Kako da bude manje nasilja u porodici?

[АлександраВ]

1 minute ago, florenntina рече

Ne znam, ja ne pravim razliku izmedju lakih i teskih batina vec znam samo za batine i one su po meni UVEK nasilje i UVEK dovoljan razlog za alarm.

Sta ti smatras pod "lakim" batinama?

 

28 minutes ago, АлександраВ рече

Нема трпљења батина, то је сасвим јасна ствар. Нема ни трпљења психопатолошких супружника.

1 hour ago, АлександраВ рече

Слажем се да се батине не толеришу и да је то разлог за тренутну реакцију

Не знам одакле ти да ја батине делим на лаке и тешке?

6 minutes ago, florenntina рече

...da imate visok nivo tolerancije prema nasilju sto je po meni pogresno.

Већ сам написала али хајде опет, иако није хришћански - уколико би ти сада показала само намеру да ме удариш, или да било кога удариш, ја бих те навероватније истукла... није лепо, није добро, није баш ни за јавност, али је тако. И не би ми била прва. Немам никакву толеранцију према батинама и имам веома агресивну реакцију на претњу батинама како мени тако и било коме, тако да, молим те да се не враћамо поново на то.

10 minutes ago, florenntina рече

Mozda je bolje da otvorimo jos jednu temu gde ce se raspravljati o tom egoizmu u braku koji spominjete, a ovde da raspravljamo samo o nasilju u porodici.

Али ово није тема о батинама већ о насиљу у породици. А и егоизам може бити корен насилничког понашања. Такође, може испровоцирати насилничко понашање као реакцију, унутар урушених и већ поремећених односа, код особа које имају латентне психичке поремећаје. Да бисмо спречили насиље и да бисмо правилно одговорили на насилничко понашање, морамо бити упознати са узроцима ове појаве, који могу бити веома бројни и различити. Такође, и дуго економско и психичко насиље се често јавља као увод у физичко насиље. Све ово укупно треба разумети и о свему томе треба разговарати, јер управо неразумевање осталих облика насиља веома често доводи "жртве" у безизлазни положај.

Šta se smatra nasiljem u porodici?

Pod nasiljem u porodici Porodični zakon predviđa sledeće radnje:

• nanošenje ili pokušaj nanošenja telesne povrede;
• izazivanje straha pretnjom ubistva ili nanošenja telesne povrede članu porodice ili njemu  bliskom licu;
• prisiljavanje na seksualni odnos;
• navođenje na seksualni odnos ili seksualni odnos sa licem koje nije navršilo 14. godinu  života ili nemoćnim licem;
• ograničavanje slobode kretanja ili komuniciranja sa trećim licima;
• vređanje, kao i svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje;

Nasilje u porodici može da se ispoljava u različitim oblicima.

1. Fizičko nasilje: podrazumeva korišćenje delova tela ili oružja radi pretnje, kazne,  dominiranja, kontrolisanja ili povređivanja druge osobe. Vrši se na različite načine i različitim sredstvima, a za posledicu ima laku telesnu povredu ili u pojedinim slučajevima i tešku telesnu povredu. Ono obuhvata: batine, povrede oštrim i tupim predmetima, udaranje, šutiranje, davljenje, bacanje, nanošenje opekotina, gađanje raznim predmetima, lomljenje bilo kog dela tela itd.

2. Psihičko naslje: sastoji se u ozbiljnoj pretnji da će se napasti život ili telo člana porodice. Pretnja treba da bude ozbiljna i da izazove osećanje ugrožene sigurnosti. Psihičko nasilje se odnosi takođe na zastrašivanje, konstatno kritikovanje, potcenjivanje, različite optužbe, emocionalno ucenjivanje, stvaranje nesigurnosti kod žrtve, verbalno zlostavljanje, uznemiravanje, maltretiranje itd.

3. Seksualno nasilje: podrazumeva svaku povredu polne slobode i morala, svaki vid degradiranja i ponižavanja na seksualnoj osnovi, svaki vid prisiljavanja na seksualni odnos i silovanje. Onopredstavlja korišćenje prisilnih seksualnih radnji kojima se dominira, manipuliše, preti i povređuje druga osoba. Ovu vrstu nasilja često prati i fizičko i psihičko nasilje, a često se ti slučajevi nasilja vrše istovremeno.

4. Ekonomsko nasilje: podrazumeva oduzimanje novca i vrednih stvari, kontrolisanje zarade i primanja, zabrana članu da raspolaže svojim i zajedničkim prihodima, zabrana članu da se zaposli i ostvari sopstvene prihode, oduzimanje sredstava za rad, nametanje obaveze stalnog podnošenja detaljnih izveštaja o trošenju novca i dr.

http://www.paragraf.rs/100pitanja/porodica/nasilje_u_porodici.html

[Снежана]

“Ja nisam ono što mi se dogodilo” – Rad na prihvatanju i prevazilaženju traume iz detinjstva

 

 

Šta je trauma?

Traumatski događaji su u današnjem vremenu veoma su česti i najčešće podrazumevaju doživljaje pretnje smrću, povredu ili pretnju ličnom telesnom integritetu i integritetu bliskih osoba (Jašović-Gačić, Lečić-Toševski, 2010), koji aktiviraju osećanje bespomoćnosti da osoba nešto preduzme kako bi prevenirala ili zaustavila psihičku ili fizičku povredu (Reyes, Elhai i Ford, 2008).

Rana trauma

Rana trauma se odnosi na:

• seksualno zlostavljanje ili napad
• fizičko zlostavljanje ili napad
• psihičko, emocionalno zlostavljanje i zanemarivanje

Rana trauma ili trauma u detinjstvu predstavlja posebnu vrstu traume. Zašto? Pre svega iz razloga jer je detinji mozak još uvek u razvoju – te je mogućnost oštećenja usled traumatskog iskustva veća. Takođe, dete je nemoćno da se zaštiti. Dete ne poseduje dovoljno reči da traumatski događaj opiše, niti da objasni koja osećanja ima povodom njega. Ono ne razume odnos između uzroka i posledice, te gotovo uvek za tramatksi događaj krivi ili sebe ili roditelje koji nisu uspeli da ga sačuvaju i zaštite.

Ljudi koji su doživeli ranu traumu pate na mnogo načina – anksioznost, panika, depresija, sramota, krivica, ljutnja jesu samo neke od nezdravih negativnih emocija koje doživljavaju, i što još više komplikuje stvar, često povodom ovih emocija razvijaju sekundarni emocionalni poremećaj (depresiju povodom depresije, ljutnju na sebe povodom anksioznosti, depresiju povodom krivice… itd). Takođe, ono što je jako važno, gotovo uvek razvijaju negativnu sliku sebe (kao “slabih”, “bezvrednih”, “neadekvatnih”…) kao i negativnu sliku sveta (kao “užasnog mesta” u kome im se trauma dogodila) i drugih ljudi (kao “opasnih” i “zlih” jer su im takvo zlo mogli naneti).

Klijent jednog američkog psihoterapeuta je rekao jednu rečenicu koja nas jako dobro opisuje: “Ljudi su verovatno jedina životinja koja pati povodom svoje patnje.” Šta to znači? To znači da smo skloni da sebe dodatno uznemiravamo, okrivljujemo ili se ljutimo na sebe zbog simptoma koje smo razvili kao posledicu reakcije na traumu. Mi zbog svojih simptoma obezvređujemo sebe.

Međutim, ono što je jako važno znati jeste da je traumatska reakcija zapravo normalna reakcija na nenormalne uslove kojima ste bili izloženi. Zar ne mislite da je dovoljna činjenica što ste pretrpeli to što ste pretrpeli, nego još dodatno “zlostavljate” sebe povodom toga?!

Zamislite da ste pali, i imate ranu, i umesto da tu ranu očistite, negujete, i pustite da zaraste, vi je stalno čačkate, sipate so na nju, udarate se po njoj… Šta mislite da će se dogoditi sa ranom? … Ova metafora predstavlja vaš odnos prema sebi – odnos u kom vi sebe kinjite zbog simptom koje imate. Zapamtite, “okej je da vam nije okej”. Samo ako sebi date prostor da prihvatite sebe sa svojim simptomima, otvorićete put za promenu, i uopšte mogućnost rada na istim, te njihovo postepeno nestajanje. Naime, rana će početi da isceljuje vremenom samo ako se pravilno odnosimo prema njoj.

 

 

Vi niste ono što vam se dogodilo!

Vi niste vaša trauma! Vi niste vaši simptomi! Vi ste zapravo mnogo toga. Vi ste pre svega kompleksno ljudsko biće koje ima mnoštvo svojih osobina – i pozitivnih i negativnih. Mnoštvo iskustava. Neka od tih iskustava jesu traumatska iskustva, ali ona vas ne čine u celini.

 

 

Stoga ukoliko sebe sagledavate kao bezvredne, slabe ili defektne – zbog toga što vam se dogodilo, pravite grešku preterane generalizacije, jer čovek ne može biti sveden na jednu ili nekoliko osobina i iskustava – previše je kompleksan!

Vi niste ni defektni, ni oštećeni, ni bezvredni – ljudska vrednost je nemerljiva. Zapravo, vi ste oni koju su preživeli, što već govori osnazi koju posedujete – i mnogo je tačnije reći za sebe da ste borac, nego slabić.

Pomak i poboljšanje će nastati onda kada bezuslovno prihvatite sebe sa svim svojim manama i vrlinama. Ovaj koncept omogućava da sebe u celini sagledamo i da zauzmemo zdrav odnos prema sebi. Pored prihvatanja sebe, koje je samo prvi stepenik u radu na sebi, važno je prema sebi odnositi se sa blagošću i brigom. Vi prvi treba da naučite da brinete o sebi.

 

Trauma nas ne mora obeležiti za čitav život!

Čuveni filozof Epiktet kaže: “Ljude ne uznemiravaju događaji po sebi, nego načini na koje mislimo o njima”. To znači da će od naših uverenja, odnosno od stava koji zauzmemo prema događaju – zavisiti i naše reakcije na njih. Mi ne moramo život provesti kao žrtve. Prihvatajući sebe u potpunosti, kao kompleksno i porgešivo ljudsko biće, mi zapravo dajemo sebi slobodu da budemo ono što jesmo. Ljudi koji su pretrpeli traumu nisu za to krivi, niti su zbog toga manje vredni! Pomeranje sa obezvređivanja sebe na prihvatanje sebe omogućava nam lakše i zdravije življenje.

Bezuslovno prihvatanje sebe, vodi bezulsovnom prihvatanju drugih kao nesavršenih i pogrešivih i bezuslovnom prihvatanju života kao mesta koje nije pravedno i u kome se dešavaju i dobre i loše stvari. Ono što nam zapravo pruža slobodu, i gradi kapacitete za sreću jeste pomeranje ka kraju kontinuuma na kome se nalazi – praštanje. Da bi čovek oprostio on mora prihvati sebe, druge i život bezuslovno. Opraštanje oslobađa. Međutim, jako je važno negovati princip moralne dobrobiti – a to znači da  negujemo saosećanje, koncept bezuslovne vrednosti, velikodušnost i „moralnu ljubav“ (u kojoj je onaj koji ih je povredio, iako pogrešivo ljudsko biće, jeste odgovoran za svoja dela). (Enright and Fitzgibbons, 2000)

Negujući princip moralne dobrobiti, učimo se da je svako od nas slobodan ali i odgovoran. Stoga, je važno izgraditi društvo koje je osetljivo i koje reaguje na zlostavljanje najranjivijeg dela populacije – a to su deca!

Klinički psiholog

Olivera Novaković

[florenntina]

Hvala na ovoj klasifikaciji. To me utvrdilo u ranijem misljenju da palacinke i egoizam ne spadaju u nasilje o kome ovde pricamo iako mogu biti povod (ali nikada i uzrok ili ne daj Boze opravdanje!) za nasilje.

A svi oblici nasilja koje si navela po meni se jedino mogu resiti upravo prekidom nasilja. To je pocetak. S obzirom da su u sistemu kakav jeste izgledi za prekid nasilja od strane nadleznih institucija slabi i spori, zrtvi ostaje samo da bezi od nasilnika glavom bez obzira. I dalje ne vidim kako tu edukacija moze pomoci dok nasilje traje. Ona pomaze u preventivi (dakle pre samog nasilja) i posle u otklanjanju posledica nasilja.

Sto se tice nasilnika, ne verujem ni u kakvo prevaspitanje edukacijom koja nije pracena konkretnom sankcijom za prethodno nasilje koje je pocinio. 

[Јелена011]

Sjajna knjiga za razumevanje traume, Sneza me podseti sad...

http://www.psihopolis.edu.rs/index.php?option=com_k2&view=item&id=107:trauma-i-oporavak&Itemid=125

 

[Јелена011]

6 hours ago, Дијана. рече

Florentina, svi slucajevi su razliciti. Svaka osoba je razlicita, svaka porodica, tj. odnosi i stanja u njoj, dozivljavanja clanova porodice tih odnosa i jednih drugih. Za neko dijete je mozda i dobro da se udalji od oca koji je nasilan, iako ce ga ono i dalje ambivalentno voljeti. Bio otac los i hladan sam po sebi ili zbog gubitka interesa/mrznje prema majci ohladio i prema djetetu, tj. odrasloj osobi, to tog sina ili kcerku itekako boli, svejedno. To sto je otac 'kriv', nista ne umanjuje njegov bol. Svi ste se razmahali sa osudama 'krivaca'. Ja sam pokusala da nametnem pricu u pravcu konstruktivnih rjesenja, da nikog ne osudjujemo. Ne zalazem se za formalnu zajednicu radi obicaja ili vjere (pomenu li ko vjeru?), ali ne mozemo razmisljati ni o 'sreci' svog egoizma ako samo povredjujemo djecu koja ispastaju zbog nase neodgovornosti i nesposobnosti da izgradimo zrele odnose ili da ih popravljamo, da radimo na sebi, da mijenjamo sebe a ne da prekidamo odnose bez velikog razloga, teskog maltretiranja. Sve sto spada u odnos i komunikaciju treba pokusati popraviti. Ne znam zasto neki meni ucitavaju da se zalazem za ocuvanje porodice ili formalne zajednice gdje vlada ekstremno nasilje? Nije mi jasno. neki ljudi su psihopate i ne mogu se popraviti, izlijeciti ni poduciti. Ali velika vecina moze, i pijanaca, i bolesnih, i samo neukih.

Za ono sto si prije rekla,da sam van realnosti itd. Vi dakle imate neku jednostranu percepciju nekog problema. Identifikovali ste se s maltretiranom zenom ili djetetom i sl. Ja posmatram problem kao problem porodice koji treba rijesiti u interesu djeteta, a i ostalih. Vrlina je znanje, nekim ludacima ne moze se pomoci, ali vecini ljudi moze, upravo savjetovanjem.

To se radi na tri nacina:

-Prevencija u uzem smislu, djelovanje na djecu, ucenje nenasilne komunikacije i rjesavanja problema; isto tako i za roditelje, odrasle, savjetovanje, bracno, u okviru skolskih aktivnosti, u zajednici, itd.

-lijecenje, popravaljanje, kao u medicini, niko ne reze dok ne dodje do gangrene - problem postoji, pokusava se rjesavati. 

-Gasenje pozara, naravno spasavanje zrtava i onda ako 'pijani manijak i psihoticna ludaca' pokazu spremnost ili imaju uopste sposobnost da se promijene, dalje rjesavati postupcima iz prethodne faze, ako radi sistem drustvene kontrole. To su dva AKO. 

Ne mogu na telefonu da obelezim tvoje recenice, ali tvoj post govori sledece -malo je pravih ludaka, ostali su svi popravljivi i mi cemo ih "nauciti" i spasiti i ako ih "osudimo", mi smo ti koji ne valjaju.

Gde je tu sloboda? Ljudi nisu objekti da ih uterujes u kalupe, da ih vaspitavas tj ucis ko zamorcice da seclepo ponasaju, da ih popravljas. Pa nije covek pokvaren automobil koga cemo popraviti. Ne moze niko nikog da popravlja za ime Bozije. I nemamo na to pravo. I inkvizicija je verovala da popravlja u ime vere. Bog nam je dao slobodu i naglasio da je sloboda neprikosnovena. Dakle ako neko izbere iz zilion jednog razloga da se ponasa nasilno, da bude zavisnik, to je njegovo puno pravo. Mi nemamo pravo da ga tretiramo kao maloumno dete i da ga protiv njegove volje prevaspitavamo i patronizirajuce secponasamo. Mi smo duzni da zastitimo sebe i svoju decu, da postavimo granice i da ih se drzimo. Kraj. Za sve drugo su zaduzena strucna lica, od policije pa do psihijatra.

Svojevremeno bila sam saradnik u lecenju jednog zavisnika i bila je tu jedna zena ciji je sin bio narkoman. Ona je prvo bila tako boleciva dok nije poslusala savet prijatelja -izbaci sina na ulicu (do,tad je vec prodao pola kuce i sav novac joj uzimao), promeni bravu na stanu i interfonu i ni posto se ne,obaziri. Ako ce da se predozira to ce uraditi zbog sebe ne,tebe i to je njegov izbor ne tvoja odgovornost. Zena je izdrzala, pretnje samoubistvom, moljenja, skandale pred komsijama, osude kako je losa majka jer je okrenula leđa sinu...i posle par meseci sin je legao na rudu i resio sam da se leci, pozvao nju i pitao da li zeli da mu ona bude saradnik. Naravno da je pristala.

To je prica o sinu koji bludnici, bez obzira na sve, otac nije trcao za bludnim sinom, nije ga jurio, vukao za rukav, mazio dok se ovaj valjao po blatu, nego je ziveo svoj zivot. Jel to lako, nastaviti "dalje" znajuci da ti sin negde lezi u blatu, ne, to je roditelju najteze...al to je jedino lekovito za dete. Nas izbor je samo u sledecem, da ako neko resi da se vrati kuci, ne budemo zlopamtila, ne osudjujemo i slicno, i da imamo pravo ako je rec o supruznicima, da odlucimo zelimo li ikakav odnos il ne. Ne postoji "dobar covek" koji eto po malo ponekad nesto...i niko ne osudjuje coveka, svi smo mi ljudi gresni, al gledamo postupke, ne dobre namere ili zelje. Dakle samo postupci. Za dete je kljucno zdravo i bezbedno okruzenje, a ne bilo kakva vrsta nasilja.

Glede ljubavi, deca ne mogu i nikad nece razumeti roditelje na isti nacin kao odrasli. Ja sam u domu upoznala troje dece, od sedmoro, koje su roditelji tako zlostavljali da ne zelim ni da pricam o svim tim gadostima, poslednje troje zena je rodila u udzerici na wc solji, narkomanka koja ih je terala na prostituciju i prosjacenje, drogirala ih i tsl. I njihove reci su -da znamo da nam mama nije bas najbolja ali ona je nasa mamaaaaaaaa. I sad ti treba da se kao sazalis kao soc radnik i da vratis tu decu jer ona hoce mamu? To je suludo. Deca ce uvek voleti roditelje ma kakvi bili i branice ih i posle smrti, jer je kult roditelja nedodirljiv na ovim prostorima. Ne, nije svako ko je bioloski roditelj dobar roditelj i neki ljudi ne treba da budu staraoci i roditelji ma koliko ih deca "volena", jer pitanje je ogromno sta je tu ono sto zovemo ljubav.

Razvod jeste traumatican dogadjaj, ali i deca razvedenih roditelja uz rad na sebi mogu zaceliti te rane, to ne da nije nemoguce nego sasvim realno. To dete moze u odraslom dobu da preispita svoja uverenja o roditeljima, ljubavi, sebi, odnosima. Ali opet ako i samo ako to zeli. Zahteva vreme, trud i lekovito je, kao i kad se suocimo sa svakom traumom.

[АлександраВ]

1 hour ago, florenntina рече

To me utvrdilo u ranijem misljenju da palacinke i egoizam ne spadaju u nasilje o kome ovde pricamo iako mogu biti povod (ali nikada i uzrok ili ne daj Boze opravdanje!) za nasilje.

Не разумеш. Насиље у породици обухвата читав дијапазон понашања усмерених ка другом, од манипулације и вербалног насиља па до изузетно тешких облика, за које сте се ухватили и инсистирате на њиховој тежини зато што су "видљивија" за нас са стране. Насиље у породици, усмерено како на децу тако и на супружника је углавном невидљиво, и открива се тек када "исцури" ван породице, а то је много мањи проценат. Оно што је Дијана хтела да нагласи је сасвим лепо објаснила у својих неколико порука, али ето, ви волите да се држите за страшне, језиве, претешке примере који уопште не могу да оправдају потребу негирања породичне терапије, едукације и подизања свести о томе шта је насиље у породици, како се испољава, који су механизми његовог превазилажења, итд, с тим што је Дијана започела тему о насиљу са позиције супружника и када деца нису директан објекат насиља али трпе услед трпљења родитеља који је изложен насиљу и најзад због развода родитеља. И лепо је жена написала да не мисли на случајеве систематског злостављања. Наравно да егоизам сам по себи не спада у злостављање, већ сам претходно објаснила у ком контексту може да се посматра када је насиље у породици у питању, а палачинке су ми се смучиле, с нутелом и без ње, јер се сада већ толико понављају да се банализује мој одговор на палачинке које си поменула у подсмешљивом контексту, а ниси ни свесна да има различитих случајева који су нама можда тривијални зато што их поредимо са крвавим главама, искиданим утробама и осакаћеним људима, али за сваког појединца којем се дешавају овакви облици насиља (психичког), ово нису нимало ни безначајне ни глупе ствари и могу бити погубне за ту конкретну особу. Али ми волимо да причамо о екстремима, а оне изнијансиране, невидљиве и граничне облике, где има пуно тога што се може поправити и на време преобликовати, то нам је некако безвезе и то су палачинке, а то је већина облика насиља, за које можда можемо да кажемо да су присутни у мањој или већој мери у готово свакој породици. Спрдња са тиме само показује колико ми у ствари не знамо шта је насиље у породици и који све могу бити његови узроци и последице али и механизми за његово сузбијање. Ако нпр. вербална агресија буде пуштена да кроз време дивља и на њу додамо још много других елемената психичког насиља, уз затварање нпр. особе у кућу без контакта, без новца и физичке слободе, односи у тој породици су дубоко болесни и могу да се лече, а то јесте изложеност породице породичном насиљу, не мора нико да буде ни тучен, ни силован ни поломљен да би се рекло да је жртва породичног насиља.

47 minutes ago, Јелена011 рече

malo je pravih ludaka, ostali su svi popravljivi i mi cemo ih "nauciti" i spasiti i ako ih "osudimo", mi smo ti koji ne valjaju.

Па зар то није истина?

49 minutes ago, Јелена011 рече

Gde je tu sloboda? Ljudi nisu objekti da ih uterujes u kalupe, da ih vaspitavas tj ucis ko zamorcice da seclepo ponasaju, da ih popravljas. Pa nije covek pokvaren automobil koga cemo popraviti. Ne moze niko nikog da popravlja za ime Bozije. I nemamo na to pravo.

Каква слобода? Жена је лепо написала, зашто окрећеш њене речи? Због чега ти радиш психотерапију и бавиш се лечењем нпр. алкохоличара ако имаш овакав став? Не разумем, овамо се бавиш психотерапијом, а онда причаш о некој слободи и о не-поправљању. Па опште је позната ствар да те управо психологија ограничава и да је психотерапија вођено програмирање и укалупљавање и поправљање по моделу.

54 minutes ago, Јелена011 рече

Dakle ako neko izbere iz zilion jednog razloga da se ponasa nasilno, da bude zavisnik, to je njegovo puno pravo. Mi nemamo pravo da ga tretiramo kao maloumno dete i da ga protiv njegove volje prevaspitavamo i patronizirajuce secponasamo. Mi smo duzni da zastitimo sebe i svoju decu, da postavimo granice i da ih se drzimo. Kraj. Za sve drugo su zaduzena strucna lica, od policije pa do psihijatra.

Али васпитање је облик социјализације, човек као васпитљив тек у интеракцији са свим људима у свом окружењу достиже свој пуни социјални развој, то је оно фино обликовање у социјалној средини у којој дете одраста, када по моделу и уз подршку људи из своје социјалне средине формира социјално пожељна и прихватљива понашања. Ово што ти пишеш је социјални анархизам.

1 hour ago, Јелена011 рече

Ako ce da se predozira to ce uraditi zbog sebe ne,tebe i to je njegov izbor ne tvoja odgovornost.

1 hour ago, Јелена011 рече

al to je jedino lekovito za dete.

Свашта..... какав нонсенс....

1 hour ago, Јелена011 рече

Deca ce uvek voleti roditelje ma kakvi bili i branice ih i posle smrti, jer je kult roditelja nedodirljiv na ovim prostorima.

То нема везе са никаквим култом, деца једноставно воле родитеље, шта год да се дешава. То је дечија љубав ка родитељима и познато је да деца коју су родитељи повредили учауре ту повреду, изолују је, како би њихова љубав остала неоштећена да би могла да преживе, јер дете не може да "преживи" ако престане да воли родитеља. Постоје померања те љубави, што свесно што несвесно, у дубину, али та љубав према родитељима живи док смо живи, колико год се ми понашали потпуно супротно. Она чак појачава негативна испољавања у психопатолошким стањима, што је један од механизама одбране који развијају повређена деца.

1 hour ago, Јелена011 рече

mogu zaceliti te rane

Све се може зацелити, али се не може све излечити. Исто тако, иако се не може све променити, може се предупредити, у том смислу веома ценим Дијанин напор да се о породичном насиљу прича са једног мекшег, социјално-едукативног аспекта, који нам је итекако потребан, што се и показало на ових пет страна. Ми немамо појма шта је насиље у породици.

[Снежана]

Гледе едукације..."мајмун ради, што мајмун види", те тако и човек, најлакше и најбоље  учи из туђих примера, али и најбоље едукује онај који својим примером може да покаже "како би то требало", онај који својим животом и делом може да стане иза онога чему друге подучава, а таква врста едукације и јесте негде хришћанска. Празне приче, општа места и флоскуле никада нису давале никакве резултате а временом се изгуби и поверење у такве ствари, смори људе сољење памети и давање лекција оник који ни себе нису научили нити променили (а реално једино за то и имамо могућност у овом животу), а поготову ако је тај неко "стручњак". Када причамо о овоме увек се сетим чувеног дечијег психолога, која се, доживевши личну трагедију са својим дететом, повукла из струке, јер је сматрала неморалним даље едуковање и лечење из области из које је она на личном плану доживела неуспех.

[Bokisha]

9 hours ago, АлександраВ рече

Јер, зар није и реч - глупачо - насиље? Зар није и реч - неспособњаковићу - насиље? Шта је насиље у браку? И колико је наша егоистичност, себичност, неприлагођеност, незрелост, хладноћа и неспособност за толеранцију и заједништво па чак и за одрицање, рђа која нагриза и повлачи за собом из лошег у горе?

АМИН.....

[Bokisha]

8 hours ago, florenntina рече

Ne znam, ja ne pravim razliku izmedju lakih i teskih batina vec znam samo za batine i one su po meni UVEK nasilje i UVEK dovoljan razlog za alarm.

Sta ti smatras pod "lakim" batinama? Meni to zvuci kao ono "pa nije te pretukao" nego "malo klepio", ne drami... A to je upravo ono sto mislim da je pogresno i zbog cega sam prokomentarisala da imate visok nivo tolerancije prema nasilju sto je po meni pogresno.

Nije dobro da trpamo palacinke i pesnice u isti kos jer onda pravimo konfuziju. Mozda je bolje da otvorimo jos jednu temu gde ce se raspravljati o tom egoizmu u braku koji spominjete, a ovde da raspravljamo samo o nasilju u porodici.

колко сам  ја разумео не ради се о високом прагу толеранције према батинама и батиницама него о много ширем посматрању злостављања- не само физичког.

[АлександраВ]

Спонтано усвајање модела понашања одвија се у детињству као доминантно, код одраслих особа доминантан је модел учења где је реч носилац знања, искустава, вештина. Сва знања и јесу збир успеха и неуспеха, када бисмо одбацили особе које су имале неуспехе у процесу личног сазревања и учења и неуспехе на приватном, породичном плану због фанатичног предавања идеји која их је водила открићима, или који су опредељењем за струку остали незрели на личном социјалном плану, историја би нам била празна а сва акумулирана знања би могла да се прогласе немеродавним. Искуствено падање и дизање помера тачку виђења и таква (са)знања богате пуко теоретисање посматрача. 

Некада више научимо од особа које праве и понављају грешке, падају, не успевају, него од оних "исправних" готово гордих у истицању својих "правилних" промена и паметно донешених одлука. Нарочито ако искуства и знања других доживљавају као сољење памети. Мајмун ради што мајмун види, али човек ради оно што види, чује, о чему промисли, што прихвати и о чему донесе одлуку.

Бројни су људи који су бавећи се својим послом запустили и занемарили своје породице што је на крају резултирало некаквом несрећом на личном плану. То нити умањује њихову стручност и успешност на пословном плану нити говори о њиховој (не)моралности. То говори о њиховој неспособности да нађу праву меру ангажовања између пословног и приватног.

Интересантно је колико ми волимо да будемо строги када према неким нашим критеријумима проценимо да особа-кривац треба да буде кажњења и интересантна је та појава маркирања сваког ко то не мисли и има "блаже критеријуме осуде". Код нас је итекако присутна психологија руље - распни га. Волимо да се бавимо кривицом других уображено мислећи да се нама сутра никакав пад не може догодити. А када нам се сутра догоди, да ли искуства целог нашег живота и пре и после тог пада не вреде или су баш она драгоцена и за друге људе?

[florenntina]

Jedini nacin da se smanji nasilje jesu jasne, primerene stepenu nasilja i neselektivne sankcije. Ako to ne moze iz bilo kog razloga da se realizuje, ja bi zrtvi nasilja uvek savetovala sto brzi prekid fizickog kontakta sa nasilnikom ili grupim nasilnika (ovo je npr. vrlo cest slucaj kod dece u skoli) tj. bezanje ( promena skole, posle, razvod i bezanje od supruznika koji je nasilan). Ovde mislim na sve oblike nasilja koje si navela u onoj klasifikaciji (psihicko, fizicko, ekonomsko itd)

Bez gore opisanih sankcija, edukacija ostaje mrtvo slovo na papiru.

I ne slazem se da mi ne znamo sta je nasilje. Naprotiv, smatram da ga je vecina itekako osetila na sopstvenoj kozi bilo u porodici ili skoli ili na ulici ili na poslu pa cak i u crkvi i da su nasi ljudi i te kako kompetentni da iznesu predloge/iskustva i misljenja o tome.

[Paradoksologija]

4 minutes ago, florenntina рече

bezanje ( promena skole, posle, razvod i bezanje od supruznika koji je nasilan)

Sasvim se slažem. Samo mislim da je uvek bitno da razumemo da je 75% žena žrtava ubistva ubijeno dok su partnera napuštale ili nakon što su ga napustile. Prečesto čujem kako mnogi peru ruke izjavom 'Ko joj je kriv, što ga je trpela?' Potrebna je ozbiljna podrška i zaštita, a to upravo počinje ozbiljnim i jasnim sankcijama. Nasilnici vrlo često nisu 'ludi manijaci', već itekako umeju lepo da se ponašaju kad nisu u privatnom prostoru sa slabijom osobom nad kojom (misle da treba da) imaju kontrolu.

[АлександраВ]

16 minutes ago, florenntina рече

I ne slazem se da mi ne znamo sta je nasilje

Рекла сам - насиље у породици.

[Ronald]

8 minutes ago, Paradoksologija рече

Sasvim se slažem. Samo mislim da je uvek bitno da razumemo da je 75% žena žrtava ubistva ubijeno dok su partnera napuštale ili nakon što su ga napustile. Prečesto čujem kako mnogi peru ruke izjavom 'Ko joj je kriv, što ga je trpela?' Potrebna je ozbiljna podrška i zaštita, a to upravo počinje ozbiljnim i jasnim sankcijama. Nasilnici vrlo često nisu 'ludi manijaci', već itekako umeju lepo da se ponašaju kad nisu u privatnom prostoru sa slabijom osobom nad kojom (misle da treba da) imaju kontrolu.

Bravo, sankcije moraju biti ostre,  neka provede odredjen period u zavtvoru, da se ohladi. Bila je jedna emisija nekada davno na hrvatskoj televiziji, e sta su neke zene trpljele, dok jadne nisu podlegle povredama i sve zato sto institucije ne postoje.

[Снежана]

28 minutes ago, florenntina рече

Jedini nacin da se smanji nasilje jesu jasne, primerene stepenu nasilja i neselektivne sankcije.

Један од начина да, слажем се, али не и једини начин. Прво би тебало научити шта јесте насиље, и која су наша људска права, самим тим едуковањем би се ширио круг и вршио притисак на  систем и примену санкција на насилнике.