Старечник

[Иван Ивковић]

Потреба за саветима    

 

Неколико монаха су дошли код преподобног Антонија, молећи га да им да савет за спасење душе. Он им је рекао:

-Ви већ знате чему нас учи Христос у Јеванђељу. То вам је довољно.

 

Али пошто су они инсистирали да им пренесе неку поуку, он им је рекао:

-Испуњавајте то што је Спаситељ рекао: "Ако те неко удари по десном образу, окрени му и леви".

 

Они су одговорили да немају довољно снаге за то.

-Ако не можете то да урадите, - наставио је, - онда у крајњем случају, не враћајте зло за зло.

 

Они су рекли да је и то ван њихове моћи. Тада се преподобни окренуо ка свом ученику и рекао му:

-Иди и спреми им да нешто једу: видим да су веома слаби.

 

А њима је рекао:

-Ако не можете да испуните ништа од тога што сам вам рекао, шта још да вам кажем? Вама су пре потребне молитве, које би помогле вашој слабости, него савети.

http://manastirglogovac.blogspot.com/2013/01/blog-post_23.html

Тема на форуму: https://www.pouke.org/forum/topic/23815-%D0%BF%D0%BE%D1%82%D1%80%D0%B5%D0%B1%D0%B0-%D0%B7%D0%B0-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%BC%D0%B0/

[Иван Ивковић]

Виђење авве Леонтија

 

Авва Леонтије из општежића светог оца нашег Теодосија^[1] нам је причао следеће:

Када су прогнали монахе из Нове Лавре^[2], ја сам се настанио у њој. Једног јутра сам сишао из своје келије и пошао у цркву да бих се причестио. Ушавши, видео сам ангела како стоји са десне стране жртвеника и пошто сам се уплашио кренуо сам натраг ка својој келији. Тада сам за собом чуо глас који је говорио:

"Веруј ми авва, откада је освећен овај жртвеник мени је наређено да се настаним у њему."

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/DuhovniLug/DuhovniLug03.htm#01

________________________________________

1. Мисли се на манастир светог Теодосија који је 12км удаљен од Јерусалима, а 8 од Витлејема. Основао га је свети 465-475. У дан његове смрти манастир је имао 693 монаха. У овом манастиру су се касније подвизавали и Јован Мосха, писац ове књиге и свети Софроније Јерусалимски, његов врли сабрат и ученик.
2. Нова Лавра је основана 454. од непослушних монаха светог Саве Освећеног и била је центар Оригенове јереси. Ориген је био знаменити александријски учитељ и црквени писац трећега века. Написао је толико много дела колико ни један човек у свом животу није написао. Нажалост, нека од његових учења су јеретичка: преселење душе у друго тело после смрти, покајање и спасење Нечастивога итд. После осуде ове јереси на V Васељенском сабору лавра је опустела, а онда, 554. била предата православним монасима. Данас се за тачно место ове лавре не зна.

[Иван Ивковић]

 

 

Виђење старца Софронија - игумана манастира Њамц у Румунији 

Следеће страшно виђење јасно открива велику корист и спасење које долази од учења из поучних књига, а мржња коју демони имају према њима настаје због тога што ове књиге уништавају њихове замке и планове. Виђење је откривено пре неких стотину година побожном игуману манастира Њамец, који је основао свети Пајсије Величковски.

 

Неколико година након упокојења праведног Пајсија, строгост манастирског живота је почела да попушта, с једне стране због великог богатства, а са друге због велике слободе која је била дозвољена световним људима који су долазили у манастир. Неки су долазили са читавим породицама да остану у манастиру два или три месеца током лета, проводећи своје време у разним световним забавама. Монаси су постали немарни према своме правилу и почели више да брину о својим виноградима и баштама на манастирским имањима.

 

Један од ученика светог Пајсија, Софроније по имену, тадашњи игуман, водио је строг духовни живот. Једне ноћи, мислећи да је већ свануло, Софроније је изашао напоље код манастирске капије и гледао према спољашњој капији, односно према месту где се данас налази свети извор. Тамо је видео човека, црног изгледа и застрашујућег облика. Носио је одећу војног официра и гласно викао, као што официри чине када издају наређења својој војсци. Очи су му биле крваво црвене и сијале су као огњени пламенови. Уста су му била попут мајмунских, а зуби су му избијали из уста. Велика змија му је била обавијена око струка, са обешеном главом и језиком који је висио попут мача. На раменима је имао "чипку" у облику главе египатске наочарке а на глави је носио шешир, са кога су отровнице пружале своја тела и обавијале се попут власи око његовог врата.

 

Када је игуман Софроније то видео, скаменио се од страха. После мало времена, дошао је мало к себи и упитао официра таме шта тражи на манастирском имању у том часу. "Може ли бити да не знаш да сам ја главни заповедник овде у твом манастиру?" одговорио је црни. "Ми овде немамо војску, и наша земља ужива у периоду дубоког мира", одговорио је игуман. "Онда да знаш", одговорио је црни, "да сам ја послат од невидљивих сила таме и да ми овде војујемо против монашког реда. Када дате ваша обећања на постригу, објављујете нам невидљиви рат и наносите нам многе ране својим духовним оружјем. Много пута се повлачимо посрамљени, јер нас пече пламен ваших молитава. Међутим, сада вас се више не бојимо, нарочито од када је ваш игуман Пајсије умро. Он нас је застрашивао и много смо страдали од његових руку. Од када је дошао овде са Свете горе са шездесет других монаха, ја сам послат са шездесет хиљада наших војника да га зауставим. Док год је он био главни, нисмо имали мира. Упркос свим искушењима, плановима и замкама које смо пробали против њега и његових монаха, није било никакве користи. У исто време, језик човечији не може изрећи такве страшне невоље, тешкоће и муке које смо пропатили током боравка тога човека овде. Био је искусан војник и његова вештина нас је увек хватала неспремне ".

 

"Међутим, по његовој смрти ствари су мало попустиле и могли смо да повучемо десет хиљада својих војника са овог бојишта, и тако је нас педесет хиљада остало. Када су монаси постали немарни према своме правилу и више почели да се брину о својим пољима и воћњацима, отпустили смо још десет хиљада наших војника са њихове дужности овде и преосталих четрдесет хиљада је остало да настави напад. Тада, после неколико година, неки од монаха су одлучили да измене Пајсијево правило, и калуђери су се поделили, а неки и отишли. У међувремену, мирјанима је било допуштено да изнајмљују собе у манастиру, и када су доводили и своје жене, ми смо имали победоносну прославу и смањили број наше војске за још десет хиљада. Касније, када су отворене школе за дечаке, битка је дошла тако близу до краја, а ми смо могли да смањимо број своје војске за још десет хиљада, остављајући само нас двадесет хиљада овде да се бринемо о калуђерима".

 

Када је игуман Софроније чуо ове ствари, зајечао је у себи и упитао црнога: "Зашто је још потребно да останете у манастиру, кад видите како су, као што сам исповедаш, монаси одустали од своје борбе? Шта ти је још преостало да урадиш овде?"

 

Тада, будући приморан силом Божјом, ружни је открио своју тајну."Истина је да више нема ко да се бори против нас старих, будући да је ваша љубав охладнела и да сте постали заокупљени светским и земаљским пословима. Али ипак има још једна ствар која нас узнемирава и забрињава. То су оне прљаве крпе, мислим књиге -проклетство их однело! - које имате у библиотеци. Живимо у страху и трепету да их неки од млађих монаха некада не узме у своје руке и да не почне да их чита. Када почну да читају такве проклете крпе, научиће се вашој древној побожности и вашем древном непријатељству против нас, и мале новајлије ће почети да бесне против нас. Научиће да су се древни хришћани, и мирјани и монаси, молили непрестано, постили, испитивали и исповедали своје помисли, бдили и живели као да су странци и туђинци у овом свету. Тада, простоумни као што јесу, они заправо почињу да спроводе ту глупост на делу. Осим тога, узимају озбиљно све Списе. Они бесне и ругају нам се попут дивљих звери; да ти кажем, једна од тих будала усијане главе довољна је да нас све истера одавде. Постају неумољиви и непопустљиви као ваш убијени Вођа (Спаситељ). Дошли смо до таквог мира и споразума са вама. Али те ваше такозване духовне књиге непрестани су извор непријатељства и неразумевања. Зашто не можемо да имамо мир? Зашто не читате моје књиге? Зар нису и оне духовне? Јер и ја сам дух, зар не? И ја надахњујем људе да пишу књиге. Али све што је потребно јесте да једна од оних бедних крпа коју зовете пергаментом падне у руке просте будале и да се читав пожар поново запали, а ми да смо приморани да бежимо и устанемо још једном на оружје против вас".

 

Јадан игуман, не могавши више да ћути, упитао га је: "Које вам је најјаче оружје против монаштва нашег времена?"

 

А он је одговорио: "Наша читава садашња брига јесте да одвлачимо монахе и монахиње од духовних занимања, нарочито од молитве и читања оних чађавих књига. Зашто не проводите више времена бринући се о својим баштама и виноградима, о пецању и школама за младе, о вашем гостопримству према свим оним добрим људима који долазе овде лети због свежег ваздуха и чисте воде? Монаси који се баве тиме ухваћени су у наше мреже као муве у пауковој мрежи. Нећемо имати мира све док се све те књиге не униште или не распадну с временом. Оне су нам као трн у оку".

 

Чим је завршио ове речи, ударило је клепало за јутарњу службу. Официр демонских сила је одмах ишчезао као дим. Игуман је устао са великим душевним болом због овог откривења и ушао у цркву. Када су се монаси сабрали, испричао им је са сузама све што је видео и чуо током овог страшног виђења. Потом је заповедио да се све то забележи за поуку онима који ће доћи после њих.

 

Преведено из грчког часописа Светогорска библиотека, децембар 1962. и јануар 1963.

 

Храм Светог Јована Крститеља

 

[Иван Ивковић]

Смрт једног отшелника и његовог убице

 

Авва Герондије, игуман манастира светог оца нашег Евтимија, причао нам је следеће:

Било нас је тројица монаха пастира са оне стране Мртвога Мора близу Висимунда. Када смо једном шетали по брду, видели смо једног другог монаха пастира како је корачао доле поред језера. Неки Сарацени који су пролазили онуда пресретоше га и чим га прођоше, окрете се један од њих и одсече главу отшелнику. Ми смо све ово посматрали из далека, са планине. Још нисмо били ни стигли да заплачемо за убијеним монахом, кад гле, изненада, један од великих планинских орлова шчепа оног Сарацена и узлете са њим високо у ваздух одакле га испусти да падне на земљу, где од њега остадоше само смрскани комадићи.

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/DuhovniLug/DuhovniLug04.htm

[Иван Ивковић]

"Тихи глас": О великом подвижнику на суровој Каруљи

 

Старац Данило Катунакијски говори о великом подвижнику на суровој Каруљи. За емисију Тихи глас, текст чита Светозар Рољић. Одломак из читања: Старац Данило Катунакијски: Прочитао сам у Паладијевом Лавсаику за аву Ора: "Живео је у пустињи, хранио се биљем и корењем, пио је воду када би је нашао, са молитвом и појањем није престајао". Мислим да се овим речима може тачно исказати подвижништво оца Филарета.

 

[Иван Ивковић]

 

Преподобни Доротеј бејаше из Тиваиде и живљаше у пустињи близу Александрије, у месту званом Келије пустињачке. Преподобни Паладије, епископ Јеленопољски, који је неко време био ученик преподобног оца Доротеја и очевидац његових испосничких подвига, пише о њему у своме Лавсаику следеће.

 

Старац Доротеј проведе шездесет година у једној пештери, водећи врло строг живот. Веома трудољубив, он је преко целога дана, па и у само врело подне, скупљао камење у приморској пустињи и стално зидао од њих келије, и онда их давао онима који нису могли сами себи да саграде. А када му ја, вели Паладије, једном рекох: "Зашто, оче, у таквој старости мучиш тело своје на оваквој врућини?" он ми одговори: "Оно мучи мене, а ја ћу мучити њега".

 

Он је дневно јео мало сувога хлеба и прегршт зелени, и пио по мало воде. Бог ми је сведок, ја га никад нисам видео да је испружио ноге, или да је легао да спава на рогози или на постељи, него је по сву ноћ седео и плео корпе од палмовог прућа, и тиме зарађивао себи хлеб. Држећи да је он због мене почео водити овако строг подвижнички живот, ја се стадох марљиво распитивати код многих његових ученика, да ли се он целог живота тако подвизавао, и они ми говораху: он измлада живи тако, никада није намерно легао да спава, осим што је за време рада, или за време јела, заклапао очи тренутно, тако да му је често и залогај испадао из уста од велике сањивости. Једном када сам покушао да овог светог човека принудим да мало прилегне на рогозу, он ми узбуђено рече: "Ако анђеле наговориш да некад заспе, онда ћеш наговорити и ревносног подвижника".

 

Једнога дана, указује даље преподобни Паладије, посла он мене око три сата после подне на свој бунар да напуним крчаг, пошто је већ било време обеду. Када дођох на бунар, ја угледах аспиду на његовом дну, и од страха не захватих воде него отрчах к њему и рекох: "Пропали смо, аво, јер на дну бунара видех аспиду". А он се озбиљно осмехну, загледа се у мене мало дуже, и машући главом рече: "Ако би ђаволу пало на памет да у све бунаре и изворе водене набаца аспиде, или змије, или отровне животиње, зар би ти престао сасвим да пијеш?" - Рекавши то, он устаде и оде сам на бунар, напуни крчаг, осени воду крсним знаком, први се напи воде, и рече: "Где крст осени, ту је немоћно Сатанино зло".

 

http://www.spc.rs/sr/prepodobni_dorotej_pustinjak

[Иван Ивковић]

О једном затворнику са Елеонске горе и о поклонењу Богородичиној икони

 

Неко од стараца нам је причао да је авва Теодор из манастира светог пророка Илије говорио да се на Елеонској гори подвизавао неки затворник, којег је често нападао дух блуда. Једног је дана демон таквом силином ударио на старца да је овај почео да губи храброст, па је рекао:

"Докле ћеш бити упоран? Иди од мене, остари и ти као што и ја старим."

 

Тада му се демон приказа у видивом облику и рече:

"Закуни се да нећеш никоме рећи оно што ћу ти казати и ја те више нећу нападати."

 

И старец се закле Оним који седи на Небу да неће никоме рећи. Тад му демон рече:

"Немој никада више да се поклониш овој икони" па показа на икону Пресвете Богородице која у свом наручју држи Господа Исуса Христа ," и ја те више никада нећу нападати."

 

Онда му старец рече:

"Пусти ме да размислим о томе."

 

Следећег дана је авва Теодор (који нам је све ово причао) дошао да посети нашега старца и овај га обавести о свему што се десило на шта му авва Теодор рече: "Заиста оче, уплео си се у незгодну ствар јер си се заклео, али си добро учинио што си ми то испричао. Јер, корисније ти је да се бориш са демоном блуда, него да изгубиш Царство Небеско у које не можеш ући без поклонења Господу нашем Исусу Христу и Пресветој Мајци Његовој."

 

Пошто је авва Теодор овим и другим речима охрабрио старца, вратио се у своје крајеве.

 

Демон се тада поново показа затворнику и рече:

"Шта то значи калуђеру? Зар се ниси заклео да нећеш никоме рећи, а све си рекао овоме који те је управо посетио. Кажем ти, у дан судњи бићеш осуђен због заклетве."

 

А затворник му одговори:

"Да сам се заклео и да сам прекршио заклетву то и сам знам, али ја сам је прекршио ради Владике и Творца мога, а тебе да послушам нећу."

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/DuhovniLug/DuhovniLug05.htm

[Иван Ивковић]

СЛОВО О ЧУДЕСНОМ ПОСРЕДОВАЊУ ПРОМИСЛА БОЖИЈЕГ И СВЕМОЋНЕ ДЕСНИЦЕ ВИШЊЕГ

 

 

Већ три године узастопно, у каливији у којој је живео отац Сава Духовник (каливија Васкрсења Христовог у Малом скиту Свете Ане) свакога петка појављује се светлост.

Духовник је овамо пренео лобању свог старца, Илариона Ивиронског. Оци ову појаву објашњавају чињеницом да је незаборавни старац Иларион поштовао петак и да на тај дан ништа није јео.

 

***

 

У каливији Светог Николаја, у Ивиронском Скиту, живео је врлински и простодушни старац Никифор, који је био и духовник патријарха Григорија Петог. Његов послушник био је и свети мученик Јефтимије. Након мученичке смрти Светог Јефтимија, његове мошти су из Константинопоља пренете у ка Јефтимију, да устане да би га целивао, што се и догодило! Покојник је васкрсао и целивали су један другога, а затим је поново отпочинуо!

 

Проговоримо сада о још једном догађају који се збио у овој истој каливији Светог Николаја. Старац Никифор беше одлучио да испод каливије ископа бунар. Радници су ископали неких пет-шест метара и наишли на гранитну стену. Нигде се није појавио ниједан знак влаге. Тада је простодушни старац, преиспуњен вером, донео икону светих мученика и својих послушника - Јефтимија, Игњатија, Акакија и Прокопија. Спустио ју је у бунар и рекао: „Ако не избаците воду, нећу вас изнети одавде!”

 

Исход је био следећи: сутрадан је - гле чуда! - бунар био препун воде, а на њеној површини плутала је икона оних светитеља! Све до данас може се видети да је стена у бунару сломљена, док је његова вода изванредног укуса, као истинска освећена водица.

 

***

 

У Новом Скиту живео је један сиромашан монах, старац Доротеј, који још од детињства није напуштао Свету Гору. Није се бавио никаквим рукоделијем и пецао је у једном чамчићу. Једном приликом, кад је уље које је имао било потрошено, свемилосрдни Бог је учинио да из мора, између Новог Скита и пристаништа Светог Павла, до њега доплови посуда са уљем.

[Иван Ивковић]

Један отац је причао: „У Келијама беше неки духовни старац који се одевао у рогозину плетену од трске. Једном он дође код аве Амона. Кад виде старца обученог у рогозину, ава рече: ‘То ти неће донети никакву корист.’ А старац (који је тражио духовни савет) упита аву: ‘Три помисли ме доводе у забуну: једна ме наговара да (сво) време проводим у пустињи, друга да одем у туђину, где ме нико не зна, и трећа да се затворим у келију, никога не видим и да једем сваког трећег дана.’ Ава Амон одговори: ‘Не треба да чиниш ништа од тога: боље седи у својој келији, једи помало сваког дана, а у срцу свом имај цариникове речи (в. Лк 18, 13) – тада ћеш моћи да се спасеш.'“

 

Тема: Права мера подвига - царски пут

[Иван Ивковић]

Преподобни Агатон беше велики мисирски подвижник из V века. Савременик светог Макарија и ученик светог Лота. Старао се испунити све заповести Божје. Неко од братије похвали му један ножић, којим је секао пруће за котарице. Чувши похвалу светитељ с радошћу пружи томе брату ножић на дар. Још је говорио свети Агатон: „За мене би било задовољство кад бих могао узети себи тело некога губавца, а њему дати моје”. Није ли то савршена љубав?

 

Пријатељ Божији

[Иван Ивковић]

https://www.facebook.com/pravoslavnomonastvo/photos/a.581682948638381.1073741828.581663481973661/656562531150422/?type=3&theater

[Иван Ивковић]

Један старац каже: "Расејаност ума на овоземаљско и испразно расејава и душу. Окренимо се унутрашњем, ка обрађивању душевног винограда, да бисмо одатле почупали све трње зла и на његово место засадили врлине. Тај посао није нимало лак. Он захтева истрајност и много стрпљења. Сусрешће се многе тешкоће. Од велике ће користи бити читање светоотачких књига којих у наше време има на хиљаде. У њима ће се пронаћи и оно што се жели и оно што је потребно. Оне ће те водити поузданим духовним путем, али само уколико се буду читале уз стрпљење и молитву."

 

Светогорски Старечник

[JESSY]

У простој и детињој души обитава благодат Господа

 

Рукодеље убогог подвижника Анадолија, који је у миру уснуо 1938. године, састојало се у сакупљању горских чајева и неувелих дивљих цветова на атонском врху. Тако је зарађивао за насушни хлеб.
"Зар се не излажеш опасности док се пењеш по јаругама и стенама", питали су га.
"Ни случајно, благословени! Везујем се ужем. На то сам навикао још док сам био мирјанин. Био сам морнар", одговарао јеон.
Живео је у близини кириакона кавсокаливијског скита, на месту које се зове Часни Крст. Био је то један од најсиромашнијих, најубогијих и најпобожнијих монаха. Од скитског млинара обично је тражио брашно које није било за употребу, јер је садржало песак са млинског камена. Током оних дана у седмици када је било дозвољено јести уље, јео је храну помешану са уљем које је одмеравао шољицом за кафу. У ово уље убацивао је мало лука или комадић хлеба... Каква подвижничка ревност, какав живот, каква борба! Кувану храну јео је само у случају да негде буде позван као гост.
Много је волео икону Распећа. Њој је приносио своје непрекидне, сузне молитве. Често се догађало да и сама ова икона излива сузе... Исто тако, осећао је огромно страхопоштовање према Пресветој Богородици. Када би се смрачило и кад би легао на кревет, окренуо би се на бок и, све док не заспи, свом снагом певао "Достојно јест". Врло је слабо познавао музику, и имао је само дубок, громки глас. Појао је у другом гласу, у оном у којем ју је првобитно и Архангео појао. Често се догађало да је током ноћи отпева и по десет пута. Његов послушник је у почетку био збуњен, али се касније навикао.
Сваки пут кад би отишао у Кареју да прода своје чајеве, одлазио је и да се поклони у келији која се зове "Достојно јест", где се појавио Архангео и отпевао химну Мајци Божијој. Поклонио би се и са најдубљом побожношћу и умилењем отпојао "Достојно јест". Док би он појао, кандила пред иконом Пресвете Богородице су се померала! Оци су говорили да се кандила померају због његовог громогласног појања. Он је затим изашао у нартекс и појао изван наоса, а кандила (у наосу) су се опет померала! Кад би други оци појали, кандила су остајала непокретна.
То су она помена достојна чуда која је сатворила та проста и детиња душа, у којој је обитавала и деловала благодат Господа, "великог у Својој вољи и чудесног у делима Својим".

АРХИМАНДРИТ ЈОАНИКИЈЕ КОЦОНИС
СТАРЕЧНИК
(изреке светогорских стараца)

[JESSY]

Занемарене лоше навике, постају снажне!

Ј

 

едан велики старац се са својим ученицима [једном] нашао на месту где су били кипариси различите величине, мали и велики. И рече старац једном од ученика: "Ишчупај овај кипарис". Беше тај кипарис врло мали, те га брат са једном руком одмах ишчупа. Потом му старац указа на други, већи од првог, и рече: "Ишчупај и овај". Брат је и њега ишчупао, вукући га са две руке. Старац је опет показао на још већи кипарис, који је он [тек] са великим трудом успео да ишчупа. Међутим, старац му укаже на још већи. Брат га је дуго савијао, да би га тек после великог замора и знојења најзад оборио. Међутим, следећи кипарис на који му је старац указао, он ни после много напора и зноја није био у стању да га извади. Видевши да он то не може учинити, старац је наложио другом брату да устане и помогне му. И тек су обојица успели да га ишчупају. Тада је старац рекао братији: "Ето какве су страсти. Док су мале, ако хоћемо, можемо их са лакоћом пресећи. Међутим, занемарене, оне постају снажне. И што више јачају, утолико захтевају већи напор [да би се савладале]. Уколико, пак, сувише порасту, ми их ни са напором нећемо моћи одсећи, уколико не добијемо помоћ од неких светих који се заузимају за нас по Богу".
 

ПРЕПОДОБНИ ДОРОТЕЈ ПАЛЕСТИНСКИ
ПОУКЕ

[JESSY]

Човек страда због туге, умора и проблема. На који начин можемо да се избавимо од сталног стреса, да пронађемо душевни мир и спокој? Господ Исус Христос нас призива: "Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити." (Мт 11:28).

Редакција портала "Руски Атос" одабрала је десет поука светогорских стараца о поверењу према Богу.

1. Најчешће људи прво траже саосећајност и помоћ од других људи, а када не добију оно на шта су рачунали, тек онда се обраћају Богу. Међутим, страдање је могуће избећи само кад притрчавамо Божанској помоћи, јер је једино она истина. Није довољно веровати у Бога, потребно имати поверења у Њега. Добијамо Божију помоћ, захваљујући нашем поверења према Њему. Верник, када предаје целог себе Господу, чак и пре смрти, осећа на себи спасоносну десницу Божију. (Преподобни Пајсије Светогорац)

2. Човек који се, оставивши своје планове, у потпуности преда Господу, живи по Божијем плану. У коликој се мери човек узда у себе самог, толико је одбачен уназад. Он не напредује духовно, јер омета Божанско милосрђе. За узнапредовање, неопходно је без остатка веровати Богу. (Преподобни Пајсије Светогорац)

3. Онај ко нема поверења у Бога и планира свој живот другачије, а после већ утврђује шта је то воља Божија, бесовски уређује своја дела и увек страда због тога. Не схватамо, до ког степена је Господ моћан и милостив. Не дозвољавамо Му да нам буде господар, да управља свим нашим делима, па се зато и мучимо. (Преподобни Пајсије Светогорац)

4. Када се душа свецело преда вољи Божијој, тада Сам Господ почиње њом да руководи, и душа се непосредно учи од Бога... Ипак, ретко се дешава, да Учитељ душе буде Сам Господ Својом благодаћу Духа Светог, и мало ко зна о томе. Само онај ко живи по вољи Божијој. Горди човек не жели да живи по вољи Божијој: он воли сам собом да управља; не схвата да човеку недостаје разум да би сам, без Бога, руководио собом. И ја, када сам живео у свету и када још нисам познао Господа и Његов Свети Дух, уздајући се у свој разум, нисам знао колико нас Господ воли; али када сам Духом Светим познао Господа нашег Исуса Христа, Сина Божијег, моја душа се предала Богу. Од тада, све тужно што ми се дешава, прихватам и говорим: "Господ ме гледа; чега се бојим?" Раније нисам могао тако да живим. (Преподобни Силуан Атонски)

5. Одлучимо да се бацимо у неизвесност, призвавши Свето Име Исуса Христа, Бога Спаситеља. Шта онда? Уместо да се разбијемо главом о скривене стене у мраку, појављује се нека невидљива рука која нас брижљиво држи изнад пропасти... Најбољи "ризик" је да детиње верујемо Промислу Божијем у потрази за животом, где је прво место уступљено Христу. (Архимандрит Софроније (Сахаров))

6. Предај се Богу, Ономе чија се створења налазе под Његовим старатељством, јер ни лист са дрвета не пада без Његове Божанске воље. Тим пре човек, Син Његов по благодати, хришћанин, да ли ће бити лишен Његовог Промисла? Не, али ђаво, свестан твоје немоћи, кушаће те како би те ставио на муке. Када смо надом утврђени у Богу, онда основу, која је заложена на камену, све и да почну ветрови или наиђу реке, неће је померити. Када смо надом утврђени у своје напоре, основа је наша песак и ми лако тонемо. (Архимандрит Јефрем (Мораитис))

7. Зар не знаш да је Исус у сваком случају лек за сваку несрећу? То јест, храна гладном, вода жедном, здравље за болесног, одећа за нагог, глас за појућег, весник молитвенику, свима за све за спасење. Поверуј ми, чедо моје, ма од чега да страдамо, Христос је у свему једнини лекар душе и тела. Довољно је имати потпуно самоотрицање, савршену веру, и преданост Њему без колебања. (Старац Јосиф Исихаста)

8. Простота је свето смирење, то јест потпуно поверење у Христа. Хајдете да предамо Христу сав свој живот! Говоримо за Божанском литургијом: "...сав живот наш Христу Богу предајмо!" И на другом месту: "Теби предајемо сав живот наш и наду, Владико Човекољубче, и просимо, и молимо, и чинимо добро". (Преподобни Порфирије Кавсокаливит).

9. Како Он (Бог) благородно куца на врата наше душе, тако ћемо и ми, благородно, тражити оно што нам је потребно. Ако Господ не одговара, престаћемо да молимо за то. Ако нам Бог не даје оно што тако усилно тражимо, Он има разлог због чега је тако. Бог исто има Своје "тајне" (та мистика), под наводницима. Ако верујемо у Његов благи промисао, ако верујемо у то да је Њему познато све у нашем животу и да нам Он увек жели добро, зашто Му се не препустимо? (Преподобни Порфирије Кавсокаливит).

10. Када смо апсолутним поверењем везани за Христа, тада смо срећни и радосни. Онда пребивамо у рајској радости. То је тајна (мистична). Она се састоји у поверењу. И тада говоримо са апостолом Павлом: "Јер Христос је за мене живот, а смрт добитак" (Флп. 1, 21). " А живим - не више ја него живи у мени Христос " (Гал. 2, 20).(Преподобни Порфирије Кавсокаливит)