Зоран Ђуровић: Св. Јефрем Сирин: Када душа иде у Рај?

[jermel]

 Презвитер Дарко Јелић, on 10 Aug 2015, каже: Што се тиче причешћа свим честицама то забрањује св.Симеон Солунски у својим делима које ме мрзи да куцам али директно говори да се вернима само раздаје од Агнеца а не и од осталих честица. И кад се служи и говори Светиње Светима диже се само Агнец а не и остале честице.

 

Zato sam ja o. Darko za praksu da se na proskomidiji vadi samo agnec, a imena svetih, pokojnika i živih hrišćana da se pominju nakon osvećenja predloženih darova... 

 

Све је то лепо и красно али да ли је заистa то оно у шта верујемо.

Mени је блискије овакво созерцавање Светог Николаја (ово све и даље има везе са темом; тајна додира или тајна тела).

 

 

Проскомидија! Шта је Проскомидија? Јеретици и немају Проскомидије. Проскомидија је уводни део Литургије, њен пролог. То је наш додир са небесним царством и небесним грађанством. Око Јагњета Божјег - Агнеца Божјег - свештеник вади частице из просфоре за Богомајку - за њу на прво место, јер се у њој ваплоти Бог - за светог Јована и остале пророке, за апостоле, за оце цркве, за мученике и исповеднике, за преподобне матере наше, за безсребренике и све чудотворце. Ај, какво богатство и каква слава! И за упокојене оце и матере и братију нашу, и за живе хришћане. Ај, ај, и ај! Какво богатство и каква слава! Време и простор губе се. Народности и земаљске припадности не рачунају се. Само царство Јагњета Божјег и Његови грађани. Честице свију њих ми стављамо у Путир, у најсветију Чашу, са небесним пићем, и онда се причешћујемо. То је додир наш с њима; наше јединство с њима. Једно царство, једно грађанство, једна вера, једна породица Божија.

 

 

То јеретици немају. У колико они још држе Литургију држе је без Проскомодије. Тако им диктује њихова гордост. Они тобож хоће да знају само за Бога а не и за светитеље Његове. Хоће да држе везу само са Оцем, презирући децу Његову. Хоће да поштују Христа, одричући жетву и плодове трудова и суза Његових, и мука и крви и смрти Његове. Они не желе никакав додир са децом Божјом, са милијардама спасених угодника Божјих. Питање је, да ли Отац, чију децу они презиру, жели неки додир са њима, презирачима деце своје. Или их одбацује у гневу своме као што они одбацују децу Његову.

 

 

 Јеретички богослови називају цркву друштвом, и будући уједначитељи свега са свачим, они ово друштво стављају поред других друштава и уједначују са другим друштвима: политичким, економским, социјалним, и т.д. Међутим црква није друштво но породиља, породица највећих размера, са колевком коју не престаје љуљати. Као што Галатима пише апостол Павле: Дјечице моја, коју опет с муком рађам, докле Христово обличје не постане у вама. У порођајним мукама кроз векове и векове црква рађа децу Божју, синове и кћери Божје, мале богове, санаследнике Христове у царству вечног живота и вечне светлости.

 

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

ЉУБОСТИЊСКИ СТОСЛОВ

ВЕРА У ЕВАНГЕЛИЈЕ

СМИСАО И ЗНАЧАЈ ТЕ ВЕРЕ

ПЛОДОВИ У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ

- ОД ЦРВИ ДО БОГОВА -

[Zoran Đurović]

 Mени је блискије овакво созерцавање Светог Николаја (ово све и даље има везе са темом; тајна додира или тајна тела).

А ова двојица, Јелић-Гандалф, да их питаш, сигурно су бојовници за срБско православље! Такви сада дођу да мене уче како се служи! Да је Авва потписао овај текст, дигла би се кука и мотика. Наравно да би се тек после 2-3 месеца неки досетио да је ово Николајев текст . Има негде да им поставим Тридентинске каноне, да текст потпишем као Јустин Поповић, па ћеш видети како ће да га лајкују.      

[Драган_Петровић]

Ма то што Николај прича то је само теологумена.

За нас православце важи вијековно опробани теолошки принцип - што је баби мило то јој се и снило.

[Zoran Đurović]

Него, да утешим Јелића и Гандалфа: Николај је никаки светац! Да је некакав не би причао да се душа облачи у прослављено тело, све ове ствари које налупа око просломидије, а и не би кршио СВЕТЕ КАНОНЕ шетајући се без мантије! 

 

[Драган_Петровић]

Само да додам још за вас ватиканске шпијуне да ћу следећи пут на литургији, када ми будете хтјели подвалити баба Милеву мјесто Христа, из свег гласа да узвикнем “хоћу свој део нећете да ме преварите”.

[Zoran Đurović]

Само да додам још за вас ватиканске шпијуне да ћу следећи пут на литургији, када ми будете хтјели подвалити баба Милеву мјесто Христа, из свег гласа да узвикнем “хоћу свој део нећете да ме преварите”.

    sHa_sarcasticlol Милева с тобом! 

Што би рекао о. Љуба, томе су Николаја католици и англиканци научили, и он би то сада сигурно спалио!

[Zoran Đurović]

Још једном да потсетим да је дискусија, која је у ствари дијалог са о. Савом Јањићем, настављена као друга тема:

https://www.pouke.org/forum/topic/40205-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%98%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%86%D0%B0-%D1%83-%D0%B5%D1%81%D1%85%D0%B0%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%B8%D0%BC-%D1%82/

 

Личи мало као када је Капабланка играо у телу шах

 

 

 

Жао ми је што тамо нису слике окачене - нека ми је направила ваљда са копирајтом проблем, тако да сам све морао побрисати. Такође, идем да служим у Наполи тако да ме неће бити два дана. Велики поздрав свима!

[kopitar]

No zvuk i glas izvija se
iz riječi samorazumljivo,
i preobraženi osjeća sebe
beskonačno odlučnije.

Od nevolje može se načiniti krjepost; uvučeš se u struju koja te nosi sa sobom, u proces koji te tjera uvijek dalje, nadajući se da ćeš se možda iz više perspektive još jednom moći osvrnuti na napuštenu dolinu, a ako i ne, opraštajući se od onoga što je bilo, »odlučnije« se okrećeš visini. Svi misle tako, svi koji s pomoću niti vodilje kozmosa misle vječnost, ali svi oni moraju izgubiti oboje: živoga zemaljskog čovjeka i živi zemaljski život. S pomoću mašte (tada nastaje vjera u duhove) ili s pomoću razuma (tada nastaje vjera u dušu) zamišljaju sebi vječnost prema slici zemaljske prolaznosti, i upravo time promašuju istinu vječnoga života. Njihova je nevolja potpuna; njihovo promašivanje nije njihova krivnja. Čovjek je ovdje na kraju. On je toliko na kraju da njegovo najodvažnije mišljenje i predočavanje dokida samo sebe. Zamišlja li nastavak svojega zemaljskog života konkretno, uspijeva mu blijeda apstrakcija koja, osim toga, ima zaprepašćujući učinak da mu oduzima i ono konkretno njegove sadašnje egzistencije. I tako nastaje najveće protuslovlje: da je jedina religija koja ne korača ovim putom, kršćanska, također jedina koja čovjeka onakva kakav jest, ne utvaru ni »dušu«, nego uistinu stvarnoga čovjeka, može spasiti uvodeći ga u Božju vječnost. Sve su druge religije nužno »onostrane religije«. Jedino je kršćanstvo religija u kojoj je ovostrano vječno, u kojoj vječne, apsolutne dimenzije jedanputnoga, ljudskoga i božanskoga, ljudsko-božanskoga života, jer je bogoljudski, postaju vidljive i spašene. Kako to? Bog je u Starom zavjetu čovjeka odgajao u smjeru ovoga neizmjernoga tako što ga je ustrajnošću, koja se doimala okrutnom, jedino i isključivo upućivao na zemaljsku stvarnost. Židov je doista mogao s Faustom reći:


Pogled prijeko zakrčen nam osta,
tek luda tamo škilji, maštat vična,
vrh oblaka da nać’ će sebi slična...


Bog je od Židova htio samo jedno: da iz dana u dan nastoji držati Božju zapovijed, savez s Bogom u vremenitosti, što god da mu se pritom dogodilo: Jobu patnja, Jeremiji progonstvo, Davidu izdaja, Makabejcima mučenje i smrt. Nepokolebljivi u Božjoj izjednačujućoj pravednosti, koju su uvijek mogli okušati (ali samo okušati), nepokolebljivi u onom što ih očekuje poslije smrti (a pogled onamo nije bio radostan, išao je samo do jame, do neutješnosti hada), nepokolebljivi u svojemu »daljnjem životu« ili u svojemu možebitnom raspadanju u elemente (»tijelo se vraća zemlji, iz koje je uzeto, duh se vraća Bogu, od kojega je došao«), nepokolebljivi u svim zakrčenim pogledima prema onostranosti, trebali su biti Božji zemaljski i tjelesni narod, ali su upravo tako trebali, usred vremena, ne napuštajući vrijeme, živjeti u nadi. U nadi u otkupljenje. U egzistenciju s Bogom, koji će biti s njima, Emanuel. Kakav zahtjev! Kakva razapetost čovjeka u tminama njegove konačnosti! No čovjek treba naučiti nemati nikakvo utočište i nadu, nego jedino Boga. Bog je njegova vječnost, ništa drugo. U Bogu je spasenje, otkupljenje i zaštićenost, nigdje drugdje. I spasenje nije bijeg iz tijela koje zaostaje, nego, na posljetku, u punini dana, Božji dolazak u tijelo, dolazak vječnosti u vrijeme. I ne postoji rješenje za umirućeg čovjeka, osim rješenja koje Bog daruje: »Dok su oni o tom razgovarali, stane Isus posred njih i reče im: ’Mir vama! Oni, zbunjeni i prestrašeni, pomisliše da vide duha. Reče im Isus: ’Zašto se prepadoste? Zašto vam sumnje obuzimaju srce? Pogledajte ruke moje i noge! Ta ja sam! Opipajte me i vidite jer duh tijela ni kostiju nema kao što vidite da ja imam. Rekavši to, pokaza im ruke i noge. I dok oni od radosti još nisu vjerovali, nego se čudom čudili, on im reče: Imate li ovdje što za jelo?’ Oni mu pruže komad pečene ribe. On uzme i pred njima pojede. Nato im reče: ’To je ono što sam vam govorio dok sam još bio s vama: treba da se ispuni sve što je u Mojsijevu Zakonu, u Prorocima i Psalmima o meni napisano’« (Lk 24, 36-44). Uskrsnuće tijela jedino je spašavanje zemaljske egzistencije u Bogu. Nije to nikakvo »poslije« i nikakva »onostranost«, nego je ovaj življeni život postao vječan. Ovo nikada shvaćeno biva shvaćeno, ovo nikada do kraja ljubljeno biva posve i beskrajno ljubljeno. No sve u Bogu, jer je Bog prihvatio ovaj život, uzdignuo je u svoje srce. To nadilazi svaku predodžbu i svaku spekulaciju. Ona može, sa svojom neumrlošću duše, zadržati svoje mjesto, ako ga se drži potrebnim. No nikada ne će objasniti čudo koje se traži za čovjekovo oslobođenje i otkupljenje: ne traži se više, ali ni manje, nego čovjek kojega Bog uskrisuje od mrtvih tijelom i dušom, čovjek kojega Bog ispunja vječnim životom. I ovaj uskrsnuli nema nikakve, ama baš nikakve veze s medijima i materijalizacijama spiritista. Potpun čovjek, koji živi iz Božje punine, nije neki od ovih rubnih fenomena i otpadnih proizvoda vremenite egzistencije, koji se očituje u zamračenim sobama omamljenih. U svijetlom se uskrsnom danu pojavljuje Gospodar života, i u punom svjetlu povijesti vjera svjedoči za njega. Hans Urs von Balthasar "Eshatologija u našem vremenu"

[grigorije22]

On 22.8.2015. at 8:44, Zoran Đurović рече

Него, да утешим Јелића и Гандалфа: Николај је никаки светац! Да је некакав не би причао да се душа облачи у прослављено тело, све ове ствари које налупа око просломидије, а и не би кршио СВЕТЕ КАНОНЕ шетајући се без мантије! 

 

Kuku sta bi revnitelji kazli na ovakvo pisanje?

[Bokisd]

пре 5 минута, grigorije22 рече

Kuku sta bi revnitelji kazli na ovakvo pisanje?

(... 'me neko zvao ...   )

[kopitar]

пре 11 минута, grigorije22 рече

Kuku sta bi revnitelji kazli na ovakvo pisanje?

U čemu se ne slažeš sa ovim...

Urs von Balthasar "Eshatologija u našem vremenu"

[grigorije22]

On 9.8.2015. at 23:17, Жељко рече

Св. Јефрем Сирин: Када душа иде у Рај?

 

 

 

Да ли се са смрћу све завршава? Шта бива са човековом личношћу, да ли он има неку своју индивидуалну бесмртност по смрти тела?  Као уводик у ову компликовану и тешку тему, на коју нико нема одговор, али зато не значи да се не треба и бавити њоме, узећу осму химну о Рају, преподобног Јефрема Сиријца. Прочитајмо је:

 

1.

Дубоко ми у слух сашла

реч која ме раздрагава,

што се у Писму пита

у причи о разбојнику на крсту,

и утеху донела ми,

огрезлом ми у гресима.

Онај који помилова разбојника

одвешће ме у врт,

чије име, чим га чујем,

чудесно ме усхићује.

Дух мој, узе раскинувши,

похрли у созерцање њега.

Удостоји ме,

да могу да уђем у Царство твоје!

 

2.      

Ту видех обиталиште

и Скинију од светлости

и глас чух што говораше:

Благо разбојнику

што по милости Божјој

кључеве од раја доби!

Поверовах сместа – ту је,

ал, помислих потом одмах

како није кадра душа

Рај чувенствено да осећа

без сапутника свога,

оруђа свога, харфе своје.

Удостоји ме,

да могу да уђем у Царство твоје!

 

3.      

И у земљи радовања

обузе ме скорб тескобна

– бескорисно изгледаше

да тајанства испитујем;

мисао о Разбојнику

наведе ме на питање:

Ако је душа способна

да гледа и да чује и без тела,

зашто је онда у њега затворена?

Ако може и без тела да живи

зашто онда преко њега спознаје смрт?

Удостоји ме,

да могу да уђем у Царство твоје!

 

4.      

А да без тела душа

не може ишта да види,

доказује тело само.

Када се тело вида лиши,

тад и душа бива слепа

и с њим ходи пипајући.

Ето како једно друго

потребују и сведоче

–  ко што телу треба душа

да би оно могло живети,

тако је исто и души тело нужно

да би чула и видела.

Удостоји ме,

да могу да уђем у Царство твоје!

 

5.      

Постане ли тело немо,

с њиме и душа бива нема;

кад је болно, у бунилу,

и душа такође бунца.

Све кад би могла душа

одвојено да постоји,

без сапутника свога,

просто не би постојала.

Душа тако стварно личи

на заметак у утроби материној,

што у себи има живот,

ал' је лишен

говора и моћи ума.

Удостоји ме,

да могу да уђем у Царство твоје!

 

6.      

Ако, дакле, притиснута у телу, ипак,

заметку је налик душа,

то не може да спознаје,

ни себе ни сапутника свога,

колико је немоћнија

кад од њега далако оде?!

Она тада више нема

ни на себи ни у себи

чула да у њеној служби

бивала би ко оруђе,

јер чулима само сапутника свога

може да се пројављује

и видљивом да постаје.

Удостоји ме,

да могу да уђем у Царство твоје!

 

7.      

Недостатак ни у чему

боравиште то благословено нема,

земља ова пуноте је

савршена баш у свему.

Душа, дакле, не би могла

овамо да уђе сама,

пошто у ње такве не би

баш низашто било тада

чувствених и умних сила.

У дан васкрсења тело

и његова сва ће чула

у Едем да уђу тако

у свом пуном савршенству.

Удостоји ме,

да могу да уђем у Царство твоје!

 

8.      

Рука Самог Створитеља,

месећ тело из земље,

назначи му да га као

Творца свога песмом слави.

Али, као харфи немој,

глас му још недостајаше

све до оног крајњег трена,

кад Створитељ удахну му

душу кадру да Господу пој узноси;

Струне тако звук добише,

а душа кроз њих

премудрости говор прими.

Удостоји ме,

да могу да уђем у Царство твоје!

 

9.      

Кад доврши пак Адама,

пошто га већ целог сазда,

узевши га, Господ га

у Рај настани.

Ни по себи ни због себе

сама ту да уђе душа није могла.

Ал' душа и тело скупа

уђоше унутра чисти,

савршени у земљу савршенства,

те заједно из ње изиђоше, окаљавши се.

То је доказ да у њу о васкрсењу

заједно ће да се врате.

Удостоји ме,

да могу да уђем у Царство твоје!

 

10.    

Нехајан је раја чувар Адам био,

јер крадљивац у њ му уђе,

лукави да опљачка га.

Но, плодове заменарив

којима свак би други похитао,

он похара домаћина самог врта.

Потом, Господ у потрагу за њим пође,

сиђе, у Ш'ол сађе, ту га нађе,

избави га и одатле

поново у рај узведе.

Удостоји ме,

да могу да уђем у Царство твоје!

 

11.    

У зазиданим становима,

уз ограду саму раја

пребивају душе верних и праведних,

ту се стане ишчекујући

тела своја, пријатеље,

е – да, кад се двери врта

најзад буду отвориле –

и тела и душе клину

између осана силних:

Благословен онај који је

из Ш'ола Адама ван извео

и у рај опет са синовима увео!

Удостоји ме,

да могу да уђем у Царство твоје!

 

 

Разумевање проблема пред који нас ставља Доктор Цркве (тако у католика), Јефрем који зететички покушава да одговори на ову апорију која је скоро већ историјска, јер је тумачење ове епизоде о Разбојнику довело до оштрог сукоба између традиционалних цркава са једне стране и, са друге, Јеховиних сведока (ЈС) и Адвентиста (АД). Наиме „традиционалан“ став католика и православаца је да душа надживљава смрт тела и да благује у вантелесном ишчекивању Другог и славног доласка, док ове две нове секте се држе старозаветног уверења да душа умире са телом и да ће само са Васкрсењем поново доћи до одушевљења тела па ће тако човек живети вечно. Традиционалисти ће у овом стиху (Лк 23, 43) видети доказ да душа иде у Рај, ове секте да умире. Све се претвара у проблем интерпукције, где се ставља зарез. Традиционалисти реконструишу: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у Рају. ЈС и АД: Заиста ти кажем данас, бићеш са мном у Рају. Нема судије који би засигурно могао рећи где у грчком тексту иде зарез, али немамо ниједног јединог гркофоног црквеног писца који је читао овај текст у кључу ЈС и АД. И један Сиријац, као што је Јефрем, у чијој школи је доминирао семитски менталитет, поштедео би себе свих ових питања, ставивши зарез иза „данас“ да је тако могао да се прочита овај текст.

Напротив, он не покушава овако детињасто да избегне проблем. Његова идеја Раја је материјалистичка. Бог је направио један ограђени врт, како би урадио сваки баштован, и у њега настанио људе од крви и меса, Адама и Еву (dе paradiso, 8, 2). Рај је чувствен, и само чулима може да се осећа, а чула пак постоје само у телу (ib.). Стога се одмах пита: Ако је душа способна да гледа и да чује и без тела, зашто је онда у њега затворена? То је идеја која је распредана надугачко у неоплатоничара, али и код хришћанских мислилаца. Који је мотив да душа уђе у тело? Тако Плотин набраја многобројне изразе за овај мистериозни спој: сејање душа; силазак ради усавршавања универзума; казна; пећина; нужност и слобода; обитавање у злом телу; скитња, лутање; одмор од бежања; добровољан и недобровољан силазак, мада Плотин све то нивелише у једном коначном повратку ка Првом принципу (enneades, 4, 8, 5). Јефрем пак не би видео ниједан позитиван разлог.

Да душа не може да функционише без тела Јефрем нас убеђује упечатљивим примерима који су у то доба, али и данас, били импресивни: душа без тела не види, слепа је; као што телу треба душа да би живело, тако је и души тело нужно да би чула и видела (de parad. 8, 4). Ако је тело немо, онда је и душа нема; ако је тело у бунилу, онда и душа бунца (de parad. 8, 5). Душе нема без тела, и без њега нити говори, нити мисли, закључује Јефрем у овом параграфу. Она се пројављује само кроз тело (de parad. 8, 6).

У савршени Рај може да уђе само савршен, комплетан човек, сачињен од тела и душе и то ће се десити само у дан васкрсења (de parad. 8, 7). И тело без душе је немо и немислеће, и само кроз удахњивање душе у извајано од глине тело, оно може Господу пој да узноси (de parad. 8, 8). Савршени Адам је тако посађен у Рај, у који сама душа није могла да постоји. Заједно су душа и тело ушли унутра чисти, заједно због греха изишли, што је по Јефрему доказ да ће по Васкрсењу заједно и да се врате (de parad. 8, 9). Господ је одбеглог Адама нашао само сишавши у Ш'ол, одатле избавио и поново у Рај узвео (de parad. 8, 10). Рај је био ограђен врт, тако да сада уз његову ограду пребивају душе верних и праведних, ишчекујући своја тела, пријатеље (sic!), да би са њима тамо ушле.

Јефремов текст је бесконачно леп и одише духом раног хришћанства. Вера у доброту Божијег стварања, радовање животу и Тројици, једна експлозија оптимизма. Себастијан Брок ће рећи да Јефрем оставља неразрешеном дилему како је Разбојник могао ући у Рај.[1] Дисоцирао бих се од овог мишљења. Решење бих видео у једном парадоксу који налзимо у овој химни. Јефрем је постулирао да душа не може да уђе у материјални Рај без тела. То не може ни Разбојник, без обзира на Спаситељево обећање. Међутим, Јефрем парадоксално изјављује да је Господ сишао у Ш'ол, и одатле у Рај узнео Адама и његове потомке. Исто важи и за Разбојника. Не говори нам Јефрем о два васкрсења, једно које важи за ове свете, а друго које ће бити на крају времена. Душа без тела не може у Рај. Он за гаранта узима обећање, реч Исусову, али је актуализује. Време ишчезава, иако је његов претходни дискурс и апорија управо историјског, темпоралног карактера. Јефрем жели, како се мени чини, да каже како са Христовим васкрсењем устају сви који ће бити становници Раја, Небеског Јерусалима. Као што нам Јеванђеље по Јовану вели да Исус на крсту васкрсава. Посвађао би Јефрема са логиком неко ко би тврдио да је овај видео Адама у Рају по Исусовом силаску у Ад, јер то Јефрем експлицитно одбија. Он само покушава да нам објасни како се његово васкрсење односи на наше, како ми учествујемо у том васкрсењу. Временски Исус васкрсава пре нас, али је тај догађај ванвременски, тако да може да обухвати све индивидуе од почетка света и до краја. А то може јер је Логос исти јуче, данас и сутра (Јевр 13, 8).

 

Литургијски Исус Христос

 

Наравно да све ово Јефрем није дефинисао, али са друге стране, мислим да је предложено читање кохерентно са изложеним у VIII химни. Међутим, у прилог оваквог читања иде и једна већ консолидована православна литургијска пракса. Такозвана Литургија Св. Јована Златоустог, изражава на више места ово сажимање времена, обједињавања свих светих створења у Оваплоћеном Логосу. Литургија је једна процесија, литија, која почиње са проскомидијом и завршава отпустом. Реч је о процесу, радњи, живој ствари. Вади се агнец и ставља на дискос. Комеморише се његово жртвовање. Када му се симболички узима живот, ваде се друге честице у част и спомен Богородице, Јована Претече, Пророка и других светаца, а онда за живе и мртве. Црква са својом главом, Христом, је спремна. Ђакон кади и као да одговара на Јефремово питање рецитујући: „У гробу телесно, у аду са душом као Бог, у рају с разбојником, и на престолу био си, Христе, са Оцем и Духом, све испуњавајући, Неограничени“.

Све је лепо и побожно припремљено, окађено, а онда настаје пакао: долазе на сцену јуридичари, устају из гробова фарисеји (да будемо у складу са Јефремовом поезијом). Ми пак ходамо са Господом, молимо се на входу: „Учини да са нашим входом буде вход светих анђела“, не 5-6 анђела, него сви анђели. Са њима смо уједињени у Оваплоћеном Логосу, Небеском Јерусалиму. Читамо Писма. Проповедамо. У Херувимској молитви сећамо се да је Христос свештеник, онај који приноси и који је принесен, онај који прима и који се раздаје. Стављајући дискос на Престо, свештеник понавља: У гробу телесно, и додаје: „Гроб твој, Христе, извор васкрсења нашег, показа се... као лепши од раја...“. У молитви узнешења, се спомиње како нас је Христос узвео на небо и тако даровао нам Царство своје будуће, и прима службу из руку људи, а не анђела, али и ми са њима кличемо „Свет јеси и пресвет...“. Перспектива је небеска. У анамнези се сећамо свих страдања Христових, васкрсења, вазнесења и „другог и славног доласка“. Ствари се, дакле, гледају из есхатолошке остварености, која бива актуелизована епиклезом: „...молимо Те... ниспошљи Духа Твога Светога на нас и на ове предложене дарове“, и Духом нам оприсутни Христа. Онога који је у себи објединио сва створења. Дух Свети нас чини деловима тог прослављеног и мистичког Тела.

Онда долазе нови фарисеји који то негирају: Зашто стављате све честице у путир? И неко поједе честицу принету за баба Милеву, и онда се уместо Христом причестио Милевом? Не разумеју да „једу“ Милеву јер је и она део Христовог тела. Једу и сами себе уколико су делови тог тела. Једење означава најприсније сједињење са ближњим. Тако „једемо“  свеце.То не би било могуће ако они нису сједињени са Христом. Ови замишљају Христа као индивидуу, да он има неко своје индивидуално тело које је, наравно, свето по својој природи и нема у себи никакве Милеве. Пошто је „свето“, онда га ретко треба узимати, јер то није супа. Овако смешно расуђивање доводи до апсурдних закључака: ђакон који употребљава на крају дарове, причешћује се мало са Христом, мало са Милевом, Амфилохијем итд. Миш који би украо и појео причешће (сада је већ мало теже да се то деси) постао би свети миш? Како је могуће да се то „свето“ тело у нама распада, па га из себе избацујемо разложено, пишкимо у Христу Христа? Како неко и даље може да брани жени у циклусу да се причести, јер мисли да са њеном крвљу одлази и Христова? Жена која има циклус, онда је суспендована из тела Христовог, па кад јој престане, опет буде део тог тела? Једном речју, мноштво је апсурдних ситуација у које се упада ако се тело Христово посматра као индивидуално.

 

Надилажење времена и простора

 

Идеја да због надилажења времена Христос обухвата сва света створења, и да је због ванвремености она учествују у њему, пројављује се и у другим хришћанским тајнама и предању. Тако нпр. у иконографији видимо Павла представљеног на Вазнесењу, иако он историјски тамо није био присутан. Кроз вазнесење људске природе у Христу вазносе се и сви они који учествују у њој. Без обзира што тамо нису били присутни и што се тек имају родити.

Доста година је прошло од када сам написао Лик и Прволик, у Беседа 1-4 (1993) 227-231, где сам поменуо Преображење као par excellence догађај пројављивања Царства небеског на земљи, јер сам Христос у присуству ученика вели да има неких који неће умрети док не виде Сина Човечијег како долази у Царству своме (Мк 9,1, Лк 9, 27-28, Мт 16, 28). Са Исусом су разговарали два човека, „Мојсије и Илија, који се показаше у слави, и говораху о исходу његовом који је имао да се испуни у Јерусалиму“ (Лк 9, 30-31). На страну уобичајена симболика Мојсија као Закона, Илије као Пророка, тако да Исуса можемо видети као испунење једног и другог, за приметити је да су ово људи, а не душе, иако прослављени (из Царства). Они су од крви и меса. Они су у телу узашли на Небо. Илију су тамо пренеле ватрене кочије, а Мојсија Господ сахрани (Пнз 34, 6), тако да му се не зна гроба, што је дало места веровању израженом у апокрифу, Мојсијево вазнесење, да је он у телу узет о чему магловиту напомену даје Јуда, 9 јер тај одломак на који се он позива није дошао до нас заједно са поменутим и, дакле, мањкавим апокрифом. Интересантно је да је Исус забранио апостолима да говоре о преображењу, све док не буде васкрсења, што сугерише да тек онда оно може да се разуме. Царство небеско се јавља као последица васкрсења, мада овде временски имамо једно тумбање: пре су видели Царство него што се десило васкрсење. Опет, то нам може бити јасно из перспективе оствареног у „очима“ Божијим Царства небеског. Веровато их нема само четворо-петоро „горе“ (Енох, Мојсије, Илија, Исус и Марија), него су сви свети „већ“ „тамо“.

Ограничени смо језички, али не мање и могућношћу поимања овог ванвременог феномена. За нас стрела времена иде само у једном правцу, ка будућности, која се поклапа са оном психолошком. Васкрсење тек има да се збуде. Наравно, не и за Бога који надилази категорије створеног (временско-просторни континуум) које итекако  важе за нас.

 

Бесмртност душе

 

Бесмртност душе, било по природи, било по благодати је учење небиблијског порекла. У платонизам је ушло преко питагорејско-орфичких спекулација, а одатле и у хришћанство. Наравно да оно није прихваћено од свих Отаца, али јесте од огромне већине. Вели се да душе праведника благују у „Аврамовом наручју“ до коначног васкрсења.

То учење као свој најозбиљнији проблем има, поред оних које Јефрем наведе, неразумевање зашто је неопходно васкрсење тела: када је већ души лакше без њега и када задржава све своје функције осим оне која се односи на руковођење тела, што би се поново спајала са њим? Прибегава се мало убедљивим разлозима: тело је украс душе (Златоусти, Августин) или праведности: заједно су се трудили па заједно треба и да благују и да буду награђени или пак кажњени.

Ни учења о Чистилишту и Митарствима се не срећу са мањим проблемима. Они за заједничку базу имају идеју „средњих“, обичних људи, који нису ни за пакао ни за рај, па им се даје шанса кроз привремено страдање (мало их прекале кроз лед и ватру у неким верзијама – Чистилишне муке, или их траумирају балкански ваздушни цариници, па морају други, који су се обогатили на земљи, да плате за њих). Тако, пошто су задовољили божанску правду, могу да одлете на небо. Ова учења налазе свој извор у људској машти, а не у Писму. Да су плод маште види се по њиховим многобројним различитим варијантама тих мучења или авантура које душа мора да сретне на путу до неба. У лицу Марка Ефеског православни ће у Фиренци одбацити Чистилиште као неприхватљиво учење, али он зато нигде неће поменути Митарства јер би му Латини рекли: Па ово учење личи на наше! Због тога се правио да никад није чуо за Митарства. Мали проблем је што оба ова учења, која су у експликативном делу супротна, имају своју потврду у Предању. Наиме, и једно и друго су основани на Оцима. Неком полемичару, који није обдарен знатном интелигенцијом, па би прихватао једно, а одбацивао друго, привео бих за то, које одбацује, сведочанства Отаца. Најприродније решење је да се и једно и друго учење посматрају као апокрифи, ствар фолклора и да се никоме не намећу као догма.

 

Молитве за умрле и молитве свецима

 

Јасно је да и једне и друге молитве остају и да нису искључене ставом да душе умиру заједно са телима или да „спавају“ до Страшног суда. Ми се молимо за упокојене, за особе, а не за један њихов део. Молимо се да на Небу будемо заједно. Да наша љубав учествује са Божијим сећањем на васкрсењу нама драгих. Не да му ми помогнемо да му се души олакша, него да заједно будемо у Царству. Тако и слабији, „нормални“ хришћани имају користи од духовних атлета. Они за слабе „задужују“ Бога, као што су то урадили и свеци који су постали пријатељи Божији па могу да посредују за грешне. Уверени смо да свеци „тамо негде“ нас чују. Та ванвременост им омогућава да нас чују.

На овом форуму често пише, увек проницљиви, о. Сава Јањић,[2] и помиње учење о. Хопка, за које нисам знао, а које наликује овом које управо излажем. Сава види и следеће проблеме: „На пример, да ли то значи да се светитељи враћају кроз време да би нам се јавили, односно из једне временске димензије улазе у ону у којој ми још живимо? Да ли човек може истовремено бити физички мртав, са костима у гробу, и већ васкрснут у будућем Царству? Колико ми је познато, у предању Цркве јако је тешко наћи код Светих Отаца овако експлицитно тумачење, иако је намера о. Хопка сасвим јасна, а то је да пронађе одговор како да избегнемо замку платонизма, а да и даље верујемо да су покојни живи и да се светитељима молимо као живима, а не као фантомима“.

Јањићев је прави пример како се приступа расправи неког проблема. Не осуђује  противника као јеретика него износи ставове који показују зашто нешто, по његовом суду, не може да стоји. Ја нисам Хопков адвокат, нити сам икада о овим стварима промишљао имајући у виду текст који је Сава поменуо. Радо ћу га прочитати. Сада пак неколико мојих опсервација. „У предању Цркве јако је тешко наћи код Светих Отаца овако експлицитно тумачење“, није тешко, него немогуће. Постоје назнаке и могу се извлачити логичке консеквенце, као што сам ја то урадио са Јефремом, али једна комплетна рефлексија не.

Мислим да је права препрека о. Сави у томе што он посматра ствари из актуелног „сада“ и историјски. Без премца је пак Августин у промишљању феномена времена, нарочито у Confessiones, и Tractatus in Evangelium Iohannis где вели: mens capiat vere esse: est enim semper eodem modo esse (38, 10; такође 23, 9 и De diversis quaestionibus octoginta tribus, 17). Дух пак егзистира у прошлом, садашњем и будућем. Зато је код Августина време ништа друго до протезање духа (conf. 11, 26, 33: Inde mihi visum est nihil esse aliud tempus quam distentionem: sed cuius rei, nescio, et mirum, si non ipsius animi). Бог је ван њега јер није створење као само време. Било је „времена“ када време није постојало. Тек са кретањем твари, оно настаје (De Genesi ad litteram imperfectus liber, 3, 8; De Genesi ad litteram, 5, 5, 12). Због тога Августин нема идеју „објективног, апсолутног“ времена, времена као трајања које би било независно од кретања. Време је „одсечено“ с краја (почетка). Код Саве пак, време тече сада. Због тога су кости везане са душом. Ако су те мошти сада, како могу да буду и део, тј. у саставу тог есхатолошког свеца?

Код Августина ћемо наћи промишљање које подржава ову моју и Хопкову тезу, мада је он био поборник тезе о бесмртности душе по Божијем деловању. Наиме, у De Genesi ad litteram, Августин тврди да анђели покрећу свет у времену и простору али свагда созерцавају Бога (8, 25, 47; 1, 9, 17); знају за Оваплоћеног Логоса и Цркву  (5, 18, 36; 19, 39), односно познају створења у непроменљивој истини Логоса (4, 24, 41; 4, 22, 39); Бог им је од почетка времена открио тајну Небеског царства (5, 19, 38), а када делују у свету настављају да гледају Бога (8, 24, 45). Дакле, анђели су на 2 места „истовремено“, као што нам квантна физика вели да је могуће за електроне. Опет, имамо доста Отаца који ће здраворазумски тврдити да анђели, будући створења, не могу да буду истовремено на два места.

Међутим, здрав резон има мало простора у физици и теологији. Здраворазумски, чувени Пол Дејвис (Paul Davies), види проблем да Бог може да мисли, јер ако је он непроменљив, мора да се мења кроз време које је неопходно за процес размишљања (God and the New Physics, New York 1983). Наравно да је то за нас који се молимо неприхватљиво. Бесмислено би било да се молимо некоме ко не може да нас чује ни разуме. Но, Августин може да нам помогне да се примакнемо овој тајни да размишљамо о временом и а-темпоралном као о два регреса, два субјекта који су одвојени, тј. разнородни. Ванвременско улази у историју. Оно и постоји ван-времена, да се изразим таутолошки. Зато анђели могу да уђу у време и да остану ван њега. Зато је догађај Преображења (актуализовања у времену и простору Царства небеског) био могућ и пре Васкрсења. Како је могао Исус да да своје тело апостолима пре васкрсења и без силаска Духа? Нема ћирибу-ћириба. Уласци есхатолошких стварности (остварености) су могући, јер темпорални поредак зависи од њих, а не обрнуто. Божији Дух држи све у постојању. Не некаква замишљена непропадљива и једноставна, на делове, дакле, неразложива природа. Бог се појављује у историји али не из ње, тј. из времена, ма ван времена. За њега су сви моменти бића актуелни, за нас теку. Није наша историја Божија. Нема поклапања. Темпоралност је само наша.

 

Непотребност учења о бесмртности душе

 

Occam's razor или lex parsimoniae уводи нужно у теорију о бесмртности душе категорију а-темпоралности. Ево, који су проблеми ако душе постоје у времену. Нпр., неко предање резервише за Арханђела Михајла да убире душе и вага их на кантару. Ако би он то радио у реалном времену, то би значило да мора да извага око 2 душе сваке секунде. Наиме, дан има 86.400 секунди, а дневно умре око 160.000 људи. И ово је само просек; деси се да по 50 умре у секунди. И чекају у реду? Прво, што он не би могао да суди (имаш 2-3 стотинке да те просудим, и где је ту објективни суд?), друго, што би се убио од досаде. Нон-стоп из црева испадају душе... лепота од улоге за коју ме Бог одредио! За промену бих прихватио и Прометејеву судбину, или Сизифов посао. Дакле, не будимо деца. Не замишљајмо како му Петар помало помаже, јер има кључеве од врата. И он би излудео. Друго, требало би да има по 2 кључа, један за пакао, други за рај, а шта ако му се помешају? Настане хаос.

Оставимо сумњиве традиције. Узмимо озбиљне. Молим се Богородици, св. Николи, св. Теодори. И то се молим озбиљно. Она ме чује? Како ако се ја молим на српском, а сада 100 калуђерица на тргу св. Петра јој се обраћају на разним језицима? Па јој се моле у Смедеревским црквама, одакле се молитва најбоље чује... Или има секретарице које пропуштају неке молитве њој а неке не? Св. Никола је у таквој гужви по старом календару. По новом мање. Најбоље је да се помолите Теодори, Јустинијановој жени, јер многи који знају њено житије немају намере да јој се помоле, а живог култа нема нигде. Дакле, Теодора у рају, па иако у крају, одмах ће да се обрадује топлом молитвенику и да га заступи пред Богом.

Доста са завитлавањем. Порука је јасна. Ко замишља време за душе, неће се наћи у бољој ситуацији од онога који говори да свеци интервенишу не са Неба него из Есхатона. Друго учење је боље зато што објашњава нужност тела, даје несумњиву позитивну оцену целокупној Божијој творевини, и што отклања лажне одбрамбене зидове уплашеног смртног створа који жели да у нечем „опипљивом“ има сигурност свог трајања, своју извесност. Онај ко верује да има бесмртну природу, чак и по благодати, ослања се на то и не отвара се ка Богу који треба да је једини његов темељ. А Бога нико није видео. Зато је лакше веровати у природу коју видимо, него да се поуздајемо у Божију вољу. Августин, када је полемисао са онима који су добре акције видели у слободној вољи човека, чудио се како неко полаже наде у оно што је очигледно слабо, а не у Божију благодат, оно што је јако. Фундаменти нашег бића су у невидљивом. У слободи којом можемо да волимо Бога, али само онда пошто је он прво заволео нас. Парадоксе пак које доноси „презаузетост“ светих треба решавати у Духу Светом који лебди изнад времена и сигурно „распоређује“ небројене молитве. Он је и тај који у нама уздише, Авва, Оче, који и чини чуда кроз есхатолошког Христа. Нико нас није учио да дишемо, да волимо родитеље. Тако се и молимо, мада не знамо како ствари функционишу. Растући, учимо од чега је састављен ваздух, зашто волимо и од чега је мајчино млеко, како треба да се молимо, односно да живимо да би та молитва била чиста. Али, нико неће да престане да дише, да пије млеко, да се моли зато што не зна како то „ради“.    

 

Зоран Ђуровић

Рим, 9. 8. 2015.

 

[1]

[2] https://www.pouke.org/forum/topic/28745-%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%98%D1%82%D0%B5-%D0%BE-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%83-%D1%98%D0%B0%D1%9A%D0%B8%D1%9B%D0%B0-%D0%B8%D0%B3%D1%83%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80%D0%B0-%D0%B4%D0%B5%D1%87%D0%B0%D0%BD%D0%B8/page-86#entry1308878

 

 

 

 

 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

 

Jel znas ti da je Nikola Tesla hteo da napravi masinu za komunikaciju sa duhovima preminulih? Ovo tumacenje nam daje mogucnost da se odbranimo od neurofiziologije. Hriscanska apologetika najjaca. 

[grigorije22]

@Zoran Đurović  

Serafim,Avakum i Mardarije su se javili kao bestelesni duhovi.  Jel to znači da čovek po smrti nije ničega svestan a u isto vreme i jeste pošto se nalazi u Eshatonu?