Монаштво - историја православног монаштва

[ribar]

Православни монаси

 

МОНАШТВО (грч. μοναχός), интегрални део постојања и живота хришћанске Цркве и односи се пре свега на начин живота и подвига који је најближи јеванђелском идеалу. Појам монаштво изворно означава усамљенички начин живота побожних Хришћана, живот у самоћи, одвојен од света и породице, у сиромаштву и свакој послушности. Друго, често употребљавано име за монаштво јесте ангелски образ, што значи да се монах практично уподобљава самим анђелима који непрестано хвале и величају Бога. Суштински смисао и циљ монашког начина живота јесте у потпуном и безрезервном испуњавању свих јеванђелских заповести ο људском односу према Богу и према људима. Све животне потребе код монаха своде се на најмању и најнужнију могућу меру, а целокупан живот своди се на молитву, пост, скрушеност и скромност. Од самог почетка, монаштво одликује пре свега безбрачност, одн. девичанство (завет безбрачности), затим сиромаштво (завет сиромаштва и невезаност за овоземаљске ствари и потребе) и послушност (завет послушности) свом духовном оцу. То су углавном и до данас важећа три монашка завета које искушеник, новак, или кандидат за монашки постриг свечано полаже приликом монашења.

МОНАХ (грч. μοναχός - калуђер), особа у монаштву, тј. монашком свештенству (у манастиру - манастирско монаштво, или самостално - пустињачко монаштво: анахорети, великосхимници, исихасти); време проводи у молитви посту и уздржавању, одбацивању чулних задовољстава, према монашким прописима. Постоје три монашка степена - расофори, малосхимници, великосхимници.

Монашки узори и процват
У хришћанској Цркви монаштво постоји од њеног самог почетка, а за идеал има животне примере старозаветних пророка (Илија, Данило, Јеремија) као и Светог Јована Крститеља и Апостола у Новом Завету. По њиховом примеру, многи међу Хришћанима, цео свој живот у потпуности су посвећивали Богу и помоћи својим ближњима. Још пре појаве Хришћанства, код Јевреја су нпр. Есени, одн. Јесеји и Терапевти живели монашки. У новозаветним текстовима често се помињу удовице (Дап 9,36-41; 1 Тим 5,3-16) које су се посветиле молитви и доброчинству. У првим хришћанским вековима код најстаријих Светих Отаца, Црквених писаца, нема изричитих података ο монаштву као организованом и уређеном начину живота у старој Цркви. Било је, додуше, покушаја утицаја на хришћанско монаштво и Хришћанство уопште, од монтанизма и различитих облика дуализма, који су посебно били својствени Гностицизму, али је хришћанско монаштво сачувало своју духовну чистоту и посебност.

Када је Црква у Римском царству стекла право грађанства (313), појачан је унутар саме Цркве интерес за монаштво. Са стицањем објективне слободе, у Цркву су ступили многи јер Хршићанство није више било забрањено. Хришћани су масовно постајали и они који се за то нису уопште припремали, дакле без провере и спремности да се доследно хришћански живи. За ревносне Хришћане то је била својеврсна саблазан и такви су почели да напуштају свет и повлаче се на пуста и скровита места где су проводили остатак живота. Управо у IV веку почиње организовање великих монашких насеобина - манастира, најпре у Египту, затим на Синају, у Светој земљи, Сирији, Месопотамији, деловима Мале Азије, а из ових средишта монаштво је касније ширено у све делове хришћанске васељене и на Истоку и на Западу. Монашко предање које је почело веома брзо да се формира зна за велике монашке узоре и осниваче какви су били Св. Антоније Велики (356), Св. Пахомије Велики (346), Св. Иларион Велики, Св. Cава Освећени и многи други.

Видови монаштва
Монашки живот се манифестовао кроз два посебна вида: отшелништво, тј. пустињаштво (грч. αναχωρητής, ερημίτης) и општежиће (κοινός βίος). Отшелници или анахорети или еремити свој настанак везују за Св. Антонија Великог (251-356) и познате египатске пустиње као што су Тивијска пустиња, Писпир, Нитријска пустиња, Скит). Св. Антоније Велики је, по предању, био Копт и неписмен, али су његове духовне поуке записали његови многобројни следбеници у монаштву. За Св. Пахомија (286-346) везује се организовање општежића или киновиje. У општежићу монаси живе заједно, у манастиру, заједно се хране, обављају своја монашка послушања, обављају молитвено правило. На челу манастира је настојатељ или игуман који управља целокупном монашком заједницом и свом имовином. Ο манастирским приходима и расходима стара се иконом тј. економ, по значају прва личност у манастиру после игумана. У манастиру, по потреби, постоје сем игумана и иконома и друга послушања, као нпр. еклисијарх - монах који се стара ο богослужењима у храму, затим дохијар, болничар и други. Средином V века монаси и манастири су потчињени Епископу како би се избегло стихијско оснивање манастира и одржала монашка дисциплина у Цркви.

Монашка литература
Са настанком и цветањем монаштва, посебно у V и VI веку, настаје и посебна монашко-аскетска литература која бележи живот, подвиге и мудре духовне изреке и савете великих монаха подвижника. Тако се може говорити ο монашким писцима или ο Црквеним оцима који се посебно баве монаштвом. Међу такве свакако спадају Св. Атанасије Велики (373), Св. Василије Велики (379), познати писац монашких правила, затим Св. Сава Освећени (532), писац првог монашког типика, Св. Теодор Студит (826) и др. Богато монашко предање зна за монахе подвижнике столпнике, посебно у Сирији, који су се подвизавали живећи на врховима и литицама високих стена - столповима, затим затворнике, који су веома ретко, скоро никада, напуштали своје монашке келије, затим молчалнике, који су живот проводили у сталном ћутању.

Иконоборство
У време иконоборства у VIII веку, монаштво је претрпело велике прогоне од стране византијских царева из куће Исавријанаца, јер су монаси били најревноснији заштитници светих икона. Када је прошла иконоборачка опасност, монаштво се још више учврстило на Истоку, посебно у Малој Азији, на Олимпу, у Цариграду, Солуну, а од X века на Светој Гори, затим у византијским деловима јужне Италије. Са ширењем Хришћанства, ширило се и монаштво као недељиви део Црквеног живота. Зато се ο монаштву може посебно говорити код свих хришћанских народа као што су Срби, Бугари, Руси, Румуни, Грузијци и други народи

[deda]

А значи неке поруке су обрисане због овог квара што је био?  (јер видим нема мојих порука)

Ја само хоћу да се назначе неке чињенице, нпр како је то монаштво утицало на парохијски живот. Који су то монашки слојеви у парохијском животу итд.

[ribar]

Nije bilo ni mojih ali evo krecemo opet  :mad:

Sto se tice nase crkve u proslosti  monastvo i jeste odrzavalo parohijski zivot sve do pre nekih 150 godina kada svestenstvo preuzima tu ulogu.Mislim da je taj odnos u danasnje vreme znatno promenjen i da su svestenici ti koji svoje parohijane zainteresovane za veru upucuju u nju  i da je monastvo dosta postrani vezano za situaciju u parohiji osim kada su manastiri bas ili pored naseljenih mesta sto je tada i normalno,ali opet ti ponavljam da je to sve jedno telo.

[deda]

Када говоримо о односу монашки и парохијски живот, морамо имати на уму глобално-хришћанску слику а не само слику кроз историју наше Цркве. Дакле, морамо сагледати чињенице од самог почетка монаштва. Зашто је настало, како, њихова улога, функција, шта су то ново донели... и на крају, међусобни утицаји.

Та тематика ме баш занима, и волим да се бавим њоме и да је истражујем.

[Exile]

???? ???????? ? ?????? ??????? ? ?????????? ?????, ?????? ????? ?? ??? ????????-?????????? ????? ? ?? ???? ????? ???? ???????? ???? ?????. ?????, ?????? ????????? ???????? ?? ????? ??????? ????????. ????? ?? ???????, ????, ?????? ?????, ????????, ??? ?? ?? ???? ??????... ? ?? ?????, ????????? ???????. ?? ???????? ?? ??? ??????, ? ????? ?? ?? ????? ???? ? ?? ?? ??????????.

Obrati malo pažnju na delovanje Svetog Vasilija Velikog, i neka tadašnja dešavanja pa ?e ti biti malo jasnije mislim...

[deda]

Obrati malo pažnju na delovanje Svetog Vasilija Velikog, i neka tadašnja dešavanja pa ?e ti biti malo jasnije mislim...

?? ??? ????????? ???????

[Exile]

Evstatije SEvastijsk i neka dešavanja, postoje mišljenja da je Sveti Vasilije vratio monaštvo u okvire Crkve... radio sam bio jedan seminarski na tu temu, ali odavno bilo, možda ga imam negde...

[Искушеник]

Monah je prekinuo sve veze sa svetom.Umro za svet i svetske navike,onaj koji je uvideo višu stvarnost i upoznao vrednost kontemlativnog i molitvenog života.Siromaštvo i poslušnost su   temelj odricanja.Monaštvo koje traži udobnost, konake sa klimom, centralnim grejanjem , automobilima po ugledu na svetske moćnike je monaštvo koje je zastranilo u svom zavetu.Monah koji često izlazi iz ćelije i meša se sa svetovnim ljudima, trčkara po gradu kad god mu se ukaže prilika, neće doneti ploda ni sebi ni drugom.Naravno poznato nam je ,,teološko,, opravdanje, za takav modernizam te kažu kako oni ne uživaju u tim udobnostima , oni ih nadilaze, ali u tom slučaju pošto su nevezani za te luksuzne automobile, zašto ne voze trabanta umesto krajslera.Zato ako si mlad a želiš da se zamonašiš budi spreman na odricanje koje će ti  dati ti plod pustinje. Mlad čovek koji je osetio priziv za monaštvo se ne dvoumi.

Апсплутно тачно,сажето,јасно и лепо написано!

[Огњен]

1000000001010

[NinaD]

Па зар то није свештенство? Ма лупам.

[Jadranka1]

Ja mislim da je to sveta tajna braka,na neki nacin,izmedju monaha/monahinje i Gospoda.Brak,u svakom slucaju,pre svega treba da je duhovna veza,dakle i mirjanski brak.

[Огњен]

Хм... треба нам неко ко зна када је настао списак Седам Светих Тајни и који је критеријум примењен. Можда тада није још увек било монаштва? Или се подразумевало да се свештеник и монаши у исто време у Тајни Свештенства?  1000000001010

[NinaD]

Или се монаши у тајни брака, а са вишим монашким чиновима у тајни свештенства.  1000000001010

[Огњен]

Или се монаши у тајни брака, а са вишим монашким чиновима у тајни свештенства.  1305_womens

Не разумем. Ја сам мислио да се тада тако схватало а не сада. Ти мислиш на садашње време? Да се Тајна брака и монаштва поистовећују? Оно истини за вољу, практично се и поистовећују по једном критеријуму: предуслов  су Свештенству.

[Аурор]

postoji li laik kao kategorija u monastvu?