Jump to content

Тумачења Светог Писма


ivona

Препоручена порука

Насљедство светих у свјетлости

3 нов 2017   | Актуелне теме

Angels.jpg

Кол, 1, 12 – 18

Поручује свети апостол Павле, у својој Посланици Колошанима, да он, са сатрудницима својим, не престаје се молити Богу за све њих „и искати да се испуните – вели им он – познањем воље његове у свакој мудрости и разуму духовноме“. (Кол. 1, 9) Па продужава свети апостол Павле своју мисао и каже: „Захваљујући Богу и Оцу који нас оспособи за удио у насљедству светих, у свјетлости“. (1. 1, 12)


Овај израз: „свјетлост“, заокупља моју пажњу.


За који дан ће божићни пост па потом и Божић и пјеваћемо Новорођеном Господу, Сунцу Правде, да је рођењем својим засијао свијету свјетлошћу разума.


И заиста је тако. Господ наш је једина истинска свјетлост која освјетљава животе наше у овој долини мрака. „Тек доласком Бога Логоса међу нас синула је права светлост у нашој тами греха и смрти- учи нас св. отац Јустин. Права светлост, јер је никаква тама обузети не може. Он – „светлост света“, Он – „светлост живота“, светлошћу царује и влада у свету и у животу. Где је Он, ту је већ царство светлости и власт светлости. Пославши Њега у свет, Бог Отац нас „избави од власти таме и премести у царство Сина љубави своје“, у царство светлости. Једино идући за Господом Христом, људи не ходе по тами него имају „светлост живота“. (Јн. 8, 12). У Господу Христу људи постају „синови светлости“, и сама светлост; и живе као синови светлости“ (ср. Еф. 5, 8; 1. Сол. 5, 5; Мт. 5, 14).


Минули вијек, несрећни, 20, и неколико вијекова прошлих, самохвалисаво и гордељиво проглашавали су се вијековима „обнове“, „разума“, „просвијећености“ а уствари, одвојили су и удаљили грјешног и крхког човјека од Бога и замрачили му ум и духовни вид до те мјере да су га учинили пријемчивим за свако зло у безумљу.


Ни овај, 21, не изгледа да ће бити ведрији и свјетлији од прошавших. Започео је терором и наставља се теророром. За варку и утјеху себи, горди човјек модерног доба, да би свој мрак свјетлошћу приказао, најсвјетлије тренутке човјечанства, кад се Богу најближе било, прогласио „мрачним средњим вијеком“.


Данас, као што рекох, не чини се да ће се човјек, ма за јоту једну вратити своме Творцу и Даваоцу живота него ће, изгледа, продужити својом стрмоглавом стазом у погибао. Ово је вријеме до те мјере обезбожено и вјера разводњена да се пољуљаном човјеку лако продају рогови за свијеће, неистина за истину, невјера за вјеру. Којекакве секте и култови ничу и шире се на све старне као чудо и покора. Заиста, „Син човјечији када дође, хоће ли наћи вјеру на земљи?“ (Лк. 18, 8)


И све што се што се са отуђивањем човјека и његовим отргавањем од Бога збива, догађа се у мрачној ђавољој тајновитости.


Свако од вас, вјероватно, зна понекога, или више њих, који, продавши и предавши ђаволу душу, одлазе одређених дана и мрачних сати на некакве скупове, скупштине, сеансе и друга чуда. Ако су честити, и ако добро чине, зашто се скривају у мрак, иза дебелих и високих зидова и тамних застора? Шта је то, ако не гријех, што човјек човјеку открити не би могао.


Да не лутамо мислима својим и не помислимо да се у мраку неко добро може дешавати, Господ нас јасно увјерава. „Јер сваки који чини зло, мрзи свјетлост и не иде ка свјетлости, да се не разоткрију дјела његова, јер су зла. А ко истину твори, иде ка свјетлости, да виде дјела његова, јер су у Богу учињена.“ (Јн. 3, 20 – 21) Отуда су нам јаснија порука нашег Апостола, да смо ми позвани у насљедство светих, у свјетлости. (Кол. 1, 12).


Господ наш, кроз Кога све постаде и у Коме бјеше живот, и живот бјеше свјетлост људима, (Јн. 1, 3 и 4) силази из неописане радосне свјетлости небеске у таму ове планете да нас обасја свјетлошћу разума; „да обасја оне који сједе у тами и сјени смрти, да управи ноге наше на пут мира“. (Лк. 1, 79)


Као хришћани, позвани смо да све што чинимо, чинимо тако да свако наше дјело може, у свако доба, бити изнијето на свјетлост дана а да се ми не застидимо од њега.


И не само то, него да наша дјела буду подстицај другима; да други, преко нас, спознају Господа. „Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела, и прославе Оца вашега који је на небесима.“ (Мт. 5, 16)


Господ нас зове да увијек „ходимо поштено, као по дану; не у пировању и разврату и бестидности, не у свађи и зависти“. (Рим. 13, 13)


На сваком кораку и ћошку вребају нас, и нашу дјецу, ловци на људске душе, да нас заробе и одвоје од наших коријена и Бога нашега. „Не упрежите се у исти јарам с невјерницима – упозорава нас свети апостол Павле. Јер шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има свјетлост с тамом? А какву сагласност Христос с Велијаром? Или какав дио има вјерни с невјерником? И какво је слагање храма Божијег са идолима?“ (2. Кор. 6, 14-16) „Зато изиђите из њихове средине и одвојте се, говори Господ, и не дохватајте се нечистог и ја ћу вас примити“. (2. Кор. 6, 17)


Нас, хришћане, свети Апостол назива синовима свјетлости и синовима дана а не ноћи нити таме. (1. Сол. 5, 5) „А ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен, да објавите врлине Онога који вас дозва из таме на чудесну свјетлост своју“. (1. Петр. 2, 9) И зато, како нас савјетује свети апостол Павле, „нико да вас не заварава празним ријечима; јер због тога долази гњев Божији на синове противљења. Не будите, дакле, саучесници њихови; владајте се као дјеца свјетлости“. (Еф. 5, 6-8) „И немојте узимати учешћа у бесплодним дјелима таме, него их још и разоткривајте. Јер је срамно и говорити о ономе што они тајно чине.“ (Еф. 5, 11-12)


Овдје, на земљи, ми смо војници Цркве Христове, војујуће, и изложени смо насртајима свих мрачних сила, преисподњих. Од нас се очекује будност и трезвеност; да се одупремо налетима нечастивог. Који издрже до краја, ти ће се спасти. (Мт. 10, 22) У Царству небеском, у окриљу Божјем, за њих ноћи неће више бити, „јер ће их обасјавати Господ Бог, и цароваће у вијекове вјекова“. (Откр. 22, 5)

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 month later...

Отријезните се као што треба (1. Кор. 15, 34)

27 дец 2017   | Актуелне теме

cross.jpg

Вјерујте, нама, свештеницима Бога Вишњега (Јевр. 7, 1) није лако. Вјечито морамо против струјања, насупрот вјетру и уз матицу бродити


На примјер: овдје, на Западу, предбожићња сулуда потрошачка грозница. Већ је прихваћено, и на томе се здушно ради, да то што се збива никакве везе са Богом и Божићем нема. А у земљи Србији у пуном замаху је таламбасање о ”лудој ноћи”, дочеку ”Нове”. Као да је јадни човјек у моћи ту, ”нову” годину, дочекати или је не дочекати. Ако јој дочек не приреде она неће моћи стићи; вријеме ће стати па човјек неће знати куд ће и шта ће с њим


Осиромашена и унесрећена земља. Вође народа, пониженог, не дозвољавају алтернативу њиховој европској залуђености и хоће да увјере народ да ће се, ствари, саме од себе, преокренути набоље само да се, већ једном, до те Европе некако допузи. Према многим, немилосрдним, показатељима, и врапцима на грани је јасно да се одавно закуцало на врата ”трећег свијета”. Африка нам не гине. И у таквој ситуацији, нађу се средства за које какве глупости и непочинства, sin

параде и маскараде, па и за пиротехничке које какве сваштарије и бљештава свјетла да се ”луда ноћ”, како мисле да ваља и доликује, дочека


Стицајем околности, недавно смо пратили ход по мукама једне наше рођаке кад се, по београдским амбулантама и болницама, пребијала од ”немила до недрага”. Несташица свега и свачега


Насупрот општој залуђености, ми, свештеници, морамо да опомињемо и позивамо на трезвеност


Нико није, и не би требало да буде, против радости и повременог весеља, кад би за весеље разлога било. И то, с мјером и укусом


Наше поимање времена је релативно. Ток времена, и његово заустављање – које се, неумитно, приближава – Господ Бог је задржао у својој власти. Жарко Лаушевић нам је, недавно, показао да дан може да буде дужи од године


Ми, Срби, стварно смо ”чудо свијета”, на много начина. Јединствени смо, да не кажем, располућени, и још горе, шизофрени, са слављењем двије нове године. Не иде ми ”под капу” дочекивање и слављење, такозване, ”српске нове године”, а да не говоримо о лудирању и лумперају поводом прве која стиже, ”календарске”. Јер ова, календарска, пада непосредно пред наш, православни Божић, у вријеме Црквом одређеног поста. И умјесто да се потрудимо да, колико год можемо, достојно дочекамо Господа Бога нашег, који се нас ради оваплоћава и као мали Бог, Божић, силази међу нас, грешну дјецу своју, да за нас буде вријеђан, пљуван и на крст разапет, ми се препуштамо, хришћанима непримјереним, лумперајима и баханалијама. Лијепо нам се каже да је ”божићни пост установљен ради тога да бисмо се пре дана Христовог рођења очистили покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела, могли са страхопоштовањем да дочекамо Сина Божијег.” (Веб-сајт СПЦ


С постом или без њега, има ли мјеста нашем новогодишњем лудирању? Да ли ико од пијаних и задриглих ”новогодишњака” да помисли да сваким својим дочекивањима ”лудих ноћи” и они отпијају својој ништавности и пролазности. Вели Ава Доротеј:”Ми често заборављамо Бога и час наше смрти, а требало би да знамо: одавно већ расте оно дрвеће од кога ће бити начињен наш сандук.” Ако не би сјећање на своју смрт забацивали иза леђа својих, вјерујем да би им залогај прасетине масне у грлу застао и да би се од ракије љуте добро загрцнули


Били они свјесни или, како се чине, бесвјесни, вријеме је немилосрдно. Са сваким откуцајем својим казаљка нас опомиње да се наши земаљски дани немилосрдно круне. Не знамо када – а може сваког тренутка да се деси – смрт да нас по рамену куцне и леденом својом руком у гроб поведе. ”Јер шта је живот ваш – пита нас свети апостол Јаков. Он је пара која се за мало покаже а потом је нестане.” (Јк. 4, 14) Људски живот није, и не би требало да ишта друго буде но припрема за тај судбоносни тренутак


Сјећам се велико-схимника пећког, оца Дионисија. Он је зналачки урамљивао иконе. На сваку урамљену икону исписивао је: ”Време лети – вечност се приближава.” Са том мудрошћу дочекивао је све са којима се руковао и са том мудрошћу их од себе испраћао


Свако ко се бар једном у животу наднио над тамном раком, и некога свог у црну земљу испратио, требало би да зна и да то знање прихвати, да смо ”ми јучерашњи, и не знамо ништа, јер су наши дани на земљи сан”. (Јов. 8, 9) Са сетом се, сада, опомињем људи и пријатеља које сам, прије 365 дана, бројао у живе, а сада их црна земља покрива. Неко ће се идуће године, у ово вријеме, присјећати понекога од нас, јучерашњих


Знајући то, мислећем човјеку премало разлога за лудирање има. ”Кажи ми, Господе, крај мој, и докле ће трајати дани моји? Да знам како сам ништа. Ево, с педи дао си ми дане, и вијек је мој ништа пред тобом. Баш је ништа сваки човјек жив.” (Пс. 39, 4-6)  ”Дани су човјечији као трава, као цвијет у пољу, тако цвјета, говори нам мудри цар Давид. Дуне вјетар на њ, и нестане га, нити ће га више познати мјесто његово.” (Пс. 103, 15-16) И зато требало би да добро пазимо како живимо, ”не као немудри, него као мудри, користећи вријеме, јер су дани зли.


Због тога не будите неразумни – опомиње нас апостол Павле – него схватите шта је воља Господња.” (Еф. 5, 15-17


Отуда, како нас учи Премудри Соломон, жалост може да буде боља од радости, ”јер кад је лице невесело, срце постаје боље”. (Проп. 7, 3) Апостол Павле тако лијепо појашњава мисао овог старозавјетног мудраца, кад вели: ”Јер жалост, која је по Богу, доноси за спасење покајање, за које се нигда не каје.” (2. Кор. 7, 10


Новогодишње лумповање и баханалије – познато је – незнабожачки, пагански је обичај. ”Нова година води порекло од бројних паганских обичаја древног Рима. Празник, посвећен Богу Јанусу славио се 1. јануара. И само име овог месеца потиче од његовог имена.” (Веб-сајт: Све у причама бива)


И као што је апостол, позивајући се на старозавјетног пророка, опомињао хришћане свог времена, позива и нас да се издвојимо из незнабожачких обичаја и да се не дотичемо нечистог. ”Доста је – вели свети апостол Петар – ”што смо прошавше вријеме живота провели по вољи назнабожачкој, живећи у нечистотама, у сластима, у пијењу и богомрским незнабоштвима.” (1. Пт. 4, 2-3


Ако смо изгубили слух за старозавјетне мудраце и Христове апостоле, и ако нам је преко главе поповских нагваждања, легендарни Рој Кларк, којем је било дато, као ријетко коме, да живот пије у великим гутљајима, отријежњен, закаснио са отјежњењем, опомиње нас да на вријеме тријезнимо и трезвенимо.  Вели он:

”Јуче кад био сам млад живот је имао сладак укус као киша на мом језику.

Задиркивао сам живот као да је нека глупа игра на начин као што ноћни поветарац задиркује пламен свеће

Хиљаде снова које сам сањао и све сјајне ствари које сам планирао увек сам градио, нажалост, на разводњеном и живом песку.

Живео сам ноћу, избегавајући светлост дана и тек сад видим како су године прошле.

Јуче, када био сам млад, толико срећних песама толико разузданих задовољстава чекало је на мене и толико боли су моје заслепљене очи одбијале видети.

Тада сам тако брзо бежао од тога а младост је на крају прошла. Никад нисам престао размишљати чему, заправо, служи живот и сваки разговор, којег се сад сећам, тицао се само мене и ничега другог.

Јуче је месец био плав, сваки луди дан доносио је нешто ново. Користио сам своје чаробне године као да су биле чаробни штапић и никад нисам видео ту узалудност и празнину изнад тога.

Љубавну игру коју сам играо с бахатошћу и поносом и сваки пламен који сам упалио пребрзо, пребрзо је умро; пријатеље које сам створио сви су некако нестали само сам ја остао на позорници да завршим комад.

Постоји толико песама у мени које неће бити испеване. Осећам горки укус

суза на мом језику. Дошло је време да платим за јуче кад био сам млад.” (Све у причама бива)


Својим загњуривањем у главоболне лумперајке нећемо ништа ријешити нити неодложно одложити. Хтјели-не-хтјели прихватити, ”Господ је близу”. (Флп. 4, 5) И ако не можемо вријеме успорити, ни одлазак са овог свијета одложити, онда смјењивање дана и година Господњих треба да нас подстакне на такво бројање дана ”да бисмо стекли срце мудро.” (Пс. 90, 12


”Ако желиш да имаш користи од почетка године, месеца, дана –  савјетује нас свети Јован Златоусти – онда поступај овако: заблагодари Богу што те сачувао до тог дана, смири се у срцу, погледај време свог живота и сам себи реци: дани јуре и пролазе, године се завршавају, велики део свог пута већ смо прешли, и шта смо добро урадили


Зар ћемо одавде отићи без ичега, без икакве добродетељи? Суд је пред вратима, остатак живота примиче се старости. Овако размишљај на почетку нових месеци, овога се сећај кад се смењују године, мисли на будући дан, да ти време не прође узалуд.” (Све у причама бива)

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 6 months later...

Јер се љубав Божија излила у срца наша Духом Светим

 

Christ

Апостолско слово, Рим, 5, 1-10, слови о љубави Божијој и помирењу нашем с Оцем нашим кроз крсну жртву Сина његовог, Господа нашег Исуса Христа. „Бог показује своју љубав према нама, јер још док бијасмо грјешници, Христос умрије за нас.“ (Рим, 5, 8) „Јер Бог тако завоље свијет да је Сина својега Јединороднога дао, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни.“ (Јн. 3, 16) Зато нас соколи свети Апостол да, ако и страдамо, као хришћани, знамо зашто страдамо.


Ево зашто се Ријеч Божија, Откровење свето, назива Јеванђељем – благом вијешћу. Ово је сва суштина хришћанства, есенција наше вјере. Ово је „Свето писмо у малом“, како вели један савремени православни богослов. „Када бисмо изгубили цијели Стари завјет, чак када бисмо изгубили и Нови завјет, губитак би био трагичан али би смо само у овом стиху имали суштину Светог писма. У неколико ријечи овога стиха суштина је наше вјере и хришћанства.“


Ако би се овај стих морао сажети у једну једину ријеч, и ако би се сва суштина наше вјере морала једном једином ријечју исказати, та ријеч би била: љубав. Ако би се и све људско знање о Богу у једну једину ријеч преточити морало, и та би ријеч била: љубав. То нас Апостол љубави, свети Јован Богослов, учи, када нам вели да је Бог – љубав.


Када су једног од највећих протестантских теолога овога доба, Карла Барта, његови студенти били ставили пред изазов да у једну једину реченицу преточи суштину хришћанске вјере, чувени теолог се био замислио па својим студентима издекламовао стих успаванке, с којом га је његова мајка, док је дијете био, у кревет полагала. Тај стих гласи: „Бог ме воли, ја знам, Библија ми каже то.“ Kако се најједноставнијим људским ријечима може исказати највећа тајна Неба и Земље.


Покушајте сада да се удубите у ријечи апостолове, настојте да продрете у њихову срж и благу и радосну вијест коју нам објављује: „Јер Бог тако завоље свијет да је Сина својега Јединороднога дао, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни.“ (Јн. 3, 16) Све што човјек има, чак када је то у највећој могућој мјери, то је само најбљеђа слика онога што Бога одликује. И наша љубав само је одсјај Божије љубави. Ако се ишта на свијету воли, онда је то своје дијете. Зато нас свети јеванђелист упућује, да преко своје љубави за рођено дијете, схватимо колика је Божија љубав према нама, да је Сина свог јединог дао да нас приведе себи да и ми примимо усиновљење. (Гал. 4, 5) „Видите колику нам је љубав дао Отац, да се дјеца Божија назовемо и будемо”. (1. Јн. 3, 1


Пођимо за Христом и пратимо, стопама својим, трновити, страдални, пут којим је од рођења свог до Голготе и крсног распећа Господ ишао. Господ Бог, Створитељ Неба и Земље, из љубави своје неизрециве према нама, грјешнима, силази са Неба, узима обличје слуге и страда за нас. Нека свако од нас замисли себе да са Мајком Божијом стоји испод крста на којем Син њен разапет виси. Можемо ли замислити мјеру љубави Христове према нама?


Отац Антони Конарис прича о једном чувеном средњовјековном богослову који је својим суграђанима био најавио да ће једно вече проповиједати о љубави Божијој. У предвечерје тога дана, још док се свјетлост разливала кроз прозоре храма, народ се почео скупљати, и у тишини стајао, чекајући богослужење и проповијед чувеног духовника. Када је и посљедњи зрачак свјетлости ишчезао, стари монах приђе једном чираку, узе са њега упаљену свијећу и потом приступи икони Христовој на крсту. Тихо је принио свијећу ранама на Христовим ногама, па ранама на његовим рукама и ранама на Господњим ребрима. Потом, без ријечи, оставио је свијећу да свјетли код трновог вијенца сплетеног око Христовог чела. То је била сва његова проповијед. Народ је у тишини стајао и плакао. Свако је осјећао да се налази у средишту тајне која превазилази свако људско поимање.


Божија љубав је толико дубока, толико широка и вјечна да се никаквим чудом не може изразити нити се да људским разумом обујмити ни измјерити. Но, да ли би Бог узаман дао нешто што му је најдраже, Сина свог јединог, и да ли би се сами Господ наш Исус Христос узалуд жртвовао не очекујући од нас, због којих себе на жртву приноси, одговор? Не, браћо и сестре. Божија љубав захтијева одговор са наше стране, и то двоструки одговор. На љубав Божију дужни смо одговорити љубављу према њему и љубављу према брату човјеку, слици и прилици Божијој. Свети апостол Павле рече за себе, да је готов да умре за име Господа Исуса. (Дап. 21, 13) „Ко ће нас раставити од љубави Божије – вели он. Жалост или тјескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност или мач?“ (Рим. 8, 3-5) „Јер сам увјерен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост ни будућност, ни висина, ни дубина, нити никаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије која је у Христу Исусу Господу нашем“, (Рим. 8, 38 – 39) одговара он.


Свој одговор апостол је био запечатио животом својим и доказао смрћу својом. Ходећи овом земљом, он је био преточио живот свој у љубав Божију да је за себе могао рећи да не живи више он него Христос живи у њему. „А што живим у тијелу, каже он, живим вјером Сина Божијег који ме заволи и предаде себи за мене.“ (Гал. 2, 20) Ни наш одговор на љубав Божију не би смио бити мањи од Апостоловог. Апостолу Павлу, Христос је био живот а смрт добитак. Гдје ми стојимо у поређењу с њим


До Бога се долази не књигама дебелим и знањем небопарним него само љубављу. „Који не љуби, не познаде Бога, јер Бог је љубав“, (1. Јн. 4, 8) вели свети апостол Јован Богослов. До Бога се долази кроз љубав за брата и сестру, створења Божија. „Заповијест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што и ја вас љубим – вели Христос својим ученицима. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом.“ (Јн. 13, 34-35)


Ево мјерила којим ћемо бити мјерени и суда којим ће нам се судити. О овим двијема заповијестима, о љубави према Богу и љубави према човјеку, виси сав закон и пророци. (Мт. 22, 40)

 

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 3 weeks later...

Хришћани, гдје сте!

 
 Cross.jpg

Нама, тобожњим, хришћанима свашта раде; вријеђају са свих страна, боцкају нас, чепају, гурају, шамарају; провјеравају мјеру наше огуглалости и равнодушности. А ми, сном дубоким, тврђим од медвјеђег, спавамо; умртвљени до непостојања


Прије неки дан ходам градом у којем, у задње вријеме, круним и ситним дане што ми их је од живота преостало. Настојим да додам који грам окретности и одузмем, ако је могуће, коју трунку од вишка што сам наслагао. Па сам себи, кобајаги, наметнуо мало оштрији корак. Наједном, застао сам, заиста, као укопан. Нога, којом је требало да крочим на улични, пластични, сливник, остаде да виси у ваздуху, па сам се закопао, цупкајући. Пластични улични тепих – не знам како да то назовем – који повезује и премошћава пјешачку стазу са улицом, био је сав у крстовима. Крст до крста. И не они, протестантски, изобличени, кривудави, и којекакви, крстови, него баш лијепо крстови; да сумње нема


Демон, коаутор тог дизајна, тачно зна шта хоће, и што је хтио, постигао је у пуној мјери: газе мирно и безобзирно људи по крсту Христовом, светом знаку нас, вајних, хришћана; газе тај свети знак и табају људи, али и животиње. Људи безсвјестно, а животиње несвјестно. Свакако се и неки кер ту заустави, да своју територију обиљежи


Ходећи том улицом, знам да сам прешао преко неколико тих тепиха, сливника. Овај, пред којим сам застао, био је нов, тек постављен. Прође ми свијешћу да сам газио и по затамњелим, поцрњелим али и новијим тим сливницима. Вратио сам се до стана и и поновио ход, пажљиво мотрећи куда ходим и на што газим. Тачно, улица нагета према мору, кише су овдје честе, у прољеће монсунске, и потребни су ти сливници да се бујице преко њих ваљају а не подривају плочнике. Што сам помислио, то се обистинило: било је тих сливника одвајкада; газили су по њима људи и жицвотиње, и својатали их керови, али није било крстова. Крстови су одскора. Сливници су, и прије, одлично одговарали својој намјени; крстови су из неких других разлога додати. Непомјаник, неуморан у својој злоби, удара нам чврге, па се смијуљи. Вели нам: Вама, тобожњим, хришћанима, могу да радим што хоћу; ви сте обамрли. Понестаје ми идеја како више да вас уједем. Досадно ми с вама


Колико пута, кад год сам се с безобралуцима ове врсте сретао, падало ми је на ум, да има толико других декоративних облика. Давидова звијезда, на примјер, можда је визуелно атрактивнија од крста. А ни полумјесецу ништа не фали. А дизајнери никако да њима свој умјетнички труд да посвете. Не, бато, подсјетили су их, које какви и које куда, које су границе њихових умјетничких слобода.


Овај безобразлук са гажењем крста Христовог заболио ме је искрено. Покренуо ме је да из својих сјећања пребирам  гдје сам све крст Христов, понижен, гледао; запрепастио сам се колико тог безобразлука има. Да и вас подсјетим: Да ли сте обратили пажњу на пластичне мале простираче за каде? Постављају се да се човјек не би оклизнуо. И они су, намјерно, а безпотребно, крстовима ишарани.


Толико пута сам морао да ходим по ходничким теписима зграда у мојој некадашњој парохији. Хтио-не-хтио, газио сам по крстовима, у тепихе уткане; летјети нисам могао.


Што нехришћани и христомрзитељи по кртовима газе, то је њихова ствар и гријех. Без потребе да се кунем, увјеравам свакога да ми не би никакво задовољство било да газим по светим знацима и симболима било које сорте људске.

Идући за својом, мучном, мишљу, а с поводом, сјетих се да сам негдје у писоарима клозета видио пластичне подметаче са уцртаним крстовима на њима. На улицама керови крст да безчасте, а у нужницима људи по њима да мокре. Да се осигурам и, не дај, Боже, кажем нешто што није тачно, пођем на интернет да видим шта се на тржишту од тих ствари нуди. Сад не могун жив да останем кад интернет отворим. Шта год на интернету да радим, слике клозетске извиру из свих ћошкова екрана. Нема простора да изложим слике свих тих безобразлука. Лијепо се види: писоарски подметач, на који људи стају, док се олакшавају, сам крстовима испреплетен


Поред нас пролазе људи, жене и дјеца, видно биљежени знацима и симболима њихове вјере. Препознаћете их по томе како се облаче, шта на главама носе, којим чудом лица закриљују, по начину како се брију и шишају. Каква год да им је вјера, и што год ми о тим вјерама мислили, они своје вјере проносе и поносно свједоче. Љетно сунце пржи, она сва у црно замотана; ни очи јој се не виде. А наше, ”просвијећене”, ”еманциповане”, немају више шта да скину. И оно мало текстилчића што је на њима преостало, виише открива но што покрива. Па се опет зноје, хукћу, бришу и уздишу. На на плажама се згражавају кад оне, друге, забрађене и умотане, и тако обучене, у воду загазе.


Сад, кад сам се овој теми вратио, сјећам се, нелагодно: и мени је много изазова промицало а да на них, нажалост, нисам реаговао. Незгодно ми било, другима сам то препуштао. А ови, гдје год у свијету да се неко дрзне да у њихову вјеру такне, ко стршљени се узнемире и прича свјетска постану.


Не оправдавам њихова средства, али ме посрами њихова одлучност.


Ми, хришћани, ако негдје глас и дигнемо, он без икаквог одјека остаје.


На примјер: у Торонту, двојица момака покренули ланац посластичарница и назвали га: ”Слатки Исус.” Гледао сам њухове рекламе; благо речено: скарадне су и проблематичне. На једној од њих, дјевојчици насадили фризуру зреле плавуше; дјетету избили два зуба и тако добили ђавољи знак којим се демонизирани поздрављају, а низ брадицу тече као крв црвенило. Све указује одакле долазе и куда стреме и ко иза њих стоји.


План им је да се на југ, у Америку, прошире. Шака јада од милиона тобожњих америчких хришћана саставе петицију, њих се неколико хиљада испотписује и ствари иду својим путем. Момцима ни на кјрај памети не пада  да назив мијењају.
Човјек закључује да је цијела бука и била намјерно изазвана; да се пажња скрене. Реклама успјела. Погледам коментаре и освједочавам се у то. Већина коментара се своде на то: шта ти, мрачњаци, фундаменталисти, загрижени, хоће; зашто се буне. Е, у инат њима, треба баш тај сладолед куповати. Један једини коментатор сажео је моју, а вјерујем, и вашу, мисао у ову реченицу: Да је тај ланац сладоледџијски назван: ”Слатки Мо хамед”, већ би све те радње са земљом биле сравњене.

Господ наш, којег тако бјесомучлно и тврдоврато вријеђају, Бог нас хришћана, вели нама, да смо ми, хришћани, со земљи и свјетлост свијету. ”Ако со обљутави, чиме ће се осолити? – пита нас. Она већ неће бити ни за што осим да се проспе напоље и да је људи погазе.” (Мт. 5, 13-14) Газе ли нас, газе. Је ли нам потребна јаснија осуда наше хладноће и немарности


На грчком појмови: свједок и мученик, изједначени су. Први свједок Васкрслог Господа, који је то свједочење крвљу својм и животом платио, јесте свети Првомученик Стефан. Овим нам се казује, да свједочење спремност на мучеништво подразумијева. Далеко смо и предалеко од тога, али, бар, у стварима, које су нам, нажалост, постале ”обичне” и стварима свакодневним, макар мало достојанства хришћанског искажемо. Јесмо ли хришћани или, признајмо: нисмо. Ако си хришћанин, ти мораш да свједочиш своју вјеру. У дубокој тајности, што се одавно, мимикријски, ”приватност” зове, можеш, до миле воље, вјеровати и до клецања кољена метанисати и молитвати, али ако твоја вјера није дјелима посвједочена и потврђена, то ти све неће помоћи пуно. Твоја вјера мора да буде јавна. ”Устима се исповједа за спасење.” (Рим. 10, 9) ”Који год призна мене пред људима, признаће и Син Човјечији њега пред анђелима Божијим, а који се одрече мене пред људима, тога ћу се одрећи пред анђелима Божијим.” (Лк. 12, 8-9)


Подсјећам вас посљедње ријечи које је Господ наш изговорио прије него што се на небо вазнио: ”Него ћете примити силу када сиђе Свети Дух на вас; и бићете ми свједоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље. И ово рекавши, док они гледаху, подиже се, и узе га облак испред очију њихових.” (Дап. 1, 8-9)


Господ није рекао: Ето, моја мисија је на земљи завршена, ја сам вас својом крвљу искупио, сад лезите и уживајте плодове мојих мука и страдања и чекајте да вас у Царство небеско уведем. Не, него, ”идите и научите све народе”; (Мт. 28, 19) свједочите ме до посљедњег ћошка земље. То је Христов тестамент, његова опорука


Знам да смо у многим стварима немоћни. Антрихристова војска је страшна; легиони и легиони опремљених – дословно и преносно – до зуба наоружаних. Убрзано припремају позориште страшно, да зацаре свога земаљскога бога. Ако не можемо сав свијет промјенити, ове сулуде моћнике ”познанију права” привести и натјерати их да страшна оружја униште, а изгладњеле широм ове планете, нахране; ако то не можемо, али свако од нас, у мјери, која му је дата, може бар да не учествује у њиховим злодјелима, не осмјехне се и руком махне на ружења Господа свога.


Ако ништа друго, нећу да купујем оно што руглу моју вјеру излаже, и својм цркавицом, аждаје, незасите, нећу да помажем.


Гдје се види да би се твој глас могао чути, подигни, викни.


Вратимо себи хришћанско и људско достојанство. Будимо свједоци вјерни, беспрекорни и честити, дјеца Божија, непорочна, усред рода неваљалога и покваренога.

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...

Покарај али и утјеши

 

Светог апостола Павла доживљавам, вјерујте ми, као да је наш савременик; човјек којег бих срео иза првог угла, чини ми се, ако бих само пошао да га тражим. Ни једна једина ријеч, његовом руком написана, или на писање подстакнута, није од сувишка и није сувишна. У свакој његовој мисли генерације и генерације наших хришћанских претходника препознавале су себе. И ми, данас, порукама његовим, налазимо себе и сагледавамо наше вријеме

Кад пажљиво прочитате одјељак 4, 9-16, из Прве посланице Коринћанима, ви видите светог апостола Павла другачијег него што смо уобичајили да га виђамо. Из његових ријечи, упућених хришћанима града Коринта, као да избија жал, пријекор, и, помало, љутина. Њему, трпељивом до бескраја, мјера трпељивости је превршена; „трпила“ попустила. Само он зна шта је његовом душом пролазило, какве су га муке сналазиле, кад је, једном, и он срцу одушка дао.

Изгледа да су хришћани Коринта, богатога, трговачког, града, опсједнути својом моћи и богатством – као, ово, и ми, данас – почели да пренебрегавају науку Господњу, овоземаљским стварима да се окрећу а учитеље своје, вође духовне и пастире, апостоле и презвитере, да ниподаштавају. „Већ сте се наситили, прјекоријева их свети Апостол, већ се обогатисте; без нас се зацаристе.“ (1. Кор. 4, 8) Па потом слиједи Павлова пријекорна јадиковка: „Јер мислим да Бог нас, апостоле, показа посљедњим, као на смрт осуђене; јер постасмо призор и анђелима и људима. Ми луди Христа ради, а ви мудри у Христу; ми слаби а ви јаки; ви славни а ми презрени. До овога часа подносимо и глад и жеђ и голотињу и ударце, и потуцамо се. И трудимо се радећи својим рукама. Кад нас грде, благосиљамо; кад нас гоне, трпимо; кад хуле на нас, молимо; постасмо као сметлиште свијета, свима смеће до данас“. (1. Кор. 4, 9-13) „Никога не увриједисмо, никога не оштетисмо, никога не оглобисмо.“ (2. Кор. 7, 2

Кад ове ријечи Апостолове слушам, осјећам их као пријекор мени, свештенику, лично, упућен. Колико сам ја, грјешник, далеко и предалеко од Апостоловог, да благосиљам кад ме грде, да трпим кад ме гоне, да молим за оне који хуле? До неба кукам кад ме и малена мука спопадне а да и не говорим шта ми се душом ковитла кад ме увриједе и понизе. Кад се премјерим и у односу на Апостолову благост и праштање, нађем се јако лак и сићушан.

Видјесте, Апостол, пошто се изјадао и души својој олакшао, наједном, као да се тргао и забринуо, да га, надмени, хришћани Коринта не осуде, одбаце; пријекор његов погрешно протумаче. Истог момента, он почиње да их, родитељски, тетоши и мази. „Не пишем ово да вас посрамим, него вас поучавам као малу дјецу. Јер ако имате и хиљаде родитеља у Христу – вели им – али немате много отаца. Јер вас у Христу Исусу ја родих јеванђељем.“ (1. Кор. 4, 14-15

Знате и сами да је свети апостол Павле био један од најобразованијих људи свога доба и средине. Али он посједује најважније образовање, често недоступно људима формалног високог образовања: њему су познати сви вирови и понори људских душа. Овдје га видимо да, дословно, поступа према слову и упутству Премудрог Соломона: „Велик гњев показуј кад прашташ кар, и кад опростиш, послије већма покарај“. (ПрС, 19, 19

Слово, одржано хришћанима коринтским, упућено је и нама, рекох, хришћанима данашњим. Више него ли нашој пастви, ово је намијењено нама, свештеницима, којима је на душу повјерено стадо и велика одговорност за њега. И међу нама су, као што сами знате, неспоразуми многи и чести. И ми, врло често, и недозвољиво, не знамо како у таквим ситуацијама да се понашамо. Престроги смо у својим судовима кад би требало да смо благи а млаки и преблаги – страха ради људскога – кад би требало да смо строги. Тешко нам је да нађемо прави баланс, и ако до њега некако дођемо, још нам је теже да по њему поступамо

Не очекује се од нас, као што неки мисле, да само тетошимо и блажимо. И апостол Павле – сушта људска мудрост и доброта – видите, и сам зна да у неким моментима подвикне и прекори. Но у једном, и многом, ми Апостолу ни до кољена нисмо: истог момента, пошто прекори, он и помилује. Преко свога ученика, младог епископа Тимотеја, он нас заклиње пред Богом и Господом нашим Исусом Христом, који ће судити живима и мртвима јављањем својим и Царством својим, да проповиједамо ријеч у вријеме и невријеме, да покарамо, да запријетимо али одмах и да утјешимо са сваком стрпљивошћу и поуком. (2. Тим. 4, 1-2) „Оне који гријеше покарај пред свима, да и остали имају страх.“ (1. Тим. 5, 20) И другог свог ученика, светог апостола Тита, савјетује да паству своју кара без поштеде, да би била здрава у вјери. (Титу, 1, 13) Али, све са мјером и намјеном, и све у своје вријеме. „Старца не карај него га савјетуј као оца; младиће као браћу; старице као матере; младе као сестре, у свакој чистоти“. (1. Тим. 5, 1-2

У овим савјетима, нама, пастирима, светом апостолу Павлу придружује се старији његов колега – рекли бисмо данас – свети апостол Петар, и вели: „Презвитере који су међу вама молим, ја који сам сапрезвитер и свједок Христових страдања, и заједничар у слави која ће се открити; чувајте стадо Божије, које вам је повјерено, и надгледајте га, не принудно, него добровољно, и по Богу, не због нечасног добитка, него од срца; нити као да господарите насљедством Божијим; него будите углед стаду; и кад се јави Архипастир, примићете вијенац славе који не вене“. (1. Петр. 5, 1-3) Свети апостол нас подсјећа на велику одговорност: оно што нам је повјерено, Господ је стекао крвљу својом. (Дап. 20, 28)

Нама, пастирима је дато, али је и пастви задато. Одговорност је обострана. Ми са љубављу да водимо а вођени да се не одупиру. „Слушајте старјешине своје и повинујте им се, јер они бдију над душама вашим пошто ће одговарати за њих, да би то с радошћу чинили а не са уздисањем, јер вам ово не би било од користи.“ (Јевр. 13, 17)

И једнима и другима савјетује се љубав и благоразумије. „Све да вам бива у љубави.“ (1. Кор. 16, 14). „Тако и ви млађи покоравајте се старјешинама, а сви, покоравајући се једни другима, пригрлите смиреноумље, јер се Бог гордима противи а смиренима даје благодат.“ (1. Петр. 5, 4)

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 month later...

Тумачење посланице Колошанима
Епафрас, земљак Колошана, издваја се ревновањем за њих. Он је изабрао најсигурнији пут који их води еванђелском савршенству: "једнако се труди за вас у молитвама, да будете савршени". Какав труд и какав циљ! У таквом труду се може истрајати, и такав циљ може постићи једино непрекидним молитвеним расположењем, непрекидном молитвом. Растеш у Господу, усавршаваш се, пењеш се ка небу, и ево си већ на небу, - а ко зна колико за то дугујеш пријатељима који се моле за тебе; а колико тек Светитељима који се несумњиво моле за твоје савршенство! Нарочито они које често призиваш у својим молитвама и духовним потребама. Око тебе је много несавршених хришћана? Буди њихов Епафрас, и ако Господ хоће многи ће од њих кренути напред, и успешно се усавршавати, а ти то нећеш знати, можда, све до дана Страшнога суда. А у Цркви је тако природно епафрасовско молитвено заузимање за духовно усавршавање сабраће. Свеци Божји само то и раде што се моле и заузимају за све нас, за наше спасење, за наше савршенство.

"Он се једнако труди да будете ... испуњени сваком вољом Божјом". А воља Божја, ено је сва у Господу Христу и Његовом светом Еванђељу (ср. Еф. 1,9). Што он хоће, то Бог хоће од тебе. Испуњуј све то, и испунићеш се сваком вољом Божјом. Немој имати воље своје, јер никад ниси сигуран шта је у њој од греха и шта није. Решавај све по Еванђељу, јер је у њему све - безгрешна и свесвета воља Божја. То је подвиг и напор, али спасоносан подвиг и напор, јер је у томе савршенство. Са тог разлога се свети Епафрас "једнако труди у молитвама" за своје земљаке да их свемилостиви Господ помогне у томе.
Св. Јустин Поповић

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Jessy, ako imas vremena I mogucnosti, mozes li postavljati tumacenja Sv. Justina kod svakodnevnog citanja Jevandjelja? Danasnje citanje Svetog Pisma je Kol.4:10-18 I bas se u poslanicama pominje Epafras, pored ostalih. 

Mi dobijamo elektronskom postom svakodnevno citanje Jevandjelja, sto je za svaku pohvalu. Nedostaje mi tumacenje Jevandjelja za svaki dan, bilo bi dobro da I to imamo. Mozes li Ti postavljati tumacenja od Sv.Ave Justina? 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 6 months later...
  On 26. 10. 2018. at 13:39, "Tamo daleko" рече

ako imas vremena I mogucnosti, mozes li postavljati tumacenja Sv. Justina kod svakodnevnog citanja Jevandjelja?

Expand  

ја се извињавам, тек сада видех твоју поруку...на жалост нисам сигурна да ћу моћи да то испратим, па ево овим путем позивам неког ко је спреман да то преузме на себе...

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ко је мој ближњи

 
Good-Samaritan-1.png

„Ко је ближњи мој? “ – упита Господа један законик; човјек о којем јеванђелист свједочи да је законе добро познавао али их није схватао. Необоривом својом логиком, Христос га доведе до спознаје да је човјек човјеку – ближњи његов.  И то сваки човјек. Не само онај ко му је близак, по крви и поријеклу, по вјеровању, политичком убјеђењу, пословним и било којим другим релацијама, него сваки онај кога му је Господ навео на његову животну стазу и близину. Ближњи му је сваки онај ко му се у невољи нашао и онај коме га нека нужда у близину наведе и на помоћ подстакне.


Рањеном, полумртвом, Јеврејину не бијадоше ближњи сви они из његова рода, који поред њега, нехајно, прођоше, оставивши га да, рањен, умире, него му је истински ближњи био Самарјанин, припадник оног рода са којим су се Јевреји одавно одродили били и које су издајицама свога племена – ако не већ и непријатељима – сматрали. Дакле, Самарјанин не прође поред рањеника него му се сажали па му зави ране, „и посадивши га на своје кљусе, доведе га у гостионицу, и постара се око њега“. (Лк. 10, 34) Сутрадан извади из xепа све што је имао да плати гостионичару за даљу бригу о рањенику. И рече му:  „Побрини се за њега, а што више потрошиш, ја ћу ти платити када се вратим.“ (Лк. 10, 35) И на Христово питање законику, ко је ближњи ономе што бјеше запао међу разбојнике, овај не имаде куд него да призна да је то „онај који му милост учини”.


Исус му рече: „Иди и ти чини тако.“ (Лк. 10, 37)


Тако, браћо и сестре, Христос говори законицима, кушачима, људима закаченим за форму и испразно знање; онима који нису имали љубави у себи ни за кога и који ни о коме нису мислили толико високо колико о себи и својој умишњеној памети и знању. А нама, хришћанима, Христос наређује: „Чули сте да је казано: Љуби ближњег свога, и мрзи непријетаља свога. А ја вам кажем: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне, да будете синови Оца својега који је на небесима; јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре; и пушта дажд на праведне и неправедне“. (Мт. 5, 43-45)


Господ руши све баријере које раздвајају људе; све их приводи једне другима и сазнању да смо браћа међу собом јер нам је Бог, на небесима, отац наш, заједнички. Што од нас захтијева, Христос је својом страдалном искупитељском жртвом, својим примјером, показао. Учинио је себе ближњим сваком човјеку, пострадавши да искупи сав род људски. Попут милостивог Самарјанина, он је ране свег човјечанства вином и уљем залио и, поред свега што је искусио, сву незахвалност људску, наставио да о свима промишља са свога небеског трона. Христос нам јасно ставља на савјест да само од нас, и никога другог, зависи ко нам је ближњи. Ближњи нам је сваки онај кога ми као таквог схватамо и прихватамо. 


Дужни смо да све људе својим ближњим учинимо.


„Бољи је сусјед близу него брат далеко“, (Приче. 27, 10) казао је, давно, Соломон и још у Старом завјету људску везу, по блискости, издигао изнад крвне. Народу Божијем, Мојсије преноси вољу Божију да се ни жртвено јагње не једе у самоћи и изобиљу док други оскудијевају него да се ближњи позове и жртва подијели. (2. Мојс. 12, 4)  Бог строго наређује, и заповијест се често понавља, да се не смије лажно свједочити на ближњега свога; (2. Мојс. 20, 16) да се ближњи не закида и од њега да се не отима. (3. Мојс. 19, 13)


„Право суди ближњем свом“, (3. Мојс. 19, 15) наређује Бог народу своме. Бог се особито срди на оне који, као опадачи и смутљивци, иду по народу и неслогу сију (3. Мојс. 19, 16) и строго им забрањује такву работу. (Пс. 15, 3) „Не куј зла ближњем својему који живи с тобом без бриге“, (Приче. 3, 29) вели Соломон. Он савјетује да, ако чак и до сукоба дође, да се у ту распру не улази жучно. „Не иди одмах да се преш – вели он – гледај шта би чинио напосљетку ако би те осрамотио ближњи твој.“ (Приче, 25, 8)


Колико се строго забрањује да се о ближњем престрого суди и да се њему оговарањем зло наноси, толико се не допушта да се код ближњег толерише зло и да се на његов гријех не реагује. „Слободно искарај ближњег својега, и немој трпити гријеха на  њему“. (3. Мојс. 19, 17) Речено нам је да  смо сви браћа и нема ничије срамоте ни гријеха да не пада на образ свију нас. Само нам истина може помоћи. Свети апостол Павле каже нам да из својих односа одбацимо лаж и само истину говоримо један са другим јер смо удови један другоме. (Еф. 4, 25)


Ми смо, нажалост, јако далеко од тога да нађемо снаге у себи за љубав према свим људима а о непријатељима да и не говорим. Та наша несавршеност ни у ком случају не ставља Христову наредбу о љубави према свима, укључујући и непријатеље, ван снаге. Она стоји и ми ћемо и према њој рачуне полагати. Да би смо се, колико толико,  приближили том идеалу, морамо бар да имамо љубави за наше ближње. Сами знамо да се ни ту не прослављамо. Свети апостол на позива да чинимо добро „свима а особито својима по вјери“. (Гал. 6, 10) 


И оно што је законик, кушач, знао, ми треба да се подсјетимо; да знамо али да и чинимо: ближњег да љубимо као самог себе. Само, за разлику од законика, залијепљеног за Стари завјет, ми, ослобођени, у Новом, треба да не сметнемо са ума да су нам ближњи сви људи. Јер вели се у Светом писму – а и нама је јасно да је то тако – да све оно: не чини прељубу, не убиј, не укради, не свједочи лажно, не пожели и било која друга заповијест, испуњава се у овој заповијести о љубави према ближњем. (Рим, 13, 9) Када би смо је испуњавали мање би несреће било, а и Богу, нашем заједничком Оцу, ближи би смо били. 


Њему и нашем спасењу у Царству његовом небеском.

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Благодаћу сте спасени

 
St-Paul-3.jpg

Еф. 2, 4-10


„Благодаћу сте спасени“ (Еф. 2, 5), вели нам свети апостол Павле, и понавља, (Еф. 2, 8) да не би неко од нас, слабашних, у малоумљу свом, помислио да ми, само својим трудом и упињањем, спасењу своме допринијети можемо. „Без мене не можете чинити ништа“ (Јн. 15, 5), рекао нам је Господ.


Запазио сам појаву да неки, у ревности својој „прегријаној“, неметну себи неки напорни, рецимо, духовни подвиг, па се нешто уозбиље, пресамите, „промудре“; све нешто мјере код других, а, ваљда, и код себе; пресабирају и около, мрко, гледају и строго просуђују. Вјероватно, временом, брухове од „подвига“ свог, јединственог, добијају. Нико им од нас раван није и нико им довољно добар није. Изметанишу овдје своје метаније, мале и велике, разбаце „мудрост“ своју на сва четири ћошка црквене сале и – ишчезну. Њихов народ им не ваља, а Црква српска још мање. До јуче, дај Боже, да су Оченаш изговорити знали а данас је Црква ова, у којој се ми Богу молимо и спасењу некако бродимо, за почетнике; они траже „тврђу“ духовну храну. Разлете се на све стране и јаве нам, одушевљено, о врлинама других, којима ми ни до кољена дорасли нисмо. Тако су се по многим црквама, канонским и неканонским, руским, грчким и којекаквим, расијали наши „ревнитељи“. Кад их, у ријетким приликама, којекуде сретнемо, гледају нас с висине и прозирно да нам ставе до знања да смо им странији од свих странаца. Да вам не говорим да већина од њих, истрошивши све постојеће духовне адуте, пробавши и промјенивши све и свашта, на крају, заглаве се у некаквој духовној апатији или, што је још горе, у којекаквим расколничким црквама свих могућих јурисдикција и сектама, ко ће знати каквог све настраног учења и профила.


„Благодаћу сте спасени“, опомиње нас апостол Павле да не бисмо, загледани, самољубно, у себе, превидјели Господа нашег Исуса Христа, који, „богат у милости, због велике љубави своје којом нас завоље“ (Еф. 2, 4), сиђе међу нас и принесе себе на жртву спасења нашега ради, да „сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни“. (Јн. 3, 15)


Да ли, браћо и сестре, значи да ми сад своје руке скрстимо, у нирвану да се претворимо и да, дријемајући, спасење своје, на тањиру, што се каже, чекамо? Боже сачувај, далеко од тога! Не опомиње ли нас Господ, јеванђелском Причом о талантима, да смо дужни, од њега добијене, дарове да удвостручавамо и утростручавамо. Овим: „Благодаћу сте спасени“, свети апостол Павле нас опомиње да спасење своје само својим трудом и напором не тражимо него да се на Господа, кроз вјеру своју, ослонимо и у Господње руке животе своје да препустимо.“Јер сте благодаћу  спасени кроз вјеру; и то није од вас, дар је Божији.“ (Еф. 2, 8) 


То, да смо благодаћу спасен,  свети наш Владика Николај овако објашњава: „Неко дете – вели он – путоваше по ноћи и спотицаше се и падаше из рупе у рупу, из јаме у јаму, док најзад не паде у једну предубоку јаму, из које ни на који начин не могаше само изаћи. И кад се дете предаде својој судбини и мишљаше да му је ту крај, наједанпут неко стаде више јаме, пусти дуг конопац детету и викну му да се ухвати и држи чврсто за конопац. То беше неки царски син, који узе дете, опра га и одену га, и одведе га у свој двор, и постави га поред себе. Да ли се ово дете својом заслугом и својим делом спасе – пита нас Владика и сам одговара: Никад и никако. Његова је сва заслуга што се ухватило за дотурени му крај конопа, и што се држало за коноп. 


Чиме је, дакле, дете спасено? Милошћу сина царевога.


У односу Бога према људима та милост се назива благодат“, учи нас свети Владика.


Свети апостол Павле вели да смо ми творевина Божија, „саздани у Исусу Христу за дјела добра, која Бог унапријед припреми да у њима ходимо“. (Еф. 2, 10) Овим именом, изнад свих имена, (Еф. 1, 21) он одговара на наша могућа питања, како смо благодаћу спасени. Вјером у Исуса Христа. Али не вјером вербалном, на уснама, него вјером дјелатном и свједочећом. Видјесте, оно дијете из Владикине приче, морало се чврсто држати за добачени му коноп. Подразумијева се да је морало велики напор поднијети. Да је, у свом успињању из јаме, ма и у једном моменту, конопац испустило, у јаму би се суновратило да се никад, живо, из ње не искобеља. 


И наша котва, чврста и поуздана, (Јевр. 6, 19) Господ наш, даде нам се да се њега чврсто држимо, и напор да поднесемо, да би нас Он из наших грјеховних јама ишчупао. „Нема другога имена под небом, данога људима, којим бисмо се могли спасти“. (Дап. 4, 12)


Чућете оне који ни до чега не држе, који су се за вјеру охладили и скаменили, како веле да је „један Бог“ а све вјере „исте“ и човјеку је свеједно гдје се молио и ком се богу обраћао. Не слушајте их, драги пријатељи; они су подлегли обмани ђавољој и равнодушношћу својом постали погодно тле за примање вјере Антихристове. „Инжињери људских душа“, како на себе гледају творци „новог свјетског поретка“, хоће да ми повјерујемо како су све „вјере исте“ да би нам, на крају, понудили, милом или силом, њихову вјеру као једину различиту. Свевјерје је безвјерје. Да ли би се игдје, у, некад, „безбожној“ Русији и, данас, у комунистичкој Кини, могло наћи толико обездушених  и обезбожених као овдје, на Западу, гдје се, Боже мој, слобода вјере тако „стриктно“ примјењује? Оног момента кад је западни човјек прихватио да је „све исто“, остао је без ичега.


Примјетили сте, или ћете примјетити, да ови, вукови у овчијим кожама, (Мт. 17, 15) којекакви секташи, кад вам прилазе, да вас оробе и од вјере ваше отргну, кад им кажете да ви своју вјеру имате, они онда намјесте благо лице, па се упреподобе и веле, да су и они, тобоже, хришћани, да је „један Бог“ и наставе, до у бесконачност, да дрве своја верглања. Не препоручујем, и подвлачим, не препоручујем разговор с онима који саговорника не виде, и не чују, нити се за другачије мишљење интересују а камо ли да га уваже и, не дај Боже, прихвате: али ако већ до бесплодне приче дође, и ако, између њихова даха, успијете да неко питање удјенете, питајте их о Господу нашем, Оваплоћеном, Распетом и Васкрслом. „Нека тог вашег страшног Јехове, оставите, за тренутак, ваше петке и суботе, и реците како ви о Христу Господу вјерујете и учите?“ Видјећете да Господ наш, „Камен крајеугаони, изабрани, драгоцјени“, (1. Петр. 2, 6) није предмет њихове приче и интересовања.


Знао је Господ наш да ће многи његове ране ровити и дубити и, хуљењем својим, на њих со стављати. Знао је Он да ће многи изван њега и његова пута путове тражити; да ће своје лажи за истину подметати па је зато за себе говорио да је Он  пут и истина и живот и да нико не може доћи Оцу до кроз њ. (Јн. 14, 6)


Господ наш гријехе наше сам изнесе на тијелу Своме на дрво и раном његовом ми се исцјелисмо. (1. Петр. 2, 24) Прихватимо Господа, котву нашег спасења, да би нас он уздигао и спасење нам даровао. 

 

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 month later...

О значењу Христових речи „Не дотичи Ме се“ упућених Марији Магдалени -

(Свети Јован Златоусти, "Тумачење Јеванђеља по Јовану", одломак)

А Марија стајаше напољу код Гроба и плакаше. И када плакаше надвири се над Гроб. И видје два анђела у бијелим хаљинама гдје сједе, један чело главе, а други чело ногу, гдје бјеше лежало Тијело Исусово. И они јој рекоше: Жено, што плачеш? Рече им: Зато што узеше Господа мојега, и не знам гдје Га положише-. И ово рекавши, обазре се натраг и угледа Исуса гдје стоји, и не знађаше да је Исус. Рече јој Исус: Жено, што плачеш? Кога тражиш? Она, мислећи да је градинар, рече Му: Господине, ако си Га Ти однио, кажи ми гдје Си Га положио, и ја ћу Га узети. Исус јој рече: Марија! Она, окренувши се, рече Му: Равуни, што ће рећи: Учитељу! Рече јој Исус: Не дотичи Ме се, јер још нисам узишао Оцу Својему; него иди браћи Мојој и кажи им: Узлазим Оцу Мојему и Оцу вашему, и Богу Мојему и Богу вашему. А Марија Магдалина отиде и јави Ученицима да је видјела Господа и да јој ово рече (Јн 20:11-18).

Женски род је нарочито осећајан и веома склон састрадавању. Говорим ово ради тога, да теби не би било чудно – зашто је Марија плакала код Гроба, а Петар није показао ништа слично у свом понашању. Ученици се, каже Јеванђелиста, опет вратише дома, а Марија: стајаше и плакаше. Она се по самој својој природи лако потресала, а при томе још није имала јасну представу о Васкрсењу; насупрот њој, Ученици су – угледавши повоје – поверовали и упутили се кући задивљени. А зашто они нису дошли директно у Галилеју, како је било заповеђено пре срадања? Можда су очекивали друге ученике, а с друге стране – они су још били крајње запрепашћени! Дакле, они у пошли кући, а Марија је стајала код Гроба. Заиста велику утеху нам доставља сам изглед Гроба. Примећујеш ли како се она ради велике утехе надвирује над Гроб и хоће да види место, гдје бјеше лежало Тијело (20:12)? Због своје велике усрдности – она је добила и награду. Оно што нису видели Ученици – то је прва видела жена, управо: анђеле у белим ризама, како седе – један код ногу, а други код главе (ст. 12); већ сама њихова одежда је показивала велику радост. Пошто ум жене није био толико узвишен – да би од гробних повоја пришла вери у Васкрсење – то се управо догађа нешто велико: она види анђеле, како седе у светлим одеждама, да би се кроз то могла пренути из жалости и утешити.

При томе, анђели јој ништа не говоре о Васкрсењу – она се узводи овом догмату мало по мало. Марија види лица необично светла, види сјајне одежде, чује глас саосећања, јер јој анђели говоре: Жено, зашто плачеш? (ст. 13). Кроз све ово – као кроз отворену двер – она је била мало по мало привођена речи о Васкрсењу. И сам начин седења анђела упућивао ју је на питање из кога је било јасно, да они знају о ономе што се ту догодило, и управо зато не седе један поред другог, већ – одвојено један од другог! Но, како је било невероватно да би се она осмелила да отворено запита, онда је они и питањем и начином седења подстичу на разговор. А шта она одговара? Она са жаром и љубављу каже: Зато што узеше Господа мојега, и не знам гдје Га положише (ст. 13). Шта ти говориш? Ти не знаш још ништа о Васкрсењу и још увек замишљаш да је Тело Христово некуд премештено?! Примећујеш ли да она још није разумела овај високи догмат? И ово рекавши, обазре се натраг (ст. 14). Какав је сада ово ток догађања? Марија ступа у разговор са анђелима и још ништа не чувши од њих – окреће се уназад. Мени се чини да је, у тренутку док је она говорила, Христос изненадном Својом појавом иза ње – запрепастио анђеле – и они, угледавши Господа, и изгледом и погледом и покретом одмах су открили да су видели Владику; управо је то принудило жену да се осврне и окрене уназад. Тако се јавио Христос анђелима, а Марији није тако – да је не би престрашио на први поглед – па јој се јавља у униженијем и обичнијем изгледу. Ово се види већ из тога – што је она мислила да је Он градинар (баштован).

Жену са оваквим приземним схватањима, очигледно је било потребно узводити ка вишим погледима – не одједном – већ: постепено. Зато и Христос пита: Жено, што плачеш? Кога тражиш? (ст. 15). Овим је Он показао да Му је познато – о чем она хоће да Га пита – и подстиче је на одговор. Тако је схватила и Марија и зато не изговара Име Исусово, него – сматрајући да Онај Који је пита већ зна о Коме се она распитује, каже: Ако Си Га Ти однио, кажи ми гдје Си Га положио, и ја ћу Га узети (ст. 15). Опет говори о полагању, узимању и премештању – говорећи о Њему као о мртвом. Смисао њених речи је следећи: „Ако сте Га Ви, бојећи се Јудејаца, однели одавде, онда ми реците где је, и ја ћу Га узети.“ Велика усрдност, велика љубав жене, али у њој нема ничег високог. Управо зато јој коначно, Христос открива високу тајну – и то не изгледом Својим – него гласом! Као и у оним случајевима, када се Он налазио међу Јудејцима, понекад су Га препознавали, а некда не, тако и у то време, као што је Он говорио, Њега су препознавали само онда када је то Он хтео! Тако, када је рекао Јудејцима: Кога тражите? – они га нису преознали ни по гласу, ни по изгледу – све док је Он тако хтео. Исто се догодило и овде. Христос је сада произнео само име Маријино, прекоревајући је што она тако мисли о Њему, Живом. Но, како она одговара окренувши се, како је Христос говорио с њом? Мени се чини, да је она, рекавши: Гдје си Га положио, окренула према анђелима, са намером да их запита чему су се они толико изненадили, и да ју је Христос, назвавши је по имену, поново принудио да се окрене од анђела према Њему и Својим гласом јој је дао до знања да је Он ту. Заиста, она Га је препознала онда када ју је Он ословио, рекавши: Марија! (ст. 16), и дакле, није Га препознала по изгледу – већ: по гласу. Можда ће неко запитати: откуд се зна, да су се анђели апрепастили и да се потом Марија окренула унатраг? Међутим, у том случају је неопходно такође запитати: откуда се зна да се Марија дотакла Христа и припала ка ногама Његовим? И као што се ово последње открива из речи: Не дотичи Ме се (ст.17), тако се и прво види из тога, што је речено: Окренувши се.

Но, зашто је Христос рекао: Не дотичи Ме се? Неки сматрају да је Марија молила од Њега духовну благодат, јер је чула да је Он говорио Ученицима: Ако отидем ка Оцу, умолићу Га, и даће вам другог Утјешитеља (тј. даће им Светог Духа) (гл 14:3 и 16). Но, како је она – ако није тада била са Ученицима, могла чути ове речи? С друге стране, и по својим схватањима, она је била далеко од овакве жеље. А и како је она могла молити ово – када Он још није био отишао Оцу? Шта онда значе ове речи? Мени се чини да је и сада желела да разговара са Њим, као и раније, и од радости није могла замислити ништа велико, иако је Он и по телу постао много савршенији. Зато Христос – да би је одвратио од таквог мишљења и напоменио јој да не говори са Њим без икаквог опреза (јер се ни Ученицима, као што се види, Он више није обраћао по пређашњем) , узвисује њене помисли и кроз то је учи да му се обраћа са више страхопоштовања. Да је Он рекао: „Не прилази ми, као раније, сада су се околности промениле, и Ја вам Се нећу обраћати као пре“ – онда би то било непријтно и одјекнуло би као хвалисање и частољубивост. Но речи: Јер још нисам узишао Оцу (20:17) нису биле неугодне и истовремено су изражавале исто то. Рекавши: Јер још нисам узишао Оцу, Христос даје до знања – да Он жури и стреми тамо. А ко је већ спреман да иде на Небо и више се не „дружи“ (општи) са људима, на таквог није требало више гледати са остим оним милсима, као и раније. Да је овакво објашњење оправдано, види се из следећих речи: Него иди браћи Мојој и кажи им: Узлазим Оцу Мојему и Оцу вашему, и Богу Мојему и Богу вашему. Он, међутим, није намеравао да ово учини одмах – него након 40 дана; онда, због чега говори овако? Ради тога – што жели да узвиси мисли Маријине и увери је да усходи на Небо. А речи: Оцу Мојему и Оцу вашему, и Богу Мојему и Богу вашему односе се на оваплоћење – јер је усхођење својствено само телу. Христос се овако изражава зато што говори са женом која није представила себи ништа велико. Значи, Бог је у једном смислу Отац Његов, а у другом – наш? Управо тако! Ако Бог није у једнаком смислу – Бог праведних и Бог осталих људи, то тим више није поднеднако – Синов и наш. А пошто је Христос рекао: Реци браћи мојој, онда да они не би на основу ових речи претпоставили некакву једнакост (између Њега и Ученика), Он показује и разлику: Сам Он ће сести на Престо Очев, а они ће предстојати овом Престолу. Дакле, иако је Христос по људској природи и постао брат наш – ипак је по Слави врло различит од нас – и то различит толико: да се то не може ни изразити!

У међувремену Марија је отишла да обавести ученике о овоме (ст 18). Каква добра усрдност и постојаност! Но, због чега Ученици сада нису показивали жалост – што је Христос намеран да оде од њих, и нису говорили оно што су говорили раније? Тада су они жалили због тога што је Он ишао на извршење смртне пресуде, а сада – када је васкрсао – због чега би се ожалошћавало? Марија их је обавестила и о свом виђењу и о речима које су их могле утешити. Међутим, лако се могло догодити да Ученици – слушајући ово: или не поверују жени, или – поверовавши – почну да жале што Христос није њих удостојио Свог јављања, иако је обећао да ће им се јавити у Галилеји. Зато, да се они не би узнемиравали таквим мислима, Христос није допустио да умине ни један дан, него: пробудивши у њима жељу да Га виде – како тиме што су они већ сазнали о Његовом васкрсењу, тако и причом Марије Магдалине – истог дана је, по наступању вечери, када су они горели жељом да Га виде, и били опседнути страхом – због чега је још ојачала њихова жеља – стао пред њих и то на чудесан начин.

МИР ВАМ!

Извор: ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, Мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, мај-јун 2016.

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 3 months later...

Људи, молим вас да поставите неко добро тумачење Матејеве 4. главе, онај део са троструким кушањем у пустињи. На сечам се да сам нашао неко тумачење које ме је задовољило. Хвала. :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ne znam sta si dosad citao, evo sv.Teofilakt Ohridski :

https://svetosavlje.org/tumacenja-svetog-evandjelja-po-mateju/7/

Malo na ruskom :

http://bible.optina.ru/new:mf:04:start

I na english :

https://www.ecatholic2000.com/catena/untitled-11.shtml#_Toc384506911

(...i ako ti ovo ne odgovara.... daj probacu ja da protumacim.... kako ti odgovara....:smeh1: ... mora malo mala sala...)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...

митрополит ташкентски и средњеазијски Владимир (Иким) НЕДЕЉА 12. ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ – О БОГАТОМ МЛАДИЋУ

Јер гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше

(Мт. 6, 21)

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Драга браћо и сестре!

Пресветло Царство Небеско и свет који у злу лежи – ето нам два пола привлачења, између којих се људска душа мучи у животу на земљи. Свемилостиви Господ нас позива на вечно блаженство, на бесмртну радост. Али отац лажи – ђаво – мамцима греховних задовољстава намамљује нас у своје језиво обиталиште. И ми се нагињемо ка греху, као неразумна деца ка отровним бомбонама, лепим на око и слатким на укус, али које су пуне отрова и смрти. Символ, пак, свих пропадљивих светских наслада од давнина је било богатство.

Земаљске ризнице не само да побуђују човека на грех, већ у себи носе нечистоту по себи, слично као што предмети посвећени Богу у себи имају светост. Сваком православном хришћанину је познато нарочито осећање побожности које се јавља при погледу на древне иконе. Ово се осећање јавља, јер су те иконе намољене, пред њима су се молила поколења наших верујућих предака и чисти пориви њихових душа су се невидљиво утиснули на свете иконе, предајући им нарочиту благодат. Исто тако, на златним украсима и драгом камењу, на листићима са ликом америчког председника или револуционарног вође, утискују се људске нечисте жеље и злочиначки науми, који им преносе тамну демонску силу. „Новац би требао да буде само ознака, измишљена да би олакшала размену (добара), а постао је својина, ради које се чак и хришћанска крв пролива“, каже свети Григорије Богослов. Стицање, жудња за новцем, привезаност за трулежно богатство јесте попут живог блата које гута свакога човека који се нашао у њему.

У ропству ове ниске страсти налазио се и младић који се некада обратио Спаситељу са питањем како да се удостоји вечнога живота. Овај је младић стремио побожности, трудио се да испуни Мојсијеве заповести, маштао о Царству Божијем. Али Господ, коме је откривено све што се у људима налази, прозрео је у угнежденог у младићевом срцу црва користољубља и рекао: „Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном“ (Мт. 19, 21). И открио се урок који је до тада био непознат и самоме младићу, јер је занемарио ризнице бесмртности ради трулежног богатства, отишао тужан, јер је имао велико имање (Мт. 19, 22).

Није случајно то да је наш Спаситељ Исус Христос, напомињући богатом младићу о неопходности испуњавања Закона Божијег, најпре говорио само о заповестима које се тичу односа са људима: „Не убиј; не учини прељубу; не укради; не свједочи лажно; поштуј оца и матер; и љуби ближњега својега као себе самога.“ (Мт. 19, 18 – 19). Младић је сматрао да све то испуњава, али је заборављао на прве и главне заповести Декалога, које позивају да се служи Једноме Богу и да се не праве идоли. Будући испитан од Господа, испоставило се да младић није слуга Свевишњега, већ роб свога имања и да се у своме срцу не поклања Оцу Небескоме, већ златном телету. Па зар није млади богаташ био неискрен и притворан, када је тврдио да воли ближњега као себе самог? Није ли ова љубав потреба да се са онима који немају поделе она добра која ти је Господ даривао?

Демон среброљубља – сурови је домаћин, који исушује срце људско, подижући зид између човека и ближњих. И Господ говори: „Нико не може два господара служити; јер или ће једнога мрзети, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону“ (Мт. 6, 24).

Жеља за стицањем је постала један од главних грехова нашег времена. Из крајности лажног бољшевичког „бесребреништва“ друштво покушавају да преведу у другу богопротивну крајност. Штампа и телевизија обраћају се људима који су изгубили духовност са упорним позивом: „Обогаћујте се!“ И они који обрате пажњу на овај зов, ради лаког обогаћења понекада су спремни на сваки грех, на сваки преступ. Ова безумна јурњава је привид, ђаволска обмана. Сведоци смо тога како се због губитка вредности новца, средства која су се деценијама прикупљала, у тренутку претварају у прах. Упркос томе, у срца људи се усељава страст ка стицању, завист према новокомпонованим богаташима – и они постају робови користољубља, погубљују своје бесмртне душе, притом у замену за њих чак ни не добијају земаљско благостање.

Са друге стране, означава ли то да је сваком богатом човеку, индустријалцу или бизнисмену, затворен пут ка спасењу? Да „је тешко богатоме ући у Царство небеско“ (Мт. 19, 23), говори Господ, али и додаје „Људима је ово немогуће, а Богу је све могуће“ (Мт. 19, 26). Уз Божију помоћ материјално богатство у рукама побожног човека може да постане средство за стицање вечног живота. Није чак ни реч о онима који великим добротворним делима искупљују грех користољубља, премда и њихова даривања, оплемењена покајањем, Господ прихвата.

Богати су били старозаветни патријарси, међутим Авраам, не само да је био спреман да своја стада, него и сина свога принесе на жртву ради љубави према Господу. Богат је био и праведни Јов, међутим, да ли је губитак богатства поколебао његов неразориви стуб вере? Власт и богатство су поседовали и цар-псалмопојац Давид, равноапостолни цар Константин, благоверни кнежеви руски, а ипак су просијали својом светошћу по свој васељени. Своја срца нису наслађивали земаљским добрима, већ постом и молитвом, љубављу према Господу, док су дарована од Бога богатства користили да би хранили гладне и одевали наге, служили ближњима и Свевишњем. Тако је руски велможа Шерметев на питање цара Ивана Грознога: „Шта је са твојим имањем?“, одговорио: „рукама сиромаха проследио сам га Оцу Небескоме“.

Поседовање богатства, је велика саблазан, али може постати средство за хришћански подвиг, вероватно један од најтежих. Богат човек, који уз помоћ Господа успе да умртви у себи пристрашће према материјалном богатству ради братољубља и богољубља, као да постаје управник Господњега (имања), усмеравајући на добро ближњих имовину коју му је Господ даривао. Тако и савремени пословни људи, привредници и добротвори могу да постану достојне слуге ближњих и Бога, отаџбине и Цркве, и они се већ пројављују. О када би их само било више!

Колико је око нас потребитих и страдалника! Сваким даном их је све више. Овим људима који су на ивици очајања, нашој браћи и сестрама, сада и одмах је потребна помоћ у сваком облику који нам је доступан – од милостиње коју дајемо богаљу на улици до организованог добротворног труда. Наше милосрђе неће бити узалудно, веран је Господ, Који је обећао награду чак и за чашу хладне воде, дату ожеднеломе.

До сиромаштва је доведена и сама наша Мајка-Црква. Некад до нас доспеју приче о некаквим богатствима Цркве, али код оних који су упознати са реалним стањем, слични разговори изазивају само жалосну збуњеност. Епархија је обремењена огромним дугом, свештенослужитељи стењу од превеликих оптерећења и таква је ситуација готово свуда. Храмови разрушени, православне парохије сиротују без пастира. Прилози Цркви су најузвишенији облик милостиње, јер се овде милост не указује људским телима, већ душама – у добровољним прилозима саграђени и украшени дом Божији доћи ће људи ради живог општења са оцем Небеским, да приме Његове спасоносне Тајне. Велика је благодарност Цркве својим добротворима. Док год постоји храм Господњи, на свакој служби која се у њему служи, читава заједница узноси молитву за осниваче и обновитеље овога светога Храма а свеблаги Творац слуша мољење верних.

Љубљена у Господу браћо и сестре!

„Није богатство несрећа, већ уздање у њега и пристрасност према њему. Ову мисао можемо протумачити на следећи начин: ко се у шта узда и ка чему је пристрасан, тиме је и богат. Ко се на Бога јединога нада и Њему припада свим срцем својим, тај је Богом и богат. Онај ко се узда у нешто друго изузев Бога и ка томе окреће своје срце, тај је тиме и богат, а не Богом. Одатле произилази: ко није богат Богом, томе нема уласка у царство Божије“, говори свети Теофан Затворник.

Јесмо ли ми богати Богом, браћо и сестре? Не држимо ли своје ризнице у чему другоме? Замислимо се над овим питањем и савест ће нас укорити због лукавства према Господу.

Материјално богатство није само у новцу. Неко је на високом друштвеном положају, има власт и ужива у томе, а не труди се да води живот по Богу. Неко је умно надарен и стеко велико знање, горди се својим расуђивањем и троши га на испразна, а често и штетна занимања. Неко има здравље и телесну лепоту и у томе је његово богатство – све своје снаге он троши на то да би неговао и украсио своје трулежно тело. Неко је предан стомакоугађању, пијанству, пушењу – таквима је богатство у масној храни, у флаши, у никотинском диму. Кавом све смећу, каквој све сујети и не чистоти човек не поклања своје срце, заборављајући на своје најузвишеније предназначење, на своју небеску отаџбину, на Свевидећег Створитеља.

Да би смо постали достојни узвишеног хришћанског звања, потрудимо се да у себи превазиђемо та ниска пристрашћа ка временом и устремимо се свом душом ка вечноме, памтећи да су нам и богатство и част и разум и здравље и сам наш живот – даровани од Господа и све то треба да усмеримо на служење Њему, по апостолском завету: „Ако неко говори, нека говори као ријечи Божије; ако неко служи, нека служи као по моћи коју Бог даје; да се у свему слави Бог кроз Исуса Христа, коме је слава и сила у вијекове вијекова.“ (1Пет. 4, 11).

Амин.

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 3 weeks later...

Будите задовољни оним што имате

St-George-1

1.Тим. 6, 8

У ове тмурне, новембарске, дане затекнем себе често у некаквом незадовољству и тегобним мислима. Некад су ми јутра освањивала ведра и радосна, пуна знатижеље и радосног ишчекивања, а сад ми се често чини да се уморнији дижем него што сам претходне ноћи на починак пошао. Ништа ми се не да и мало шта ми од руке иде.


Срећем и друге и са њима мање више иста искуства дијелим. Сви смо нешто незадовољни; свима нам нешто фали и смета. Велимо да нам ништа слатко није као некада; цвијеће нам не мирише а ни воће онај укус нема. Па говоримо: „Шта је то, те су нам пређашњи дани бољи од ових“? (Проп. 7, 10) На све се жалимо, растанемо се да би сваки по старом наставио и у кругу се вртио.


И, наједном, деси се да ме нечија истинска несрећа поведе у неку од овдашњих болница, гдје се страшне људске драме одвијају, па се онда пренем и прекорим себе за своју малодушност и незахвалност. Послије тога, и за извјесно вријеме, око себе све ствари друкчијим видим и свака ми се у свом новом свјетлу прикаже.


Тако бих свакоме оном, ко себи мира ни спокојства не може наћи, савјетовао да чим осјети да су му се животне енергије срозале, и да му се живот онемилио, пође до једне од тих болница, да се тамо сретне с неким ко се за свој голи живот грчевито бори, па кад у вреву градску поново зарони, да хвали Бога што му свако добро даје и здравље дарива.


Кад о свему мало размислим, и кад сам спреман да то признам, увиђам да су ствари онакве какве су вазда биле, само што се ми неумитно мијењамо. Срећа и несрећа унутра је у нама, само је питање чему се ми више приклањамо. Видим да је наш проблем што ми тешко постижемо равнотежу а још теже одређујемо правилну мјеру стварима. Неки ми се жале па кажу, да није ствар у нашем избору јер смо, веле, стављени у машину која нас немилосрдно меље, као онај јадни коњ, у Ракићевој пјесми, који је упрегнут да до у бесконачност полугу долапа вуче и заједно с њом до у бескрај у кругу се врти и окреће. На сличан начин, већина од нас упрегнута је у исцрпљујуће и самоубиствено аргатовање; људи по мраку журе на посао, с мраком и умором, исцијеђени, грабе нервозно својим кућама. Поставили су себи своје животне циљеве: ово да постигну, оно да купе, треће да стекну, четврто да отплате, и тако редом. Надају се послије љепшем животу и смирењу. Међутим, сваки нови дан нове захтијеве поставља и потребе налаже. Тако томе краја нема и конац се не види.


Зато нам је нужно да сачувамо мало своје личне слободе и да одредимо праву мјеру и значај стварима. Чини ми се да сваки онај ко са Мамоном у савез неће и своју душу не залаже, може остати свој и радост живота осјећати. Неопходно је да сваки застане и кроз душу своју пребере шта му је важно а шта важније, без чега може а без чега, заиста, не може. Златна средина, како мудри народ савјетује. Сачувај ме, Боже, од превелике оскудице, да се не поколебам, али ме не дај ни у богатство, да се не осилим и душу погубим. Као што се Премудри Соломон моли Богу овим ријечима: „Таштину и ријеч лажну удаљи од мене; сиромаштва ни богатства не дај ми; храни ме хљебом по оброку мом. Да не бих, наједавши се, одрекао се тебе и рекао: Ко је Господ, или, осиромашивши, да не бих крао и узалуд узимао име Бога својега“. (ПрС, 30, 8-9)


„Боље је мало са страхом Господњим него велико благо с немиром; боље је јело од зеља гдје је љубав него од вола угојена гдје је мржња“; (ПрС, 15, 16-17) Бољи је залогај хљеба с миром него кућа пуна поклане стоке са свађом“ (Приче, 17, 1), вели нам Премудри Соломон. Свако од нас ће да каже како то он и сам зна, и да је то тако очигледно, па ће онда и даље да продужи по старом. Но чујмо шта нам свети апостол Павле вели: „Побожност јесте велики добитак кад смо задовољни оним што имамо. Јер ништа не донијесмо на свијет; јасно је да ништа не можемо ни однијети. А кад имамо храну и одјећу, будимо овим задовољни. А који хоће да се богате, упадају у искушење и замку, и у многе луде и погубне жеље, које гурају људе у пропаст и погибао. Јер је коријен свих зала среброљубље којему неки предавши се застранише од вјере и навукоше на себе муке многе“. (1. Тим. 6, 6-10) Кад нас савјетује, апостол Павле полази од себе, јер је он научио да буде задовољан с оним што има. „Знам и понизити се, знам и изобиловати – вели; у свему и свачему навикох: и сит бити и гладовати, и изобиловати и оскудјевати. Све могу у Христу који ми моћ даје“. (Флп. 4, 11-13)


Иза наше узнемирености и забринутости стоји, уствари, наша маловјерност и јалов људски покушај да све проблеме ријешимо својом слабачком снагом и умијећем. Апостол Павле упућује наше мисли на Бога кад нам вели: „Не будите среброљубиви, будите задовољни с оним што имате, јер је он рекао: Нећу те оставити нити ћу од тебе одступити. Тако можемо смјело говорити: Господ је мој помоћник, и нећу се бојати“. (Јевр. 13, 5-6) Јер толико пута Господ нас опомиње да се не бринемо душом својом шта ћемо јести или шта ћемо пити ни за тијела своја у што ћемо се обући јер зна Он да нама треба све ово. Бог нас упућује да погледамо на птице небеске које не сију и не жању нити сабирају у житнице своје па их Отац небески храни. Или, да погледамо кринове у пољу како расту, не труде се нити преду а ни Соломон, у свој слави својој не обуче се као један од њих. „Па кад траву у пољу, која данас јесте а сутра се у пећ баца, Бог тако одијева, а камо ли вас, маловјерни. Него иштите најприје Царство Божије, и правду његову, и ово ће вам се све додати“. (Мт. 6, 25-33)


Нека би нам Господ Бог наш помогао да се смиримо и уравнотежимо и бисер његовог благослова у себи пронађемо, да бисмо мирни и задовољни проводили земаљске дане своје и Царство Његово у себи осјећали.

''Старајте се да имате љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других.''
(Св.Нектарије Егински)

ЖИВА ДЕЛА УТЕХЕ - искрено се надам да ће ова акција пробудити оно најбоље у нама

Link to comment
Подели на овим сајтовима

×
×
  • Креирај ново...