Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'љубави' or ''.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Ми не идемо на Небо не зато што грешимо. Знајте да је једини безгрешан био Христос и нико други. Не идемо на Небо не зато што чинимо грехе. Све док смо живи и док су нам очи отворене, грешимо. Отићи ћемо на Небо, јер дајемо све од себе да постанемо оно што Христос жели да будемо, и такав напор ће нас спасити. Да ли можемо победити искушење греха или не, то не зависи од нас, него од Божје милости. Морамо молити Господа да нам пошаље Своју благодат. Ако нам Он пошаље Своју благодат, нећемо се љутити, починити прељубу, красти и тако даље. Ако Бог не пошаље Своју благодат, нећемо бити у стању да превазиђемо своје грехе. То не значи да ми нисмо оно што Христос жели да будемо. Боримо се, ратујемо против својих греха. Видимо своје грехе и мислимо да ако престанемо да их чинимо, нећемо грешити ни разумом, ни очима, ни ушима… Не смемо пасти у очај и рећи: „Ја увек упадам у замку истог греха. Тако да нећу моћи ништа постићи: не радим ништа!“ Много радимо: исповедамо се, смирујемо се, кајемо се… То је оно што нас спасава, а не врлина у којој смо успели. Ђаво такође поседује врлине. Једном, учинивши нешто добро, отишао сам да кажем старцу о томе. Тада сам био искушеник. Кад ме је угледао, одмах је схватио у чему је ствар и, пре него што сам могао да кажем неку реч, рекао је: „Дете моје, зашто бисмо се хвалили и били поносни? Тиме што постимо? Никада не можемо постити више од ђавола, јер он никада ништа не једе. Он је највећи посник. Или зато што смо будни и мало спавамо? Не можемо остати будни више од лукавог, јер он никад не спава. Да ли се уздржавамо, остајемо целомудрени због љубави према Христу? Имамо ли ту врлину? Али никада нећемо постати целомудренији од ђавола, јер он не жели телесна задовољства: не требају му јер нема тело.“ Био сам шокиран! Без обзира колико врлина имамо, никада нећемо моћи стећи оне које ђаво поседује. Али да ли ће ове врлине спасити ђавола? Не; ни нас оне неће спасити. Шта хоћу овим да кажем? Да не треба да будемо пуни врлина? Не. Борићемо се за стицање врлина. Прави хришћанин је увек добродетељан, али није свака добродетељна особа обавезно хришћанин. Међу будистима, хиндусима, Јеврејима, протестантима постоје добродетељни људи. Али врлине саме по себи не спасавају. Бићемо спасени покајањем и смирењем. Смирењем нашег ума. Али смирење није само у изговарању празних речи као што су: „Шта сам? Ја нисам ништа!“ и претварању да си несрећан само зато да би ти људи рекли: „Не, не, ти си добродетељан; гледај, имаш такве и такве врлине…“. Претварајући се да смо смирени, терамо друге да нас хвале. Право смирење није само изговарање смирених речи, већ бити смиреномудра особа, имати смирен дух и не мислити да смо бољи од других, јер се свако зло рађа првенствено у нашим умовима. Ако духовно паднемо поново и поново, не треба очајавати. Постоји свештеник, постоји његов епитрахиљ, постоји покајање… То ће нас спасити – и ништа више. Покајање и смирење ће нас спасити. Ђаво се тога боји. Он има пуно врлина, али недостаје му једна – смирење, а то је створило пакао и донело духовну пустош. Како би показао снагу смирења, како каже Свето Писмо, Христос је сишао с Неба на земљу, понизио се и био послушан до смрти (Фил 2, 8). Смирио се до тачке у којој је пристао да буде разапет. Овакво смирење нам је потребно за наше спасење. Трудимо се да не паднемо у грех, али Бог намерно дозвољава да паднемо како бисмо стекли смирење, и док плачемо због греха који смо починили, Бог нас крунише смирењем због наше борбе са грехом. Стога никада не смемо очајавати. Поставите себи правило да више не понављате своје грехе говорећи: „Нећу се више љутити, нећу радити ово или оно… “ А онда реците: „Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног!“ И приклоните главу под епитрахиљ свештеника. Шта смо заиста стекли, схватићемо када дође време да се представимо Богу. Човек мери ствари на један начин, али Бог мери на други начин. Никада не треба очајавати. Ако нешто нисте постигли, то не значи да нисте успели. Нема греха који је већи од љубави Божје; нема греха који се Божјом љубављу не може надвладати. Исповедајте се, причешћујте се и не повлачите се из Цркве. Боље је бити грешник у Цркви, него добродетељна особа изван ње. Боље је бити хулиган, и бити са Христом, него бити добар момак, и бити са ђаволом. Наша доброта нас неће спасити, али спасиће нас љубав коју имамо према Христу и духовна борба коју водимо ради Њега. Једном је неки монах заспао током богослужења. Монашки живот је оштар, душа може тежити висинама, али тело понекад нема снаге да је следи. Служба се завршила и напустили смо цркву. Док смо чекали да будемо позвани у трпезарију, други монах, како би задиркивао свог брата, у шали му је рекао: „Оче, видео сам како си заспао у цркви.“ А он је одговорио: „Боље је спавати у Нојевој барци, него бити будан изван ње!“ Боље је да вас Христос спаси, чак и ако заспите у цркви, него да се током поплаве пробудите на улици. Покајање је оно што ће нас спасити, а не нешто друго. Због тога се морамо стално кајати. Зашто је то тако? Зато што стално грешимо и што не треба да будемо везани за грехе које чинимо. Свети Доротеј каже да чак можете некога узнемирити начином на који га гледате и тако починити грех. Па, шта онда да радимо? Да се сакријемо у јаму и непомично чекамо тамо док не умремо? Чим ујутро отворите очи, реците: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“ и „Слава Богу!“. Радећи тако, отићи ћете на Небо, не сумњајте у то. Јер када особа каже: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“, то показује да жели бити са Христом, да неће грешити по својој вољи, а ако греши, онда ће то бити против њене воље. Као што каже Свети апостол Павле: Али видим други закон у удима својима, који се супротни закону ума мојега, и заробљава ме законом грјеховнијем који је у удима мојима. Ја несрећни човјек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове (Рим 7,23-24)? А ако видимо да ни Свети апостол Павле – онај који је могао васкрсавати мртве – није могао победити грех, хоћемо ли га ми победити? Не. Како ћемо се онда спасити? Бићемо спасени молећи се речима: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“ И смирењем. Често када нешто тражимо од Бога, Он нам то не даје само да бисмо наставили да се молимо, а кад коначно примимо оно што смо тражили, испоставља се да смо имали више користи од молитви које смо упутили Богу него од онога што нам је дао. Зато Господ понекад одгађа да нам пружи оно што од Њега више пута тражимо. Често нас доводи у тешке ситуације или нам шаље патње – на пример, болест – како би нас спречио да грешимо. Да смо уместо тога завршили у другачијој ситуацији, били бисмо задовољни и сагрешили бисмо. Како кажу, „нико није срећан тамо где је…“. Игуман НИКОН Атонски https://svetosavlje.org/nema-greha-koji-je-veci-od-ljubavi-bozje/
  2. Немала част указује се једном стиху или једној речи ако се штампа сама на целој страници. Оставио сам простора да свако домисли још нешто или дорекне оно што мисли да није речено. „Дођи иако не можеш”, и то је све. Без сувишних покрета, израза, љубав тражи баш оно што је немогуће и једино је тада права. Реално није њен домен, зато опет каже: „И тамо где никад ниси била/ Надао сам се да ћу те срести.” Једноставно, као што је лишено компликација све што је истинито, нижу се стихови нове, а опет препознатљиве поеме „Најнајнија” Матије Бећковића, у издању Српске књижевне задруге. Елиптичност њених поетских исказа води у ширину, па се опет враћа оном месту искрености од којег се ништа не може сакрити, где свако пред собом види шта је право, а шта није. У стварности, у друштву, у срцу. „Ти си мени ја…” Ваша нова поема сачињена је од љубави. Како то да призивате ово осећање сада када га свуда има најмање? Не може се рећи да љубави нема ни онда кад је једва има. Чак се чини да је моћнија што је мања, а поготово невидљивија. Као у модерној науци. Зато сам био опрезан. У овој поеми одлучио сам се за микродозе. Биће довољан један стих дневно наште срца. Враћате ли се тиме и поеми „Вера Павладољска” и свему што ју је пратило? Све личи на разбијен мозаик чији комадићи припадају мојим давно написаним љубавним песмама. Као у некој врсти калеидоскопа, непрестано се растављају и састављају. Можете да се усредсредите на једну коцкицу, а можете и на цео мозаик. Може се читати појединачно и као целина, од почетка до краја. Постоји чак и једва скривена фабула. Враћате ли се себи више него пре? Да сам од себе одлазио – лакше бих одговорио на ваше питање. Међутим, немам обичај да напуштам себе. Можда ви нешто знате што ја не знам. Најбоље је да питамо Шерлока Холмса. Ако ико зна – он зна. Како сте дошли до насловне речи „најнајнија”? Први пут сам ту реч употребио у поеми „Учини ми љубав”, која почиње стихом „Учини ми љубав, душо најнајнија”. И одмах је била уочена као дотад нечувена. Тој речи је леп есеј посветио Драган Лакићевић. На тепању смо одрасли. Без тепања нема љубави. А чини се да је у наше време и тепање постало нека угрожена дисциплина. Ако кажете да ове искрене речи у наше време звуче наивно и превазиђено, а чак би онај ко их користи могао да заглави у Институту за ментално здравље, шта то онда говори о људима? У овим временима се не маше емоцијама. Велико јунаштво би било кад бих ове стихове читао на јавним местима, а да не будем хоспитализован. Они су више за личну употребу. Читају се унутрашњим гласом. Најбоље је да нико не чује. Светом влада мањина која има моћ и новац. Зашто је мржња јача од љубави, зашто увек страда позитивац који воли, као што је био Че Гевара, ваш литерарни јунак? Бесрамна лаж је да је мржња јача од љубави. Пропало је све што је мржња рађала и стварала с толико вере и проливене крви. И да по ко зна који пут поновимо: мржња је сама по себи лаж. Лаж је све што је с мржњом о било коме речено и о било коме написано. „А по Павлу и да планине помераш/ Ништа си ако и љубави немаш!” „Највећа љубав остаје без речи”, један је од ваших стихова. Да ли због тога белине допуњују ове сентенце и тиме стварају необичну форму књиге? Немала част указује се једном стиху или једној речи ако се штампа сама на целој страници. Оставио сам простора да свако домисли још нешто или дорекне оно што мисли да није речено. А шта све може стати на једну страницу једва можемо и да замислимо. Сваки стих и могући наслов, или почетак нове ненаписане песме. А сваки од тих стихова можда би се могао пронаћи и у мојим ранијим љубавним песмама. „Љубав није љубав ако може да прође.” Шта јесте љубав? Свака нова дефиниција би звучала отрцано. Љубав измиче дефиницијама. У томе је њена неодгонетљива тајна. Остаје само она једна дефиниција: Бог је љубав. И љубави има колико и Бога. „Сети се песника који не постоје/ А једино вреде због љубави своје.” Како нас одређује оно што волимо? Кад би нас нешто коначно одредило, било би и касно. А то је најмање интересантно. Кад је било шта јасно и одређено, тиме је обично и завршено. Љубав је непредвидива. Несвесни део је најбитнији. А креација је права ако је несвесна. Некада су од оваквих речи настајала велика дела, и Његош је писао најлепше љубавне стихове. Навршено је 50 година од разарања Његошеве капеле на Ловћену… Пре пола века срушена је капела на Ловћену, у којој је по свом аманету почивао владика црногорски Петар Други Петровић Његош. Узалуд је устала Српска православна црква и листом сви најзначајнији научници, историчари уметности, архитекте, песници, ствараоци из свих република, да је одбране. Никада ни око чега није био једнодушан сав мислећи свет Југославије као тада, противећи се таквом варварству. Црква је ућуткана, Његош киднапован и развладичен, пресељен у маузолеј као Лењин. Није запамћен случај да је неком владици подизан маузолеј за инат и упркос противљењу његове цркве. Деценијама је по Другом светском рату писано и учено да Његош није држао ни до свог владичанства, ни до своје цркве, ни до своје вере. Најзад је дошло време да се учини крај тој отмици, да се капела обнови, а не да се маузолеј руши. Бесмислено је да се пева: „Ловћен нам је олтар свети/ У њега смо сви заклети!”, а да олтара нема. Владика Раде се у међувремену преместио на икону као Ловћенски Тајновидац, па је правда и да почине у својој гробној цркви, како не би био једини светац и владика на чијем се гробу не држи опело и где не гори свећа. Живот је, као и љубав, пун парадокса, као у стиху „Ако се не јавим, знаћеш где сам”. Има ли наде за нас овакве, за читав свет који је исти такав? Наде има и за нас, и за свет, чим се овакве књиге још штампају и овакви разговори воде. И у сваком следећем тренутку добијају друкчије значење и поруку. Надајмо се да ће у будућим, топлијим временима ове речи звучати као сведочење да нисмо живели без емоција у оскудним и хладним временима. Ваш шерлоковски качкет је и на корици ове књиге, међутим, по врућини носите шешир Моме Капора, а у вашој књизи пише: „Не умире се за умрлима.” У којим тренуцима осећате бесмртност живота? Баш у данима кад носим шешир Моме Капора, припаљујем цигарету упаљачем Душана Радовића, пребирам бројанице аве Јустина Поповића, пишем пенкалом Милована Ђиласа, седим испод слике „Сумрак Ловћена”, коју ми је даровао Петар Лубарда, котрљам лоптицу воска коју ми је пружио Атанасије Јевтић и окружен сам фотографијама Стевана Раичковића и Михиза, гледам Амфилохијеву икону и осећам бесмртност и љубав која се прелива на оба света… Како сте читали недавно објављене дневничке записе Милована Ђиласа? Ђилас ми је рекао да ће његов дневник бити моја аутобиографија, да сам му ја дао идеју да води дневник, али да сам то заборавио, што он такође напомиње. Уверио сам се да је записао сваку реч коју сам изговорио, а да ја то нисам знао. Срећом, тако је боље, да сам знао, све бих покварио. Овако је то испала једна поема о љубави и пријатељству. Оно што је у том дневнику најпотресније јесу странице посвећене његовој преминулој супрузи Штефанији, које сматрам најлепшом љубавном песмом на српском језику. Марина Вулићевић/Политика https://patmos.rs/2022/08/09/matija-beckovic-besramna-je-laz-da-je-mrznja-jaca-od-ljubavi/
  3. Како је могуће да је човек који је, по мишљењу свих око себе, био љубазан и васпитан, изненада почини кривично дело? Како се народи исте вере и крвног сродства могу међусобно борити? Зашто настају јереси и расколи? Како се догодило да је народ који је на уласку Господњем у Јерусалим повикао: „Осана Сину Давидовом!“ - за неколико дана викао: "Распни, распни Га!" Учени калабријски монах Варлаам јасно је указао да човек, чак и најљубазнији, најљупкији, верујући, чедан, искрен и образован, може да изгуби све ове особине за трен ока, ако не стекне оно најважније у животу – благодат Божију. Није лако објаснити шта је благодат. Људски ум не може у потпуности да окарактерише ову божанску моћ. На основу искуства Светог Григорија Паламе можемо рећи да је благодат светлост које су се свети апостоли удостојили да виде у тренутку Преображења Господњег на гори Тавор (в. Мт. 17, 2). Само људи који се одричу себе, свог „ја“, могу да је виде посебним духовним видом. У Тајнама Крштења и Миропомазања добили смо залог ове Божанске светлости. Пред нама је задатак да га, не само не гасимо својим гресима, већ да га и умножавамо, постајући светлост за друге људе. „Тако нека заблиста ваша светлост пред свим људима...” – Господ позива сваког од нас (Мт. 5, 16). Стицање светлости благодати Божије, по Светом Серафиму Саровском, јесте истински циљ хришћанског живота. Ко не задобије светлост благодати Божије, ходи све време као по мрачној шуми: спотиче се, пада, наноси ране себи и другим људима. Већи део живота проводи у сталном стресу и страху. Ко никада није осетио благодатну сласт, не може победити ни најмањи грех, а још више, не може победити ни једну страст. Без благодати човек не може учинити ни једно добро дело, јер га одмах понесе ветар сујете. Вредност таквих добрих дела је веома сумњива и тешко је рећи шта је у њима више – добра или зла. Како се стиче благодат? Сви наши подвизи, молитве и постови, највећа добра дела не могу бити од користи у стицању благодати ако не резултирају смирењем. „Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат“– поучава свети апостол Јаков (Јак. 4, 6). Ћути, препусти се, несебично помажи, заступај слабе и неправедно увређене, не плаши се да се залажеш за истину, моли се усрдно, али тајно – све су то средства за стицање благодати Божије. Само благодат може да нас обогати истинском и трајном љубављу, просветли наш ум стварном мудрошћу, и упути нас на чињење добрих дела. Благодатни плодови ће нас истински утешити у овом животу и прећи са нама у вечност. Амин! архимандрит Маркел (Павук) https://pravlife.org/ru/content/pochemu-ot-lyubvi-do-nenavisti-odin-shag
  4. БЛАЖЕНА ЈУЛИТА ИСТИНУ ОСЕТИ КАД СЕ КРСТОМ КРСТИ И ВЕРОМ ПРОСВЕТИ. Ова светитељка беше од рода племићког. Рано обудове и оста с новорођеним младенцем Кириком. Живљаше у Иконији граду ликаонијском, и беше сва предана вери Христовој. Свога синчића крсти одмах по рођењу, а када му беше три године, она га научи вери и молитви онолико колико дете тога узраста могаше примити.Када Диоклецијан нареди гоњење хришћана, у граду Иконији би проливена многа невина крв. Јулита узе свога сина и склони се од гнева незнабожачког у град Селевкију. Но и тамо не беше боље. Јулита беше ухваћена и као хришћанка изведена пред судију. Пошто Јулита храбро изјави своју веру у Господа Исуса, судија, да би је ражалио и поколебао, узе дете на своје руке и поче га миловати. Но Кирик викаше иза гласа: „Ја сам хришћанин, пусти ме матери!” и поче ручицама својим гребати судију одвраћајући своје лице од њега. Расрди се судија, тресну дете о земљу и отури ногом, а дете се скотрља низ камене степенице, и предаде Богу своју свету и невину душу. Видећи како Кирик пострада пре ње, света Јулита беше радосна и заблагодари Богу, што сина њеног удостоји мученичког венца. После многих мука и Јулита би мачем посечена 304. године. Мошти светих Кирика и Јулите до дана данашњега су чудотворне. Један део моштију ових светитеља налази се у Охриду у цркви Свете Богородице Болничке. Тропар (глас 4): Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.
  5. Често се у овоме примећује одређена повезаност поjава: што се више особи чини да воли «удаљене» људе, то мање заиста воли «ближње». Природно је да човек тежи да чини добро, али, као што знамо из Светог Писма и Светог Предања, ђаво чини све да изопачи ову нашу природну тежњу. То се дешава и са љубављу према ближњем. Мислим да не вреди објашњавати колико је понекад тешко са најближима: са супружницима, децом, родитељима, браћом и сестрама. И то је сасвим разумљиво: када људи проводе већину свог времена заједно, испољавају се све потешкоће, грубост карактера, сви, понекад и не најбољи, аспекти личности. Заиста, волети вољене није увек лако. Понекад је то тежак свакодневни посао. И ту настаје искушење да своју љубав пренесемо на неког удаљенијег. Наравно, нема ништа лоше у добротворности, помагању особама са инвалидитетом, особама са зависношћу, са разним материјалним или духовним (често менталним) проблемима. Штавише, то је наша хришћанска дужност. Али ако пружимо ову помоћ само да бисмо задовољили властите амбиције или успоставили духовну удобност, то значи да наши циљеви, са свом њиховом спољашњом побожношћу, нису толико искрени. Jер, испоставља се да све то радимо за себе. А ако у исто вријеме у нашим властитим породицама постоје свађе, раздор и огорченост, онда је то сигуран знак да нешто није у реду с нашом «љубављу према ближњима». Живот је, наравно, компликованиjи. Такође се дешава да су заиста «непријатељи човјеку постаће домаћи његови» (Мат. 10,36), али нас у овом случају нико не ослобађа породичних обавеза. И ово је веома важно. Љубав, која није прошла проверу, ништа не вреди. А породични односи су најбоља провера наших хришћанских врлина: стрпљења, мудрости и, у ствари, љубави. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-o-ljubavi-prema-blizhnjima-i-udaljenima
  6. У Русији од давнина се на овај дан одавала пошта благоверним Петру и Февронији Муромским – покровитељима супружничке љубави и породичне среће. Горњи дом руског парламента је 2008. године празнику доделио статус Сверуског државног празника и дефинисао његов симбол: белу раду. Подсетимо Руска Православна Црква сваке године додељује медаље за „Љубав и верност“ супружницима који су у заједници најмање 25 година. ЖИТИЈЕ СВЕТИХ БЛАГОВЕРНИХ КНЕЗА ПЕТРА И КНЕГИЊЕ ФЕВРОНИЈЕ, МУРОМСКИХ ЧУДОТВОРАЦА Пре седамсто година је у нашој Руској земљи живео у граду Мурому млади кнез Петар. Његов отац је управљао Муромском земљом, а када је он умро, његово место је заузео старији Петров брат Павле. Благочестив и кротак је био млади кнез Петар и у свему се покоравао свом старијем брату. Али Петра је задесила веома тешка болест, и млади кнез је дуго патио, док се најзад није појавила избавитељка од болести. У истој Муромској земљи је живео сиромашни пчелар који је имао ћерку, лепу девојку Февронију; по целој околини је била позната по свом уму. И ето она хтеде да помогне кнезу у његовој несрећи, те док је лечила кнеза Петра, она му се допаде и он по ономе шта је говорила и по њеним поступцима виде каква је то паметна и добра девојка. Допала му се Февронија и због своје лепоте. “Нећу наћи бољу девојку у целој области!” – одлучи кнез и обећа да ће се оженити њоме, али када је оздравио, поче да се размишља о томе да није ваљано да се кнез жени обичном девојком и скоро да је био напустио своје обећање, кад се опет разболи. Февронија га опет излечи. Разуме Петар да треба да испуни своје обећање, да га Сам Бог кажњава због кршења обећања, и ожени се Февронијом. Умре старији Петров брат, тако да је он морао да управља Муромском земљом. Февронија, пчеларева кћи, постаде кнегиња целе области. Наравно да се ускоро појавило много завидљиваца, нарочито жена. Није се допадало знаменитим бојарима што кнегиња није из чувеног рода, а њихове жене, племкиње бојариње, не хтедоше ни да чују: како да се, забога, оне, жене из знаменитих породица, поклоне њој, простој сељанки! И почели су да клевећу Февронију пред Петром: хтедоше да их раздвоје. Али кнез је са Февронијом живео у миру и слози; колико год да су се бојари трудили да их посвађају, ништа нису успели. У међувремену су млађи Петров брат и његов братанац, син старијег брата Павла, пожелели да заузму место муромског кнеза, а Петра да прогнају. Спојили су се с бојарима који су били незадовољни због кнегиње. Ови бојари су имали велику власт и дешавало се да су управљали и самим кнежевима како су хтели. Тако је било и овде – дошли су код кнеза Петра и рекли му: “Или се разведи од Февроније и пошаљи је у манастир, а ти се ожени девојком из знаменитог рода, или и сам иди из Мурома, а ми ћемо да тражимо другог кнеза, а да за кнегињу имамо жену из простог народа нећемо!” Није било лако Петру да остави кнежевску власт, али он је чврсто памтио заповест Господњу о браку: “што је Бог саставио човјек да не раставља… ко отпусти жену своју… и ожени се другом, чини прељубу” (Матеј. 19, 6, 9). Тако је одговорио бојарима: “Мене је Сам Бог спојио са Февронијом, не ваља сад да људи раскидају наш савез. Ако не желите кнегињу, онда вам ни ја без ње нисам кнез, па ми смо – једно тело, једна душа!” И мораде Петар да остави Муром и живи у прогонству. Убрзо су Петар и Февронија сазнали шта је сиромаштво. Понекад би мрачне мисли долазиле у главу Петру: “Ето због жене сам остао и без власти, и без богатства, и без кнежевске титуле…” – помишљао је. А паметна жена која га је волела тешила га је стално нежним речима: “Не жалости се, кнеже! Па Господ је милостив: неће нас оставити у беди и прогонству”. Али у Мурому су без Петра настали неред и раздори. Почеле су свађе око тога ко да дође на кнежево место. Једни су били за једног, други за другог; дошло је и до потезања мача, раздор је прешао у рат; многи бојари су били убијени у тим размирицама. Још дуго би се проливала братска крв да се Муромци нису сетили свог законитог кнеза Петра. Схватили су да без њега има доста оних који би желели да буду кнежеви и да реда никад неће бити. Дођоше они код Петра да га моле за опроштај и наговорише га да се врати заједно са кнегињом Февронијом у Муром: добро су знали и њихову мудрост и доброту. Вратише се Петар и Февронија у Муром и почеше да живе као и пре, мирно и срећно. Правично је управљао облашћу Петар: у свему се трудио да се држи правде, али је не мање указивао и милост. А кнегиња му је помагала саветима и добрим делима. Убрзо заволеше Муромци своју кнегињу; тако је нежна и једноставна она била, о сиромасима и просјацима се бринула као права мајка. Нико никад није доживео увреду од ње, није чуо ружну реч. После завршетка својих дневних послова кнез би се прихватао читања Речи Божје, а кнегиња рукодеља или би слушала кнеза. Тако су се они заједно учили вољи Божјој и трудили се да је у свему извршавају, избегавали су гордост и неправедну зараду, поштовали духовна лица и монахе, увек им помагали; проводили су чист, целомудрен живот у суздржавању. И тако поживеше до дубоке старости, не љутећи се једно на друго, и нешто пре смрти примише монаштво. Кнез је тада добио име Давид, а кнегиња Јефросинија. Једном је преподобна и блажена Февронија везла ликове светих на воздуху за саборни храм Пречисте Богородице. Блажени Петар је послао код ње да јој кажу да му је дошло време да иде Господу. Желећи да заврши воздух, она га замоли да мало сачека. Трипут је позивао он, и трећи пут се блажена заустави, забоде иглу у воздух, обави око ње конац и посла слуге да кажу блаженом Петру да и она умире с њим. И помоливши се обоје предаше свете душе своје у руке Божје 25. дана месеца јуна. После престављења преподобних, људи нису смели да их сахране у сандуку који су они сами припремили за себе јер су постали монаси и није ваљало да их стављају у исти ковчег. Тело преподобног Давида положише у градску цркву Пресвете Богородице, а тело блажене Јефросиније у приградском Крестовоздвиженском храму. У саборном храму Пресвете Богородице је остао празан њихов сандук. Следећег јутра су оба нова ковчега била празна, а тела светих су нађена да заједно леже у истом сандуку. Још једном су покушали да их раздвоје, али исто се поновило. После тога више нису смели да дирају њихова тела и сахранили су их поред градске саборне цркве Рођења Пресвете Богородице, како су они сами и заповедили, – у истом сандуку, који је Бог даровао на просвећење и спасење града: они који притичу на раку с моштима с вером добијају изобилно исцељења. Тако обострана љубав побеђује чак и саму смрт. Господ Бог је прославио праведне супружнике чудесним исцељењима, а Црква их сматра за свете и сваке године празнује успомену на њих 25. јуна/8 јула. Сада се они заједно моле Господу за све супружнике, а нарочито за оне који желе мир у породици. Настојатељ храма Вознесења Господњег (Мало Вознесење) прот. Генадије (Огрисков) Текст преузет са интернет-странице Православна породица. Извор: Радио "Слово љубве"
  7. Десети Светски сусрет породице у Риму почео је 22. јуна 2022. године Фестивалом породице у Дворани Павла VI у присуству папе Фрање који је том приликом поручио: – Можемо рећи да кад год се мушкарац и жена заљубе, Бог им нуди дар; тај дар је брак. То је чудесни дар који садржи снагу личне љубави Божје: љубави снажне, трајне, верне и спремне да крене испочетка после сваког неуспеха или тренутка слабости. Брак није формалност кроз коју пролазите, већ се венчавате јер желите да свој брак градите на Христовој љубави која је чврста као стена. – Породица је важна јер би без ње друштво постало хладно. Она је јединица у којој је свака особа прихваћена са свим својим недостацима. Застаните на тренутак и послушајте оно што Господ од вас тражи. Дозволите Њему да вас промени како бисте могли променити свет и учинити га домом и породицом за све оне који треба да се осећају добродошло и прихваћено, за све оне који желе да сретну Христа и да знају да су вољени, истакао је папа Фрања, а преноси Vatican News. Извор: СПЦ
  8. Данас нас Господ Својом речју учи правилном односу хришћанина према свом ближњем – Његовој Љубави. Љубави која у све верује, трпи, не надима се, не тражи своје (уп. 1 Кор. 13: 4-7). Љубави с којом се Христос на крсту обраћа Свом Небеском Оцу: „Опрости им, не знају шта чине.“ Љубави која побеђује овај грешни свет. Христос је дошао у овај свет и донео ј у њега Љубав. До Христовог доласка људска природа оштећена грехом није била способна за њу. Пре Њега је због саме природе греха за човека била припремљена једна судбина: пакао – место где нема Бога. Пре Њега човек није имао варијанте колико год да је желео и да се трудио. Али Својом крсном жртвом Христос је победио смрт и свакоме је дао избор с могућношћу да стекне живот. Таква је љубав Христа Који је дошао да спаси грешника. Она није заслуга људи, већ дар који се стиче само захваљујући јединству с Богом. Видимо како се услед додира Његове љубави мењају тврдокорне и безосећајне душе, како им се враћа живот. Брата који је цео живот провео у затвору по закону греха преображава благодат Божја. Он плаче после исповести. Господ улази у његово срце и отапајући Својом љубављу чак и најокорелија, најнепослушнија, најтврдоглавија и најсамољубивија срца. Како груб, грешан, тврдоглав и самољубив човек да прими Бога? Како Господ може да уђе у њега, препуног греха? Све мења наша вера у то да Господ све може. Уз Његову помоћ човек је у стању да се промени, да победи ђавола и грех који живи у њему, свет који лежи у греху. С њим можемо да стекнемо Царство Небеско. Господ окреће целу пирамиду вредности. Тако тамо где се умножава грех обилује благодат (Рим. 5: 20). Данас смо у храму. Храм постаје наша тврђава, место за које кажемо: врата пакла га неће савладати (Мт. 16: 18). Он је наша болница у којој се исцељују наше душе. Да, бојимо се корона вируса и вероватно ће у будућности бити неких горих и страшнијих инфекција. Вакцине и лекови могу да спасу од физичке смрти наша тела, али неће бити довољни за спасење наших душа. Потребни су нам покајање и заједничка молитва. Треба да идемо за Христом и да не изгубимо своје првородство. Наше истинско спасење је у Његовој Љубави. Ценимо и чувајмо дар Божје љубави: могућност да будемо заједно, да примамо Христово Тело и Крв. Молимо Га за Љубав. Молимо Га смирено, јер се Бог гордима противи. Нека се настави наша литургија како бисмо, какве год промене и измене да се десе, остали верни Богу и ишли за Њим до краја. Нека вас све Господ спаси и сачува! https://obitel-minsk.ru/sr/dar-bozhje-lubavi
  9. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, началствовао је на празник светог апостола и јеванђелисте Марка, у Недељу жена мироносница 8. маја 2022. године, светом архијерејском Литургијом у београдском храму посвећеном овом светитељу. Патријару је саслуживао Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, архимандрит Данило (Љуботиња), архимандрит Нектарије, главни секретар Светог Архијерејског Синода, протојереј Виталиј Тарасјев, старешина цркве Свете Тројице и Подворја Руске Православне Цркве, протојереји – ставрофори Радивој Панић, Сретен Младеновић, Милош Миловановић, Јован Благојевић, Тоде Јефтинић, Михајло Арнаут, јереји Александар Лучић, Марко Којић, протођакони проф. дрДраган Радић и Радомир Врућинић, ректор београдске Богословије ”Свети Сава”, ђакони проф. др Драган Ашковић, Никола Костић, Славко Аничић и Владимир Руменић. У беседи, након прочитаног Јеванђеља, патријарх Порфирије је појаснио разлоге за страх апостола који су се уплашили ”иако непрестано били уз Господа, слушали Његову реч, гледали својим очима шта Он твори, каква све чуда чини и онда када је било питање живота и смрти, онда кад је Господ прикован на крст, и када је убијан, они су због страха којим су били обузети побегли. Уплашили су да неће бити откривени као ученици Исусови и да ће онда и они бити ухапшени и на њима бити извршена смртна казна. Дакле страх који је био у њима надјачао је њихово искуство, њихову веру и у том тренутку и њихова љубав није била довољно велика да их покрене да недустану од Христа да се не уплаше.” Са друге стране имао и слику жена мироносница у чијем примеру имао ”пројаву истинске љубави, вере и наде у Господа јединог.” ”Страх је стање којим смо често сви ми испуњени или боље рећи не постоји тренутак, не постоји дан, у којем ми нисмо обузети неком врстом страха. Питање је само да ли смо тога свесни или смо страх неким својим психолошким механизмима потиснули, покушали да га заборавимо онда дође нека ситуација у које потребно иступити из себе, показати храброст истинску у Христу јунаштво и онда се пројави страх, пројаве се ланци узе страха које нас спутавају да идемо до краја у љубави за Христом. А ево жене мироносице и онда када је Господ страдао кад је распињан, и онда када је сахрањен и када је постављена стража испред његовог гроба да му нико не може приступити жене мироносице имале су толику љубав огромну, велику да је сваки страх та њихова љубав изсваког дела њиховог бића био изагњан. Љубав страх изгони. Најбољи могући пример јесу жене мироносице а толики примери кроз историју Цркве јесу и мученици свети и мученици из наше Цркве, из нашег рода, који су имали љубав већу од сваке друге љубави. Љубав према Христу већ онда када је већа љубав према Богу од љубави према себи. Када је веће христољубље од самољубља тада нестаје браћо и сестре сваки страх баш као у случају и у примеру мироносица жена. И зато будући да су имале огромну љубав према Христу не само да је страх отишао. Не само да су биле у правом смислу те речи слободне. Јер то је слобода када немамо страха. Страха од зла. Однечастивог. Када имамо истинску и праву љубав у односу на Бога. Када та љубав надјачава све у тој љубави се налази истинска и права слобода. Јер љубав тада усмерава нашу слободу ка циљу нашег постојања тада наша слобода није да чинимо шта хоћемо. Јер често када чинимо шта хоћемо изабрали смо нешто што нас деградирашто укида наше аутентичном постојање што нас води не у непостојање, то није истинска и права слобода. Слобода је у љубави према Богу, да чинимо оно што је Богу мило. Воли Бога и чини шта хоћеш. Ту те љубавограничава до у бескрај твога узрастања и напредовања у врлини у добру, у спасењу, узрастању иконе Божије у нама. И отуда дакле браћо и сестре Господ јасно не гледа на то ко какву функцију има, не гледа на то ко и какво место и позицију у Цркви има. Гледа на чисту љубав и на веру попут мироносица. Њима се најпре јавља као васкрсли, и њих одређује да буду апостоли апостолима. Да објаве радосну вест, да буду усмени јеванђелисти да пренесу истину о томе да је Христос васкрсао и да смрт више не влада светом. И зато је рекао мироносицама небојте се и радујте се. То је ултимативна радост. Радост која нема свој почетак у времену и простору али ни свој крај. Радост која полази из вечности и пружа се у сву вечност”, рекао је патријарх Порфирије. Након Свете Литургије патријарх Порфирије је предводио литију око храма, а затим је пресекао славске колаче које су принели кум славе Његова Екселенција изванредни и опуномоћени амбасадор Републике Србије у Црној Гори др Владимир Божовић и челници ГО Палилула домаћин председник ГО Палилула Мирослав Ивановић са својим сарадницима и члановима Већа Општине. Извор: Радио Слово љубве
  10. Много причамо о љубави према ближњима, о бризи и помоћи најмилијима, али не разумемо увек како ту љубав правилно применити. Јер врло често ми сами постајемо главни проблем у нашој љубави. Често се осећамо као да боље знамо шта је другом потребно. Ово је посебно евидентно у породици, када се брига о најмилијима лако може претворити у деспотско старатељство. Верујемо да се препуштамо служби својој родбине, а у ствари постајемо немилосрдни тирани. Мислимо да носимо подвиг због вољених, очекујемо захвалност, али наилазимо само на одбијање и негодовање. И не разумемо зашто. У суштини, све је једноставно: само погледајте наше најмилије и њихову реакцију на нашу бригу. Ако им такво старатељство не доноси радост, већ само напетост, нелагоду, узнемиреност, итд., онда нешто није у реду са овом „бригом“. Али зашто се ово дешава? Зар не желимо свима добро? Зар немамо добре намере? И овде вреди говорити не о намерама и не о „незахвалним“ ближњима који „не цене“ наш труд, већ о нама самима. Као што се често дешава, мотивација за многа наша дела није врлина коју проглашавамо, већ себичност, властољубље, скривена гордост. Најтужније је што ми сами то често не схватамо. Можда нам се чини да боље разумемо шта је потребно нашем ближњем. Али најчешће је самообмана очигледна – узимање сопственог искуства за универзално, а мишљења као једино исправног. Како пронаћи право решење? Прво морате да престанете да сматрате да сте увек у праву, да сте центар универзума и мислите да сте свезнајући. Свезнање је својство само Бога. А ево и одговора: у сваком појединачном случају, пре почетка било каквог посла, треба се помолити и смирено замолити Господа за просветљење. Поготово када су у питању наше ближње. Важно је не заборавити да их слушамо, јер често нам Господ говори кроз друге људе: опомиње и поучава. Заједничка комуникација може решити многе неспоразуме и ослободити нас лажних мишљења и идеја. Да бисте продуктивно комуницирали, морате научити да слушате и чујете једни друге. И овде је смиреност неопходна. Наоружани овом врлином, можемо бити заиста корисни нашим ближњима. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-kakve-su-opasnosti-ljubavi-prema-blizhnjem
  11. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије састао се после свете Литургије на Цвети, 17. априла 2022. године, у капели Светог Саве при Православној гимназији Катарина Бранковић Кантакузина у Загребу, са групом избеглица из Украјине којима је пружио речи разумевања и подршке. Том приликом, Патријарх је поновио позив који је упутио на данашњем празничном богослужењу да „сви учинимо колико је до нас да избеглој браћи и сестрама, који су напустили своје домове и нашли се овде са нама, будемо од помоћи, не гледајући на то ко је ко и ко је одакле, јер сваки сукоб, сваки неспоразум, а нарочито када говори оружје, а не језик љубави, пораз је и срамота свакога од нас, пораз је човека као иконе Божје”. Извор: Информативна служба Српске Православне Цркве
  12. Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија на Велики петак у Цетињском манастиру, 10. априла 2015. године Припремамо се, драга браћо и сестре, за овај суботњи дан, за кога чусмо да је он највећи од свих дана ове недјеље Страсне, као што је ова Страсна недјеља највећа у односу на све оне недјеље Великога поста, а Велики пост, да су то дани и велике тајне које нам се у њима дарују већи од свих оних тајни којима је човјек обдарен од настанка свијета па до данас. Дакле, пјевасмо пјесму: ,,Васкрсни Боже, помози нам, избави нас славе имена Твога ради.” Није случајно да се тај стих пјева управо данас, када Господ почива у гробу, у суботњи дан. Субота је од памтивијека, од стварања свијета, била дан одмора, и када је Бог завршио Своја дјела, стварање свијета и човјека, онда је починуо од свих дјеле Својих. А ево и Господ, који је изашао и наставио то дјело Бога Оца и Своје дјело и Духа Светога, Он је изашао на дјело Своје, од рођења у утроби Пресвете Дјеве, па онда редом кроз све оно што је учинио и што се са Њим догодило до овога светога дана, и Он је, дакле, у овај суботњи дан починуо од тих Својих дјела. Починуо је да би се седми дан, дан одмора, преобразио Његовим Васкрсењем, у осми незалазни дан, дан вјечни и непролазни, дан обасјан свјетлошћу Његовога Васкрсења. Тај дан, укључујући и овај дан уласка у све дубине Своје творевине, тај дан је дан непобједив, неуништив. Зато није случајно речено да је јачи Онај који је у нама него све силе које су око нас. Пита мене када смо се враћали из Цркве наш брат Зоран: ,,Кад ће доћи Господ?” ,,Па брате Зоране, па Он је ту са нама?” ,,А гдје ту са нама? У нашем срцу?” ,,Ево Га ту, пред нама иде распет из бескрајне љубави Своје за нас.’’ И Он је рекао да нас неће оставити саме и то потврђује и Својим дјелима и Својим Распећем и Својим Васкрсењем: ,,Нећу вас оставити саме, послаћу Духа Утјешитеља који ће вас уводити у сваку истину!” ,,Са нама је Бог! Разумите народи, јер је са нама Бог!” Тако је пјевао древни пророк, тако пјева и Црква Божија кроз вијекове и потврђује се та велика и света истина ,,Бог са нама”, а то и значи име које је дато Христу, Емануил, што значи ,,са нама је Бог”. Дакле, и ова света ноћ потврђује да је са нама Господ. Неки кажу овдје код нас који служе неким својим идолима, одричући се ове велике светиње, ове силе Божије која нам је дата кроз наше претке, кроз нашега Светога Петра Цетињског, Петра II Ловћенског Тајновица, кроз Светог Јована Крститеља, чију руку овдје имамо као живо свједочанство Божијега присуства и Божије светиње са нама, кроз дио Часнога крста на коме је распет Господ, и то је велико чудо, то нам потврђује да је заиста са нама Бог, дакле, неки који мисле да су они већи од Бога, да су моћнији од Бога, да су њихова дјела моћнија и дуговјечнија од Божијих дјела, они кажу: ,,Јача Црква од државе.” Па природно! Држава је од јуче до сјутра, а ова Црква колико је држава испратила, велике империје, римска, који су гонили и прогонили хришћане, пун је календар мученика из тог времена, који су се понашали према хришћанима као што су се Пилат и првосвештеници јеврејски понијели према Христу! И зато су, да би Га избрисали, да би Га побједили у име државе, у име идеологије, у име других идеја, лажних идеја свога времена, прогонили Га, па Га разапели, па Га сахранили и рачунали: ,,Нема ништа више од Њега.” А тек онда кад је био најнемоћнији, кад је у земљу био сахрањен и у гроб, и кад се рачунало да никад више неће се појавити, тек онда се пројавила Његова сила и Његова непобједива моћ! Велике империје, велики цареви, моћни освајачи свијета до најновијих времена, и црвене, и црне, и каквих све није било, мале и велике државе које су заснивале своју моћ на људској снази, оне су трајале колико траје људска моћ, а људска моћ је немоћ! Све нам то потврђује колико је човјек немоћан јер му је дах у носу! А поготово безбожан човјек, који не гради дјела своја на Богу, на Христу као камену темељцу непоколебивом, који не гради своје државе, не гради своја царства и своја имовину на Ономе који је дародавац свакога знања и сваке имовине! Природно, док траје људска моћ трају и такве људске творевине и људска дјела и људске државе. Треба да их има, и Бог је благословио да их има, али само оне државе, и они државници и она царства и она дјела које људи стварају која се темеље не на пјеску, јер мудар човјек гради кућу своју на камену тврдом и од камена, а безуман човјек он гради на пјеску! И дуну вјетрови и све што је саграђено на пјеску развије се и нема трага од њега! Дакле, нека државници савремени, који сад мисле да су моћнији и од Бога, и од Христа, нека се мало размисле, нека погледају шта се догађало са много моћнијим прије њих! Па размисливши, нека и они граде своје државе и своја дјела, нека граде на ономе што је вјечно и што је непролазно, на Божијој сили, заједно са Богом! А Црква управо и јесте спона, она је грађевина саграђена на Христовој љубави, љубави Распетога Христа, на сили Његовог Ваксрсења, на сили Божијој, непоколебивој! На оној сили која држи небо, земљу и сву творевину! На оној сили којом је Бог задахнуо и небо и земљу и људско биће и све што постоји, на тој сили нека граде и они, као што је Црква Божија то градила и гради, па зато и увијек и свједок у тим пролазним грађевинама људским и у тим пролазним људским дјелима и подухватима, дјелујући дјело Божије и градећи и себе и градећи и свијет на томе. Црква Божија опстаје не снагом мојом, неког владике, неког попа или неког вјерника, него управо снагом живога Бога, снагом Христа распетога, који је погребен, а са Њим покушали да униште свако добро и носиоца добра на овој земљи. Али сила Божија вјечна, свака повремена, а Божија свевремена! Ево, и овај свети дан шта је друго него је свједочанство и призив свима нама људима, без обзира гдје се налазили, у које вријеме живјели и на ком мјесту били и киме и чиме владали, да се освјестимо, да се вратимо, да градимо своје грађевине, своје државе и своја друштва, да градимо на том камену непоколебивом, да градимо на Божијој љубави, на Христовој љубави која не тражи своје. Христос је по томе велики и моћан, што је самога Себе без остатка даровао. И највећи и најснажнији су они људи који не траже ништа за себе, него све дају другима! Такав је био Христос, Он је нама примјер. А и у животу највећи су они људи, било да је мајка, да је отац или ратник, највећи су они који жртвују себе за ближње своје. Учимо се од Христа Господа, учимо се тој великој, вјечној и непролазној љубави и кроз њу стичемо ту снагу Божију, носећи је и свједочећи је пред свима људима и пред свим земаљским народима. Зато је дивна ова реченица светога пророка: ,,Васкрсни Господе и помози нам и обасјај нас свјетлошћу Твојом и ради имена Твога вјечнога и непролазнога.” Коме нека је слава и хвала, у вијекове вијекова. Амин. https://mitropolija.com/2022/04/10/mitropolit-amfilohije-ucimo-se-od-hrista-gospoda-velikoj-vjecnoj-i-neprolaznoj-ljubavi/
  13. Ми не можемо мењати глобалне токове, али можемо ширити границе љубави које значе међусобну подршку и разумевање., рекао је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије у својој надахнутој беседуи изговореној на литургијском сабрању у храму Преображења Господњег у београдском насељу Пашино брдо. Предстојатељ Српске Цркве - Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, служио је у пету недељу Великог поста - свете Четрдесетнице, 28. марта / 10. априла 2022. године, свету архијерејску Литургију у Светопреображенском храму у београдском насељу Пашино брдо. Његовој Светости саслуживао је велики број пречасних презвитерâ и часних ђаконâ, међу којима и протопрезвитер др Зоран Ранковић, декан Православног богословског Факултета Универзитета у Београду; уз молитвено учешће сабраног народа Божјег. Радост сабрања била је употпуњена молитвеним учешћем великог броја деца која се на радост Цркве, сабирају у овој београдској светињи. Након светописамских чтенија, сабрану литургијску заједницу речима архипастирске беседе поучио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, који је посебно истакао да хришћански живот превасходно подразумева служење, а не борбу за почасти и прва места. Првојерарх је подсетио да се у љубави налази смисао свих наших односа, јер права и истинска љубав подразумева служење, жртву, а превасходно подразумева свецело следовање Христу. "Жртва за Бога се огледа као жртва у односу на ближње и људе. Не постоји жртва Богу или вера у Бога која је апстрактна, која се тиче само наших размишљања, него вера у Бога јесте конкретна најбоље се види, а њу можемо проверити када видимо какви смо ми у односу на друге, или какав сам ја у односу на тебе, какав је свако у односу на онога који је поред себе, да ли ту, почевши од породице, живимо по речи Христовој и градимо истинску заједницу у којој свако жели да служи другоме и буде последњи, свако се одриче свога права зарад онога кога воли. Жртва није мука, него је жртва радост давања љубави, давања себе ономе кога волимо", рекао је Патријарх српски г. Порфирије у својој беседи на тему јевнађелске перикопе која се пред сабрану литургијску заједницу износи у овај недељни дан. https://www.tvhram.rs/vesti/vesti-iz-crkve/3954/patrijarh-porfirije-bogosluzio-svetopreobrazenskom-hramu-pasinom-brdu-zrtva-radost-davanja-ljubavi-foto-video
  14. У Исусу Христу Сину својем показа Бог љубав која превазилази разум. Онај кроз кога Света Тројица створи свет јави се као човек у телу, да јави човечанству љубав Свете Тројице, дотле непознату свету. Како се јави? Онако како се само велика љубав не стиди да се јави, ради спасења љубљенога: у понижењу, у служењу, у страдању, најзад у врховном жртвовању. У повестима и баладама о ритерима ми читамо како су ови за љубав својих вереница пошли радо у страдање, понекад и у смрт. Но те веренице биле су достојне њихове љубави и жртве, како то посленици описују. Али безгрешни и пречисти Христос поднесе понижења, муке и грозну смрт, не за какву невину верну и добру девојку него за грешнице и развратнице, за убице, лажљивце, крадљивце, отмичаре, разбојнике, кривоклетнике и безбожнике, за загађене и усмрделе душе људске, које су мирисале на смртну трулеж, и пре смрти биле смрт. Једва ко умрије за праведнике – а Бог показа своју љубав к нама што Христос, још кад бијасмо грешници, умрије за нас. (Рим 5, 6-8) Није ли то љубав која превазилази сваки разум? https://patmos.rs/2022/04/05/vladika-nikolaj-o-ljubavi-koja-prevazilazi-razum/
  15. Ових дана на посебан начин звучи фраза „Страшни суд”. На грчком, „страшни суд“ се преводи као „криза“. Сада доживљавамо велику кризу љубави. Чак ни у ноћној мори се не усни оно што доживљавамо ових дана.. Данашњу Литургију одслужили смо уз звуке канонада и експлозија. Проjектилепуцају већ на граници Кијева, тако да и зидови овог древног манастира – Кијево-Печерске лавре – осећају људски бол, дрхте. Зато Украјинска православна црква, устима Његовог Блаженства Митрополита Онуфрија, апелује на све од којих зависи – одмах прекините са овом масакром! Сваки дан одузима животе младих људи који су се заклели да ће бранити своју отаџбину. Људи такође умиру од случајних, залуталих хитаца и погодака. Стотине, хиљаде наших сународника, посебно у великим градовима, ноћима нису у кућама, већ у подрумима, са малом децом у наручју. Коjи то сан! Непрекидан стални страх и ужас. За верника постоји једно спасење – ово је молитва. Молитва за своју Отаџбину, земљу, свет, да се чују јецаји оних људи који страдају током непријатељстава. Наша Црква чини све да смири срца свих људи. Наши храмови су отворени даноноћно. Стотине, хиљаде људи сада живе у црквама. Наше парохије деле са својим народом све што имају. И захвалан сам нашим свештеницима, игуманијама и игуманима манастира, који су отварали цркве и примали избеглице. Видимо шта се дешава на граници. Људи беже у страху и паници. Реч хришћанског, православног пастира је реч мира. Знамо заповест Христа Спаситеља да ће се само миротворци синовима Божијим звати. И свако ко себе назива хришћанином треба да учини све што је могуће и немогуће (поготово за политичаре) да заустави овај масакр. Јер нити ће људи опростити, нити ће опростити сам Господ у вечности. Апелујем на све вас, браћо и сестре, речима подршке и посебном молитвом. А посебно апелујем на наше свештенике. Тако да се у часу искушења руководимо црквеним канонима и нашим црквеним предањима. Да, тешко је. Понекад не разумемо шта се дешава. Али ми смо верници и знамо да је у нашој историји било много страшнијих тренутака. Међутим, наши преци су преживели, будући духовници, пастири Цркве Христове, сејали су мир у људске душе, чували веру и црквене каноне чистом. Не можемо да радимо нешто по свом хиру, схватању, морамо да радимо како хијерархија благосиља, да будемо опрезни у речима, осећањима, да не доливамо уље у ватру која се већ распламсава. Али, напротив, делима, мислима и посебно молитвама подржавајмо једни друге. У овом тренутку не морате да „седите на паметном телефону“ и стално пратите вести, већ треба да стојите испред иконе Спаситеља и Богородице и молите се, читате Јеванђеље и Псалтир и предајете се у руке Божије. Управо то су чинили сви православни хришћани, који су доживели времена великих искушења и ратова. Нека нам помогне Господ наш Исус Христос молитвама Пресвете Богородице, равноапостолног кнеза Владимира, који гледа шта се дешава и клечи пред престолом Господњим. Он се моли да ми у светој Кијевској земљи схватимо да се проблеми не могу решавати ратом, већ само преговорима. Али колико ће погинути за ово време, изгинуће најбоља деца наше Отаџбине. Бог вас благословио све! Молитвама свих светих наше земље, нека Господ подари мир и крај овом лудом рату. Верујемо да је све у рукама Божијим и Господ увек чека нашу одлуку. Он ће учинити све да будемо људи, да одговоримо на велики позив који постоји у природи сваког од нас – то је слика и прилика нашег Створитеља. Ово је љубав и милосрђе. То су најбољи квалитети по којима смо се одувек одликовали, а они су били главни подстицај за сва добра дела у нашој историји. Мир и благослов Божији свима нама! Помолимо се на коленима да нас Господ услиши и да рат престане. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-sada-dozhivljavamo-veliku-krizu-ljubavi
  16. “Све срећне породице налик су једна на другу, свака несрећна породица несрећна је на свој начин…” “…знао је да се за њега све девојке света деле на две врсте: једна врста – то су све девојке на свету, осим ње, и те девојке имају све људске слабости и врло су обичне девојке; друга врста – то је она једина, без икаквих слабости и понад свега људскога…” “…обе су љубави камен кушње за људе. Једни само знају за једну, други за другу. А они што знају само за неплатонску љубав, утаман говоре о драми. У таквој љубави не може бити никакве драме. ‘Слуга покоран и хвала на ужитку, моје поштовање’, то ти је сва драма. А за платонску љубав не може бити драме јер је у таквој љубави све јасно и чисто…” “…Они осећају да је ово нешто друго, да ово није играрија, да ми је ова жена дража од живота. И управо им је то несхватљиво и љути их. Ма каква била и ма каква ће бити наша судбина, ми смо је створили и на њу се нећемо потужити…” “…Ни појма они немају о томе шта је срећа, они не знају да без ове љубави за нас нема ни среће, ни несрећа-нема живота…” “…Он ју је гледао као што човек гледа увео цветић што га је он откинуо и у којем с муком препознаје лепоту с које га је откинуо и погубио. Па ипак, без обзира на то, осећао је да је онда, када му је љубав била јача, могао, да је то баш зажелео, истргнути ту љубав из срца, но сада кад му се, као и тога тренутка, чинило да не осећа љубави за њу, знао је да не може раскинути своју везу с њом…” “…Поцрвенела је, пробледела, опет поцрвенела и обамрла, а усне су јој лако подрхтавале док га је очекивала…” “…Дуго он није могао ништа рећи, не толико зато што се бојао речју покварити узвишеност свога осећаја, колико зато што би, сваки пут кад је хтио штогод рећи, осетио да ће му место речи наврети сузе среће…” “…Схватио је да му она није само блиска него да он сада не зна где завршава она а где започиње он…” “… Дирати у ова осећања њој је било болно; али она је ипак знала да је то био најбољи део њене душе и да се тај део њезине душе брзо утапао у животу којим је она сада живела…” “…А осећала је да је упоредо с љубављу која их је везала, њима овладао некакав зао борбени дух који она није могла изагнати ни из њега, а још мање из свога срца…” https://www.opanak.rs/citati-iz-romana-ana-karenjina/
  17. Катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, био је гост емисије "Магазин плус" на програму "Данкос плус Телевизије" из Косовске Митровице. Разговор је водила Биљана Спасојевић. У оквиру разговора катихета Бранислав Илић је говорио о значају мисије Цркве и живота у Христу који је свецело утемељен на светотајинском и световрлинском начину живота. У наставку разговора гост Биљане Спасојевић говорио је о свом филмском остварењу "Свети Василије Острошки-сведок васкрсења", поводом 350-годишњице упокојења Светог Василија великог чудотворца и исцелитеља острошког. Свети Василије је уткан у биће нашег народа, он је светитељ који нас је и за живота, а ето и неколико векова након упокојења, он нас из острошке светиње учи да ходимо путем који води у радост вечнога живота. Свети Василије је један од најпоштованијих светитеља из рода нашега, и готово свакодневно реке ходочасника походе острошку светињу. Филм о Светом Василију поручује да је љубав светитеља Острошког из дана у дан све већа према нама недостојнима. Филм нас позива да бар део врлина које је поседовао Свети Василије, применимо у свом животу, да живимо по томе и испунимо аманет који нам је оставио Свети Василије, да не заборављамо братољубље и праштање, а особито да не заборавимо богослужбени императив и позив да сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предамо, као што је то чинио Свети Василије Острошки, истакао је катихета Бранислав Илић говорећи о светитељу острошком и документарном филму у његову част. Говорећи о свом животном путу и предавању у службу Цркви, катихета Бранислав је истакао важност препознавања призвања Господњег јер Господ свакога човека призива на одређену службу. Суштина овог питања је јасна, јер Господ призива свакога од нас, призива свакога човека на одређену службу, зато је важно да се одазовемо на призвање и позив Божји. Потребно је да знамо да свака служба у свом корену садржи служење. Овај живот нам је дарован као велики дар љубави Божије, дарован нам је као највећи поклон, и потребно да на тај велики дар узвратимо сваким добром, пре свега, узрастањем у врлини, узрастањем у љубави, узрастањем у праштању и у разумевању свакога човека, а што је најважније позвани смо да у лицу другога човека видимо лице брата свога, на то нас подсећају и светоотачке речи "Видео си лице брата свога, видео си лице Божије", нагласио је катихета Бранислав Илић. На крају разговора гост Биљане Спасојевић је гледаоцима упутио поучне речи о предстојећим данима Великог поста, између осталог, рекавши: Велики пост или света Четрдесетница је период духовног препорода, или богослужбеним речима казано, Велики пост је период духовног пролећа. Потребно је да се трудимо да у данима Великог поста што чешће учествујемо у свештеном богослужењу, трудећи се да наш пост буде прилика да наш однос према другом човеку буде онакав какав теба да буде, да имамо љубави, да будемо спремни на праштање, да се више одричемо лоших навика, него ли одређене врсте хране, јер пост подразумева свецело учешће целокупног бића човечијег. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  18. Након свечаног евхаристијског сабрања у заветном спомен-храму Светог Саве на Врачару, у недељу 14/27. фебруара 2022. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, у свечаној дворани парохијског дома спомен-храма Светог Саве добровољно је дао крв, и на тај начин делатно актуализовао личним примером дело љубави на које је указала јеванђелска перикопа која је произнесена на Литургији данашњег недељног дана. Поред Патријарха српског, акцији добровољног давања крви одазвао се велики број клирика, међу којима и Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, виакр Патријарха српског, свештенство и велики број народа Божјег. Подсећамо, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије позивао је свештенство и верни народ да се придруже акцији добровољног давања крви коју организују Црвени крст Србије и Институт за трансфузију крви. Наведена акција спроводи се у храму Светог Саве на Врачару, у храму Светог Јована Владимира у насељу Медаковић, у храму Светог Василија Острошког на Бежанијској коси, у храму Светог Александра Невског и у Светониколајевској цркви у Земуну. Извор: Телевизија Храм
  19. У Недељу месопусну, 14/27. фебруара 2022. године, на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј. Преосвећеном епископу Иринеју саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин, свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. У беседи после прочитаног јеванђелског одељка, Епископ бачки је подсетио верни народ да нас је Црква претходних недеља поучавала о томе шта је суштина поста, учећи нас да спољашњи, телесни пост без унутрашњег, духовног садржаја, покајања, смирења, љубави и праштања нема никакав значај пред Богом, те да у данашњи дан имамо врхунац те духовне припреме, јер Црква жели данас да нам предочи коначни исход историје света и личних животних путева свакога од нас. Преосвећени епископ Иринеј је у беседи нагласио: „Спаситељ проверава христољубље, љубав према Себи, кроз наше човекољубље. И ако каже једнима на Свом последњем, праведном Суду да ће добити Царство Божје и блажени живот вечни зато што су гладне хранили, жедне појили, наге одевали, сиротињу помагали, странце примали као браћу, оне који су у тамници такође тешили и посећивали, и када се они буду чудили – то може бити свако од нас – објасниће им: Када учинисте једном од моје најмање браће, значи било ком људском бићу, Мени учинисте. Христос је, поставши Човек, поистоветио Себе са сваким људским бићем, и Он нас назива Својом браћом, макар и најмањом. Али нема веће части од тога него бити мали Христов брат. А опет, обрнуто, они који су немилосрдни, саможиви, који немају љубави ни према коме, а самим тим ни према Христу, њима ће рећи: Када не учинисте једном од ових мојих најмањих, ни Мени не учинисте. Зато, каже наша Црква, треба да схватимо заувек да у сваком ближњем, нарочито оном који страда, треба да видимо Самога Христа Који је у њему и у сваком људском бићу, и да покушамо да се потрудимо да све волимо, истински, не само на речима. Јер нико није баш толико зао да у њему нема баш никаквог добра. Ако ништа друго, у њему је лик Божји, икона Божја, по којој смо сви створени и коју нико – ни човек, ни Сатана – не може уништити, не може је избрисати. Увек постоји могућност покајања; и у последњем часу постоји могућност покајања док смо у животу на земљи. То покајање је чудесни лек за све наше падове. Човек може бити највећи грешник и у магновењу, за тренутак, може постати највећи праведник искреним покајањем, као разбојник распет на крсту поред Христа, као толики други кроз историју. Не заборавимо да суд Божји јесте суд правде Божје, али Божја правда изниче из Његове љубави; она није као људска правда где највеће право и највећа правда може истовремено да буде највећа неправда.ˮ У току свете Литургије, Преосвећени владика Иринеј је рукоположио ђакона Дејана Новаковића у чин презвитера. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  20. "Призвани смо да изађемо у сусрет другом човеку и помогнемо брату своме, јер на тај начин у њему видимо Христа и исказујемо љубав према Христу", рекао је Епископ марчански г. Сава беседећи на светој архијерејској Литургији у Светотројичном храму на Пашином брду у Београду. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у трећу припремну недељу Великог поста - Месопусну недељу, 14/27. фебруара 2022. године, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског, началствовао је на светој архијерејској Литургији у Светотројичном храму у улици Господара Вучића. Преосвећеном владици Сави саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке, уз молитвено учешће великог броја народа Божјег сабраног у овом новом храму, који је саграђен на месту старог Светотројичног храма који је дуги низ деценија био место сабрања народа Божјег настањеног у београдским насељу Пашино Брдо. Након прочитаних светописамских чтенија, Епископ марчански је тумачио јеванђелску перикопу о последњем суду Божјем, који ће према сведочанству владике Саве бити највеће дело љубави, када ћемо јасно и опитно окусити и видети да је добар Господ. "Суштина ове јеванђелске приче јесте милосрђе на које нас Господ позива речима Будите милостиви као што је милостив Отац ваш небески. Изнад свега, суштина ове приче јесу љубав и хришћански живот. Ако верујемо да смо сви створени по слици и прилици Божијој, онда знамо да се у сваком човеку крије лик Божји, те да у сваком човеку можемо да видимо Христа, отуда постоји она изрека, видео сам лице брата свога, видео сам лице Божије. Учинити добро некоме и показати љубав према некоме, за хришћанина значи исказати љубав према Богу. Љубав није последица милосрдних дела, већ су милосрдна дела последица љубави. Ако хришћанин живи по Христу, ако живи сагласно обећању које је дао на светој Тајни крштења сјединивши се са Христом, хришћанин живи у љубави. Старати се о ближњем јесте плод хришћанске љубави и љубави божанске која нам се открила у личности Господа нашег Исуса Христа", нагласио је Епископ марчански г. Сава у својој беседи. Извор: Телевизија Храм
  21. Удаљих се од Твоје славе Оче, безумно, и међу злима потроших богатство које си ми предао. Зато Ти глас блудног сина приносим: Сагреших пред Тобом, Оче Милостиви, прими ме у покајању, и учини ме да будем као један од слугу Твојих. (кондак) Недеља о блудном сину (о љубави Очевој) Свети Григорије Палама: О спасеном блудном сину Свети Владика Николај: Беседа у недељу блудног сина Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа у недељу блудног Сина Епископ јегорјевски Тихон (Шевкунов): Блудни син - једини циљ Великог поста Епископ захумско-херцеговачки Григорије: О блудном сину и покајању Игуман Никон (Воробјов): Беседа у недељу блудног сина Протопрезвитер-ставрофор Гојкo Перовић: Недеља о блудном сину Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић: О блудном сину Др Владан Таталовић: Покајање у причи о оцу и два сина (Лк 15:11-32) Катихета Бранислав Илић: Недеља о блудном сину (о љубави Очевој) (Κυριακὴ τοῦ Ἀσώτου Υἱοῦ) Катихета Бранислав Илић: О припремним недељама Свете Четрдесетнице Катихета Бранислав Илић за Радио Светигору: Дјелатна љубав је темељ наше припреме пред почетак Великог поста! Катихета Бранислав Илић у Јутарњем програму Радија Беседе: О припремним недељама Великог поста ТВ Храм: Тајна празника - Недеља о блудном сину Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  22. Удаљих се од Твоје славе Оче, безумно, и међу злима потроших богатство које си ми предао. Зато Ти глас блудног сина приносим: Сагреших пред Тобом, Оче Милостиви, прими ме у покајању, и учини ме да будем као један од слугу Твојих. (кондак) Друга припремна недеља кроз еванђелску причу и химнографију открива вернима димензију покајња као повратак из греховног изгнанства. Поучени Очевом љубављу позвани смо да себе испунимо управо таквом божанском неизмерном љубављу. Покајање и љубав представљају другу степеницу наше припреме за подвиг поста. Тематика ове недеље нас подсећа да ниједан грех не може да победи неизмерно човекољубље Божје, те стога, тугујући због својих грехова, човек никада не треба да падне у очајање. Неко од духоносних Отаца је дивно рекао, када би се изгубиле све књиге написане о томе шта је говорио и шта је чинио Господ, а да је сачувана само ова једна прича о љубави Очевој, ми бисмо имали целу поруку светог Еванђеља. У овој недељи, као и у следеће две, месопусну и сиропусну, на недељном јутрењу, после појања Полијелејних псалама Хвалите имја Господње и Исповједајтесја Господеви, поје се тужни и носталгични 136. псалам: На рекама Вавилонским, тамо сеђасмо и плакасмо, када се опоменусмо Сиона. На врбама посред њега обесисмо харфе наше. Јер тамо нас запиташе они који нас заробише за речи певања, и који нас одведоше за песме (наше): Певајте нам од песама Сионских. Како ћемо певати песму Господњу на земљи туђој? Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја. Нек се прилепи језик мој за грло моје, ако те не споменем, ако не истакнем Јерусалим за почетак весеља мога. Помени, Господе, синове Едомске у дан Јерусалимов који говораху: порушите, порушите, до темеља његовог! Кћери Вавилонска, злонесрећнице, блажен је ко ти узврати ону освету коју си нам учинила; блажен ко ухвати и разбије децу твоју о камен. Појање овог псалма има за циљ да нас подсети на жалосно стање у коме се налазимо, на ропство ђаволу и греху, како бисмо се покајали онако како су се Јудеји некада кајали, свесни свог ропског положаја у Вавилону. Ова тужна химна данас јасно изражава нашу туту због тога што смо изгубили своју небеску отаџбину и подсећа нас на неопходност да се кајемо како бисмо се удостојили радости повратка у небеску отаџбину. У ову недељу, као и у месопусну и сиропусну пева се и посебан канон Триода. У оквиру овог издања емисије Богослужбене особености великих празника предочили смо тумачење наведене еванђелске перикопе и истакли значај богослужбених химни које се поју у овај недељни дан, а које нас подсећају на реалност греха и могућност покајања. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  23. Друга Божија заповест о поштовању родитеља нас васпитава, да бисмо кроз њу могли да разумемо љубав према Богу, јер је то слика божанске љубави. Потребно је да поштујемо и волимо своје родитеље бивајући стрпљиви са својим родитељима, као што и они нас трпе, поучио је сабране Епископ топлички г. Јеротеј беседећи на литургијском сабрању у Светојовановском храму у београдском насељу Петлово Брдо. Недеља о блудном сину (о љубави Очевој), 20. фебруара 2022. године, свечано је прослављена у Светојовановском храму у београдском насељу Петлово Брду. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, евхаристијским сабрањем предстојао је Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског. У велепном храму посвећеном Рођењу Светог Јована, Пророка, Претече и Крститеља Господњег који је једино богослужбено место сабрања у београдском насељу Пелово Брдо, Преосвећеном владици Јеротеју саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке уз молитвено учешће сабраног народа Божјег. У својој беседи на тему јеванђелске приче о Милостивом Оцу, Епископ Јеротеј је указао да велику љубав коју Отац небески има према целокупној творевини, а поврх свега према човеку као боголиком бићу. Према речима Епископа Јеротеја, централна личност ове приче је заправо отац, и он је слика Бога. Узалуд је жеља млађега сина да се врати оцу, узалуд је наша жеља да се вратимо Богу ако већ унапред не постоји предуслов, предиспозиција љубави Божје, љубави очеве. То је гаранција спасења. То је једина наша нада. Бог човека враћа у стару славу, а ми то у Цркви доживљавамо већ овде на земљи, облачи га у нове хаљине, што представља свето Крштење, и спрема за њега теле угојено, што је слика за причешће - тело и крв Христову, за духовну храну. Важно је да се што чешће причешћујемо, јер је то духовна храна која нас укрепљује, оснажује и која нам омогућава да дођемо до краја нашег земаљског пута. Слика оца из јеванђелске приче јесу и наши родитељи, јер Бог када је дао заповести Мојсеју, Он је после прве заповести о поштовању Бога, дао другу заповест о поштовању родитеља. Наши родитељи су слика Бога, њихова љубав је слика божанске љубави, истакао је Епископ топлички Јеротеј у својој надахнутој омилији. Извор: Телевизија Храм
  24. Потребно је да будемо деца Божја која ће знати и умети да користе љубав Божију, а тек онда да испуњавамо правила која нам Црква одређује, али не у томе да видимо суштину, јер и то може да нам не дозволи да учествујемо у великој гозби, а то значи у Литургији Цркве Божије, рекао је Епископ хвостански г. Јустин беседећи на литургијском сабрању у земунском Светотројичном храму. У недељу о блудном сину (о љубави Очевој), у другу недељу наше духовне припреме за свету и велику Четредесетницу - Велики пост, 20. фебруара 2022. године, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, началствовао је на светој архијерејској Литургији у земунском Светотројичном храму, који се налази у Горњој вароши, првом предграђу Земуна које је засновано у последњој деценији XVIII века. Преосвећеном владици Јустину саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке, уз молитвено учешће сабраног народа земуна и околине. Након прочитане јеванђелске перикопе о љубави Очевој, Епископ Јустин је беседио указујући да је љубав Божја према нама безгранична, те да наше искрено покајање и увек јесте израз прихватања великог човекољубља Божјег и притицање Оцу небеском који нас увек раширеним рукама чека радујући се нашем покајању. Једини закон Божији јесте љубав и по томе закону Он ће нам судити и по томе закону нам заповеда да живимо, љубећи Њега свим својим бићем и ближњега као себе самога. Дани свете Четрдесетнице - дани духовнога подвига који нам предстоје, служе да дођемо к себи, јер у свакоме од нас крије се и старији син и млађи син, али је најбитније да схватимо да смо деца Божија, да када сагрешимо и залутамо имамо коме да се вратимо, а то је Отац који нас воли и који нас неће ништа питати, него ће нас само загрлити и заволети и волети као своју децу. То треба да буде смисао и подвиг наш у току свете Четрдесетнице, а не да се, иако смо у храму који је дом Оца небеског, иако испуњавамо сва правила, никакав однос са Богом и својим ближњима немамо. Немојмо никога осуђивати и немојмо се много обазирати шта свет прича о нама, поучио је Епископ хвостански г. Јустин у својој надахнутој беседи са амвона Светотројичног храма у Земуну. Извор: Телевизија Храм
  25. Преображени и облагодаћени човек никада неће нечије потомство, нечију децу, кривити за оно што су чинили родитељи, поручио је Његова Светост приликом посјете Јасеновцу. „Наставићу, колико год могу да служим нашем верном народу у мени драгој Хрватској која је постала моја друга отаџбина, народу чију дубоку веру, снагу и љубав сам упознао, и која ће бити узор и мени у годинама које предстоје. Исто то важи и за Словенију. […] Настојаћу да будем достојан оних људи у Загребу, Љубљани и другим градовима Епархије загребачко-љубљанске, који су били мени, мојим свештеницима и српском народу блиски, који су нас прихватили као пријатеље и више од тога. Када је требало, јавно су нас и заступали и бранили у невољама, ако их је некад било. Настојаћу да по истом кључу свој браћи, без обзира ком народу и којој вери припадају, а која живе у земљама у којима смо ми православни Срби већина, будем такав пријатељ какве сам ја стекао у Хрватској и Словенији“. То су ријечи којима се прије годину дана, непосредно након устоличења, вјерном народу у Саборном храму у Београду обратио Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Порфирије. Светом Литургијом је тог 19. фебруара началствовао новоизабрани првојерарх Српске Православне Цркве уз саслужење епископа сабраних дан раније на изборном Светом Архијерејском Сабору, свештенства и уз учешће многобројног вјерног народа. Поводом прве годишњице патријарха Порфирија на трону Светог Саве, и његовог истовременог администрирања Епархијом загребачко-љубљанском, подсјећамо само на дио активности и неке од порука које је Његова Светост послао боравећи у нашој Епархији и Хрватској уопште у протеклих годину дана. У Мајским Пољанама Оставши у служби администратора Епархије загребачко-љубљанске, Патријарх је седмог дана од како је устоличен у Београду, посјетио Српску православну гимназију Кантакузина Катарина Бранковић у Загребу. Том приликом казао је да су му осјећања поводом избора помијешана, те да истовремено осјећа и тугу и радост. Ђацима и наставницима казао је да ће се трудити да чини више него што је до сада чинио за школу. ”Све вас волим и молим вас да се молите Богу за мене, јер то је једино што у овом тренутку осећам да је потребно. Служба митрополита у Загребу јесте изазовна, али мене је та служба незаслужено обогатила. Не само да сам много научио, већ сам много пута био обрадован разним неочекиваним и изненађујућим ситуацијама, а пре свега људима, међу којима сте сви ви”, рекао је патријарх Порфирије, обраћајући се тада ученицима и наставницима Гимназије. Препознајући да су они који у том тренутку највише требају његову, али и подршку читавог свог народа, управо мјештани Мајских Пољана, села крај Глине тешко погођеног земљотресом крајем 2020. године, Патријарх је своју прву пастирску посјету учинио баш том мјесту, већ 27. фебруара прошле године. Његова Светост је казао да је Црква успјела да сабере одређена средства и обезбиједи нешто више од сто контејнера. Исказао је намјеру да се помогне поправак не само кућа, већ и помоћних објеката у којима људи држе стоку. ”Рачунајте на нас, ту смо са вама”, поручио је тада мјештанима Мајских Пољана. Стуб и огањ мира На позив Епископа славонског Јована, 28. фебруара, Његова Светост је посјетио манастир Рођења светог Јована Крститеља у Јасеновцу. Након доксологије служене поводом прве његове посјете као поглавара Српске Православне Цркве овој светињи, патријарх Порфирије је у бесједи казао да је људско зло ”мало где показало своју најружнију страну као на овом месту“. Према његовим ријечима, мјесто страдања јасеновачких мученика треба да буде темељ „из којег ће никнути стуб и огањ мира који се узноси на небо и око којег се онда концентричним круговима порука тог мира, његова снага и енергија шире све више и све даље“. „Сабирањем у Јасеновцу и на другим сличним местима, молитвом, служењем Литургије, стицањем благодати Духа Светога, преображавамо себе. А преображени и облагодаћени човек никада неће нечије потомство, нечију децу, кривити за оно што су чинили родитељи“, рекао је Патријарх приликом посјете Јасеновцу. Видети невидиво и ослушнути надолазећи славопој Наставивши праксу отворености према медијима, Патријарх српски је, у интервјуу који је у марту дао за Хрватску телевизију, казао да је важно је да разумијемо једни друге како бисмо надишли предрасуде. Да бисмо разумјели једни друге, потребно је да се упознамо, а да бисмо се упознали, морамо имати комуникацију, морамо имати однос. „Свој боравак и свој живот у Хрватској, коју нећу напустити и нисам напустио, осећам и као велики дуг, најпре Богу, а онда и људима који живе у Хрватској. У том смислу на првом месту православним Србима, а онда у истој мери Хрватима, католицима, муслиманима, Жидовима, с којима сам делио искуства и добро и зло, и многим људима који заправо немају никакав однос према било којој вери”, рекао је патријарх Порфирије. Духовним порукама, Његова Светост честитао је празник Васкрсења Христовог већинским хришћанима у Хрватској и Словенији, католицима и протестантима. У честитки је истакао да се у сусрету са „Празником над празницима, светлом Пасхом Господњом, надахњујемо, опет и опет, благодатном силом Духа Светога, датог нам од Оца кроз Сина, која нам отвара сва духовна чула да видимо невидиво и ослушнемо надолазећи славопој Царства Божјега“. Честитку је у мају, поводом Рамазанског бајрама упутио и припадницима Исламске заједнице, казавши да сматра благословом Божјим што му је пружена прилика да браћи муслиманима који живе широм Хрватске, упути срдачне честитке поводом једног од највећих исламских празника, са жељом да га, као и муслимани широм свијета, прославе у радости, миру, љубави и благостању. Мир у свијету и у свакоме од нас Као администратор Епархије загребачко-љубљанске, Патријарх српски Порфирије, током протеклих годину дана, у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу је јерођакона Саву (Бундала), сабрата манастира Свете Петке у Загребу (који је у мају исте године изабран за викарног епископа Патријарха српског са титулом Епископ марчански), рукоположио у чин јеромонаха. У септембру је у поменутом храму у чин ђакона рукоположио дипломираног теолога Стефана Максимовића (касније рукоположен у свештеника, пароха бјеловарског). Нови патријарх прву Божанствену литургију као поглавар Српске Православне Цркве у храму светих Кирила и Методија у Љубљани, служио је у августу. Саслуживали су му Епископ топлички Јеротеј, изабрани епископи хвостански Јустин и марчански Сава и свештенство љубљанске и загребачке црквене општине. Патријарх је у бесједи по прочитаном Јеванђељу позвао присутне да се моле Богу за мир у свијету, за благослов Божји међу људима, али и за „мир у свакоме од нас, како бисмо, утемељени на Христу, могли да се радујемо у заједници са Њим“. Позвао их је и да радост и мир носећи у себи истовремено и шире око себе. На празник Успења Пресвете Богородице, 15/28. августа, Његова Светост служио је у манастиру Лепавина. На Светој Литургији окупило се мноштво вјерних, не само из Хрватске већ и из сусједних земаља. Том приликом је рекао да је манастир Лепавина духовни центар Епархије загребачко-љубљанске у ком се сабирају људи са многих страна како би се поклонили чудотворној икони Пресвете Богородице и узели њен благослов. ”Нема човека који је са вером и смирењем долазио на ово свето место, а да није разрешио у својој души неки свој унутарњи духовни чвор. Неретко се дешавало да многи који дођу и са неком телесном болешћу, због поверења у љубав Божју и заступништво Пресвете Богородице одлазе исцељени”, казао је Патријарх. Други пут у Јасеновцу Поводом обиљежавања празника Светих новомученика Јасеновачких (13. септембра), Патријарх српски Порфирије је, уз саслужење више архијереја и свештенства Српске Православне Цркве и других помјесних православних Цркава, началствовао Божанственом литургијом у јасеновачком манастиру, гдје је још једном истакао да је Јасеновац првенствено мјесто молитве. „Ово је место на којем памтимо оне који су пострадали, али истовремено и место које нас подстиче на молитву да Господ уразуми срца свакога човека да се никад, нигде и никоме нешто слично деси, са било које стране, а не дај Боже да будемо ми ти који бисмо чинили такве ствари. Наш одговор је – молитва“, поручио је тада патријарх Порфирије. Кад се вратимо Христу, поново ће се успоставити хармонија На Бадњи дан, 6. јануара 2022, Патријарх српски Порфирије у атријуму Православне гимназије Кантакузина Катарина Бранковић, на Светом Духу у Загребу присуствовао је традиционалном Божићном пријему у организацији Српског народног вијећа. На пријему су, поред патријарха, говорили и Андреј Пленковић, предсједник Владе Републике Хрватске, Горан Јандроковић, предсједник Сабора, Томислав Томашевић, градоначелник Загреба, Веран Матић, специјални изасланик предсједника Републике Србије и Милорад Пуповац, предсједник СНВ-а и домаћин Божићног пријема. Истог дана служио је и празнично вечерње у загребачком Саборном храму. Празник Рођења Христовог Патријарх је честитао православним вјерницима у Хрватској посебно, честитком коју је емитовала Хрватска телевизија, али и интервјуом који је дао за исту кућу. ”Кад год вршимо насилне интервенције у људској природи и кад отимамо од творевине уопште, морамо знати да оно што је од Бога створено дуго трпи и памти, али пре или касније узвраћа. Када је дошао Христос међу нас Својим рођењем, сетимо се да треба Њему да се вратимо. Вратићемо се онда и себи и другом човеку и ближњима и поново ће се успоставити хармонија”, поручио је, између осталог, 46. поглавар Српске Православне Цркве у Божићној честитки. Током годину дана администрирања Епархијом загребачко-љубљанском, Његова Светост патријарх Порфирије послао је снажне поруке мира и љубави, али је пружао и конкретну духовну и материјалну подршку онима којима је помоћ потребна. Својим пастирским старањем о нашој Епархији током протеклих годину дана свједочио је љубав коју је показивао и од како је 2014. године постављен на трон загребачко-љубљанских митрополита. На многе године оцу и патријарху нашем Порфирију! Невена Максимовић Извор: Митрополија загребачко-љубљанске
×
×
  • Креирај ново...