Српска Историја

[Данче*]

Тајне православља затрпане у Љешу у Албанији

Ништа није случајно, па није било ни у оно доба, пре више од сто година, када неимари градише и саградише тврђаве – бране од освајача. А да тврђава не би била само камена ледница, утврда, осматрачница, одашиљач лепих и судбоносних порука, већ и „стража” над родиљама, околне оранице су сађене, каква је винова лоза у подножју Скадра.

У то доба, на размеђи 13. и 14. века, владар Скадра испод овог каменог града Лека Захаровић подиже највећи виноград на Балкану.

Док он подизаше винограде, од тврђаве Љеш до Скадра на том потезу од 50 километара било је 50 цркава, док није 1800. године почео да јача католицизам. Онда православне цркве одлазише „силом војске и новца” у „друговјеру”, а након тога немали број њих бива порушен.

На путу од Скадра ка Тирани, неколико километара пре луке Медово, где је страдало 395 добровољаца из Америке на путу ка Црној Гори, налази се тврђава Љеш.

Љеш је значајна раскрсница аутомобилских путева за Драч, Тирану, Скадар и Свети Јован (Шенђин). Од Љеша је Дрим низводно плован за мање бродове, а на обали мора је лука Свети Јован.

У Првом балканском рату, 18. новембра 1912, Љеш заузимају делови српске Дринске дивизије и Шумадијско-албанског одреда. Преко Љеша зими 1915–1916. прелази већи део српске војске при повлачењу на југ из Србије, током Првог светског рата.

Скоро да нема православца, а да није чуо за Љеш јер он крије многе тајне православља.

„На тврђави Љеш је Црква Св. Николе из 13. века. Била је то велелепна грађевина. Док су копали темеље за заштитну надстрешницу древних остатака покрај темеља на зидовима православног храма, показала су се ћирилична слова, писмо ћирилично. Када је то видела власт, одмах је саопштила: ’Закопавај то. Рано је.’ Није рано, давно је требало осветлити сваки темељ наших светиња. На то нас обавезује вера и потомство”, каже нам наш домаћин, председник удружења Срба и Црногораца „Розафа Морача” Павле Брајовић. „И да не заборавим – Љеш је срце ове овде Љешанске нахије.”

Испод тврђаве Љеш налази се повећи споменик Скендербегу (Предлог Магацина; види текст „Асимиловани Србин Скендербег„).

„Тврђава Скадар је највисочија од свих тврђава одавде до Ловћена. Она је извидница и сабирница свих оних погледа и гласова које су долазиле до ње, а одатле слате су право на Ловћен, Цетињу на знање”, каже нам Брајовић, показујући скадарске бедеме.

Како нам објашњава наш саговорник, тврђаве су се „дозивале” тако што су грађене како би се слале поруке, па је тако у овом делу Албаније тако да се са тврђаве Љеш види Скадар, па онда следи поглед са тврђаве Дања на Скадар, са Дривац на Скадар, са тврђаве Баљећ опет на Скадар и са Скадра на Ловћен, односно Цетиње – па све до Авале и Смедерева.

 

Детаљ из Културног центра Срба у Скадру

Управо у то доба и Српско Цетиње, како су називали и православци у Албанији, бележи да је од 1343. Љеш био у саставу Душанове Србије, а да га 1361. присвајају Балшићи.

И да се не заборави – Љеш је од најранијих времена био епископско седиште, али се само за пет цркава сачувао помен. Катедрала је установљена 1459. у обновљеној Цркви Св. Николе, у којој је 1468. сахрањен Скендербег.

Град се помиње и у старим српским изворима. Ево тог цитата: „Ниже Широкога Брода у Лешу беху 1368. господа зетска Срацимир и Ђурађ”, прича нам свештеник Радомир Никчевић, који већ деценију око православне светиње у Скадру и Враки окупља Србе и Црногорце.

Аутор: Новица Ђурић
Извор: Политика

http://vidovdan.org/2017/06/20/tajne-pravoslavlja-zatrpane-u-ljesu-u-albaniji/

[Данче*]

Сведочанство о српским војницима у северној Африци (Видео)

На 24 гробља широм северне Африке вечно почива 3.226 српских војника

Неуморни потпуковник Лука Николић приредио изложбу „Србија памти Бизерту” која плени велику пажњу публике у градовима у којима је до сада представљена.

Не чекајући да надлежни формулишу 2014. „возни ред” обележавања 100-годишњице Великог рата, осведочен у традиционално неразумевање њихових представника док је писао монографију „Србијо, мајко и маћехо”, коју је објавио 2010, потпуковник Николић је прионуо на посао и сачинио сликовни сажетак своје монографије. „Србија памти Бизерту” већ више од четири месеца пленила је велику пажњу у Београду, Нишу, Осечини и Ваљеву, у Лозници, Бајиној Башти и у другим местима заинтересованим да виде поставку чији је аутор Лука Николић, потпуковник у пензији.

Лука Николић

На 45 паноа представио је 87 фотографија, илуструјући истину о делу државе Србије која се нашла у егзилу на просторима француске северне Африке између 1916. и 1919. године. Мада је с Бизертом у средишту то била најдубља могућа, не само санитетска него и војна позадина Србије у Великом рату, ову истину је, на жалост, готово сасвим прекрио песак заборава.

Све је почело 9. јануара 1916. када је после „Албанске голготе”, на сигурно тло у Бизерту, француска крстарица „Виктор Иго” довезла први српски војни транспорт. План је предвиђао да се рањени и изнемогли српски војници лече и опорављају негде у дубинама Сахаре, али је адмирал Емил Гепрат игнорисао заповест своје Врховне команде: „То је немогуће, морају се барем за прво време сместити под кров”. Због ове одлуке српски војници су га назвали „српском мајком”.

За три и по ратне године бродски конвоји су у северну Африку довезли чак 61.260 Срба, од којих је њих 41.135 пристигло ради лечења, а остали углавном због почетног опоравка и војне обуке.

Могло би се рећи да је Бизерта у то ратно време била и наш град јер је у њој свакодневно боравило око 5.000 Срба. Одатле је на Солунски фронт упућена читава једна армија – 52.314 прездравелих, опорављених и обучених војника који су учествовали у славном пробоју.

У тој великој колонији у егзилу било је 2.048 инвалида, а на 24 гробља широм северне Африке остало је да вечно почива 3.226 српских војника. Међу њима и Ђунисије Николић, због кога је Лука Николић својевремено одлучио да испуни морални дуг – да пронађе гроб свог деде и других српских ратника. Упустио се у неизвесно вишегодишње трагање које је далеко надрасло првобитну идеју.

Не само да је унук пронашао дедин гроб у павиљону Српског војног гробља у Мензел Бургиби у Тунису, него је открио заборављена 24 гробља и установио где се налазе парцеле на којима су вечна почивалишта готово сваког српског војника на северу Африке.

Као резултат тих истраживања Николић је објавио поменуту монографију „Србијо, мајко и маћехо”, по чијим мотивима ће 2012. бити снимљен и документарни филм „Бизерта – повратак у легенду”, али све то није сматрао довољним. Приредио је и ову изложбу која је први пут представљена у октобру 2014. у Дому Војске у Београду.

На основу прворазредних извора представио је живот српске војне колоније у Бизерти и другим местима северне Африке, приказао објекте у којима су лечени, рехабилитовани и обучавани српски војници.

У широком захвату Николић је оживео и успомене на њихов свакодневни живот, о коме довољно сведочи чињеница да је у Бизерти изашло 872 броја листа „Напред” штампаног ћирилицом, да су српски војници својим рукама подигли најлепше ратно позориште у Лазуазу за три хиљаде гледалаца у коме је изведено 217 представа, да је на афричком северу први пут „проговорило ћирилицом” и Брајево писмо за слепе.

У реализацији изложбе аутор је имао подршку Секције за историју медицине Српског лекарског друштва, Удружења ратних добровољаца 1912–1918, њихових потомака и поштовалаца, а свесрдно је помогло и неколико добротвора. Лука Николић наглашава да су му у припреми помогли др Љиљана Никшић из Министарства спољних послова и Снежана Неговановић из Завода за заштиту споменика културе Београда, а у реализацији досадашњих поставки професор др Брана Димитријевић, председник Секције за историју Српског лекарског друштва.

Савезнички план

Намера ми је да јавност Србије, посебно младе у мањим срединама, упознам и на овај начин са темом која је у историографији запостављена и којој се не придаје значаја какав заслужује. Зато ова изложба расветљава нека важна питања: откуд Срби у Африци, како су тамо доспели, шта су радили, где су се лечили и обучавали, где су гробови преминулих. Коначно, изложбом се разјашњава најбитније – огромна улога Бизерте и северне Африке у попуни истрошених редова српске војске и у пробоју Солунског фронта. Наши ратници, наиме, нису пристизали у Бизерту као избеглице, како то неки желе да представе, већ су тамо упућивани по плану савезника и Врховне команде пре свега ради лечења и обуке, истиче Лука Николић.

 

Слободан Кљакић

Политика

http://vidovdan.org/2017/06/19/svedocanstvo-o-srpskim-vojnicima-u-severnoj-africi-video/

[Данче*]

Бугарска окупација југоисточне Србије, обележена је процесом денационализације насилним путем и злочинима над цивилним становништвом. План бугаризације српског становништва био је јаван и јасан, јер га налазимо у Наредби бр. 12 начелника инспекције, генерала Лајтант Несерова из 29. маја 1918. године.
Због свог географског положаја и последњег већег места пре бугарске границе, Сурдулица је током њихове окупације у Првом светском рату постала српска кланица у којој је измеђи 1915. и 1918. године готово свакодневно довођено од 200 до 400 Срба, од којих је велики број убијен, а остатак интерниран у Бугарску. Побијено становништво није било само из овог места, већ из свих делова Краљевине Србије, односно из пиротског и нишког округа, са Косова и из Вардарске Србије. Војни суд у Сурдулици, на основу спискова људи из њихових места, одлучивао је ко ће бити убијен, а ко интерниран. Живота су лишени, првенствено они, који су представљали проблем, односно препреку бугаризацији. Убиства су обављана ноћу и то најчешће хладним оружјем, да се не троши бојева муниција и да се не чују плотуни. Због масовних убистава, јавио се проблем куда се лешевима, па је одлучено да се исти бацају у дубодолинама. Током ископавања посмртних остатака у Сурдулици, пронађена је и лобања у којој је остао заглављен бајонет. Постоје индиције да је број побијених људи био преко 6000.
Страх и бол током рата претворио се, након истог, у обавезу према хиљадама невино страдалих, да се њихови земни остаци сакупе и достојанствено сахране. Тада се јавила идеја, која је реализована стварањем Одбора за подизање Спомен-костурнице, где ће почивати остаци свих идентификованих и неидентификованих српских жртава у Сурдулици.

На фотографији се налази Спомен - костурница у Сурдулици.

 

 

[Данче*]

Земенски манастир (манастир Белово) на територији данашње Бугарске изграђен је у 11. веку, али је након разарања добио нови изглед у 14. веку који је задржао до данас. Ктитор манастира је српски племић Дејан. У манастиру је очуван портрет њега и његове жене Теодоре. Бугари, наравно, обнову овог манастира приписују неком непознатом властелину, као и у случају Рилског манастира, или га ни не помињу.

Деспот Дејан је припадао кругу крупне властеле у време цара Стефана Душана (1331—1355). На почетку владавине цара Уроша међу првима је кренуо у формирање феудалне области. Од Уроша је добио и титулу деспота. Био је савременик Вукашина Мрњавчевића и Војислава Војиновића али није био моћан као ови обласни господари. Разлог су биле и године, био је већ у старости, а убрзо je и умро. Његов значај је у томе што је он зачетник породице Дејановић. На крају, он је и прадеда последњег византијског цара Константина XI Драгаша (1448—1453). Царева мајка Јелена је била ћерка Дејановог сина Константина и унука деспота Дејана.

Фреска деспота Дејана и Теодоре.

 

[Hyoscyamus]

Не заборављај никада ни једног тренутка зашто си оставио своје отачаство и дошао овде. Знај, да ниси дошао овде да уживаш, него да се и дању и ноћу трудиш, да што више прибавиш знања и науке, што је твојој домовини од преке потребе. Памти, да у домовини још има Турака, који сметају полету и развићу, да Швабе задржавају сваки напредак. О, да јадни народе српски, тешка ли ти је судбина, што си тужан и грозно раскомадан. Пази, дакле, и знај, да је у Србији огањ, који треба да загрева просветом све српске крајеве. Старај се да с временом и ти можеш привредити своме драгоме и љубљеноме народу.

То су речи које је митрополит Михаило Јовановић написао у дневнику и држао на свом столу за време студија у Кијеву.

[Данче*]

 

[Bokisd]

СТРАДАЊА СРБА о којима се мало зна: Сирочад и инвалиди након Великог рата

 

 

СТРАДАЊА СРБА о којима се мало зна: Сирочад и инвалиди након Великог рата

SRBIN.INFO

---

Србија је у Првом светском рату изгубила 62 одсто мушког становништва од 18 до 55 година. Инвалида је било толико да су се...

 

---

[Bokisd]

 

 

Za samo nekoliko meseci umrlo je više od 200.000 Srba, a onda je među 200 lekara stigla i ona

WWW.B92.NET

---

Svakog 14. februara po medijima se skromno provuče vest da su državni zvaničnici i čelnici grada položili vence na grob doktorke Elizabete Ros...

 

[Bokisd]

 

Срби на окуп! – РАСПЕЋЕ БОЖИНЧЕТОВО… епска јуначка смрт о којој се скоро ништа не зна

SRBINAOKUP.INFO

---

,,Изненађен, без наде да се спасе пред коњаницима који су јурили на њега, Божинче се бранио из револвера, цепајући зубима молбу коју је у левој руци држао. Последњим зрном...

 

[Bokisd]

 

Срби на окуп! – ЊИХОВЕ ДУШЕ НА НЕБУ ЧУВАЈУ СЛОБОДУ СРБИЈЕ ЗАУВЕК: Ово су ФОТОГРАФИЈЕ СВИХ ХЕРОЈА који су погинули у паклу КОШАРА!

SRBINAOKUP.INFO

---

Битка на Кошарама важи за дефинитивно најхеројскију борбу која се водила на територији Косова 1999. године. Тамо су послати голобради младићи који су редовно служили војни...

„Ја ти мајко жив се

Вратит’ кући нећу,

И сад већ у цркви

Запали ми свећу.“

[Дуња]

''Srpski vojnik je nepobediv. Ne možemo ništa protiv Srba. Srpski seljak je bez poroka, nežan i velikodušan. Srpski seljak stalno odnosi pobedu zato što je finiji, inteligentniji, disciplinovan i visokog morala.''

Tekst iz telegrama upućen u Carigrad 1912. 

Džavid-paša, turski zapovednik Bitolja

[Дуња]

Godišnjica jednog od najstrašnijih događaja u Drugom svetskkm ratu. U krvavom ustaškom piru na današnji dan ubijeno je 6150 Srba civila sarajevsko-romanijske regije i Podrinja. 

Neka im je večna slava!

 

[Тихон]

Невероватна животна прича грофа Чедомиља Мијатовића: УМАЛО ПОСТАО ПАТРИЈАРХ

Гроф Чедомиљ Мијатовић је основао Народну банку Србије и нашој валути дао име – динар. Био је први наш дописник из Лондона, а замало да постане и – патријарх!

Чедомиљ Мијатовић свакако је једна од најистакнутијих политичких фигура у Србији 19. века. Каријеру је почео као професор политичке економије и финансија на београдској Великој школи, да би затим шест пута био министар финансија, два пута министар иностраних дела и дипломата више од тридесет година. Рођен је 1842. у Београду. Отац Милан био је професор земљописа и историје у Крагујевцу и Београду, а мајка му је била из Великог Бечкерека, данашњег Зрењанина, пореклом Шпанкиња. Школовао се у Београду, па у Минхену, Лајпцигу, Цириху и Бечу.

У историји ће остати злопамћен по срамној Тајној конвенцији из 1881. године, првом документу и неугодном сведочанству из наше прошлости о предаји државног и националног суверенитета у миру; по прогону Митрополита београдског Михаила и упорним, на срећу безуспешним, покушајима да реформише Срску цркву; као и по неизмерној љубави према Енглезима, а још већем презирању свог, српског, народа.

Двапут жењен, оба пута Енглескињама – први пут Елодијом старијом од његове мајке, други пут, у Лондону, својом служавком, више него дупло млађом од себе, Мијатовић је, од најмлађих дана био опседнут својим племићким пореклом, које скоро нико није узимао за озбиљно. Чак је та његова опсесија била предмет подсмеха. Иако је прадеда Мијатовићеве мајке добио племићку титулу од аустријске царице Марије Терезије, он је по сваку цену настојао да докаже и очево племићко порекло, у коју сврху је чак, по  мишљењу експерата, фалсификовао некакву повељу у којој се његов отац Милан помиње у жељеном звању.

После свађе са краљем Миланом око његовог развода од краљице Наталије, у лето 1889, из Београда се преселио у Лондон, и ту живео као обичан грађанин. За амбасадора у Енглеској биће постављен тек шест година касније, и то ће остати до 1903. године, када одлази у пензију.

После Мијатовићеве смрти, некрологе су објавили “Њујорк тајмс” и лондонски “Тајмс”. Ови листови посебно су истакли његов мировни уговор којим је окончан рат са Бугарском. Оценили су да је то „најкраћи мир икада написан”.

Последње године живота провео је у дуговима и највећој беди, напуштен од ближњих и полуслеп, просјачећи готово свакодневно од службеника нашег посланства у Лондону.

Умро је 14. маја 1932. године, у Лондону, у 90-ој години. Његов последњи испраћај организован је 20. маја у крематоријуму Голдерс грин.

У својим „Успоменама балканског дипломате” он је детаљно описао ток ових преговора  с Бугарском, вођених почетком 1886. у Букурешту. Једини опуномоћеник Србије на њима био је Чедомиљ Мијатовић. Пред крај разговора, Бугари су затражили од Србије двадесет пет милиона франака ратне штете.

Мијатовић је, по инструкцијама краља Милана и владе, тада устао од стола и саопштио да су мировни преговори пропали. “Рат се наставља сутра ујутру у шест часова”, обзнанио је и кренуо према излазу. „Врата су била на извесној удаљености од места где сам седео, а много ближа Маџид-паши, који пожури према њима и постави своје здепасто, кратко тело према њима, ширећи обе своје руке као да га нека невидљива сила изненада разапе. Готово гневно вриштећи, урлаше на јадног Гешова (бугарског преговарача): „Зар вам нисам рекао да је то било глупо? Зар не видите шта сте учинили? Драги господине Мијатовићу, ви сте добар човек и мудар човек. Застаните на тренутак да размислите. Зар треба да нам буде ускраћена слава обнављања мира на Балкану? Зар ћете тако безбрижно да наставите сукоб? Зар нема излаза из овог положаја?“ Мијатовић је онда затражио да се сматра да захтев за одштету ‘није предложен‘, а Маџид-паша је одговорио: „Сјајно! Био сам уверен да ћете наћи излаз из неприлике!“

Цео текст мировног уговора који је потписао Мијатовић гласи: „Мир се поново успоставља између Србије и Бугарске.”

Иако је Бугарска у том рату тешко поразила Србију, и дошла до пред Ниш, није било територијалних промена ни ратне одштете, нити било каквих других понижавајућих услова за Србију.

А половином 1914. Мијатовић је на позив краља Петра допутовао из Лондона у Београд. Ту му је саопштено да му он, краљ, и његов син, регент Александар, затим председник владе Пашић, и сви остали министри, нуде да буде поглавар Српске цркве, први патријарх обновљене Српске патријаршије! Мијатовић, који је био религиозан, у својим мемоарима пише да је био у искушењу да ову дужност прихвати, али је одустао у последњем тренутку: „Како бих могао да прихватим положај видљиве главе Српске православне цркве када не верујем у све њене догме?”

Бележи да су му министри, кад им је ово рекао, одговорили: „Али, ко вас пита у шта верујете? Зар мислите да сваки епископ верује у све догме Цркве”.

Извор: Хронограф

 

 

 

[Дуња]

"Budi human kao što je bila humana Srbija 1895."

[Dragi]

Nismo li bili prvi socijalni revolucioneri onomad u 9. i 10. veku kada smo primili Hrišćanstvo? Jer sada smo ušli u civilizaciju, ali hoćemo svoju Crkvu, svoje carstvo, nećemo da služimo ni papi ni carevima a ni velikanima. Ranije kao pagani pobegli bi u šume, planine, močvare; tu bi bili slobodni, ali i izolovani, i rasturili bi se. Kao Hrišćani sad ne bežimo, nego ostajemo, i hoćemo promenu. Hoćemo revoluciju. "Naše će sjene hodati, lutati, po dvoru, plašiti gospodu"...