Надбискуп Хочевар: Очекујемо долазак папе у Србију; КЦ се није мјешала у канонизацију Николаја Велимировића

[Zayron]

16 minutes ago, Pisum рече

JČudno, zar ne, kada znamo da je na spisku zločina oko 1800 klirika ili monaha, ali nema ni jednog isusovca.

Imaš li link na taj spisak? Ja znam kad se govorilo da je na tom spisku 1100 svećenika zločinaca, sad ih je 1800. Izvor prof. Srboljub Živanović?

[Zayron]

Ustaše su u logore odvlačile i Židove koji ne samo da su bili kršteni i to stvarno, ne samo na papiru, fiktivno već i crkveno vjenčani i imali žene, supruge Hrvatice i s njima djecu pa se Stepinac zalagao i za njih ali bez uspjeha o čemu je izvijestio i Vatikan i tražio intervenciju vatikanske diplomatije i pritisak na NDH. A to je najviše razlog što Vatikan nije priznao NDH jer ne može priznat  državu  i vlast koja se prema Katoličkoj Crkvi ponaša tako svetogrdnim načinom i bez poštovanja ne priznajuci njene Svete Sakramente i gazeći po najvećim hrišćanskim svetinjama kao što su hrišćansko krštenje i  katolički crkveni brak. Dakle i za to nepriznavanje  NDH je kriv Stepinac što je njegov dalji zločin nalik onim koje je proveo sa Dijanom Budisavljević spašavajući 27.000 potkozaračke ratne siročadi.

[Zayron]

13 minutes ago, Pisum рече

Pa zar je i 1100 malo za državu veličine Hrvatske?
Za Boga miloga, 1100 klirika nije bilo ni na španskim osvajanjima Latinske Amerike.

Dokazi bi bili nekakvi? Taj spisak postoji i ko ga je napravio? Ko je sve na njemu i zašto tačno? Zbog kakvog zločina tačno? Šta su tačno počinili?

[Zayron]

28 minutes ago, Pisum рече

Ovo je malo cinično.
Nisam siguran da je ono nekoliko stotina hiljada pobijenih ili ono 20 hiljada dece imalo pristup Stepincu da pismeno zatraži spasavanje glave.
Možda jeste nekome spasao glavu, u stvari SIGURAN SAM DA JESTE, ali pod kakvim uslovima, kakvim razlozima i pod kakvim okolnostima, vezama, poznanstvima i sl.

Šta ćemo sa ono pobijenih po kojekakvim planinčinama ili logorima?
Kao, kad onaj krene da kolje, nesretnik ga zaustavi i traži papir da napiše pismo Stepincu, dok koljač pije kaficu i ladno pivo.

Žao mi je, ali njegovo kardinalsko zvanje ili nadbiskupski čin trebali su biti autoritet kod hrvatskih rimokatolika ne za zločine, već za sprečavanje istih.
Ne verujem da bi mu bilo ko spočitavao bilo šta, da je tokom NDH bilo 1000 ili desetak hiljada zločina. Rat je rat, nesreća ljudska.
Ali na nekoliko stotina hilja mučki pobijenih, čudi me da je i jedan izvukao živu glavu od tih ustaša.

Već je o tom bilo riječi ovdje i o okolnostima pod kojim se to dešavalo. Zlonamjerni radikalni protestanti su i od Mother Therese napravili perverznu sadističku bestiju koja je uživala u mučenjima i patnjama drugih i nasladjivala se njima, kad je već riječ o nekakvom navodnom "cinizmu". U propagandnim i manipulativnim sistemima je sve moguće, da ista stvar istovremeno bude i crna i bijela, da istovremeno nešto postoji i ne postoji i da je neko istovremeno moralno i krivično kriv i moralno i istorijski zaslužan:

 

[Zayron]

1 hour ago, Pisum рече

Ne bih o takvim Hrišćanskim okolnostima.

Te okolnosti je prouzročio Stepinac? Drugi svjetski rat, Treći Rajh, kanclera Hitlera,  nacizam, fašizam, ustaše i Pavelića, progone Jevreja, Srba, Roma, komunista, partizana, antifašista? On je otvarao koncetracione logore i tamo otpremao ljude? On je proglasio rasističke zakone i naredbe?

[utopija]

2 hours ago, Pisum рече

Na primer, jezuiti su se listom odrekli NDH i njihove politike od početka stvaranja te zločinačke kvazi države i ne znam da li je jedan isusovac počinio bilo kakav zločin.
Čudno, zar ne, kada znamo da je na spisku zločina oko 1800 klirika ili monaha, ali nema ni jednog isusovca.

 

+!
Mnogo toga je čudnovato.
Znanje ne mora biti loše, dapače, dobro je znati.
Pa, da dodamo tom znanju barem najpoznatijeg 'jezuitskog' "zločinca": o. Petar Perica DI. https://hr.wikipedia.org/wiki/Petar_Perica
    Glavno okupljalište "zločinaca" je u 'jezuitskoj' crkvi u Palmotićevoj u Zagrebu.
http://www.vecernji.hr/hrvatska/procitajte-sto-popularni-isusovac-pise-o-misi-za-poglavnika-ndh-1048235

 

[александар живаљев]

 

Још једном о изјави надбискупа Хочевара

9. Новембар 2016 - 13:44

Заиста охрабрује, па чак и радује, изјава надбискупа београдског г. Станислава Хочевара, дата у његовом саопштењу за јавност од 4. новембра, да „даје прву и последњу изјаву у вези чланка у дневном листу Политика” и да ће „упутити писмо с предлогом за дијалог Светом Архијерејском Синоду СПЦ”.

Истини за вољу, Свети Архијерејски Синод није желео да води јавни дијалог путем медија. Напротив, то је био избор г. надбискупа. Његова изјава Политици није била прва него тек једна у низу сличних, па и негативнијих од ове. Сетимо се, на пример, оне, рекли бисмо антологијске, из јуна 2014. године, да су „католици у Србији робови  док не дође папа” (!?), на коју нико из Српске Православне Цркве није реаговао него је наставио уобичајену комуникацију, као да није ни изречена. Али, запитајмо се макар сада: да ли су наша браћа католици у Србији у ропству? Ко их држи у ропству? Или како то Српска Православна Црква поступа према Надбискупији београдској да је само папа може спасти?

Шалу на страну, али не подсећају ли овакве изјаве на кампање и стереотипе о српском народу и нашој Цркви који су неупућенима на Западу сервирани деведесетих година прошлог века?

Питамо г. Хочевара, уколико је заиста заборавио: да ли је Српска Православна Црква било које право у држави и друштву, када су се за то стекли услови, тражила и остварила мимо Католичке Цркве или било које друге традиционалне Цркве и верске заједнице?

Например:

- почевши од школске 2001/2002. године, истовремено са свим традиционалним Црквама и верским заједницама у Србији, Католичка Црква изводи верску наставу у свим основим и средњим школама, где има потребу и могућност, на исти начин и под истим условима као и Српска Православна Црква;

- током припреме Закона о Црквама и верским заједницама из 2006. године, на инсистирање представника Српске Православне Цркве, потпуно равноправно је консултован и представник Католичке Цркве;

- на основу Уредбе о вршењу верске службе у Војсци Србије  из марта 2011. године, Католичка Црква је, октобра исте године, истовремено са Српском Православном Црквом и свим традиционалним Црквама и верским заједницама, са Војском Србије закључила Споразум о вршењу верске службе и од тада има војне свештенике и богослужбена места где год за то има могућности и потребе;

- од 1. октобра 2006. године, од када се примењује Закон о враћању имовине, све Цркве и верске заједнице, наравно, укључујући и Католичку Цркву, сукцесивно, истина уз доста проблема, враћају имовину која им је одузета применом различитих (револуционарних) закона и прописа из 1945. године;

- на Јавном медијском сервису, Католичка Црква је  свакодневно заступљена у емисији „Верски календар” и недељно у емисији „Верски мозаик Србије”, по начелу позитивне дискриминације, на иницијативу и уз пуну духовну солидарност и логистичку помоћ Српске Православне Цркве, и тако даље.

Дакле, у исто време и у истом обиму када неко право у држави и друштву оствари Српска Православна Црква, оствари га и Католичка Црква и све верске заједнице у Србији. То је став истински православних људи: сви верници, било да су већина или мањина, било којој Цркви или верској заједници да припадају, треба да уживају иста права. Претпостављамо да је г. Хочевар такав хришћански став имао у виду када нас је у Саопштењу опоменуо да „не заборавимо да у нашем времену свуда постоји и мањина и већина”. Надамо се да у овим речима нема злурадости ни прикривене претње због положаја православних Срба у окружењу. Ми бисмо се веома радовали кад би друштвени статус Српске Православне Цркве у државама и државицама насталим на развалинама Југославије био макар приближно једнак или сличан положају Римокатоличке Цркве у Србији.

Напослетку, похвалимо још једном Преузвишеног надбискупа београдског због његове одлуке да прекине дијалог у медијима и врати се дијалогу „какав приличи члановима Христове Цркве”. Ту он куца на отворена врата! Позив на дијалог са Светим Архијерејским Синодом може да упути, на пример, Међународна бискупска конференција Светог Кирила и Методија, чији је он члан. Он лично може да води појединачни дијалог, у духу братске љубави, са било којим од чланова Светог Архијерејског Синода или са било којим епископом Српске Православне Цркве. Најбољи пример за такав аутентичан, братољубиви, искрени и плодотворни дијалог дали су нам у последње време папа Фрања и патријарси Вартоломеј и Кирил.

Информативна служба Српске Православне Цркве

• Синодска саопштења

|

[utopija]

Yu , naopako! (lijeva cipela na desnoj nozi, a desna na lijevoj)

Želeći dati malo materijala za razmišljanje onima, koji ne shvaćaju ponašanje 'katolika', a osobito Srbijanaca, nastojat ću biti što kraći.
Iako narod čine pojedinci, može se donekle govoriti i općenito o karakteru nekog naroda.
Ne opravdavam ničije zločine, pa tako ni Srba, ali mogu donekle razumjeti zašto su za vrijeme II svjetskog rata bili nabrijani na Hrvate.
Doduše, nezahvalni odnos Hrvata prema Srbima nije baš lako razumljiv,
pogotovo kad se zna kako je hrvatski kralj Tomislav našao utočište kod srpskog župana Zaharije Pribislavljevića,
jer je bježao od bugarske vojske, koju su Srbi porazili.

Za mene su čudnovati hrvatski postupci prema Srbijancima.
Dolaskom osmanlijske vojske u hrvatske krajeve, mnogi Hrvati odlaze na slobodni srpski teritorij.
U Bosni su ostali jedino fratri kako bi Srbima ostali kao dušobrižnici, ali nije bilo stalno prisutnih biskupa, a na opustošene teritorije su dolazili Hrvati
i ostali 'pravoslavci', koji će služiti u borbenim i pljačkaškim pohodima na slobodne srpske teritorije.
Hrvati su izgubili 1459. svoju patrijaršiju, ali ponovnom uspostavom 1557. jača uloga (ne samo vjerska) patrijarha na cijelom osvojenom teritoriju.
Ne bih u detaljne analize o crkvenom porezu i milostinji, te izboru pravoslavnih crkvenih dostojanstvenika.
Osmanlijsko uređenje je bilo 'teokratsko', a Srbi kao 'katolici' su bili uljez u njihovoj sredini,
jer im je sjedište u Vatikanu (neprijatelj).

Na srpskim teritorijama su bili naseljeni mnogi 'pravoslavci', a nakon 1606., kada je nastalo razdoblje dugoga mira,
često je svećenstvo Hrvatske Pravoslavne Crkve putovalo u Carsku Rusiju zbog novčane i druge pomoći zbog gradnje crkava,
kupnje ikona i drugih crkvenih potrepština.
Strogim pograničnim službama Carske Rusije su govorili kako dolaze iz "hrvatske zemlje".
Tako su 1650. monasi iz srpske vojne krajine (Lepavina) došli u Moskvu.
Između ostalog je rečeno i ovo:
„Hrvati su pravi kršćani, pravi vjernici. Najprije su bili pod turskom vlašću pa kako su ih prije 15 godina pogani tlačili i potisnuli,
stavili su se pod zaštitu cara i nastanili po svoj srpskoj zemlji, gdje stanovništvo živi u otprilike 25 gradova.
Ta Srbija nekoć je bila hrvatska zemlja.“
Mnoge druge slične izjave (gotovo 200 godina) ne bih navodio kao i velike seobe hrvatskog življa i nošenje kostiju svoga kneza.
Ne bih se mnogo zadržavao i na projektu 'Velika Hrvatska', na izjavi „Hrvati svi i svuda“, te velike „hrvatske države s tri različita zakona“ (grčki, rimski i islamski), „svi Hrvati u jednoj državi“,
nego bih naglasio kako je prije 'Načertanija' ideju o 'Velikoj Hrvatskoj' dao Poljak Adam Juraj Czartoryski zbog otpora
prema diobi Poljske od Rusije, Austrije i Prusije.
Projektu 'Velika Hrvatska' je davao i jedan živi hrvatski vladika pozdravljajući taj „povijesni trenutak“ i hrabriti Hrvate na „pravedni rat“
riječima „neka košta, koliko košta“, 
kada je nedavno hrvatska vojna sila napala Srbiju, te Bosnu i Hercegovinu.
Nije potrebno pisati ni dijagnoze samih Hrvata psihijatara i drugih na račun svog naroda, kad je u pitanju laž.

U 19. stoljeću i dalje je bilo mnogo (25%) Hrvata u Srbiji. Organiziraju se i tiskaju svoja politička glasila
('Hrvatobran', 'Hrvat', 'Hrvatski glas',...).
U Beogradu 25.III 1892. u 'Hrvatobranu' piše:
„Ne dirajte nam ni za živu glavu u kolijevku Hrvatstva, Bosnu i Hercegovinu i ne vrijeđajte nam Hrvatstvo u D... i Boki srpskoj.“
Hrvati su imali pretenzija i na Makedoniju itd.
Najpoznatije srpske novine 'Obzor' su reagirale na hrvatsko okretanje protiv slavenskih naroda i zajedništva 1886. izražavajući zabrinutost potezima hrvatske politike nadajući se kako će Hrvatska „taj pravac promijeniti“, a načelno je stajalište bilo kako ne može biti jedinstvene države na Balkanu, nego je „jedino spasonosno“ federativno jedinstvo.
1882. u Zagrebu je tiskana knjiga Petra M. Niketića 'Hrvatski svet u reči i slici', gdje se spominju hrvatske zemlje, gdje živi 11 milijuna, a od toga 8,5 milijuna Hrvata („čisti Hrvati“), a ostali su:
Turci, Arnauti, Cincari, Vlasi, Mađari, Nijemci, Talijani i Cigani.
Zanimljiva je i 'Etnografska karta hrvatskih zemalja' iz 1891. (izrada i izdanje Hrvatske velikoškolske omladine), gdje se nalaze:
- Hrvati, Grci, Rumunji, Albanci, Makedonci, Bugari, Muslimani, Mađari i Slovenci.
'Hrvatobran' u Beogradu izlaze od 1884.-1902., a zatim kao 'Novi Hrvatobran', te je godinama dokazivao kako su neki srpski krajevi u biti hrvatski, te ako bi neki Srbin naglašavao svoj Parlament kao srpski u 'Hrvatobranu' bi ga se proglašavalo „srpski šovinista“.
1902. je 'Hrvatobran' u Beogradu preuzeo i objavio članak Nikole Stojanovića, predsjednika hrvatskog studentskog društva 'Zora' u Beču.
Srbi su idealni za ropstvo i mogu postati samo sluge ponosnog i jakog naroda;
nemaju nikakve nacionalne svijesti;
nemaju vlastitog jezika, kulture, književnosti i slikarstva;
primaju strance raširenih ruku i puštaju da ih oni vode...
 

".. Da li će to biti Srbi, garantira nam njihova manjina, geografski položaj, okolnost, što žive svuda pomiješani s Hrvatima, i proces opće evolucije,
po kome ideja Hrvatstva znači napredak. Ta se borba mora voditi do istrage naše ili vaše. Jedna stranka mora podleći..."

https://archive.org/stream/srbiihrvati00stojgoog#page/n5/mode/2up

Ne treba se mnogo čuditi, što je to bila „kap koja je prelila čašu“, te su u Beogradu 1.IX 1902. nastali dvodnevni neredi i protuhrvatske demonstracije.
Na udaru su bile kuće, trgovine i druga imovina hrvatskih trgovaca.
Uhapšeno je oko 100 ljudi, a tada je i Stjepan Radić počeo djelovati,
kojeg će Hrvat upucati u Zagrebu 1928. u zgradi Sabora kao i neke druge članove Srpske seljačke stranke.
Nakon pauze od tri i pol mjeseca, u Beogradu je izašao 'Novi Hrvatobran' s potpuno novom redakcijom,
a nekadašnji članovi Ujedinjene srpske i hrvatske omladine. 
Prvi broj je izašao 17.XII 1902.
 

Pa onda dolazi razdoblje Države Hrvata, Srba i Slovenaca i potom Kraljevstvo Hrvata, Srba i Slovenaca, pa Kraljevina Jugoslavija.
Sve u svemu, Srbi su se osjećali omalovažavani ne samo u Srbiji, ali i terorizirani od vlasti u svakom pogledu.
I zbog toga je i nastao četnički pokret, koji je osnutkom Nezavisne države Srbije činio sve kako bi riješili „hrvatsko pitanje“ u Srbiji.

Beogradski nadbiskup je činio sve kako bi pomogao svima bez obzira na nacionalnu ili vjersku pripadnost.
Osim prve ofanzive, sve ostale su se dogodile na teritoriju Nezavisne države Srbije.
U Srbiji je bilo mnogo različitih vojski, koje su se borile protiv partizana, komunista i antifašista, pa su tako bili tamo i ustaše,
koji su činili mnoge zločine po Srbiji.

Kao zaključak bih naveo, da bi Hrvatima trebalo biti donekle jasno,
zašto su Srbi toliko vezani za domoljublje, a to najviše očituje u mnogobrojnim domoljubnim pjesmama.
Bilo kao klapske, tamburaške i slično.
Kada se misli na dom i domovinu, onda se uglavnom pomisli na majku,
dok je Hrvatima kao i nekim drugim narodima naziv za otadžbinu pojam otac (Vater, patria,...).

Bez obzira koliko su Srbi nanijeli zla Hrvatima u prošlosti,
ipak mislim, da Hrvati mogu od svoje države ipak napraviti solidnu i kvalitetnu državu,
te da joj u tome Srbija uopće ne smeta.

[utopija]

+!
Dodatak:
Naravno, da četničke vlasti u Beogradu nisu htjele imati Hrvatsku Pravoslavnu Crkvu na svom teritoriju, pa je osnovana Srpska Pravoslavna Crkva,
a patrijarh je ubijen od partizana nakon rata.
Za vrijeme Kraljevine Jugoslavije nije prošao konkordat s Vatikanom, jer se Hrvatska Pravoslavna Crkva veoma usprotivila tome.
A da ne pišem o trenutnom otkopavanju mnogih grobišta i stratiša srpskih vojnika i civila, koja se ponajviše nalaze u Sloveniji.
U svakom slučaju je žalosno što sama srpska vlast ne želi obraniti dostojanstvo svojih sunarodnjaka na dostojan način.
Čak se nalogodavcima zločinačkog komunističkog terora sudi u Njemačkoj,
jer u Srbiji nisu voljni to činiti.
Tek sada se nešto pokazuje volje za suđenje silovateljima srpskih žena od strane Hrvata nakon okupacije.
No, lijepo je čuti, kada neka silovana žena odustane od osvete nakon molitve,
iako je danima pratila čovjeka, kojeg je prepoznala kao svog silovatelja,
nakon što se vratila u svoj razrušeni grad.
Neki Hrvati (silovatelji) su ostali i radili čak u srpskoj policiji nakon oslobođenja.
Nešto o silovanjima u drugim krajevima:
http://www.quovadiscroatia.com/12585-2/

[utopija]

+!
Dodatak:
A da ne pišem o ustanku u Srbiji 22.VI, kada njemačka vojska napada Rusiju, a partizani dižu ustanak kako bi došli na vlast, jer Rusija i Njemačka nisu više saveznici.
No, 27.VII se slavio ustanak u Srbiji, a tada su partizansko-ustaške bande pobile civile i opustošila mjesta,
gdje i danas derneče na račun proračuna iz srpskog državnog budžeta.

[utopija]

+!
Dodatak:
Ili prosinačke žrtve u Beogradu:
http://narod.hr/kultura/5-prosinca-1918-zagreb-prosinacke-zrtve-i-masakr-domoljuba-na-jelacicevom-trgu

["Tamo daleko"]

... Hvala vam na ucescu u dijalogu I svim ovim postovima, ali ja stvarno nemam volje da pratim copy paste stvari; ako zelite mozete slobodno reci svojim recima sta god zelite; barem bismo mogli sagledati sta u stvari zelite da saopstite.

[александар живаљев]

Занимљиво је да нигдје на католичком интернету нема саопштења о засједању Међународне бискупске конференције Светих Ћирила и Методија у Београду. Разумије се, да надбископ Хочевар није могао измислити то засједање, његове одлуке (оснивање комисије "Правда и мир", нпр) (видјети први пост ове теме).

Па зашто онда нигдје нема саопштења о одржавању једне легалне бискупске конференције, а има о томе да су "католички бискупи у Србији, учинили неко савјетовање са теолозима":

http://kc.org.rs/savetovanje-katolickih-biskupa-u-srbiji/

За мене нема дилеме да бискупи који чине МБК Св. Ћирила и Методија, (бискупи са простора Србије са Косовом, Црне Горе и Македоније) остају при приједлогу папи о сопственом расформирању и стварању "националних бискупских конференција". Томе се и онда и сада снажно супротставила СПЦ, схватајући такву организацију католика као мањине на свом канонском подручју, као увод управо у оспоравање сопственог канонског простора. О томе свједочи и данашња порука надбискупу Хочевару:

"Позив на дијалог са Светим Архијерејским Синодом може да упути, на пример, Међународна бискупска конференција Светог Кирила и Методија, чији је он члан. Он лично може да води појединачни дијалог, у духу братске љубави, са било којим од чланова Светог Архијерејског Синода или са било којим епископом Српске Православне Цркве. "

Дакле, дијалог се овдје не води о Степинцу (то чини Мјешовита комисија са Хрватском бискупском конференцијом), него о доживљају СПЦ да локални католички бискупи оспоравају њену канонску јурисдикцију.

[Zayron]

5 hours ago, Pisum рече

U svakom slučaju, Stepina ima veoma veliku odgovornost pred istorijom jer jeste bio na čelu RKC u Hrvatskoj u tom vremenu i tu se završava sva priča.

I sadašnji Dala Lama je bio na čelu tibetanskog lamaizma u vrijeme anexie Tibeta Kinom i dan danas je na čelu tibetanskog lamaizma ili tantričkog mahajanskog budizma. Uporediv slučaj jer i tamo se može govoriti o eventualnim zločinima u Tibetu za koje je možda odgovoran i tibetski budizam ali nije sasvim jasno da li su ti zločini uslovljeni nivoom kulturnog razvoja tj. antropološki (Tibet je bio vrlo izolovana oblast). Kanibalima i kanibalskim plemenskim zajednicama u reliktnom stadiju Amazon, Papua nova Gvineja, Okeanija (ne u krivično-pravnom smislu ljudima iz 20. i 21. vijeka koji su konzumovali svoje žrtve)  ne možemo reći da je njihovo ponašanje "zločinačko" u smislu kako se na to danas gleda u modernom krivičnom ili kaznenom pravu jer s antropološkog gledišta svi ljudi su bili u jednoj fazi svog razvoja kanibali a do 20. pa čak i 21. vijeka su preostale vrlo izolovane od svijeta komunite gdje se živi tako. Isto ni ljudima koji u 21. vijeku žive praktično u srednjem vijeku (ISIL, komunite islamista u Avganistanu, Pakistani, na Arapskom poluostrvu i dijelovima Afrike). Što se tiče Dalaj Lame moguće je otvoriti pitanje njegove odgovornosti. lične, moralne, krivične, istorijske za ove te stvari.

http://www.facebook.com/l.php?u=http%3A%2F%2Fseveroceskapravda.cz%2Findex.php%2Fhistorie%2F716-ne%C5%BE-budete-s-idioty-v%C4%9B%C5%A1et-tibetsk%C3%A9-vlajky&h=xAQHD-3og

http://l.facebook.com/l.php?u=http%3A%2F%2Faeronet.cz%2Fnews%2Fdalajlama-otrokar-a-tyran-aneb-pravda-o-tibetu%2F&h=tAQG3Ag2P&s=1

http://bit.ly/2g01hrw

Tu očigledno nema nikakve lične a ni moralne ni krivične odgovornosti Dalaj Lame jer je tada bio tek stekao punoljetnost (vladao u Tibetu od svoje 15-24 godine dok nije emigrovao u Indiju 1935 pa praktično nije ni stigao provest ništa ni pozitivnog ni negativnog kao maloljetni mladić koji je "vladao" u periodu puberteta do adolescencije i proveo većinu djetinjstva zatvoren u palači - situacija kao kod vladara koji imaju tutora, regenta). Maximalno bi došla u obzir ta istorijska krivica (antropološki vrlo sporna) za koju bi se Dalaj Lama mogao izviniti  kao i pape Jovan Pavle II, papa Benedikt XVI i papa Francisko koji su se izvinili) za nehrišćanske postupke katoličkih vjernika i klirika kroz istoriju raznim crkvenim i gradjanskim komunitama s kojima su bile u sporu. Što se tiče kardinala Stepinca tamo je ta njegova odgovornost i krivica bila već predmetom komunističkog izmanipuliranog sudjenja koji nije dozvolio da se mnogi svjedovci odbrane uopšte pojave na sudu, no, zato su se pojavili svjedoci koji su svjedočili o stvarima koje se uopšte nisu ticale Stepinca na šta je i upozorio i protiv toga protestovao kod predsjednika suda Stepinčev advokat dr. Ivo Politeo da se dovode svjedoci koji svjedoče nešto što nema nikakve veze sa Stepincom a to ulazi u zapisnik kao "dokazno bremeno" što je takodjer manipulativna praksa vrlo masivno upotrebljena pri Stepinčevom sudjenju. I zbog čega su nedavno proces protiv Stepinca i presuda srušeni, poništeni kao nezakoniti i nevažeći zbog grubih povreda procesnih i dokaznih postupaka.

[Zayron]

41 minutes ago, александар живаљев рече

Занимљиво је да нигдје на католичком интернету нема саопштења о засједању Међународне бискупске конференције Светих Ћирила и Методија у Београду. Разумије се, да надбископ Хочевар није могао измислити то засједање, његове одлуке (оснивање комисије "Правда и мир", нпр) (видјети први пост ове теме).

Па зашто онда нигдје нема саопштења о одржавању једне легалне бискупске конференције, а има о томе да су "католички бискупи у Србији, учинили неко савјетовање са теолозима":

http://kc.org.rs/savetovanje-katolickih-biskupa-u-srbiji/

За мене нема дилеме да бискупи који чине МБК Св. Ћирила и Методија, (бискупи са простора Србије са Косовом, Црне Горе и Македоније) остају при приједлогу папи о сопственом расформирању и стварању "националних бискупских конференција". Томе се и онда и сада снажно супротставила СПЦ, схватајући такву организацију католика као мањине на свом канонском подручју, као увод управо у оспоравање сопственог канонског простора. О томе свједочи и данашња порука надбискупу Хочевару:

"Позив на дијалог са Светим Архијерејским Синодом може да упути, на пример, Међународна бискупска конференција Светог Кирила и Методија, чији је он члан. Он лично може да води појединачни дијалог, у духу братске љубави, са било којим од чланова Светог Архијерејског Синода или са било којим епископом Српске Православне Цркве. "

Дакле, дијалог се овдје не води о Степинцу (то чини Мјешовита комисија са Хрватском бискупском конференцијом), него о доживљају СПЦ да локални католички бискупи оспоравају њену канонску јурисдикцију.

Ima, ja sam ga vidio i možda i postavio negdje link. Postoji sajt ili dio nekog sajta koji redovno objavljuje sve što se dogadja u MBK Sv. Ćirilia i Mertodija ali tačno je da se vrlo teško traže kad se hoće naći kao i na primjer neki od sajtova makedonskih i bugarskih katolika. (lično iskustvo)