосна,/ а на неким лицима тога Дана биће прашина./ Тама ће их прекривати./ То ће развратни неверници бити.“ (Кур’ан, 80: 34–42) Потом следи кључни део писма, инсценација главног сучељавања: „Наравно да ви, као екстремисткиња-неверница, не верујете у овај призор описан у Кур’ану. За вас, то је само један драмски исечак из Књиге који је, попут многих других, тек плод маште. Па ипак, госпођо Хирси Али, кладим се у живот да ћете се презнојавати од страха док ово будете читали. Ви, као фундаменталисткиња-неверница, наравно да не верујете у постојање Свевишњег, Величанственог који управља целокупном васионом. Ви не верујете да ваше срце, којим се одричете истине, мора тог Свевишњег замолити да му допусти сваки откуцај. Ви не верујете ни да је ваш језик, којим поричете Вођство и Путоказ Свевишњег, потчињен Његовим законима. Ви не верујете да (и вама) овај Свевишњи, Величанствени дарује живот и Смрт. А ако збиља верујете у све ово, онда вам следећи позив који вам упућујем неће представљати баш никакав проблем. Овим писмом стављам вас пред изазов да докажете да сте у праву. Не треба вам пуно труда да бисте то учинили, госпођо Хирси Али: пожелите смрт ако сте истински убеђени да сте у праву. Ако не прихватите овај изазов, знајте да вас је Господар мој, Најузвишенији, раскринкао као лажљивицу. „Ако смрт желите, онда сте истинољубиви.“ Али они рђави „никада смрт зажелети неће, због гнусобā које чине! А Алах добро зна невернике и оне који шире лажи!“ (Кур’ан, 2: 94–5) Како бих спречио да себи пожелим оно што желим вама, пожелећу ово уместо вас: Господару, подари нам смрт како би нас усрећио мучеништвом.“ (Курзив СЖ) Сваки од ова три пасуса представља реторички бисер. У првом пасусу, реч је о непосредном скоку са страха који ћемо сви, као људска бића, искусити када се у тренутку смрти суочимо с Божјим коначним судом, на страх који ће особа којој је ово писмо управо и упућено, дакле Хирси Али, осетити док га буде читала. Овај кратки спој између страха узрокованог непосредним сучељавањем с Богом у оном тренутку истине, и страха који се овде и сада рађа читањем тог писма, заштитни је знак перверзије: потпуно основан страх Хирси Али да ће бити убијена, страх изазван Бујеријевим писмом, претворен је у отеловљење страха који ће, како се очекује, смртно људско биће осетити када се сучели с божанским погледом. Бисер у другом пасусу је сасвим конкретан пример који је искоришћен како би се приказала Божја свемоћ: није реч само о томе да Хирси Али не верује у Бога – она би морала да верује у то да чак и сâмим њеним клеветањем Бога (језиком којим то чини) управља такође Божја воља. Најлепши бисер скривен је у трећем, последњем пасусу, у начину на који је изложен предлог упућен Хирси Али: реч је о гнусном наметању (не само спремности да се умре, већ) жеље да се умре као доказу сопствене истинољубивости. Овде се суочавамо с готово неприметним прелазом који имплицира да је на делу перверзна логика: прелазом с Бујеријеве спремности да умре за истину ка његовој спремности да умре као непосредном доказу његове истинољубивости. Не само да се он због тога не боји смрти, већ горљиво жели да умре: са става „Ако си истинољубив, онда се не бојиш смрти“ первертит прелази на став „Ако желиш смрт, онда си истинољубив“. Овај трећи пасус завршава се невероватним присвајањем жеље друге особе: „Пожелећу ово уместо вас“. Бујеријево елементарно расуђивање је јасно и конзистентно у свој својој очигледној некохерентности: он ће учинити оно што мора да учини „како бих спречио да себи пожелим оно што желим вама“. Шта ово може да значи? Зар то не значи да он, тиме што жели смрт, чини управо оно што је желео да спречи? Зар он не прихвата исто оно (жељу за смрћу) што и њој жели (он жели да она умре)? У писму се не доводе у питање лажна веровања саме Хирси Али: пре бисмо рекли да је Бујери оптужује за то што она заправо не верује у оно што тврди да верује (у своје секуларне клевете), он је оптужује за то што јој недостаје оно што се назива „храброшћу да се непоколебљиво следе сопствена убеђења“: „Ако заиста верујете у оно у шта тврдите да верујете, онда прихватите мој позив – пожелите да умрете!“ То нас доводи до Лакановог приказа первертита: первертит премешта расцеп на Другог. Хирси Али је расцепљен субјект, неконзистентан унутар себе, субјект коме недостаје храброст да непопустљиво следи властита уверења. Како би избегао да буде уловљен у такав расцеп, аутор писма ће прихватити жељу за смрћу и преузеће на себе оно у шта је Хирси Али требало да верује. Стога, сама завршница писма не би ни требало да нас изненади: „Ова борба која је букнула другачија је од оних претходних. Њу су отпочели фундаменталисти-неверници а окончаће је истински верници. Неће бити милости за неправеднике: против таквих биће само подигнут мач. Неће бити расправа, ни демонстрација, ни петиција: само ће смрт раздвојити Истину од Лажи.“ Никакво место није остављено за симболичко посредовање, за аргументацију, просуђивање и закључивање, прокламације, чак ни за држање проповеди – оно једино што раздваја Истину од Лажи је смрт, спремност и жеља истинољубивог субјекта да умре. Није ни чудо што је Мишел Фуко био очаран исламистичким политичким мучеништвом. У њему је он уочио обрисе једног „режима истине“ који се разликује од оног западњачког по томе што у њему кључни показатељ истине није чињенична тачност, нити конзистентност у просуђивању и закључивању, или искреност наших исказа, већ спремност да се умре.[2] Покојни папа Јован Павле Други пропагирао је католичку „културу Живота“ као једину наду против данашње нихилистичке „културе смрти“ која се испољава кроз разуздани хедонизам, абортусе, наркоманију и слепо ослањање на научно-технолошки развој. Верски фундаментализам (не само муслимански већ и хришћански) суочава нас с једном другом патолошком „културом смрти“ која је много ближа самој сржи религиозног искуства него што су то верници уопште и спремни да признају. Питање на које бисмо овде требали да одговоримо гласи: шта, дакле, первертит уистину промашује у свом настојању да потпуно раздвоји Истину од Лажи? Наравно, одговор је: он промашује истину саме лажи, истину која се изриче у самом чину лагања и кроз сâм тај чин. Парадоксално, первертитова лажност почива у самој његовој безусловној везаности за истину, у његовом одбијању да одјек(ивање) истине зачује у лажи. Извор: Теологија.нет
-
Кјубрик, убица лажи 31.12.2016 Дејвид Лемајр Човечанство ће себе уништити. Сутра, наредне године, некада за пар деценија, људи ће следити своје вође преко литица и утонути у заборав. Сви то осећамо, али, као по калупу прављене вође, истину непрестано сакривају. Свега овог смо свеснији у опасним временима и током криза или нас о томе уче они који говоре истину, довољно храбри појединци који откривају лажи друштва. Међу људима који иду около и говоре истину су активисти, новинари, романописци, песници, музичари, и, холивудски редитељи, мада врло ретко. Један од тих ретких филмаџија из холивудске стерилне индустрије лажи је покојни, велики Стенли Кјубрик, чији најбољи филмови разобличују фину мрежу митова, превара, лажи којима су окружене наше ратне вође и ратови које они уреде. Између 1957. и 1987. године, у време Хладног рата, Стенли Кјубрик је направио четири невероватна анти-ратна филма. Ти филмови (Путеви славе, Др. Стрејнџлов, Фул метал џекет и – веровали или не – 2001: Одисеју у свемиру), као ниједан у филмском историји, откривају похлепу, нагоне за убијањем и потпуно лудило политичког и војног вођства у 20. веку. Оно што ове филмове чини посебно једиственима су ти потписи и лако разумљиве технике које одређују Кјубриков филмски стил и његову цивилизацијску улогу чине безграничном. Те технике укључују поремећене и нељудске крупне планове; бесконачне, или можда, кадрове који делују као бесконачни, проширени снимци; и, намерно упарена, паралелна сцена. Кјубрик у свим анти-ратним ремек делима користи ове три технике, а то што их је користио пре пола века током Хладног рата, је отрежњујуће данас, током Новог хладног рата, као и тада, давно. Први техника, коју Стенли Кјубрик користи да постави огољене криминалне, или чак психотичне и, суштински, ванземаљске особине наших лидера је поремећени крупни план. Као његов уобичајени колега, овом техником се уоквирује глава и лице субјекта. Наводно, то открива карактер, али ништа у стварности не гарантује тако нешто. Крупни план се може користити за било коју сврху, што показују и шљаштећи сентиментални крупни планови, коришћени да се придобије сажаљење за јадне жртве званичних непријатеља. Кјубрик, међутим, говори истину. У Путевима славе, он открива колико је Генерал Брулар жедан моћи, а у Др. Стрејнџлову открива фанатичност Џека Трбосека из његових стакластих очију. Овај командант пука наређује да Б-52, наоружани термонуклеарним оружјем, бомбардују Русију, из освете јер су му украли мушкост флуоризацијом воде. У Фул метал џекету открива психозу Леонарда Лоренса. Овај последњи је најпознатији Кјубриков поремећени крупни план – са Лоренсом, мало измештеним из фокуса, чији поглед сева испод обрва, као слика кољача из хорора – али, није то најмоћније. Најекстремнији и крајње дубоки пример поремећеног крупног плана се појављује на крају Одисеје у свемиру: 2001. У средишту овог снимка је, неформално названо 'Звездано дете'. Фетус Звезданог детета сабласно сија из утробе, иде полако у лево, док се у позадини чује крај симфоније Рихарда Штрауса, Тако је говорио Заратустра. Штраусова музика, и Ничеов трактат који је инспирисао Штрауса, говоре публици све што треба да зна: Звезда Дете је übermensch које је Ниче предвидео, свемогуће и потпуно безосећајно за људске интересе и усмерено на циљеве који су изван моћи разума човечанства. Даље, ту је и жеђ за моћи и крвожедност, тајновитост и неодговорност (вредности блиске разумевању човека-животиње), који су довели до појаве Звезданог детета. У будаластом покушају да дођу до оружја ванземаљских технологија помоћу којег би ривали Хладног рата изашли из ћорсокака, Американци из Одисеје у свемиру: 2001 су изгубљени, а са њима и читаво човечанство. Ево и правог значења тих нељудских, али и поремећених крупних планова Кјубрикових људских карактера: човечанство ће, у једном тренутку да се погуби и биће уништено. Друга техника, коју Стенли Кјубрик користи како би представио унутрашњу природу митова и честитке које сâми себи дају ратне вође за лажи о рату и о човечанству уопште, је бескарајно продужени кадар. Обично кадар у филму траје између пет и петнаест секунди; продужени кадар траје дуже, можда као читава сцена, више минута. Ово продужавање кадра руши очекивања публике, изазива нелагодност и тера гледаоца да напусте претпоставке и гребе до смисла, да буде критички мислилац и да, коначно, стигне до горких истина. цлав за смислом, да буду критични мислиоци, и коначно стигне до Кјубрикових горких истина. Ово се појављује у сва четири анти-ратна филма великог редитеља. Има дугих сцена у Фул метал џекету када се Леонард Лоренс претвара у чудовиште, а у Др Стрејџлову има бескарјних телефонских разговора између председника Меркина Мафлија и совјетског Премијера. У Путевима славе, има продужених кадрова генерала Мироа и пуковника Дакса који су у агонији и долазе до бруталног откровења, као контраст војницима који напредују ка непријатељу, и сопственом погубљењу. У Одисеји у свемиру:2001, сцена када Хејвуд Флојд путује у америчку базу на Месецу, је ремек-дело. Сврха ове сцене није да представи америчку предност на Месецу, где је управо откривена ванземаљска технологија. Њена сврха је да се Одисеја у свемиру: 2001 препозна и представи као анти-ратни филм. Међународна космичка станица, уз смирујућу и пријатну музику Јохана Штрауса, На лепом плавом Дунаву, игра валцер кроз празнину. У даљим сценама ово место се потврђује као место напетости, интрига и обмана (Хладног рата, упркос неутралним тврдњама науке). Флојдов углађени и изричито војнички владин шатл и четири орбиталне платформе е за нуклеарно оружје се спајају са станицом, у овом плесу смрти далеко изнад Земље. На свакој од четири платформе су заставе ривала из Хладног рата. Свака носи више нуклеарних бојевих глава, прецизно навођених (филм је познат и због тога што је блиско сарађивао са НАСА, како би се боље предвиделе технологије 21. века), које садрже довољно разорну моћ да униште цео регион. Недостатак слике може узнемирити публику више него трофеји због напредне науке, који су, у ствари, ништа више него обична тољага за грубо батинање и премлаћивање непријатеља. И, последња техника коју Кјубрик употребљава – намерно упаривање сцена - како би се људи просвестили у вези са лудилом њихових вођа, посебно оних са прстом на црвеном дугмету за нуклеарно оружје. У филмовима су сцене често упарене (то је оно што је паралелена монтажа), али Кјубрик је сцене су спојене и упарене из посебних разлога. Он појачава контраст и поређења различитих парова сцена, да нагласи своје открића. Паралелне сцене пре и после 'ћебовања' у Фул Метал Џекету показују како се Леонард Лоренс претвара у психопату. У Путевима славе, суђење и сцене из кафане показују немилосрдност вођа у поређењу са обичним војницима, а други сцена је још и једна од најдирљивијих у историји филма. Наизглед пар удаљених сцена у Одисеји у свемиру: 2001, ипак, носи невероватну тематску тежину у филму. Ради се о сценама након трансформацијa, прва је са древним хоминидом (Moonwatcher), друга са Звезданим дететом (раније астронаут Дејвид Боуман). У роману Одисеја у свемиру: 2001, јасно се каже да је монолит изменио Дејвида Боумана и он не осећа грижу савести при помисли да детонира нуклеарно оружје и заврши са човечанством. Његов циљ је да буде Сентинел (The Sentinel, према наслову кратке приче Артура С. Кларка, која је била почетна основа за Кјубриков филм) и спречи људе да оспоре веома загонетне ванземаљце у филму. Како Кларк сâм каже, једног дана ће човечанство срести своје "господаре међу звездама". Исто тако, пошто су претка модерног човека (Moonwatcher) ти исти ванземаљци ментално преповезали пре око четири милиона година, он не осећа грижу савести због истребљења својих човеколиких противника и приводи крају историју његове бивше врсте. Шта год да је био пре, после сусрета са монолитом, предак модерног човека (Moonwatcher) постаје Australopithecus afarensis, човек који користи алат и једе месо. Како Кларк каже, а Кјубрик приказује, он се појављује као "мајстор свог света" (исто тако функционише Звездано дете). Кјубрикова неизмерно застрашујућа порука је: човечанство се може потпуно изменити. Може постати монструозно. Звездано дете је за публику нека врста зла, али након размишљања, публика мора да призна да - барем другим хоминидима који спороверешавају без убиства - Moonwatcher је ванземаљац колико и Звездано дете. А ако је Moonwatcher такав, онда мора бити да је човек 20. и 21. века исто толико ванземаљац својим ближњима. Користећи технике поремећеног или нељудског крупног плана умешно и моћно, уз бескрајно продужене кадрове и намерно упарене сцене, Стенли Кјубрик отвара очи друштву и чини да оно види да су мисли његових вођа хладне и смртоносне као и мисли Генерала Брулара, Пуковника Џека Д. Трбосека, генерали који надгледају препород Леонарда Лоренса као убице и ванземаљци који покрећу апотеозу Дејвида Боумана тако да он постаје Звездано дете. За промене модерног човека није неопходан црни монолит, само пљачке, моћ и високи положаји. Сви разумемо да ове ствари утичу на људе. Када их једном стекну, вође више не могу без њих. Осим тога, они ризикују на сумануте начине како би их сачували, или чак повећали. Ови ризици се множе, док на крају нешто не крене наопако, нека мала ствар, а човечанство се стропошта и уништи. Обични грађани не могу да верују вођама да ће са њима бити безбедни; опет, лидери су ледени и удаљавају се од знања и свести. Наша једина сигурност лежи у суочавању са реалношћу, како је представљају пророци као што је велики режисер Стенли Кјубрик, а потом и у отвореном и преданом отпору. http://katehon.com/sr/article/kjubrik-ubica-lazhi
-
Епископ бачки др Иринеј: Принудно пензионисање епископâ и непостојећи „лоби млађих владика” илити гомила лажи АПП ( – „Ако прође, прође”) 24. Фебруар 2012 - 15:14 У Политици од 24. фебруара текуће године, на 8. страни, објављен је мини-интервју са мном, под насловом Нема пензионисања архијерејâ. Пуни текст мог интервјуа није објављен због ограниченог новинског простора предвиђеног за њега – а на то ограничење сам био коректно унапред упозорен – и то је за последицу имало да потпуно изостане одговор на питање о „млађим владикама”. Стога објављујем своје одговоре на питања новинарке Политике, госпође Јелене Чалије, у пуном обиму. Да ли је Свети Архијерејски Синод заказао заседање Светог Архијерејског Сабора? Пре но што одговорим на прво од пет питања која сте ми поставили поводом текста Жељке Јевтић Млађе владике желе да пошаљу Филарета и Пахомија у пензију, објављеног у листу Blic 22. фебруара текуће године, дозволите ми да изнесем једну општу напомену о њему: текст је очигледно наручен, а ја сам, стицајем околности, знао и пре његовог објављивања да ће се појавити, као што сам знао и ко је наручилац. У тексту постоји само једна информација – то је податак о датуму следећег редовног заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве (15. мај текуће године). Све остало што садржи јесу дезинформације, инсинуације, пројекције нечијих субјективних жеља и томе слично. Зар датум Сабора представља велико откриће, на основу наводних контаката са „поверљивим изворима из врха Цркве”? Прво, тај датум се и иначе рутински објављује чим се службено оформи и потпише синодска одлука о сазивању Сабора. Друго, Сабор је по правилу половином маја, са могућим осцилацијама од по два-три дана. Дакле, информација није ни ексклузивна ни „громопуцателна”, али је бар тачна. А то није мало у нашој медијској клими... Може ли се већ сада говорити о томе која ће бити нека од питања којима ће се бавити највише црквено тело на предстојећем заседању? Не може – осим питања која су свагда на дневном реду, попут црквеног стања и проблемâ у Србији, у региону и у расејању широм света, унапређивања црквене мисије, просвете, добротворне делатности и других сличних питања. Да ли ће озбиљност положаја Српске Православне Цркве у Црној Гори захтевати да се овом темом бави и Сабор? Свакако. Нажалост, то је већ годинама једна од болних саборских тема. Српска Православна Црква подмладила је и „појачала“ своје редове избором тројице нових Владика на претходном заседању Светог Архијерејског Сабора. Да ли се, међутим, размишља о пензионисању неких Архијереја? Не, ни у ком случају. Најављивање предстојећег пензионисања овог или оног архијереја нема никаквог упоришта у стварности. У канонској теорији и пракси Православне Цркве уопште, наиме, не постоји категорија пензионисања архијереја. Постоје само могућност добровољног личног чина повлачења из активне службе и могућност губитка права на управљање епархијом путем саборске пресуде, услед доказане тешке канонске кривице. Изузетак међу помесним аутокефалним Црквама представља Московска Патријаршија, која је, релативно недавно, увела старосну пензију за своје архијереје. Знатно пре ње, пензионисање епископâ је увела Римокатоличка Црква, а у Црквама Реформације оно је одавно уобичајена пракса. Занимљиво је, међутим, да се пропис о стављању у старосну пензију у Римокатоличкој Цркви не односи на папу римског, а у Руској Првославној Цркви се не односи на Патријарха московског. У Српској Православној Цркви тема пензионисања епископâ је вештачка и излишна тема. Наша Црква примењује, наиме, систем којим се поштује канонски поредак, али и оставља простор за флексибилна и животно релевантна решења у изузетним случајевима. Код нас је могуће, па и пожељно, да се епископ који је свестан свога здравственога стања или поодмаклих година сâм повуче са епархије (пример: владика Атанасије, некадашњи епископ захумско-херцеговачки). Уколико неки архијереј има разлога да то не жели да прихвати, даје му се или викарни епископ као ефективни сарадник у пастирској одговорности или епископ заменик, по правилу из неке суседне епархије (пример: тренутно је Епископ захумско-херцеговачки Григорије заменик митрополита дабро-босанског Николаја). Када ниједна од ових опција није могућа, а епархија трпи штету због очајног здравственог или менталног стања њеног предстојатеља, Сабор сазива конзилијум лекарâ, врхунских стручњака, и уколико исти званично потврди да епископ није способан за вршење своје службе, Сабор га проглашава умировљеним, а Епархију упражњеном, и поставља администратора или пак одмах бира новог епископа. Ако смо иоле паметни и одговорни људи, овај систем је више него довољан и саобразан реалним животним потребама наше Цркве. У медијима се уобичајило да се пише о „лобијима“ унутар Цркве, о „лобију млађих Владика“ наспрам кога, наводно, стоји „босански лоби“. Како Ви гледате на то? Медијска распредања о разним „лобијима” у јерархији Српске Православне Цркве су по правилу изливи спонтаних или, чешће, наручених размишљања појединих новинара, у првом реду оних који нису стварни, активни верници, те стога и не осећају нити разумеју структуру Цркве и начин на који функционише њен богочовечански организам. У њиховом поимању Црква је нешто слично организацији, институцији, партији, држави... У стварности пак Црква није налик ничему од тога него је пре антипод свему набројаном. Најновија лоби-теорија, лансирана тек пре три дана управо у Блицовом ауторском тексту, јесте теорија о наводном лобију (или фракцији? или интересној групи?) „млађих владика”. Од свих постојећих, нажалост, ова теорија је најгрђа и најглупља. Извршимо најкраћу логичку анализу ове немогуће синтагме! Шта значи појам млад или млађи? Младост, зрело доба и старост нису, сами по себи, ни врлина или заслуга ни порок или мана. Сваки човек је најпре млад, затим средовечан и најзад стар. Ваља нам се притом присетити народног израза „млад и зелен”, израза који се у Горском вијенцу примењује и на владику. Када је митрополит никејски Висарион на Флорентинском сабору издао Православље и прихватио унију, свети Марко Ефески, бранитељ и „Атлант” Православља, старији од њега, без цифрања му је скресао: „Ти си деран, па си и поступио као дерле!” Треба, дакле, бити опрезан када се младост истиче као предност. Наравно, она јесте предност када се младалачки животни елан и радна способност оплоде смирењем и тражењем мудрости у саветовању са многима, поготову са старијима и паметнијима од себе. „Млађе владике”... Има ли ту икаквога смисла? Данашње „најмлађе” владике, хиротонисане пре мање од годину дана, углавном су педесетогодишњаци. Међу „старијим” владикама има и оних који су већ са тридесет година постали епископи, а реално су млађи од данашњих „најмлађих владика”. Може, дакле, неко бити млад владика, а нимало млад човек, а може бити и млад човек, а стар владика. Појам „млађе владике” не значи практично ништа. Најзад, откуд некоме идеја да приближна хронолошка подударност епископске хиротоније неких лица јемчи и њихову исту или сличну идејну, односно „идеолошку” оријентацију? У самој ствари, и међу старијима и међу млађима свако мисли својом главом и одлучује по својој савести, па се дешава да се мишљења и одлуке неких младих поклапају са мишљењима и одлукама неких старих, а нису сагласне са ставовима ових или оних „вршњака”. Једном речју, „генерацијски лоби” је најбесмисленији израз који смо чули. Врхунац представља теза из Блица да „млађе владике” очекују од Патријарха, једног од најстаријих по годинама у Сабору, да „обнови Цркву”. Питам: да ли ми обнављамо Цркву или она обнавља нас? Даље, ако се „старци” проглашавају за конзервативне, ригидне, инертне и слично, онда у такве спада и Патријарх. Како да „обнавља Цркву” неко такав? Кад би наручилац текста био искрен, признао би да он уствари ставља знак једнакости између Патријарха и „старијих владика”. Ту је ипак, и против своје воље, погодио у мету: знак једнакости треба да постоји, и стварно постоји, између Патријарха и свих епископа, старих, средовечних и млађих. Свако је личност за себе, али сви смо једно тело, Тело Христово или Црква, и један дух у Духу Светом. Разни су дарови и службе, али је један те исти Дух Божји који их раздељује, на корист и изградњу свете Цркве. У споредним стварима влада слобода, у суштинским јединство, а у свему треба да влада љубав Христова. Епископ бачки И р и н е ј
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.