Претражи Живе Речи Утехе

„Када се душа одвоји од тела, где ће она бити до коначног Васкрсења? Шта ће да уради; Да ли се развија, или остаје, да тако кажемо, у стању дубоког сна?' Овде је реч о једном радикално другачијем свету, о једној радикално другој димензији, која је ван наше могућности да је спознамо – не можемо je спознати нашом логиком, тј. нико не може речима описати овај свет који лежи изван простора и времена. Истовремено, у овом периоду чекања постоји, рекли бисмо, еволутивни пут душе ка Богу. То је динамичан процес, душа напредује ка величини Божијој". „Дакле, душа наставља да расте. Она није у хибернацији, у неком стању ’одржавања‘ чекајући Други долазак. „Тачно. Тако говоре свети оци. Да ствари стоје другачије, да је душа у стању неактивности или стагнације, тада би се у једном тренутку осећала уморно и досадно у созерцању Бога, ма колико Бог био добар и леп. Када смо стално фокусирани на нешто без промене, неминовно настаје умор и незаинтересованост. Човек, међутим, иде динамичним путем ка Богу који је бесконачан. Човеков живот, унутар овог бесконачног „простора“ Божијег, је непрекидно кретање које води, да тако кажем, од једног изненађења до другог, како му се открива Божија величина. Зато светитељи, као и анђели, непрестано славе Бога, јер непрестано посматрају величину Његове љубави како се одвија у њиховим срцима. Дакле, још једном имамо посла са еволутивним покретом унутар бесконачног величанства Бога. То није статичко стање које изазива досаду. Међутим, то је истовремено и став“. „Шта значи овај парадокс?“ „То је развој и заустављање у исто време. Стојећи пред Богом, идеш ка Богу“ и обрнуто. Не можемо рећи да је душа смештена на одређено место, на унапред одређен и фиксиран начин, јер би то, као што сам већ поменуо, значило ситост и досаду. Истовремено, душа је у сталном стању непрекидног напретка. Ако ово важи за свет, замислите колико више важи за тежњу за богопознањем. Зато нам је апостол Павле дао ове речи - да наш пут ка Богу напредује од славе до славе и од изненађења до изненађења, у процесу који никада не престаје. Дакле, човек после смрти наставља да задржава своју моћ свести и може да настави да комуницира са Богом. Не мислим да ће се душа молити Богу тражећи овај или онај предмет, или ову или ону милост. Када кажем молитву, мислим на енергију која спаја људе са Богом. Оваквом молитвом мртви могу да комуницирају са целим људским родом, на исти начин на који се ми комуницирамо и молимо за душе умрлих. Зато имамо парастос. То је начин на који ми, милошћу Духа Светога, комуницирамо са онима који су већ отишли на велико путовање“. Одломак из књиге Дарови пустиње - Киријакос Маркидис https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/poy-vrisketai-i-psychi-mechri-tin-koini-anastasi/#

Нека космичка завера постоји против наше планете, јер се нигде у васиони не умире осим на земљи. Острво смрти, једино острво на коме се умире, ето то је суморна звезда наша. А изнад ње, око ње, и испод ње круже милијарде звезда, на којима нема смрти, на којима се не умире. Са свих страна бездан смрти опкољава планету нашу. Који је то пут који полази са земље а не сурвава се у бездан смрти? Које је то биће које може избећи смрт на земљи? Сви умиру, све умире на овом језовитом острву смрти. Нема тужније судбе од земљине, нема очајније трагедије од човекове. Зашто се даје живот човеку, када је одасвуд опкољен смрћу? Реците, зар смрт није последња стварност и моја и ваша? Сви смо ми заражени смрћу сви без изузетка; бакцили смрти пројели су сва ткива бића нашег; сваки од нас носи у себи хиљаде смрти. Нашу планету стално пустоши хронична епидемија смрти; нема медицине која нас може спасти ове епидемије; нема карантина где би се људи могли очистити од микроба смрти. Шта је људски живот на земљи ако не: стално грчевито отимање од смрти, борба са смрћу, и најзад – пораз од смрти? Јер ми у медицини, у науци, у философији побеђујемо не саму смрт већ њене претече: болести и слабости. И то их побеђујемо делимично и привремено. Шта су триумфи науке, философије, технике пред страшилним фактом свеопште смртности свега људског? Ништа друго до граја збуњене и преплашене деце. Ако има трагике у световима, онда је централа њена човек. Трагично је бити човек, о! несравњено трагичније него бити тигар или овца, змија или птица, пуж или комарац. Господо, треба бити искрен: ако је смрт неопходност, онда је овај живот – најподругљивији дар, најодвратнији потсмех, и главно: ужас, неиздржљиви ужас… Неопходност смрти је за науку неуклонљива и непобедива; то значи: наука не може ни пронаћи ни дати смисао животу. Пред проблемом смрти издише и сама наука. Многи говоре: наука је сила, наука је моћ. Ho реците: зар је сила, која је безсилна пред смрћу, у самој ствари сила? зар је моћ, која је немоћна пред смрћу, у самој ствари моћ? Нема силе мимо ону која побеђује смрт. Веле: наука је човекољубива. Но какво ми је то човекољубље, кад она оставља човека у смрти? када је немоћна да га одбрани од смрти? Човекољубље је: победити смрт. И нема другог. Несрећном и исмејаном бићу што се човек зове немогуће је, апсолутно немогуће, победити смрт. Шта онда? Има ли излаза? – Да, има. Оно што је немогуће човеку, показало се могуће само једном бићу у свим световима. Коме? – Богочовеку Христу. Богочовек Христос је победио смрт. Чиме? – Својим васкрсењем. И том победом решио проклети проблем смрти; решио га не теориски, не апстрактно, не априористички, већ догађајем, доживљајем, фактом, историским фактом васкрсења свог из мртвих. Но, без васкрсења Христовог се не би могло објаснити не само апостолство Апостола већ ни мучеништво Мученика, ни исповедништво Исповедника, ни светитељство Светитеља, ни чудотворство Чудотвораца, ни вера верујућих, ни љубав љубећих, ни нада надајућих се, нити икоји хришћански подвиг. Да вера хришћанска није вера васкрслог, и стога вечно живог и животворног Богочовека Христа, ко би кроз толике векове милионе и милионе људи одушевљавао на веру у Христа, на љубав према Њему, на живот у Њему, и водио их кроз свете еванђелске врлине и подвиге? Једном речју: да није васкрсења Христовог, хришћанства не би било; Христос би био први и последњи хришћанин који је издахнуо и умро на крсту, a са Њим и Његово учење и Његово дело. Тада би била истинита реч несрећног Ничеа: Први и последњи хришћанин распет је на Голготи. Господо, васкрсење Богочовека Христа је преврат, први радикални преврат и прва истинска револуција у историји човечанства. Оно је поделило историју на два дела; у првом делу владала је девиза: смрт је неопходност; у другом почиње да влада девиза: бесмртност је неопходност. Васкрсење Христово је вододелница људске историје: до њега – истински прогрес је био немогућ, од њега – он постаје могућ. Из факта васкрсења Христовог родила се философија васкрсења, која непобитно показује и доказује да је неопходност: не – смрт, већ бесмртност; не – победа смрти, већ победа над смрћу. У том, једино у том факту, и животу изграђеном на том факту васкрсења Христовог, могућ је прави, истински прогрес. Једини смисао људског постојања у овој воденици смрти јесте лична бесмртност сваког људског бића. Без тога, нашта нам прогрес и усавршавање, нашта философија и култура, нашта нам добро и зло, нашта здравље и мир, нашта Бог и свет? Осетити се бесмртним још за живота у телу, јесте блаженство које се само Богочовеком Христом може пронаћи и осигурати. Развијање осећања бесмртности и његово претварање у сазнање бесмртности, посао је Христовог човека у овом животу. Преподобни Јустин Ћелијски Извор: Ризница литургијског богословља и живота