Зен (禅)

[Deja Vu]

Невезано са будизам, мени се увек свиђала та нека јапаснска једноставност. 

Кад погледаш рецимо људе у Индији, па то све нешто шарено, пуно боја, разних облика и креација, а у Јапану све просто са мало детаља. 

 

Можда грешим, али ми ова башта тако делује. Само шљунак, 2-3 камена и то је то. Читава уметност а предивно изгледа. 

[Млађони]

Виђао сам те баште у мини варијанти. Некла класична посуда са песком по који камен. Обично мачке с*ру у њима. 

 

zen macke....

[Иван Ивковић]

јапаснска једноставност

 

[Deja Vu]

zen macke....

 

[Рада..]

kad idem na more, kupim one grabuljice

 

Kad idem na more napunim peskom konzervu 15cmx 25cm dubine 10cm, moji kaktusi obožavaju taj pesak.

Nekad neka zanimljiva biljčica isklija iz tog peska.

Ostalo mi je još malo peska u toj konzervi, nekad uhvatim sebe da grabuljam školjkama kroz taj pesak...odlutam u mislima dok to radim.

Kad sam bila mala moja baba je zrno po zrno odvajala pasulj, pirinač ili žito za kuvanje od nečistoća, nije bilo kao sad da se kupi belija, pirinač bez kamenčića i slično.

Osećaj je isti kao i ovo sa  grabuljanjem po pesku

 

[Adelaida]

https://www.youtube.com/watch?v=aPKQyHWRpCc

:229:

[Adelaida]

 

savrseno....

[JESSY]

не познајем ову тематику, али ми се допадају зен приче....

 

 

 

Majcin savet
Dun, ucitelj singona, bese poznat kao dobar poznavalac sanskrta u periodu Tokugava. Kao mlad, uobicavao je da drzi predavanja svojoj braci ucenicima.
Njegova majka cu za ovo i napisa mu pismo:
"Sine, ja mislim da nisi postao Budin poklonik iz zelje da za druge postanes hodajuci recnik. Nema kraja poucavanju i tumacenju, sjaju i slavi. Zelela bih da prekines sa tim predavanjima. Zatvori se u neki mali hram u udaljenom delu planine. Posveti svoje vreme meditiranju i na taj nacin dosegni pravu spoznaju."

[Иван Ивковић]

     Estetika zena

 

U mnogim religijama umetnost se gotovo smatra kao ilustracija važnije ili više duhovne strane života. Međutim, u zenu umetnost je sredstvo potrage za satorijem (prosvetljenjem). Zen želi da vidimo umetnost kao put koji vodi ka buđenju i oslobođenju od ega. Zen želi da dođemo u kontakt sa unutrašnjim radom našeg bića, bez traženja utočišta u egu ili u eksternim i natprirodnim stanjima i iskustvima. Upoređujući Istočnu i Zapadnu estetiku Alan Watts smatra da na Zapadu umetnici žele podrediti prirodu svojoj volji, organizirajući je u racionalne okvire, dok na Istoku umetnik prihvata prirodu kakva jest i želi predstaviti njenu suštinu. Istočnog umetnika ne interesira fotografsko prikazivanje predmeta, već prikazivanje njegove suštine ili duha. On je fasciniran svetom, te ne pokušava ovladati njime, već ga doživeti. On se divi tom svetu, toj misteriji, području lepote i iluzije koju pokušava preneti na platno. Zapadni umetnik pomoću tehnike pokušava kreirati iluziju oblika stvarnosti dok istočni, dakle, ukazuje na njenu suštinu. Bitno je ono što se ne vidi, ne ono što se vidi.

Celi koncept istočne umetnosti bazira se na sugestiji onog što se nalazi iza oblika, jer lepota nije oblik, već ono što on izražava. U tome možemo naći odgovor na manjak potrebe ka boljim tehničkim rešenjima koji bi im omogućili ”realnije” prikazivanje oblika. Njih ”realnost” ne zanima, oni su obuzeti duhom, a duh se ne može prikazati, već sugerirati. No, mora se naglasiti da ova razlika između zapadne i istočne umetnosti nije potpuna i više je istorijska nego savremena, jer u današnje vrijeme granice se gube. Pošto je Japan morao otvoriti svoje granice pred prijetnjom američkih osvajača 1867. g., Amerikancima, a potom i ostalom svetu, obostrani uticaj bio je neizbežan. Taj događaj će omogućiti evropskim umetnicima koji nisu bili zadovoljni postojećom umetničkom situacijom u zapadnoj Evropi, paročito u Francuskoj, da se upoznaju s japanskim drvorezima koji su znatno drugačiji od onog što je akademizam tog vremena poučavao.

 

 

Zen umetnik sugerira suštinu estetskog objekta na najjednostavniji i najneposredniji način. Unutar njegovog sastava reprezentiranja, bilo šta može postati objekt stvaranja. Kao što vidimo u haiku poeziji najjednostavnija slika je najpoželjnija, od žabe na listiću do kapljice vode. Bilo kakav zvuk može postati muzika, dok se u slikarstvu objekt izražava s najmanje moguće poteza. No, da bi umetnik mogao naslikati objekt u njegovoj biti, on mora potpuno shvatiti prirodu objekta kojeg slika, njegovu buda prirodu. To je težak zadatak.

Kineski car je jednom prilikom naručio od jednog umjetnika sliku omiljene koze. Slikar je pitao za kozu, kako bi je mogao prostudirati. Prošle su dvije godine i car je postao nestrpljiv te je zahtijevao da mu se koza vrati, što se i učini. Nakon što je slikar priznao caru da nijeje dovršio sliku koju je imao naslikati, uzeo je četkicu i povukao osam spontanih poteza, koji su ostali zapamćeni u analima kineskog slikarstva kao najbolji prikaz koze.

 

http://alejandrorost.blogspot.com/p/pintura-y-espiritu-el-sumi-e-y-el-zen.html

 

Zen umetnost ne pokušava stvoriti iluziju ”realnosti.” Ono napušta prikazivanje ”realnosti”, i bavi se umjetnim prostornim vezama koje su dizajnirane na način da podstaknu čoveka na razmišljanje o onome što je iza ili iznad stvarnosti. Ono što treba naglasiti je da jednostavnost zen umetnosti leži u činjenici da kad se želi istaknuti suština objekta, on se mora lišiti svih stvari koje su nepotrebne i mogu skrenuti um s puta. Tome služe koani u zen treningu. Možemo zaključiti da jednostavnost kojom je prožeta zen umetnost proističe iz spoznaje suštine objekta kojeg je umetnik odlučio prikazati. Jednostavnost nije sama sebi svrha – njena svrha je ukazati na suštinu objekta, koji se ne može spoznati racionalno, već intuitivno. Tako npr. u Ikebani, umetnosti aranžiranja cvijeća, svaki list, cvet ili grana koji nisu nužni se odstranjuju; u haiku pesmi izostavlja se svaka riječ koja nije apsolutno nužna, dok u sumi-e slikarstvu izostavlja se svaki potez ili mrlja.

 

http://alejandrorost.blogspot.com/p/pintura-y-espiritu-el-sumi-e-y-el-zen.html

 

Poreklo ove težnje ka jednostavnosti leži u budističkoj doktrini o Sunjati (praznini). To je po budistima sveobuhvatna praznina koja sadrži potencijal za ”deset tisuća stvari”. Praznina se ne sme shvatiti kao pojam, jer pojmovno mišljenje neće pomoći pri njenom shvatanju. U pitanju je neposredna, intuitivna spoznaja temelja čitavog postojanja. Umetnik čistog, smirenog uma, stvara iz praznine. On je sam medij kroz koji se iskazuje praznina. On je sam nevažan. Ne postoji umjetnik koji stvara, postoji samo stvaranje. Ne postoji kreativan umetnik, već kreativnost. Njezino ispunjavanje materijalom koji nije potreban sužava njene mogućnosti i vodi čovjeka u stranputicu. U umetnosti, ideja praznine se iskazuje u nedorečenosti. Bitna je sugestija. Ostavljajući štogod nedorečenim prepušta se posmatraču da upotpuni ideju. Time neko remek-delo uvlači posmatrača u sebe, dokle god se ne stope u jedno. Posmatrač postaje deo dela, kao što delo postaje deo njega. Praznina je tu zbog posmatrača, poziva ga da uđe i do vrha ispuni svoju estetsku emociju.

 

http://alejandrorost.blogspot.com/p/pintura-y-espiritu-el-sumi-e-y-el-zen.html

 

Kada bi se objekt prikazao vizualno identičan svom pandanu u realnosti, potaknuo bi divljenje tehnici prikazivanja, što nije cilj ove vrste umetnosti. Na Zapadu nam se često događa da se divimo tehničkim postignućima svakakve vrste, od umetnosti nadalje, ali divljenje ne pokreće um ka intuitivnom istraživanju kojem teži zen. Kada se divimo objektu, naša pažnja je usmerena ka njemu i njemu samo, što je greška po zenu. Zen teži ka intuitivnoj spoznaji stvarnosti, obeležje tog stanja je um koji Japanci nazivaju mushin(ne-um) ili munen(ne-misao). U mushinu um ne zastaje ni na jednom objektu, on je poput vode koje teče i nikada se ne zaustavlja.

S toga zen umetnost ne zamara um afektivnim doživljavanjem, već potiče ka intuitivnom spoznavanju, ka kontemplaciji i nadasve doživljavanju. Tehnička veština muti um, zamara nas mislima ”Kakva sjajna izvedba?”, ”Kako je to napravio?” itd. Kao što možemo primietiti um je vezan u spletkama o zamršenosti tehnike, nije slobodan da shvati suštinu objekta. Vezan je na površini, i time atrofiran za shvatanje večne istine koja prožima sam predmet. Kroz zen umetnost se ne opisuje realnost kakvu je mi vidimo, već buda priroda koja je prožima.

 

 

Za zen umetnike lepota je nešto trenutnoi večno prolazno. Simbol takvog razmišljanja je ladolež, cvet koji cveta u Japanu. Njegov život traje jedan dan i upravo u tome je njegova lepota. Njemu se mora diviti u prvom procvatu rano ujutro, kad se sunce diže. Poslepodne njegovih cvetova više nema.

Život protiče kroz sve objekte u svakom trenutku, i bit je u tome da se bude u harmoniji s večnom prolaznošću. Vrednost sadašnjeg trenutka se ne može izmeriti, već samo doživeti. Lepotu večnog trenutka ne treba kvariti mislima o prolaznosti.

 

”Bor živi hiljadu godina,
a ladolež samo jedan dan;
ali oboje ispunjavaju svoju sudbinu."

 

Izvor: https://mornarius.wordpress.com/2011/03/09/japanske-zen-umjetnosti-zen-slikarstvo-ikebana-origami-bonsai-chado-kimono/

[Иван Ивковић]

Поред визуелног, естетика зена поседује и звучни израз. За то је веома популаран инструмент "шакухачи" - бамбусова флаута.

 

[Иван Ивковић]

U toku Edo perioda (1615-1868), Shakuhachi doživljava ozbiljne promene. Do tada je bila tanka i dugačka flauta, jako slična kineskom Xiao. U XVII veku počeo se koristi deblji bambus koji se nalazio u planinama japanskog ostrva Kyushu, i tada ova flauta ima pet rupa. Razvijena je i složena tehnika sviranja ovih instrumenata (tehnika disanja, korišćenje mišića lica, oblikovanje usana). Samo ime instrumenta je sastavljeno od dve reči: Shaku je merna jedinica (1 shaku je približno 30cm) i hachi je broj 8. 

 

 

Kada je u ujedinjenom Japanu zavladao mir mnogi samuraji su se pridružili lutajućim monasima iz Fuke. Ovi monasi nazivani komuso - monasi ništavila, su prosili svirajući Shakuhachi. Nosili su korpe na glavama kao simbol njihove odvojenosti od svetovnih stvari. Prerušeni u ove monahe, samuraji ili ronini su postali špijuni za šoguna, koristeći Shakuhachi kao oružije. Postoji priča da je korišćenje debljeg bambusa i ojačana konstrukcija ovog instrumenta upravo zbog ronina. Sa ovakvim instrumentom mogli bi da se brane, pošto kao monasi nisu smeli da nose svoje katane.

 

http://www.bg-anime.info/2014/05/tradicional-sound-of-japan-shakuhachi.html

 

[Иван Ивковић]

Звук једне руке

 

Старешина храма у Кенину био је Мокураи, Тиха грмљавина. Мокураи имађаше једног малог, дванаестогодишњег штићеника по имену Тојо. Тојо је имао прилику да види како старији ученици сваког јутра и вечери походе учитеља у његовим одајама, да би примили поуку у виду сан-зена или личног вођства, при чему су добијали коане како би предупредили лутање ума.

И Тојо имађаше жељу да прими санзен.

„Причекај мало,” поручио му је Мокураи. „Превише си млад.”

Али, дечак беше упоран, тако да учитељ напослетку пристаде.

Те вечери се мали Тојо у одређено време нашао на прагу Мокураијеве одаје за санзен. Уда-рио је у гонг да би обзнанио своје присуство, у знак поштовања три пута је учинио наклон пред вра-тима, а потом ушао и сео пред учитеља у тишини испуњеној поштовањем.

„Звук две руке можеш да чујеш кад пљеснеш рукама,” рече Мокураи. „Сада ми покажи звук једне руке.”

Тојо се наклонио и отишао у своју собу да размисли о питању. Кроз прозор до њега допираше музика гејши.„Аха! Имам га!”, обрадова се.

Следеће вечери, када учитељ од њега затражи да му дочара звук једне руке, Тојо стаде да из-води музику гејша.

„Не, не,” рече Мокураи. „То никако. То није звук једне руке. Уопште га ниси схватио.”

Помишљајући да га музика можда омета, Тојо се пребаци на неко мирније место. Опет и изно-ва думаше. ”Звук једне руке – шта ли ће то бити?” Изненада зачу како капље вода. „Зацело је то,” помисли Тојо.

Када се поново појавио пред учитељем, Тојо стаде да опонаша капљање воде.

„Шта ти је то?” питао га је Мокураи. „То јесте звук воде која капље, али не и звук једне руке. Покушај поново.”

Залуд је Тојо медитирао како би открио звук једне руке. Чујаше хук ветра. Но и тај звук беше одбијен као погрешан.

Чујаше крик сове. Ни тај није ваљао.

Ни скакавци не ствараху звук једне руке.

Више од десет пута долазио је Тојо код Мокураија са свакојаким звуцима. Сви су били погрешни. Готово годину дана разбијао је главу питањем шта би то могло да представља звук једне ру-ке.

Најпосле је мали Тојо уронио у истинску медитацију и превазишао све звуке. „Више нисам могао да их сакупљам,” објаснио је касније, „и тако сам дошао до нечујног звука.”

Тојо је схватио звук једне руке.

[Adelaida]

Ko si Ti (razni ljudi)?

 

Pitam čulnog čoveka: ko si ti? A on odgovara: ja sam ja, i misli na svoje telo.

Pitam misaonog čoveka: ko si ti? A on odgovara: dva stranca vidim u sebi, i ja se probijam između njih gostujući čas u jednom čas u drugom. I misli na instinktivnu i svesnu dušu svoju.

Pitam duhovnog čoveka: ko si ti? A on odgovara: ima neko u dnu duše moje, pružim ruke da ga dohvatim, no vidim da bi mi za to trebale ruke duže od vasione. Pitaj Njega ko sam.

[Adelaida]

[Иван Ивковић]

Estetski ideali zena

Tokom istorije japanske kulture razvili su se određeni estetski ideali ili načela pod uticajem zena, koja se mogu smatrati pečatom vrhunskih umetničkih dela. Tih ideala ima mnogo, ovde ću naglasiti samo najvažnije.

 

 

Jedan od najstarijih je mono no aware ili ”neizreciva, tužna lepota”. Taj ideal potiče iz budizma, i označava prolaznost svih stvari. Na svijetu ništa nije stalno, sve se menja. No, razlika između zena i ostalih filozofskih škola je što u zenu prolaznost podstiče radost. Zašto? Zato jer zbog prolaznosti život vredi živeti. Upravo zbog svoje lepršavosti i krhkosti život je vredan življenja i stvari dobijaju na značaju. Kada život ne bi bio prolazan, ne bi bio život. Bio bi nešto drugo. Stoga zen uči doživljavanju kao načinu življenja. To je ono neizrecivo ”ah” kada se susretnete sa doživljajem beskrajne lepote prolaznosti sveta. To je onaj osećaj kada se radost i tuga prožimaju. Ovim idealom prožeta je haiku poezija. U ovom idealu iskustvo satorija našlo je svoj estetski izraz. Taj ideal možemo naći u Genji Monogatori (Priče o /princu/ Genjiju) Murasaki Shikibu iz 11. veka, jednom od najvrednijih dela japanske i svetske proze uopšte, i prvi istorijski roman u modernom smislu te reči, u svetu. Ono što taj roman čini važnim su opisi likova u duhu mono no aware spisateljice Murasaki Shikibu, s kojim se čitalac može saosećati. U savremenom Japanu taj ideal predstavlja cvjetanje trešnjinog cvieta. Ono traje sedam dana, nakon kojeg otpadne. Njegovo iščezavanje priziva osećaj mono no aware.

 

 

Drugi ideal je sabi ili ”rustični sloj ili osamljenost” koji označava osamu ili smirenost duha. Reč sabi je skraćenica japanske reči sabireru, koja otprilike znači postati osamljen. Tokom vremena pojam je zadobio još jedno značenje, a to je ostareti dobro, ili ono što je ostarelo dobro. Što znači da rieč sabi označava ne samo starost koja vodi ka iskustvu i mudrosti, već i sloj koji stare stvari čini lepima. Ona označava i smirenost, samoću i duboku usamljenost. Ovaj ideal se može naći u velikoj zbirci poezije Manyoshu. Sabi izražava atmosferu samoće i usamljenosti koja ruši razliku između objekta i subjekta. Ovaj ideal vuče korene iz taoističke filozofije besciljnog života. Kako Alan Watts kaže: ”Kada taoistički sveštenik ide da šeta, on ne ide nigde, on jednostavno šeta.” Besciljni život konstantna je tema svake zen umetnosti. Prikazi bambusa na vetru ili usamljenog kamena, u zen umetnosti označavaju usamljenost svakog čovjeka. Možemo imati prijatelje, ljubavne partnere…ali naposljetku svako je sam... To je upravo ono što osećamo pri pogledu na ovakve radove. Navode nas na kontemplaciju. Zato su zaboravljena mahovina na nadgrobnom spomeniku, bambus na vetru ili usamljeni kamen izrazi estetskog ideala sabi. Ako ulazimo u simboliku navedenih primera, mahovina, bambus ili kamen izražavaju ego postojanje, dok vetar, nadgrobni spomenik ono gde ego prebiva. Sabi izražava prazninu svih stvari, usamljeno postojanje svih bića i predmeta u univerzumu. Sabi je zen pojam u kojem se ta usamljenost prihvata.

 

gledam u daljinu –

nema cvetova, ni obojenog lišća

na morskome žalu osamljena koliba

u bledećem svetlu

jesenjeg sutona

 

Kada se u raspoloženju sabi spazi nešto sasvim obično i skromno, nastaje raspoloženje koje se izražava u estetskom idealu wabi ili ”jednostavna lepota ili siromaštvo”. U ovom estetskom idealu cieni se umerenost, niti savršeno niti nesavršeno. Mesec je lijep kada ga ne pokrivaju oblaci, isto onoliko koliko i kada ga pokrivaju. U wabi idealu više se ciene predmeti koji su nesavršeni od onih koji su savršeni. Alan Watts prepričavajući jednu zgodu između zen majstora i trgovca prikazao je ovaj ideal. U zgodi se pripovieda kako je trgovac imao jednu posudu koju je pokazao zen majstoru, no potonji nije pokazao interes za nju. Na to se trgovac naljutio i razbio posudu. Trgovčeva slučkinja sakupila je komadiće posude i zalepila ih. Kada je zen majstor ponovno video tu posudu bio je oduševljen.

 

 

Kada se pri neuspehu u umu ne uzdiže osećanje nepravde, tada bi rekli u Japanu, to je wabi. Bašo to izražava na sljedeći način:

 

letnje trave -

sve što je ostalo

od snova ratnika

 

Ovaj estetski ideal naročito se razvio u waka i haiku poeziji. Raspoloženje wabi može se videti u uzaludnoj borbi ratnika sa bezvremenom večnošću prirode ili u prikazu putnika na vetru, kao što se može videti u Bašovoj haiku pesmi.

Pod siromaštvom wabi podrazumeva da se ne zavisi od materijalnih stvari ovoga sveta kao što su bogatstvo, moć i slava, već da se bez njih oseća nešto od najveće vrednosti, nešto iznad vremena i društvenog položaja.

 

 

Yugen ili ”dostojanstvo” je ideal koji su Japanci uzeli od Kineza kod kojih je imao značenje tamnog ili mističnog. Od svih ideala yugen je najteže izraziti. Za yugen je važna imaginacija. Iako ne vidimo planinu, mi je možemo zamisliti i tim zamišljanjem ona može postati jasnija, nego ikad pre. Ono označava jednu temeljnu karakteristiku istočne kulture, a to je aludiranje na predmet, pre nego objašnjavanje ili vizuelno sagledavanje. No, ono ne znači sanjarenje, već sagledavanje dubine sveta u kojem živimo. Umetnost u kojoj se yugen najčešće izražava je no drama. Ona se može shvatiti kao izraz dostojanstvenosti koji sugeriše nešto ”više” od samog sebe. R. H. Blyth pišući o no drami objašnjava i ideal yugen: ”Postoji ona posebna protivrečnost u stvarnosti osećanja i nestvarnosti, konvencionalnosti glume; to je stvarni svet, a ipak svet snova(…). Kad je Basho gledao no dramu, on je bio na putovanju; kad je putovao, našao je da je glumac u no drami. San i stvarnost, život i umetnost, poezija i svet svakidašnjice, istorijska prošlost i trenutna sadašnjost ista su stvar…”

 

 

Sledeći pojam je šiori ili tananost. Slika bambusovog lišća koje se savija pred silom snega je tipičan primer ovog ideala. On označava krhkost i tananost čoveka pred silama prirode, no ta krhkost i tananost nema lošu konotaciju. Ona ne podstiče na žaljenje. Upravo je zbog tih karakteristika čovek neopisivo drag i lep. Sličan ovom idealu je hosomi, koji znači isto tananost. On se pojavljuje u haiku poeziji u pesmama o barskim pticama i insektima uopšte.

Basho je tokom svog života razvio ideal karumi ili ”lakoća duha”. To je ideal u kojem čovek prihvata pojave onako kako dolaze s lakoćom karakterističnom za smireni um.

 

https://mornarius.wordpress.com/2011/03/09/japanske-zen-umjetnosti-zen-slikarstvo-ikebana-origami-bonsai-chado-kimono/