Одговор бившег епископа Артемија патријарху српском Иринеју

[feeble]

Ja se bas pitam sta ce ljudi koji idu kod Artemija, da li ce i dalje da idu? Izgleda da hoce, nece im ova odluka nista promeniti. Samo jos da ne bude veci broj sledbenika, ako nista iz inata.

[Milan Nikolic]

Тим људима би једнако Алах био Бог. Људи без теологије.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Ја не мислим, да је ово био само формални позив из СПЦ.

[Ђорђе Р]

Ja se bas pitam sta ce ljudi koji idu kod Artemija, da li ce i dalje da idu? Izgleda da hoce, nece im ova odluka nista promeniti. Samo jos da ne bude veci broj sledbenika, ako nista iz inata.

 

Ту је потребна мисија, проповед. На жалост, он је скупио оволико присталица управо стога што се Црква раније није одредила према њему, па је могао да лови људе на сентименталност, неправду, ...

 

Сада треба прво Сабор, а онда и људи на терену, свештеници, монаси, вероучитељи, да свакодневно стражаре и упозоравају људе на нову секту насталу из православља.

 

Људи иду и код врачара и гатара, тако да ће неки и наставити путем сопствене пропасти, одлазећи код расколника и секташа.

[Nebojš.a]

 Антихрист ће свим снагама потенцијарти веру у Бога, Бог и вера ће му бити главна тема.

 

Svašta. Da je tako ne bi svet potencirao na razvratu nego na licemernoj pobožnosti. A pošto se svetu uveliko i besomučno nameće razvrat, pa čak kači i poneke hrišćane koji se blamiraju sa nekakvim konstrukcijama pokušavajući da opravdaju raznorazne strasti (čak i rukoblud!), onda ta tvoja teza nije baš da stoji na čvrstim nogama. Svakako i sa desne strane može da dođe sablazan, kao što evo i vidimo, ali daleko od toga kako ti kažeš da će biti.

To i ako bude neka pobožnost, kao što ti kažeš, to će biti nešto u stilu Esmeralde, nekakav bljutavi sentimentalizam.

[Volim_Sina_Bozjeg]

СПЦ је своје рекла и издала саопштење, мислим да, Марко није добро одлучио.

 

Слава Богу на висинама а међу људима добра воља.

[Heruvim]

http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_za_javnost_29_maj_2015_godine

 

Да се знаде од данас па убудуће, све до њиховог искреног покајања, да свака тајна њима обављана, на челу са Светом Литургијом, представља безблагодатну радњу: њихово крштење није крштење, њихово рукоположење није рукоположење, њихово причешће није Причешће, њихов благослов није благослов него клетва на оне које га примају. Ово нарочито треба да имају у виду сви они који су у својој простоти и наивности заведени њиховом обманом и духовном преваром, нарочито заведени њиме лаковерни монаси и монахиње, али и верници.

[geronymo]

Тим људима би једнако Алах био Бог. е.Људи без теологиј

Brate nije bitna teologija bitna je vjera. A ne osudjuj ljude ako im zelis pomoci,ovce zalutaju ali ipak se vrate,ne treba ih tjerati jos dalje.Ipak smo mi braca,jerbo to je nase stado. Da nas Gospod slozi obozi i umnozi

[Лазар Нешић]

Саопштење за јавност - 29. мај 2015. године

 

29. Мај 2015 - 13:35

Свети Архијерејски Сабор донео је следећу одлуку:

 

Будући да се Марко Радосављевић, бивши монах Артемије и бивши епископ рашко-призренски, оглушио о сва настојања Српске Православне Цркве да се врати са пута раскола у јединство са Мајком Црквом, то, на основу члана 69. тачка 29) Устава Српске Православне Цркве, а сходно члану 15. Одредаба о црквеним кривицама, њега и Негослава Николића, бившег јеромонаха Николаја, Артемијем „рукоположеног“ за псеудо-хорепископа измишљене старорашке и лозничке епархије, трајно искључити из Црквене Заједнице, са надом и молитвом Господу да им подари покајање као једини пут спасења и повратка Цркви Божјој, која са радошћу увек прима сваког покајника.

 

У исто време, позвати монахе, монахиње и лаике који су до сада учествовали у њиховим богослужењима и подржавали их у расколу да се врате канонском поретку Православне Цркве и Евхаристијском јединству са њом, и опоменути их да тајне ове двојице изопштених из Црквене Заједнице нису Свете Тајне (крштење није крштење, рукоположење није рукоположење, причешће није Причешће, да наместо благослова доносе клетву), и да је једини излаз из таквог безблагодатног стања пут покајања и покајног повратка у крило Свете Мајке Цркве.

 

Образложење: Свети Архијерејски Сабор је на свом овогодишњем мајском заседању (2015. године), поводом неканонског поступка рашчињеног бившег епископа рашко-призренског Артемија, који је рукоположио у чин „хор-епископа старорашкога и лозничког“, такође лишеног свештеничког чина Негослава (бившег Николаја, црноречког игумана), као и због других претходних безакоња, актом АСбр. 82 од 25. маја 2015. године, позвао истог „да крене путем мира и јединства са Црквом“, и да свој одговор на позив пошаље Светом Архијерејском Сабору „усмено или га достави писмено у року од три дана.“ Монах Артемије је одбио да прими акт, али кад је исти дат у јавност, упутио је, посредством пароха грочанског оца Александра Митровића, Његовој Светости Патријарху српском свој одговор, 14/27. маја 2015. године. Разматрајући ово писмо монаха Артемија, Свети Архијерејски Сабор је констатовао следеће:

 

1. Свети Архијерејски Сабор је, својим актом АСбр. 66/зап. 161 од 4. маја/21. априла 2010. године, по канонској кривици Епископа Артемија трајно разрешио дужности и обавеза управљања Епархијом рашко-призренском, после чега је он прихватио одлуку Синода да борави у манастиру Шишатовац са своја четири монаха. Нажалост, својим дописом од 13. септембра 2010. године, исти је отказао признавање одлука Светог Архијерејског Сабора и Светог Архијерејског Синода, због чега је стављен, актом Светог Архијерејског Синода бр. 1126/зап. 805 од 15. септембра 2010. године, под забрану свештенодејства.

 

2. Свети Архијерејски Сабор је, размотривши потом канонске кривице Његовог Преосвештенства умировљеног рашко-призренског Господина Артемија, у седници својој од 18. новембра 2010. године, под АСбр. 20/зап. 54, донео ову Пресуду:

„Због доказаних и од њега самога потврђених најтежих канонских кривица: свештенослужења под важећом забраном свештенодејства, одбијања послушности Светом архијерејском сабору, стварања раскола и насилног заузимања појединих манастира Српске православне цркве у Епархији рашко-призренској – уз учешће наоружаних појединаца и физичко угрожавање монахâ у тим манастирима, Епископа умировљеног рашко-призренског Артемија лишити епископског чина, и вратити у ред монахâ.“

 

3. Монах Артемије (Радосављевић), наместо да прихвати одлуке највишег законодавног и канонског тела наше Светосавске Цркве, са једним бројем својих избеглих из Епархије рашко-призренске јеромонаха, монаха и монахиња, почео је да ствара у туђим епархијама своју такозвану рашко-призренску епархију у егзилу. Тиме не само што је погазио вековни канонски поредак Цркве, него и своју заклетву при рукоположењу у епископски чин „У туђој епархији нећу богослужити нити вршити икакву свештену радњу без сагласности епископа дотичне епархије.“. При томе је сопствену Цркву и државу прогласио за „егзил“, стварајући ту своју псеудо-епархију и њене „катакомбе“ са ниоткога прогнаним него са одбеглим из својих манастира, – са тог разлога под црквени суд стављеним јеромонасима и монасима Рашко-призренске епархије, градећи тако на лажи и обмани своју псеудоцрквену парасинагогу. Тако не само што је погазио своју заклетву и вековни канонски поредак Православне Цркве, него је, одвођењем за собом десетине јеромонаха и монаха из косово-метохијских манастира, покушао да ове остави празне на милост и немилост албанским терористима и рушитељима, при томе се заклињући на тобожњу своју верност Косову и Метохији, а друге оптужујући за подршку „независности“ Косова.

Какве су катастрофалне последице за преостале православне Србе на Косову и Метохији, уз подстицај на њихово исељавање и продају имовине – о томе не треба ни говорити (први је био Артемије, који је тајно продао Албанцима црквену имовину у Ђаковици, бранећи народу да то исто чини). Док његови следбеници проглашавају Артемија за „великомученика“ и гуруа, поставља Сабор питање: Чијим новцем је тај „великомученик“ куповао куће по Сремчици и другим местима? Чијим новцем је скоро сваке друге године мењао најскупоценија кола, док му је народ на Косову и Метохији грцао у јаду и беди? Артемије ни до данас није одговорио на акт Светог Синода (бр. 427 од 13. априла 2010. године): шта се десило са милионским средствима са банковног конта у Солуну, уплаћиваног од бројних добротвора за помоћ косово-метохијком народу, по дозволи патријарха Павла, на његово име?

На званично питање Светог Синода о средствима са тог конта, одговорио је (актом Ебр. 16 од 19. априла 2010. године): Ко има право да се меша у моје личне ствари, као слободног грађанина Србије? Поставља се, међутим, питање: Не сливају ли се та косовској сиротињи намењена средства у подизање нимало сиротињских „катакомби“ и зграда широм Србије, међу којима посебно место заузима троспратно здање у Лелићу, родном селу Артемија Радосављевића, које се управо завршава?

 

4. Анализирајући управо добијено писмо монаха Артемија, као и две „посланице“ његових „црквено-народних сабора“ (одржаних у Лозници код Чачка (2013. и 2014. године), које је у прилогу писму доставио Сабору, дошао је до непобитног закључка: Бивши епископ рашко-призренски Артемије своју „секту Артемита“ идеолошки је почео формирати међу једним делом својих монаха – од самог почетка њиховог сабирања око њега као „свог духовног оца“. Добро је то што их је васпитавао у духу Православља, али је поразно што их је секташки везивао за себе као јединог истинског тумача вере, проглашавајући временом све друге епископе Српске Цркве, на челу са патријарсима Павлом и Иринејем, за јеретике, или како сâм каже: за „глобалисте, екуменисте, паписте“ и „мондијалисте“. При томе он очевидно намерно заборавља да је од тих истих патријараха и епископа изабран за епископа, као и то да сви они до једнога исповедају исти Символ вере и држе се трократног епископског Исповедања вере, датог пре свога епископског рукоположења, као што га је и он сâм дао пред њима. У каквој прелести и гордељивости се налази овај нови монтаниста, још боље се види по томе што је Црква кроз векове лажне учитеље и јеретике проглашавала тек онда када би они на Васељенским Саборима били свестрано испитани и проверени од Светих Отаца. Црква се никада није ослањала, од Јерусалимског Сабора (51. године) на суд појединца ма ко он био, него се увек држала оног апостолског и саборног начела „изволи се Духу Светом и нама“ (Дап 15,28). Свргнути, одлуком Светог Архијерејског Сабора, епископ Артемије сматра се како од својих следбеника на „црквено-духовним саборима“, тако и по њему самом за јединог који држи „исповедање неискварене вере“, а у „црквеном расколу може бити само неко ко је изневерио правоверје“. По њему „Црква је само тамо где се чува истинска и неискварена вера“, што значи само код њега. Он одвајајући се „по Промислу Божјем“ од Патријарха српског и Сабора архијереја, сматра да једини остаје чувар и носилац истинске вере. За њега садржина Патријарховог саборског писма њему, којим се позива на пасхално „све опростимо Христовим Васкрсењем“, и да „крене путем мира и јединства са Црквом“ – „не говори да је оно плод Духа Светога, него плод духа људскога“, а своје пак писмо представља као „сведочење о правоверју“ и „остајање у светоотачкој вери.“ Отуда, по њему, Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је у расколу, док он „ништа заједничко немамо са расколом.“ Овде се сусрећемо са радикалним порицањем саборности као основног својства Цркве, из кога су настајали сви расколи и све јереси кроз вековну историју Цркве. Једно је тужна али непобитна истина: Оваква монтанистичка заблуда и артемијевска парасинагога се јавља први пут у вековној историји Светосавске Цркве. У суштини она представља истински раскол и хулу на Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву Христову њено име те саме Цркве и њене истините вере. Какво ли је тек нечувено гажење и презир свеукупног канонског предања Цркве рукополагање од једног и то рашчињеног епископа, у чин хор епископа рашчињеног јеромонаха, и то у туђој Епархији, уз додељивање непостојеће титуле!

 

Са ових и других разлога, сагласно заповести Христовој: ако брат твој, покаран насамо, па покаран пред двојицом и тројицом сведока, не послуша; па онда казан Цркви „не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник“ (Мт 18,15-17); сагласно и вековном канонском предању Цркве, донео је Сабор одлуку којом монаха Артемија (Радосављевића) лишава монашког чина и искључује га, заједно са њиме антиканонски и безаконо „рукоположеним“ „хор епископом старорашким и лозничким“ Николајем – Негославом Николићем, из црквене заједнице. Да се знаде од данас па убудуће, све до њиховог искреног покајања, да свака тајна њима обављана, на челу са Светом Литургијом, представља безблагодатну радњу: њихово крштење није крштење, њихово рукоположење није рукоположење, њихово причешће није Причешће, њихов благослов није благослов него клетва на оне које га примају. Ово нарочито треба да имају у виду сви они који су у својој простоти и наивности заведени њиховом обманом и духовном преваром, нарочито заведени њиме лаковерни монаси и монахиње, али и верници.

 

http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_za_javnost_29_maj_2015_godine

[МилошБГ]

Sto znaci da Artemije nije anatemisan nego vracen u red laika

[Лазар Нешић]

Sto znaci da Artemije nije anatemisan nego vracen u red laika

 

Nisi dobro pročitao, isključen je iz Crkve (crkvene zajednice totalno), nije više ni laik:

 

 

сагласно и вековном канонском предању Цркве, донео је Сабор одлуку којом монаха Артемија (Радосављевића) лишава монашког чина и искључује га, заједно са њиме антиканонски и безаконо „рукоположеним“ „хор епископом старорашким и лозничким“ Николајем – Негославом Николићем, из црквене заједнице.

[feeble]

@МилошБГ

 

Pise ovo:

 

 

трајно искључити из Црквене Заједнице

[Вукашин]

Sto znaci da Artemije nije anatemisan nego vracen u red laika

"лишава монашког чина и искључује га из црквене заједнице"

 

Није лаик, већ је изопштен из Цркве, тј. сам је себе изопштио.

[Crveni Baron]

Sta ima da brine,moze da ode. u sestrinsku rimokatolickku crkvu ili kod protestanata pa ce se vratiti u jedinstvo pre ili kasnije a i da se ne pokaje ...

[Ђорђе Р]

Brate nije bitna teologija bitna je vjera. A ne osudjuj ljude ako im zelis pomoci,ovce zalutaju ali ipak se vrate,ne treba ih tjerati jos dalje.Ipak smo mi braca,jerbo to je nase stado. Da nas Gospod slozi obozi i umnozi

 

Ми немамо исту веру.

 

Они верују у антиекуменизам, а ми не верујемо.

 

Ми верујемо у Саборну Цркву, а они не верују. Тј. црква по њима није саборна, него "правоверна", где је Артемијево мишљење мерило правоверности.