Монаштво - историја православног монаштва

[дибидусрус]

Сигурно је да има само једна Света Тајна, а то је Црква. Св. Сименон Нови Богослов помиње као тајну и опело. Да, заиста ако би смо набрајали испада да је и опело св. Тајна.

Тачно је и то, да смо ми мирјани мало више запостављени у Цркви.

[Александар Милојков]

Шта су теби као мирјанину монаси саветовали ("солили памет"), ако није сувише лично?

Мене и нису толико...ја сам имао среће да ми духовник буде монах подвижник и пустињак....а после његовог упокојења и Парохијски Свештеник...

Али на почетку...док нисам мало изучио Хришћанство...било је свашта...

Углавном плашење ђавољим мукама..ако се смејем, једем, не постим на води сваки дан.и сл..ствари...

То је, нажалост, тачно. Оваквих појава има у нашим манастирима. Међутим, не треба ствари генерализовати. Овакви испади заслужују назив: квазимонаштво.

[feeble]

Тачно. Ја никад нисам имао овакво искуство са монасима. Додуше нисам пуно ишао по манастирима, али никад ово нисам чуо.

[дибидусрус]

Шта су теби као мирјанину монаси саветовали ("солили памет"), ако није сувише лично?

Мене и нису толико...ја сам имао среће да ми духовник буде монах подвижник и пустињак....а после његовог упокојења и Парохијски Свештеник...

Али на почетку...док нисам мало изучио Хришћанство...било је свашта...

Углавном плашење ђавољим мукама..ако се смејем, једем, не постим на води сваки дан.и сл..ствари...

То је, нажалост, тачно. Оваквих појава има у нашим манастирима. Међутим, не треба ствари генерализовати. Овакви испади заслужују назив: квазимонаштво.

Моје мишљење и опит не мора да буде опште црквени опит. И сад ја калуђер треба свој подвиг или мишљење да натурам другим. Излишно је писати о томе.

[Guest O.Ugrin]

Pre svega, zeleo bih vas sve podsetiti da ''sedam Svetih Tajni'' kao i ''sedam smrtnih grehova'' nemaju svoju utemeljenost u Istocnoj misli bogoslovstvovanja, to je vise Zapadna umotvorina kao i sortiranost bogoslovlja po disciplinama i uopste te analiticnosti u pristupu Svetotajinskom zivotu Crkve sto i jeste rezultiralo njihovim bogoslovskim sunovratom (filiokve, kvota pravednosti, transsupstancio i bezgresno zacece Bogorodice kao i Hrista...etc), posto se neke stvari o Crkvi i Bogu jednostavno ne mogu izraziti, kamo li definisati te zato i postoji apofaticki i katafaticki pristup teologiji.

Broj, vreme, prostor... jednostavno nisu odrednice kojima se moze definisati Tajna.

Mislite o tome....

Bog vas blagoslovio _ U.

[Милан Меденица :)]

Otkud je brak preduslov za sveštenstvo?

Откуд није

Колко ја знам, студент теологије када дипломира је вјероучитељ...све док се не ожени. Први пут сад од тебе чујем да неко може бити свештеник а да није ожењен.

не разумеш.

па нису свештеници само жењени свештеници, већ и монаси.

монах који је рукоположен да служи Литургију је свештенослужитељ подједнако као и мирјански (жењени) свештеник.

[Милан Меденица :)]

Јеси пробао и једно и друго па можеш да изнесеш суд шта је теже? Оклен вам људи право да те тврдње износите?!

понекад чујем макса из тебе 

[Volim_Sina_Bozjeg]

Ja nekako Hristove tajne dozivljavam ovako > svi ih znaju a one ipak ostanu tajna.

Po meni savrsena tajna.

[дибидусрус]

Ајде да видимо, шта је то св. Тајна а шта обред и која је разлика?

[w.a.mozart]

u vezi sa brojem svetih tajni, toga kome su one bile dobre,semberac i sve u tom stilu,dodao bih jednu misao sa ulaza u manastir... uklesano iznad vrata

tradicija(predanje) je održavanje vatre a ne obožavanje pepela

[Guest - . . .-]

 

Женско монаштво од III-IV века до иконоборства - др Ксенија Кончаревић

Сажетак: У раду се расветљава формирање и историјски пут женског монаштва од III-IV века до периода иконоборства (прва половина VIII столећа), при чему се посебно указује на његове феноменолошке црте и пројаве у личности и делу светих жена подвижница, као и на специфичне карактеристике типика женских монашких обитељи.

Кључне речи: Историја Цркве, агиологија, аскетика, женско монаштво, монашки устави.

Монаштво, та похвала и украс Цркве Христове (св. Исак Сирин), представља једну од најимпресивнијих и можда најсветлијих појава у хришћанском животу и хришћанском духовном искуству. У историји православне Цркве монаштво је извршило снажан утицај на многе аспекте хришћанског учења и начина живота, доприносећи развоју хришћанске етике, православног богословља, аскетике, канонског права, литургике, иконографије, пастирства и духовништва... Монашке обитељи – манастири – одувек су били расадници духовности, просвете и културе, средишта добротворне делатности, места савршеног богољубља и топлог братољубља.

Осећајући да би хришћанство без монаштва било исто што и неплодна смоковница крај пута, Света Црква је од најранијих времена налазила у себи довољно дубине, молитвеног плама, ревности и богочежњивости да најбоље синове и кћери своје упућује на стазу којом се достижу врхови хришћанског савршенства. А двехиљадугодишња историја новозаветне Цркве показала је да је управо број и квалитет монаштва један од најпоузданијих показатеља духовне снаге и светости једног народа. 

 

 

Наставак на линку (.pdf документ)

 

This post has been promoted to an article

 

[Srdjan Kotur]

Kako je izgledalo pre i kako posle 1054.g., i kako izgleda danas? Da li su jezuiti, franjevci, dominikanci... njihovi "naslednici"?

Hvala.

[Иван Недић]

Наравно, није се све догодило преко ноћи А питање звучи управо тако

[Srdjan Kotur]

U kratkim crtama ako neko zna neka napise.

[Rašo]

ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ
ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
ОПШТИ ДЕО

 

 

VII. Монаштво

 

1. У првим вековима хришћанским уздржавали су се хришћани од свега што пружа овај свет и живот: од забављања, од лепе ношње, друштвених почасти, од уживања у јелу и пићу и од брачнога живота. Тај дух уздржљивости није само хришћански. Било га је у верама и пре хришћанства, а одрицали су се светског уживања и озбиљнији филозофи, као стоици и питагорејци. Такво презирање светских уживања, или барем равнодушност према њима, појављује се у временима када се људи озбиљније брину за своју душу. Код хришћана је одрицање ишло дотле да су остављали своје породице, своја имања и места и одлазили у пустињу да живе до крајности уздржљиво. Број таквих хришћана се врло намножио у доба два последња гоњења, за Деција и Диоклецијана. То су монаси, иноци.

2. Колевка хришћанског монаштва је у Египту. Када је црква дошла до мира и слободе није престало то "одлажење" (грчки анахоретство), него га је било још и више. Анахоретство је најстарији и најјачи облик монашког живота. Анахорети кидају све везе са људским друштвом, живе потпуно усамљено у каквој рушевини, пећини или колиби и лишавају себе сваке угодности, па и онога што је преко потребно: редовне хране, сна и одмора. Отац анахоретства је св. Антоније Велики. - Други, ублаженији, начин монашког живота је "општежиће" (киновија). Општежиће је организовао Пахомије, бивши официр. Он је скупио под своју управу много монаха да живе по истим правилима и под истом управом радећи заједнички земљу или занате. Код њих је било све заједничко: и послови и имање и храна; нико није имао ништа свога. Монаси нису били свештеници, али је у већим њиховим насеобинама био и по један свештеник да им обавља богослужења. Те насеобине се зову манастири. Пахомијева сестра је уредила први женски манастир. Заслугом Василија Великог раширило се монаштво врло брзо из Египта по целом истоку. Он је саставио правила за монашки живот и по тим правилима источни монаси и данас живе. Монаси су се рано почели бавити науком и пословима милосрђа. Због тога су стекли у цркви велико поштовање и одлучан уплив. Њихове су се насеобине развиле у велике, неимарски значајне грађевине око којих се хришћански народ радо скупљао. Уз монашке станове, ћелије и зграде за економију, имали су манастири и болнице, уточишта за старе, конаке за путнике, па и лековите бање.

3. Монашки живот и њихови доживљаји имају своју књижевност. То су описи живота појединих монаха - житија (хагиографије), њихове поуке и размишљања искуснијих монаха. Неки већи писци су прераћивали поједина житија у својим уметничким приповеткама и поукама за живот (Толстој, А. Франс, Г. С. Петров). Житија испитује и наука о верском животу људском (психологија вере).