Разговори о логопедији - Александра Вукосављевић, дипл. дефектолог логопед

[АлександраВ]

Драги пријатељи, моје име је Александра Вукосављевић, дипл. дефектолог логопед. Логопедија није само област мог професионалног интересовања, логопедија је моја велика љубав.

Волела бих да са вама прођем кроз свет логопедије и да заједно осветлимо сваки кутак комуникације који се у њему налази.

Свет човекољубиве науке дефектологије у свом центру има људе, одрасле и децу, који имају проблеме настале услед различитих болести, физичких оштећења, наследних и социјалних фактора, који узрокују одређена стања различитог степена тежине.

Логопедија је део дефектологије. Логопед својим радом обухвата откривање, спречавање и третман (терапију) поремећаја и сметњи комуникације, као и саветодавни рад. Област комуникације је огромна. Оно што логопеда практично интересује и предмет је његовог рада, јесте особа која комуницира.

Говорно-језички поремећаји представљају једну широку лепезу стања, која могу проузроковати мање или веће проблеме у животу детета и одрасле особе. Веома често се не препознају, неправилно интерпретирају, њихов третман се одлаже или им се приступа површно а често и погрешно.

У овом уводном делу можете постављати питања, износити своје недоумице, али такође можете поделити и своја искуства која се тичу ове области.

Добро дошли

[александар живаљев]

Код нас је недавно, мало кампањски, покренуто питање дислексије. Наведено је да 10% дјеце има тај проблем. Да ли је то тачно и како им се најбоље помаже?

[Милан Ракић]

За почетак, да се нашалим мало. Да ли си оних "вунених" 90-их слушала моје земљаке "Ништа али логопеде"?

 

[АлександраВ]

2 minutes ago, Милан Ракић рече

слушала моје земљаке "Ништа али логопеде"?

Сви логопеди су их слушали

[АлександраВ]

9 minutes ago, александар живаљев рече

Код нас је недавно, мало кампањски, покренуто питање дислексије. Наведено је да 10% дјеце има тај проблем. Да ли је то тачно и како им се најбоље помаже?

Ово питање је веома значајно, хвала Александре.

Процењује се да 5-10% деце школског узраста (према различитим ауторима), на свим нивоима интелигенције има ове тешкоће.

Веома је важна адекватна процена и индивидуални третман. Пошто је то широка и веома важна област, отворићу нову тему, па ћемо тамо детаљније поразговарати и о томе како је препознати, шта је дислексија а шта није иако "личи" и шта је набоље урадити када се примети проблем.

Хвала још једном на питању

[RYLAH]

Да ли сваки поремећај говора код деце има везе искључиво са учењем и/или психичким сметњама, или сметње могу бити и органског порекла, типа нека урођена мана која може спречавати дете да правилно научи да говори (и ако имаш времена мало у детаље да идеш  ) 

[АлександраВ]

2 hours ago, RYLAH рече

Да ли сваки поремећај говора код деце има везе искључиво са учењем и/или психичким сметњама, или сметње могу бити и органског порекла, типа нека урођена мана која може спречавати дете да правилно научи да говори (и ако имаш времена мало у детаље да идеш  ) 

Риле ми је дао домаћи задатак

Тежина његовог питања се огледа у томе што је то пола логопедије Покушаћу постепено да стигнем до одговора.

Говорно-језички поремећаји код деце могу бити развојни и стечени, а узроци могу бити различите природе - наследни, органски, средински, психолошки.

Као прво, осврнула бих се на говор и језик. Језик је систем знакова одређеног значења. Овим системом се изражавају идеје и он је уређен, граматички и логички. Језик се преноси и усваја процесима културе. Сваки језик има своју артикулациону базу која му је својствена. Та артикулациона база нас води до говора. Говор је моторна акција, реализација, омиљена дефиниција мојих колега јесте да је говор језик у акцији

Народски се сви ови поремећаји зову поремећаји говора, међутим, то су говорно-језички поремећаји. Имамо бројне поремећаји који изгледају као да је оштећена артикулација, међутим, у средишту поремећаја су језички дефицити.

Нека уобичајена подела је на поремећаје:

1. Гласа - од поремећаја (дисфонија) до губитка гласа (афонија), органског или функционалног узрока настанка

2. Артикулације - недостатак говора код деце која добро чују (алалија), делимично развијен говор (дислалија), и говор кроз нос (ринолалија)

3. Ритма и темпа говора - муцање, дизартрија (неурогени поремећај говора), успорен говор (брадилалија), убрзан говор (тахилалија) и брзоплетост у говору (тахифемија)

4. Језика - поремећаји језичких структура се испољавају као афазија (поремећај језика настао оштећењем можданих структура, термин афазија се користи код одраслих) и развојна дисфазија (оштећење можданих структура код деце које се испољава језичким поремећајима)

5. Читања, писања и рачунања - поремећаји могу бити развојни или стечени, различитог степена до потпуног губитка, различите етиологије.

Наравно, ово је груба (школска) подела, веома честа појава је да су удружени поремећаји, да се једни јављају у склопу других, итд. Оно што је важно код деце јесте да постоје та нека развојна (физиолошка) одступања као и индивидуални ритам развоја који се мора узети у обзир. Међутим, постоје симптоми/стања/појаве које су патолошке у току развоја код којих се одмах мора реаговати због тога што код њих не важи оно народски - проћи ће, научиће када порасте. Рецимо, ако дете избацује језик приликом изговарања, то је патолошка појава и одмах је треба кориговати, језик никада не иде напоље испред зубића, треба детету скренути пажњу да повуче језик иза усана односно зубића. С друге стране, замуцкивање не значи одмах и муцање, то је тзв. физиолошко муцање (најчешће у узрасту 4-5 година), дете тражи реч, концентрише се, брза, неспретно је артикулационо, уморно, има трему и због тога замуцкује, треба му дати времена да каже, не треба га убрзавати, имитирати, треба га опустити итд. Физиолошко муцање је фаза, оно ће само проћи. Велика је грешка када се детету скреће пажња на такав говор, нарочито уз коментар - не муцај. Муцање се рађа када неко почне да посматра себе као особу која муца. Ово не важи код нагле појаве муцања када је узрок психичка или физичка траума. О овоме ћемо још разговарати, и муцање је веома важна тема.

Сваки од наведених поремећаја ћемо појединачно размотрити, само размишљам још увек како да поделим теме.

[JESSY]

[Justin Waters]

Kakva su iskustva logopeda sa djecom koja odrastaju u mjesovitim brakovima i od malena uce dva ili vise jezika. Kako se to odrazava na razvoj govora u pocetku, i da li treba raditi specijalno s djecom koja kasne zbog toga jer su zbunjeni na dva ili tri jezika ili to dolazi na svooje tokom vremena? 

[Дијана.]

Imam više pitanja i komentara. 

Prvo, malo izvan tvoje specijalnosti, ali zanimljivo je da se poremećaji ponašanja još uvijek proučavaju u okviru defektologije (spec. Eduk.i rehabil.). Kad sam ja bila dijete, još uvijek su postojale specijalne škole gdje su takva djeca bila sa invalidnom djecom. Možda griješim, ali to je nepovoljno za obe grupe djece, naročito za djecu koja imaju organske smetnje koja moraju da se nose sa takvom djecom. Mi smo proučavali fenomen agresivnosti naročito u okviru socijalne psihologije i socijalne patologije, i posmatrali ga prvenstveno kao produkt socijalnog učenja. Čini mi se da defektolozi, idući više iz medicinske perspektive, dosta naglašavaju biološki aspekt agresivnosti. Moj je dojam da je dobro što se više ne izdvajaju ta djeca problematičnog ponašanja u posebne škole, mada bi možda za djecu sa raznim hendikepima bilo lakše da su u grupi sličnih sebi. Čula sam defektologe, nasuprot modernoj teoriji i praksi inkluzije, da govore da je inkluzija veliki promašaj. Pošto sistem ne podržava zapošljavanje dovoljnog broja defektologa, niti asistenata, inkluzija se svela na dodatno opterećenje učitelja.

- Zatim, zanima me fenomen mucanja. Postoje li neke biološke i psihološke predispozicije, odr. osobine ličnosti (npr. preosjetljivost, strašljivost), da li može nastati kao posljedica traume (i u medicinskom smislu povrede, i psihološkom).

- Fenomen Helen Keler. Jeste li je proučavali posebno, ili si se recimo ti interesovala za nju? Meni je ona fascinantna, ja pričam 10-godišnjacima o njoj.

[АлександраВ]

41 minutes ago, Justin Waters рече

Kakva su iskustva logopeda sa djecom koja odrastaju u mjesovitim brakovima i od malena uce dva ili vise jezika. Kako se to odrazava na razvoj govora u pocetku, i da li treba raditi specijalno s djecom koja kasne zbog toga jer su zbunjeni na dva ili tri jezika ili to dolazi na svooje tokom vremena? 

Ако дете има родитеље који са њим говоре различитим језицима, оно ће истовремено усвајати оба језика као матерња, и у принципу то не мора да буде проблем, мада често ова двојезичност зна да буде узрок артикулационих поремећаја (лошег изговаеања гласова), каснијег и успореног проговарања, мешања језика и уопште недовољне савладаности оба језика (прешироко поље када се усвајају два језика истовремено).

Често се деца "определе" за један језик као матерњи, и то је обично онај на којем му се обраћа родитељ који му се више посвети, са којим више проводи времена, који са њим више разговара. Тај основни, "матерњи" језик је онај који дете прво усвоји, који је био доминантнији у првој години. Препорука је да деца прво формирају базу матерњег језика након чега ће усвајати други језик (од 4. године). С обзиром да родитељи који говоре два различита језика ипак живе у средини у којој се прича једним језиком од та два и да ће дете првенствено користити језик средине у којој одраста (вртић, школа,...), препоручује се да тај језик дете усвоји као матерњи, да формира његову базу. Друга је ситуација када дете прича са родитељима један језик, а ван куће други, онда је јасно који је матерњи, он је стабилнији а дете се лакше пребацује са једног на други, мада и тада може да буде проблема.

Деца која усвајау два језика истовремено уз добру стимулацију, посвећеност и стрпљивост могу да савладају оба без тешкоће. Међутим, уколико дете почне да испољава неке говорно-језичке поремећаје, уколико је успорен и касни развој говора, двојезичност ће погоршати ситуацију. Требало би детету оставити простор и време да се учврсти у једном као водећем језику и у оквиру њега решавати говорно-језичке проблеме који су наступили.

[АлександраВ]

38 minutes ago, Дијана. рече

Prvo, malo izvan tvoje specijalnosti, ali zanimljivo je da se poremećaji ponašanja još uvijek proučavaju u okviru defektologije (spec. Eduk.i rehabil.). Kad sam ja bila dijete, još uvijek su postojale specijalne škole gdje su takva djeca bila sa invalidnom djecom. Možda griješim, ali to je nepovoljno za obe grupe djece, naročito za djecu koja imaju organske smetnje koja moraju da se nose sa takvom djecom. Mi smo proučavali fenomen agresivnosti naročito u okviru socijalne psihologije i socijalne patologije, i posmatrali ga prvenstveno kao produkt socijalnog učenja. Čini mi se da defektolozi, idući više iz medicinske perspektive, dosta naglašavaju biološki aspekt agresivnosti. Moj je dojam da je dobro što se više ne izdvajaju ta djeca problematičnog ponašanja u posebne škole, mada bi možda za djecu sa raznim hendikepima bilo lakše da su u grupi sličnih sebi.

Драга Дијана, ево један искрени одговор

Слажем се са тобом.

Када сам уписивала факултет постојала су два смера, дефектолог и специјални педагог за ресоцијализацију и превенцију. Овај други смер је био потпуно за себе, имали смо само неколико заједничких предмета са њима, увод у дефектологију, педагошку психологију, психопатологију, социологију и општу психологију са психологијом личности, чини ми се. То су махом уписивали људи који су завршили вишу криминалистичку, ладно су долазили на испите у униформи и ми смо цео смер звали пандури Дакле, дефектолози и пандури, ником није било јасно. Онда је наш драги професор из Увода у дефектологију, П. М. Ивановић објаснио. Зашто је Етопедија (превенција и ресоцијализација лица са поремећајем у понашању) у оквиру дефектологије - због тога што је понашање биолошки дата функција, а дефектологија се бави изучавањем биолошки датих функција. Етопедија је научна дисциплина која се бави развојем, васпитањем и образовањем деце са поремећајем у понашању. 

Постоји и друга прича. Седамдесетих година, када је Виша дефектолошка школа тражила да прерасте у факултет, власт нам је додала овај смер како би могла да контролише податке и деловање у овој сфери, како би прикрила социјалну беду и растуће проблеме у области рада дефектолога (нарочито у области олигофренологије, запуштеност и очајно стање у домовима за децу и одрасле са МР). Услов је био да се дода "пандурски" смер. Колико је то тачно, заиста не знам, али чињеница је да су они са нама а не на криминалистичкој или некој другој школи, из неког, искрено говорећи мени такође чудног разлога.

55 minutes ago, Дијана. рече

mada bi možda za djecu sa raznim hendikepima bilo lakše da su u grupi sličnih sebi. Čula sam defektologe, nasuprot modernoj teoriji i praksi inkluzije, da govore da je inkluzija veliki promašaj. Pošto sistem ne podržava zapošljavanje dovoljnog broja defektologa, niti asistenata, inkluzija se svela na dodatno opterećenje učitelja.

Инклузија је одлична ствар. Само је инклузија код нас утопија. Зашто? Не знам како да објасним колико смо ми светлосних година од праве инклузије, која не би требало да се задржи на нивоу школовања него би требало да постоји као друштвени концепт живота уопште, не само популације деце и људи који су у центру дефектолошке науке, већ и свих осталих категорија људи који социјално, физички, здравствено и ментално постоје сада као обележема, маргинализована и стигматизована група људи у нашој заједници. С обзиром на све (не)услове које имамо за инклузију, за коју је потребно добро и снажно припремити терен конкретним потезима, скоро сви дефектолози а и већина наставника и педагога које познајем, става су да је "стари" начин деци давао много више, и да је у овој земљи данас, он далеко плодоноснији него уведена шминка од инклузије.

1 hour ago, Дијана. рече

Zatim, zanima me fenomen mucanja. Postoje li neke biološke i psihološke predispozicije, odr. osobine ličnosti (npr. preosjetljivost, strašljivost), da li može nastati kao posljedica traume (i u medicinskom smislu povrede, i psihološkom).

Муцање није искључиво логопедска дијагноза, муцање углавном захтева мултидисциплинарни приступ, а често је и изван логопедског третмана. Муцање је велика тема, интересантна још од Демостена па преко Павлова, Фројда, бихејвиориста и тако даље, различито тумачена и различито јој се приступало. Постоје и подаци неких истраживања праћења породичне историје и студије близанаца да је муцање наследно, даље, да је погрешна говорна навика (бихејвиористи), да је психнеуроза (Фројд), итд. Оно што је сигурно јесте да је муцање поремећај флуентности говора који је повезан са психолошким чиниоцима. Оно је скуп симптома телесног и психичког карактера и може се посматрати са психолошког, социјалног и физиолошког апекта.

Муцање које је настало услед психичке или физичке трауме је тзв. абруптно муцање, оно је акутно, нагло и веома тешко.

Причаћемо више о томе на посебној теми коју планирам да отворим, него не могу да стигнем прво сам обећала Александру дислексију, па онда муцање

1 hour ago, Дијана. рече

Helen Keler

Хелен Келер, једно од првих имена са којим сам се сусрела када сам уписала факс, и име које ме је пратило кроз све ове године, и још увек ми је фасцинантна. Сећам се кад нам је поменути проф. Ивановић причао о њој, сви смо слушали отворених уста. Сећам се да ми је то био огроман подстрек да истрајем у свету дефектологије, ја не знам да ли ћу икада успети да објасним какав је осећај и колико је снажно оно што добијаш назад од пацијената кроз сваки њихов напредак и успех, без обзира колико и како си себе у то уложио. То је нешто заиста неописиво. Сусретала сам се са дечицом која су била вишеструко ометена, она су деца додира, као у филму "Тврђава", не знам да ли се сећаш тог дечака, то је душа на длану, емоције не могу да се упореде ни са једном врстом љубави, заиста.

[Драган Јашић]

Драга моја састро Александра ! Имам неких недоумица у вези мог унука Јована . Наиме Јован има ,с Божијом помоћи у децембру ће напунити 10 лета , проблема са говором или се мени тако чини , о чему се заправо ради има некако "бебећи " језик са10 година тако да га барем ја понеки пут слабо разумем за разлику од његове сестре која је ове године кренула у први разред основне школе , доста чистије и јасније прича , зрелије . Моје питање за тебе је следеће да ли ће то код њега да се то промени кад уђе у пубертет или би требало неке вежбе . Јован је имао доста проблема са здрављем још као бебац и био је , барем мени се чини , више у Тиршовој него својој кући . Тих проблема је било у каснијем периоду а Богу хвала сада све ређе и ређе , због тога је он мени БАШ некако најслабија тачка за њега сам посебно и највише везан . Волим наравно и ове две унуке али .....

[Goku]

Поздрав, Александра,

не знам да лиси тему замислила као одговоре на конкретна питања, али ја имам једно баш такво.

Дјечак, 3 године, пропричао "релатвно касно" (барем се мени тако чини у поређењу са осталом дјецом тог узраста), отприлике са 2,5 године, тек сада почиње да склапа просто-проширене реченице. Недостаје му неких гласова (уз стандардне Р и Л још неколико). Такође премеће слогове у ријечи (пака, пакија, пукати, пукити). Негдје сам прочитао/начуо да се отприлике до треће године толерише такво стање, а да се након тога треба посавјетовати са логопедом. Има ли разлога за забринутост? Другар из улице, вршњак прича "као одрастао", тако да су поређења неизбјежна.

[Драгана Милошевић]

Хвала, Александра, на теми.

Хтела бих с тобом да утврдим градиво што ће подстаћи будуће читаоце на размишљање:

Од малих ногу су ме вукли код логопеда, а и касније у основној кад би се говор погоршао.

Мрзела сам огледала, на пример. Због основне болести имам невољне покрете и спазме. Пошто знамо да је језик мишић, како онда очекивати дугорочније резултате?

Никако да објасним околини да нешто не зависи од мене и мог труда.

Иначе спадам у групу која брза у говору.