Грешници у рукама гневног Бога

[Deja Vu]

Прво - сликовито - није дискриминација уколико родитељи траже од своје деце да се не друже са секташима, наркоманима, курвама, алкосима... Они саветују, брину и упозоравају на последице.

 

Pogresna ti je paralela pagana i Jevreja. Ovi prvi uopste nisu generalno bili "sektasti, narkosi, kurave, alkosi, sodoma i gomora" po tim tvojim kriterijumima. Pagani su sta vise bili daleko razvijeniji civlizacijski i kulturno od Jevreja. Da je tako kao sto pricas, ne bi Hristos rekao da nema vise Grka i Jevreja, jer Bog ne poznaje nacionalizam. 

 

 

 

Друго - Бог није волео и љубио пљачкаше и убице, којем год народу да су припадали, чак је дао законе који су предвиђали оштре казне за таква недела.

 

Kako nije ljubio kad su isti ti Jevreji osvojili gradove po Hananu? Kad se nesto osvoji to podrazumeva ubiti nekog, srusiti nesto i opljackati nekog. Kada Jevrej iz Sinajske pustinje koji ima samo odecu na sebi dodje kod nekog Hananca koji ima hektare plodne zemlje i na silu mu uzmu, nije li to pljackanje? Svako osvajanje drugih teritorija podrazumeva pljackanje - uzimanje tudje imovine. Na tome se zasnivaju vecina napadackih ratova.

 

I da ti zakoni su predvidjali ostre kazne tipa kamenovanje bludnica. Ispada da je Bog koji voli dao takav zakon. Ali kad citas Stari Zavet neces videti Boga koji voli, vec koji satire kako si i sam rekao. Toga u Novom nema, jer u Novom imamo Boga uzivo koji uzivo kritikuje takve zakone (tipa oko za oko, zub za zub), propoveda ljubav, ne dozvoljava kamenovanja itd. 

 

 

 

Бог је јасно дао до знања да уколико Му народ који зна за Њега окрене леђа и не живи по Његовим Заповестима и Законима, Он допушта страдања.

 

Znaci svi hriscani koje ubise islamisti po Bliskom Istoku i Africi su okrenuli ledja Bogu?

Eto okrenuli su i razni sektasi pa niko od njih ne strada. 

 

 

 

Како није?; кад јесте. Ти бураз одбацујеш 2/3 Светог Писма и Православља уопште.

 

Ne odbacujem nego samo ukazujem da Stari Zavet podrazumeva skup knjiga kog su pisali Jevreji i u kog su ubacili i svoje stavove iz tog vremena. To sto tamo pise da je Bog vodio ratove Jevreja ne znaci da se tako nesto zaista i desilo.

 

I muslimani isto kazu. Uzmi bilo koju muslimansku knjigu, Kuran i citaj, imas iste opisi. Alah pomaze muslimanskim ratnicima u bojevima i donosi im pobede, Sulejman Velicanstveni stigao do Beca vodjen Alahom, ali kada ratnici okrenu ledja Alahu odmah ih zadesi nesreca, napadne ih sejtanska Amerika i Evropa.  

[Џуманџи]

kad citas Stari Zavet neces videti Boga koji voli, vec koji satire kako si i sam rekao.

Mala, bitna ispravka: kada citas povrsno, a usvajas bukvalno.

[Guest]

Зато Бог никада није постављао ''минска поља'', нити ''пуцао из сачмарице''. Он ти је дао пространу пољану на којој имаш трим-стазу и све справе за вежбање, а лепо те упозорио да не идеш на минско поље на које те ''рогати'' наводи и чека са сачмаром, у случају да се провучеш.

Jel tebi onaj podsetnik za ispovest izgleda prostrano?

[звончица]

Подсетник за исповест је простран у зависности колико си се ти "раширио"!

[Натан]

@@Deja Vu,@@Џуманџи,

Ма да, то Јевреји нешто мутили. ;-)

[Натан]

Jel tebi onaj podsetnik za ispovest izgleda prostrano?

Не мораш да користиш сваку справу у теретани. 

Можеш да се кајеш и исповедаш по осећају и потреби.

Подсетник је ту као пример. Није обавезан.

[Џуманџи]

@@Deja Vu,@@Џуманџи,

Ма да, то Јевреји нешто мутили. ;-)

I raspeli. Just sayin'.

[Натан]

I raspeli. Just sayin'.

И пророковали надахнути Духом, и били апостоли Христови, и страдали за Њега...

Само кажем. 

Х-)

[Џуманџи]

И пророковали надахнути Духом, и били апостоли Христови, и страдали за Њега...

Само кажем.

Х-)

...Jer Bog voli bezuslovno, dakle i ubice i pljackase.

[Драган_Петровић]

Гурајте браћо, само гурајте. Можда једног дана успијемо да нагурамо Господа у наш ограничени ум. Па докле више са том његовом парадоксалношћу. Ко ће то стално да гута...

[Натан]

Па не ради се о томе, него овде једна омања екипа негира Богонадахнутост пророка и историчност догађаја из Старог Завета.

Кажу, отприлике, да су то Јевреји нешто тада пискарали да се мало похвале како су Божији изабраници.

Нешто из ''Азбуке'', да обнове мало:

 

 

Шта је Стари завет?

Стари завет је савез Бога са људима, склопљен преко изабраника Божјег патријарха Аврама и његовог богоизабраног потомства. У Светом писму Старог завета, као светим списима, описују се догађаји од стварања света, па до рођења Онога кроз кога и ради кога је свет и створен, и ради кога су се сви ти догађаји збивали: Господа Исуса Христа.

 

 

 

Ко је био Авраам?

Авраам је био старозаветни патријарх. Он се није клањао идолима, као његови савременици. Веровао је у једнога Бога и у обећанога Спаситеља, који ће доћи са неба. Њему се првом од људи јавила тајанствено Света Тројица у виду три Ангела, три госта код Мавријског дуба. Од Авраама преко његовог сина Исака намножио се, по Божјем обећању, Изабрани народ Божји. И ми хришћани смо духовна деца Авраама. Зато се молимо да Бог упокоји нашу уснулу браћу и сестре у недрима Аврама, Исака и Јакова, наших праотаца.

 

 

 

Колико синова је имао Јаков, син Исаков, названи Израил, по коме је Изабрани народ добио своје име?

Патријарх Јаков је имао дванаест синова, који су родоначелници дванаест племена Израилових. Његовог сина Јосифа браћа су из зависти продала у Египат, али га је Бог спасио и преко њега спасио све Јаковљеве потомке. И ми хришћани се по Јакову, названом Израил, зовемо Нови Израил Божји, тј. нови изабрани Народ Божји.

 

 

 

Ко је био Мојсеј?

Он је од Бога одређен да буде ослободитељ Јевреја из ропства египатскога. Њему се на брду Хориву јавио Ангео у пламену огњеном, из купине која је горела а није сагоревала. Мојсеј је ту први од људи сазнао Име Божје, које гласи: Ја сам онај који јесте (Јеврејски: ЈАХВЕ). Онај који му се јавио био је Бог Слово, Бог Реч. Он се у последња времена родио од Деве, која Га је родила и остала Девојка, као што је купина горела и није сагоревала.

 

 

 

Ко су били Пророци?

Пророци су свети Божји људи који су објављивали вољу Божију народу Израилском и осталим народима Старог завета. Најпознатија су четири велика пророка: Исаија, Јеремија, Езекил и Данило. Они својим речима и животом, као и својим књигама, изобличују зло и грех, проповедају покајање и врлину у испуњавању Закона Божјег. Бог им је открио, пре толико векова, Христов божански Лик, његово Рођење, страдање за грехе света и славно Васкрсење.

.........................

http://www.rastko.rs/bogoslovlje/vera-hriscanska_c.html

[Милан Ракић]

Гурајте браћо!

 

Па докле више са том његовом парадоксалношћу.

 

Ко ће то стално да гута...

 

[Натан]

@, 

Можда ти имаш неку примедбу, али нема ничег нелогичног и нетачног што се историје целог Писма тиче.

Не знам колико апостола Павла цениш као ''стручњака'', али да га консултујемо, уз помоћ мит. Амфилохија:

 

Апостол Павле разликује у Старом Завету "букву", слово и "дух" (2 Кор. 3,6; Рм. 2,2.9; 7,6). Под "словом" (γραμμα) он подразумева јеврејско тумачење, превазиђено Христовим доласком. "Дух" (πνευμα) који оживотворава, то је дубљи и прави смисао старозаветног Откровења. Он је доступан само вери и Духу Светом. Закон је "наш педагог за Христа" (Гал. 3,24), отуда је и слово условљено том педагогијом и Закон само припрема за веру и Христа. Тај "дух" и смисао Старог Завета органски је повезан са његовом речју, словом: слово је стварни "образ", праслика али и указатељ на скривену стварност, која се посредством тог "образа" (типолошки) проналази. Тај "образ" је истовремено и стварни историјски "пример" и пророчки "образ" који наговештава оно што ће се догодити "на крају времена". Зато и каже свети Апостол: "А све ово догађало се њима за пример τυποι συεβαινον εκεινοις; - али је написано за упозорење нама, којима су последња времена близу" (1 Кор. 10,11), тако да се све то догодило и као "праслика за нас" - τυποι ημων εγενιθησαν (10,6). Тако Апостол чува пуну историчност догађаја и конкретност старозаветне речи, али открива и дубље значење сваког догађаја и речи. У то типолошко тумачење спада и паралела, која није само то, између Адама и Христа (Рим. 5,14): Адам је "образ, праслика будућега" - τυποσ του μελλοντος. Тако су и сви догађаји старозаветни, личности, жртве, празници "сенка" - σκια - онога што ће доћи, тј. "тела" Христовог (Кол. 2,17).

Овде је основа и павловске алегоријске егзегезе као пута проналажења правог смисла текста старозаветних списа. Примењујући алегоријски метод у тумачењу, свети Апостол се никад не удаљује од историчности и конкретности типолошког метода. Ево једног примера његовог алегоријског тумачења. Да би подвукао разлику између слободе деце Божје и робовања закону, он то сликовито изражава упоређењем слободне Саре и ропкиње Агаре, од којих једна рађа на духован а друга на телесан начин (уп. Гал. 4,21-31). Рађање за робовање и рађање за слободу, закон и вера, Агара и Сара, доњи и горњи Јерусалим, ропство и усиновљење, све то је садржано на сликовит алегоријски начин у "робињи и њеном сину" и "сину слободе", које смо ми деца (Гал. 4,30-31).

Поред парабола и символизма (својствених александријским Јеврејима), које Павле такође употребљава при тумачењу Старог Завета, особито у посланици Јеврејима (9,9 шатор Завета и жртве, символ Христове жртве; 11,9 - жртва Исакова "символ" Христа), у тој истој посланици сусрећемо се још са једним мотивом веома важним за проналажење смисла Старог Завета. Старозаветне ствари и догађаји нису само "сенка" и "образ", праслика онога што треба да дође: они имају свој "архетип" (αρχετυπον), праобраз (προεικονισις) на небу, који је преегзистентан. Старозаветни догађаји и ствари су земаљска слика, репродукција - υποδειγμα мјестообразнаја - αντιτυπα - (4,11; 8,5; 9,23; 924), "сенке" (σκιας) (8,5; 10,11) небеских ствари. Та прапостојећа стварност као небески Јерусалим који од почетка постоји у Богу, није нешто друго од будуће тајне "краја века" (9,26). Вечна добра и будућа блага су истоветна (6,5; 5,9; 19,12; 2,5; 9; 11; 10,1; 11,20; 13,14), она се дарују кроз Христову жртву као стварна добра; есхатон је свршетак јудејске историје, у Христу је почетак њене пуноће, али тај исти Христос је и "архетип" целе Икономије: Стари Завет је Његова "сенка", а Нови не више сенка него "икона" (εικων) Њега и будућих добара и ствари у Њему (10,1). Тако се сва историја, заједно са "праисторијом" и метаисторијом, укључује у Христову тајну. Закон је немоћан да дарује савршенство јер је он само "сенка будућих добара" а не "икона ствари". Тек онда кад се открио "Првообраз" (πρωτοτυπον), Архетип, дата су и вечна добра и показано да су личности, догађаји, установе антитипи Његове пуноће.^[2]

На основу овога могу бити примењени на Христа текстови који говоре о Мелхиседеку, Мојсију, патријарсима, жртвама. Ово није самовољни и случајни алегоризам; он је заснован на богословљу историје типичном за хришћанство, по коме се сва историја сабира у Христовој личности, као Алфи и Омеги и Пуноћи свих историјских "сенки", "образа" и збивања, тј. свих богојављења. Тако је једном за свагда утемељена хришћанска егзегеза Старог Завета. На први поглед она је продужетак рабинског тумачења и александријског алегоризма, али ако се дубље посмотри она није само то. На место Торе, Закона као критерија свега, хришћанско новозаветно тумачење узима за критериј и мерило Христову личност: Христос је кључ Откровења и пунина свих богојављења, она су сва усмерена њему, као почетку и Свршетку свега што се збило и што постоји. Сусрет са Њим и задобијање Његовог јединственог Духа даје писцима Еванђеља, а после њих Светим Оцима, изузетну егзегетску сигурност и непоколебљивост, као и јединственост, у њиховом приступу пребогатој разноликости и разноврсности старозаветних збивања, личности, прописа, символа, слика и речи. Из тога се развија тумачење укорењено у тајни Божјег промишљања (Προνοια του Θεου) о свету и човеку у тајни Божјих јављања, многоразличитих и многообразних, која се врхуне у оваплоћењу Бога Логоса. Та сигурност, заснована на унутрашњем искуству вере и живом сусрету са Христовом личношћу, много је јача и опипљивија од сигурности која настаје кроз рационалну простоспољашњу анализу и проучавање текста, која преовлађује у модерно време, особито на Западу.

http://www.mitropolija.me/stari/dvavoda/knjige/aradovic-stari_zavjet.html#_Toc528048507

[Џуманџи]

Naravno da "apostol cuva istoricnost dogadjaja i konkretnost starozavetne reci", pa, kako bi im drugacije reinterpretirao starozavetne spise i price? Zamislite da je poceo pisati: "znate, Agara i Sara mozda i nisu postojale, ali da vam kazem..." Verovatno bi se izgubila poenta i skrenulo bi se sa sustine na ono nebitno. Samo treba videti kako je propovedao Jelinima: "Ljudi Atinjani, po svemu vas vidim da ste vrlo pobožni. Jer prolazeći i posmatrajući vaše svetinje, nađoh i žrtvenik na kome beše napisano: Nepoznatome Bogu. . . . Jer u Njemu živimo, i krećemo se, i jesmo; kao što su i neki od vaših pesnika rekli: jer Njegov i rod jesmo."

Apostol koristi za propoved ono sto je narodu poznato i ono sto je vec prihvaceno, ali zato da bi razumeli Jevandjelje, a ne da bi ga danas-sutra neko koristio kao autoritet koji potvrdjuje (i stoji iza) tacnosti neke informacije.

[Deja Vu]

Па не ради се о томе, него овде једна омања екипа негира Богонадахнутост пророка и историчност догађаја из Старог Завета. Кажу, отприлике, да су то Јевреји нешто тада пискарали да се мало похвале како су Божији изабраници.

 

Ne negira se bogonadahnutost, vec se ukazuje da ona ne predstavlja nikakvo bukvalno dopisivanje Boga i ljudi.

 

Sveto Pismo je sveto zato sto se u njemu spominje Bog i Sin Bozji koji treba da dodje, koji je dosao i vaskrsao. Nije sveto zato sto je Bog diktirao to pismo ljudima koji su ga pisali.

Stari Zavet je pun kontradikcija, nelogicnosti, istorijski nije bas tacan, starih jevrejskih zakona i mnogo toga. No, razlog zasto je Stari Zavet deo Svetog Pisma jeste zato sto ga je Crkva ubacila u isto. Stari Zavet je ustvari jevrejska Tora, njega uopste hriscani nisu pisali. Crkva ga je ubacila zato sto u njemu postoje naznake i prorocanstva o Spasitelju, da nema nikad ne bi bilo deo Biblije. Medjutim, kako se te naznake, ikone, arhetipovi, praslike ne mogu odvojiti samostalno od citave strukture, dobili smo u kompletu sa njima i jevrejske zakone iz tog doba zasnovane na nemilosrdnim kaznama prema raznoraznim gresnicima.  

 

Mada neki teolozi tvrde da Jevreji uopste nisu imali predstavu o Spasitelju odnosno pogresno su ga videli kao politickog vodju. Za razliku od njih, mnogi paganski narodi su imali tu predstavu.