Зен (禅)

[Иван Ивковић]

Увод у Зен медитацију

 

Неће шкодити да се мало упознамо са неким практичним стварима како бисмо боље спознали оно невидљиво... Да ли вас подсећа на нешто?

Овај чикица је Таиген Шодо Харада Роши, свештеник Ринзаи школе зена и главни опат 300 годинa старог храма у Окојами, Јапан.

 

[Иван Ивковић]

 

Десет бикова

 

1. У потрази за биком

На пашњаку овог света, без предаха разгрћем високу траву у потрази за биком.
Док газим по обалама безимених река, и губим се на испреплетаним стазама далеких планина,
Снага ме издаје и клонуо сам, не могу наћи бика....
Само ноћу чујем песму зрикаваца у шуми.

Тумачење: Бик се изгубио. Каква је нужда трагати за њим? Само због одвојености од своје истинске природе, не успевам да га пронађем. Пометен чулима изгубио сам чак и његове трагове. Далеко од куће, видим многа раскршћа, али не знам који је пут прави. Похлепа и страх, добро и зло, помућују ме.

 

 

2. Откривање трагова

На обали реке под дрвећем, откривам трагове!
Чак и у мирисној трави видим његове отиске.
Има их и у дубинама далеких гора....
Ови трагови не дају се више сакрити,
исто као ни нос човека који гледа у небо.

Тумачење: Пошто сам разумео учење, јасно видим трагове бика. Затим сазнајем да су, као што су многа оруђа направљена од једне врсте метала, и милијарде створења саткане од тканине сопства. Уколико не разлучујем, како ћу разабрати истину од неистине? Још нисам прошао кроз капију, али уочавам пут.
 

3. Опажање бика

Чујем песму славуја.
Сунце је изгрејало, ветар пирка, зелене се врбе дуж обале,
Овде се бик не може сакрити!...
Који уметник ће насликати ту блиставу главу,
те силне рогове?

Тумачење: Када се зачује глас, човек може да осети одакле допире. Када се свих шест чула стопе, пролази се кроз капију. Гдегод да уђе, види бикову главу! Ово јединство је попут соли у води, попут боје у ткању. Ни најмања ствар није одвојена од сопства.



4. Хватање бика

Уз велику борбу, шчепао сам га.
Његова огромна воља и снага су неисцрпни.
Сад јуриша на удаљену висораван високо изнад облака и паре,...
Сад тумара недокучивом дубоком јаругом.

Тумачење: Он је дуго пребивао у шуми, али сам га данас уловио! Занесеност околином га одвлачи у погрешном правцу. Жудећи за сочнијом травом, лута све даље. Његов ум је још увек јогунаст и разуздан. Ако желим да га зауздам, мораћу да пуцнем бичем.



5. Припитомљавање бика

Бич и уже су неопходни,
У супротном ће ми утећи низ неку прашњаву улицу.
Када се ваљано извежба, постаје природно кротак....
Тада, и без ужета, своме господару служи.

Тумачење: Када се једна мисао роди, друга мисао је следи. Када прва мисао изрони из просветљења, све које је следе су истините. А када утоне у обману, човек све претвара у лаж. Обмана не настаје из објективног, она је последица личног опажања. Чврсто држи бика за брњицу и не дозволи себи ни трачак сумње.



6. Јахање бика на путу кући

Узјахао сам бика, полако се враћам кући.
Звук моје свирале одзвања кроз вече.
Ударајући такт заносној мелодији,...
управљам бескрајним ритмом.
Ко год чује ову песму придружиће ми се.

Тумачење: Борба је окончана; добитак и губитак постали су исто. Певам шумареву песму и свирам дечје мелодије. Јашући бика, осматрам облаке. Чак и када би ме неко позвао да се вратим, наставио бих даље.



7. Бик је надмашен

Јашући бика, стижем кући.
Миран сам. И бик може да почине.
Зора руди. Блажено спокојан,...
У својој сламнатој колиби, одбацио сам бич и уже.

Тумачење: Све је један закон, не два. За нас је бик само привремени субјекат. То је као однос зеца и клопке, рибе и мреже. То је као злато и руда, или месец који се пробија кроз облаке. Један зрак чисте светлости на путовању кроз бескрај.



8. Бик и сопство су надмашени

Бич, уже, човек и бик - све урања у Ништа.
Ово небо је толико безмерно
да у њему никакав глас не оставља трага....
Зар може снежна пахуља да опстане у огњу?
Овде су трагови патријарха.

Тумачење: Осредњост је остала за мном. У уму нема ограничења. Не тражим ја стање просветљења. Нити се задржавам тамо где просветљења нема. Пошто не боравим ни у једном стању, очи ме не могу видети. Да ми и стотине птица поспу стазу цвећем, таква слава би ме оставила равнодушним.



9. Повратак извору

Исувише корака је начињено у повратку корену и извору.
Боље је од почетка бити слеп и глув!
Боравећи у свом истинском дому,...
не хајем за спољашње -
Река и даље мирно тече, а цвеће је црвено.

Тумачење: Од самог почетка истина је чиста. Постојан у тишини, посматрам спајање и раздвајање облика. Ко није везан за "облике" нема потребе да се "мења". Вода је смарагдна, планина модра, а ја видим оно што се ствара и што се раствара.



10. У свету

Босоног и раздрљен, вратио сам се у свет.
Одећа ми је похабана и прашњава,
а ја сам вазда блажен....
Не користим чаролије да продужим живот;
А сада преда мном дрвеће олистава.

Тумачење: Унутар моје капије, хиљаду мудраца ме не зна. Лепота мог врта није видљива. Зашто би неко трагао за стопама патријарха? Идем на пијацу са боцом вина, а враћам се кући са штапом. Обиђем вински подрум и пијацу, и свако кога погледам постаје просветљен.

[Иван Ивковић]

Бонсаи (盆栽), боље речено бонсај, у дословном преводу значи стабаоце у посуди. Пореклом је из Кине одакле је пренесен у Јапан где је даље развијен и где је добио данашњу форму. За његово обликовање и узгој је потребно много више од саме хортикултурне вештине. Већи је нагласак на уметничким склоностима самог узгајивача. Основни принцип је узгојити минијатурно стабаоце које има све карактеристике те биљне врсте у „нормалној“ величини у природи.

 

 

За преношење бонсаија у Јапан и ширење међу јапанском аристократијом и самурајима, најзаслужнији су Зен свештеници. За њих је бонсаи био религиозни објекат „зелене степенице које воде на Небо“, односно спона између људи и Бога. У центру узгајања бонсаија је успостављање равнотеже између човека и природе. Узгајивач се посвећује бонсаима, негује у себи креативност, па сваке године испочетка проживљава кроз њих ритам смене годишњих доба. Сам узгој захтева много неге и пажње, али као награду доноси мирноћу ума, осећај освежења и унутрашњу смиреност.

 

[Иван Ивковић]

Посетница

 

Кеичу, велики учитељ зена у периоду Меиђи, био је поглавар Тофуку храма у Кјоту. Једнога дана гувернер Кјота га потражи по први пут. Његов пратилац му предаде гувернерову посетницу на којој је писало: Китагаки, гувернер Кјота. "Немам ја посла са таквим човеком", рече Кеичу свом пратиоцу. Реци му да оде одавде. Пратилац однесе посетницу назад, извињавајући се. Моја је грешка, рече гувернер, и оловком прецрта речи гувернера Кјота. Замоли поново свог учитеља. "О, је ли то Китагаки?", узвикну учитељ када виде посетницу. Хоћу да видим тог човека.

[Иван Ивковић]

 

"Бога можете познати једино отвореним умом, као што видите небо кроз чисто прозорско стакло. Небо нећете видети ако стакло офарбате у плаво." (Алан Вотс)

 

Нисам баш сигуран за ово "једино" али ми се ипак свиђа...

[Иван Ивковић]

“Карактеристична разлика између зена и свих других религијских, филозофских и мистичних учења је чињеница да он никад не ишчезава из нашег свакодневног живота, а ипак, уз сву применљивост у пракси и конкретност, он у себи садржи нешто што га издваја од игре световнога каљања и немира. Овде додирујемо однос између зена и одапињања стрела, или пак других вештина као што је мачевање, аранжирање цвиећа, церемонија чаја, плеса или каква лепа уметност. Зен је ‘свакодневна свест’, како то формулира Басо Матсу (умро 788.). Ова ‘свакодневна свест’ није ништа друго до ‘спавање кад си уморан, једење кад си гладан’. Чим почињемо размишљати, промишљати и обликовати појмове, губи се изворно несвесно и појављује се мисао. Више не једемо кад једемо и не спавамо кад спавамо. Лук је одапет, али стрела више не лети право према мети, а ни мета се више не налази тамо где би требала бити.”

Даисец Т. Сузуки

 

[JESSY]

Blatnjavi put

Jednom Tanzan i Ekido zajedno putovaše po blatnjavom putu. Jaka kiša je još uvijek padala.

Dolazeći jednim zavijutkom, sretoše lijepu djevojku u svilenom kimonu i ešarpi, koja nije mogla prijeći raskršće.

“Dođi, djevojko”, reče odmah Tanzan. Podigavši je u svoje naručje, prenese je preko blata.

Ekido ne progovori do navečer, sve dok ne stigoše do hrama u kojem je trebalo da prenoće. Tada više nije mogao da se suzdrži. “Mi svećenici ne prilazimo blizu ženama”, reče Tanzaniju, “posebno ne mladim i lijepim. To je opasno. Zašto si ti to učinio?”

“Jas sam djevojku ostavio tamo”, reče Tanzan. “Je li ti još uvijek nosiš?”

 

 

poznato, zar ne...?

[JESSY]

Istinska sreća

Jedan bogataš zamoli Sengaia da napiše nešto za trajnu sreću njegove obitelji, a što bi moglo da se prenosi kao dragocjenost iz generacije u generaciju.
Sengala uze veliki komad papira i napisa: “Otac umire, sin umire, unuk umire.”

Bogataš se razljuti. “Zamolio sam te da napišeš nešto za sreću moje obitelji! Zašto se ovako šališ? “
“Nisam imao namjeru da se šalim”, objasni Sengala. “Kada bi prije tebe tvoj sin umro, to bi te vrlo ojadilo. Kada bi tvoj unuk nestao prije tvog sina, obojici bi vam prepuklo srce. Ako tvoja porodica, generaciju za generacijom, umire redom koji sam ja označio, to će biti prirodan ljudski tijek. Ja to zovem istinskom srećom.”

[JESSY]

[Иван Ивковић]

[Иван Ивковић]

Japansko slikarstvo

 

Da bi se razumelo japansko slikarstvo potrebno je shvatiti razliku u odnosima prema prirodi na Istoku i Zapadu. Kao što sam već spomenuo čovek Zapada nastoji pokoriti prirodu, potčiniti je svojoj volji, prisiliti je da radi za njega, dok čovek ”klasičnog” Dalekog istoka želi živeti s njom i u njoj.  Ova suštinska razlika između klasičnog čoveka Dalekog istoka i Zapadnjaka ogleda se i u umetnosti. U slikarstvu Zapadnjak prikazuje ”mrtvu” prirodu. To je priroda koju je on uredio po svojoj volji, uzeo je plodove iz prirode i postavio u novu celinu. U Zapadnom portretnom slikarstvu bila je ustaljena praksa tokom vekova da priroda bude dekoracija; iza profila žene, plemića ili dostojanstvenika nazirala bi se planina, reka ili pokoji cviet. Priroda je za Zapadnjaka inferiorna. Jedno od obeležja današnjeg vremena kojeg nazivamo postmodernizam je vraćanje prirodi, shvatanju da nam priroda nije neprijatelj ili sluga, već produženo telo. Takvo razmišljanje na Istoku traje već hiljadama godina. Kineski i japanski slikar više je voleo prikaze prirode u kojima bi središnju ulogu igrali potoci, šume, planine. Unutar njih ljudski lik se nazire, on nije izgubljen u svom tom prostranstvu, već uronjen. Ne oseća se nelagodno, već kao deo celine. Često je na takvim slikama izazov pronaći ljudski lik, ali ne zato jer se skriva, već iz razloga što je duboko uronjen u celinu. U ovome naziremo ideju Istoka u kojoj je ljudsko biće nerazdvojno povezano s prirodom, toliko jako da se moramo dobro namučiti da bismo ga doživeli kao izdvojenu celinu.

Sumi-e slikarstvo došlo je iz Kine u Japan. To je vrsta slikarstva u kojem slikar slika tušem i četkicom po papiru koji je tako tanak da onemogućava izmenjivanje ili doterivanje povučenog poteza. Nemogućnost izmenjivanja slike je izraz budističkog zakona o uzrocima i posledicama. Kao što u životu pojedinca nema povratka nakon delovanja, tako i u sumi-e slikarstvu nema popravaka. Slika se neposredno, bez oklievanja i bez zastajkivanja. Spontanost koja proizlazi iz takvog čina ne može se simulirati ni falsifikovati, ona je vredna sama po sebi. Ova vrsta slikarstva već je u Kini bila pod velikim uticajem t’cah budizma i kao takva je došla u Japan. Kao što smo mogli videti iz priče o slikaru i kozi sa pređašnjih stranica, potrebno je prvo spoznati buda prirodu predmeta koji se slika, da bi se potom ta priroda izrazila neposredno kroz spontanu akciju. Vladimir Davide piše o sumi-e slikarstvu sledeće:

 

 

”Sumi-e je neposredan prijenos doživljaja na papir – ono što je nacrtano nije oblik predmeta, već njegov duh; nije predočeno njegovo stanje, već njegov život.”

Sumi-e slikarstvo nije rekonstrukcija realnosti, već ona je ključ ka razumevanju prave prirode predmeta. To je opšta crta većine japanskih umetnosti, naročito onih koje su nastale pod uticajem zen budizma.

 

 

Vrlo je važno naglasiti da uz estetske ideale koje sam opisao vrlo važnu ulogu u japanskim umetnostima igra rezanje (kire). Time se podrazumeva da sve ono što nije potrebno treba odseći ili maknuti. Samo ono što je neophodno za nagoveštaj ili izražavanje buda prirode ostaje.

 

 

U sumi-e slikarstvu sve što je na slici jednako je bitno. Unutar slike ništa se ne može oduzeti, a da se ne poremeti cjelina. Beline na crtežu isto su toliko važne koliko njegovi sivi i crni delovi prekriveni potezima četkice, one isto toliko nagoveštavaju stvaranje celine kao i potezi četkice. Za njih se može reći da su potezi proistekli bez poteza. Takav stav poieče iz ideje zen budizma da iz praznine (sunjata) proističu sve stvari. Tu ideju Zen preuzima iz taoističke knjige "Tao te Ching".

 

 

Eugen Herigel kada govori o zen slikarstvu kaže sledeće : “Koja je odlika ovih slika? Pre svega – prostor. Ali prostor u zen slikarstvu nije naš zapadnjački prostor sa njegovim raznovrsnim dimenzijama – jednoobrazni medijum u kome stoje stvari, koji ih okružuje i izoluje jedne od drugih. Niti je to mrtva praznina koja se može zameniti objektima i koja je zatvorena u vidljive odnose između desno – levo, gornje – donje, ispred – iza. Niti je to prostor koji dodiruje samo površinu objekata, ograđujući je poput kože, i otuda tamo gde unutar nje ničega nema, poništenim značenjem, nezahtevnom pozadinom. Prostor u zen slikarstvu je uvek nepokretan, pa ipak u pokretu, izgleda kao da živi i diše, on je bezobličan i prazan pa ipak i izvor svekolike forme, on je bezimen pa ipak razlog zašto sve ima ime. Zato za zen slikarstvo stvari imaju apsolutnu vrednost, sve su jednako važne i značajne, predstavnici univerzalnog života koji struji kroz njih. Ovo, takođe, objašnjava i duboki značaj koji izostavljanje stvari ima u zen slikarstvu. Ono što nije sugerisano, što nije izrečeno, važnije je i izražajnije od onog što je rečeno. Ovde ponovo, kao i u pozorišnoj umetnosti, vidimo “neplešući ples” koji oživljava svekoliko postojanje, prožimajući i igrajući kroz sve stvari. Prostor nije homogen, prazan medijum proširen do u beskonačnost; on je neshvatljivo obilje samog postojanja, sa svim svojim beskrajnim mogućnostima. Otuda zen slikar nema horror vacui, za njega je Praznina dostojna najvišeg poštovanja; ona je najživotnija među svim stvarima, tako bogata životom da ne potrebuje zauzimanje oblika i forme niti se, kako bi se ispoljila, upojedinjuje u beskonačnom krugu promena. Prostor nije koža koja počiva oko stvari, već njihovo jezgro, njihova najdublja suština, razlog njihovog postojanja. U ovim slikama izražena je magičnost Praznine koja očarava oko i izaziva poštovanje. Gledanje slike uvek otpočinje gledanjem Praznine.”

 

 

U sumi-e slikarstvu možemo videti neke karakteristike koje će obeležiti početak i sredinu slikarstva 20. veka:

– koristi se minimalno poteza u svrhu maksimalnog izraza ekspresije

– linearno strukturiranje crteža uz tonsku modulaciju, kao što će u Evropi primeniti Modrian

– odsutnost plastičnog modeliranja pomoću svjetlijeg i tamnijeg osenčavanja i izražena asimetričnost naći će svoje poklonike unutar impresionističkog pokreta.

– izražavanje ukupnog delovanja celine neoslikanim delovima.

Krajem 19. veka. Kada je Japan bio prisiljen da se otvori prema Zapadu, prodrli su u njega Zapadni uticaji. U slikarstvu se to oogledalo u promeni perspektive. Klasični su se Japanci služili takozvanom paralelnom perspektivom, pri čemu su paralele u prirodi ostale paralele i na slici. No, valja naglasiti da to nije bilo zbog toga što Japanci nisu mogli razviti tehniku perspektive, već iz razloga što su imali drugačiji pogled na život. Slikar Zapada stoji, živi, doživljava ispred i izvan onoga što slika. Za njega život ima neki put koji se sastaje u jednoj beskonačnoj tački. Zato što on nije unutar prirode, već se prema njoj postavlja kao posmatrač, on ima iluziju konačnosti. Klasični se Japanac nije služio perspektivom jer se nije osećao ispred ili iza onog što slika. On je bio u centru doživljaja i zato za njega paralele u prirodi ostaju paralele na slici. Za njega nema povlašćene tačke u kojoj bi se one sekle na papiru, a koja bi bila određena položajem njegovog oka prema onome što slika. Kao što Donald Kirihara piše analizirajući Japanski film:

 

 

”…paralelna perspektiva na japanskim drvorezima organizuje prostor kao sastav paralelnih linija u kojima se okomite linije ne spajaju u jednoj tački, kao što je to slučaj sa središnjom perspektivom. Umesto središta zanimanja kao što je ‘jedna tačka’ središnje perspektive, postoje mnogostruki ‘čvorovi’ pažnje ili područja guste strukture. Dok središnja perspektiva zadržava prostor u okviru, kosi uglovi paralelne perspektive stvaraju prostor bez početka ili kraja. Pogled posmatrača kreće se preko tih drvoreza bez da ga vodi jedna tačka, a posmatračeva očekivanja pojavljivanja, položaja i pokreta objekata znatno su drukčija u ovakvom sastavu nego u središnjoj perspektivi ‘jedne tačke”.

Asimetričnost u japanskim slikama je izraz shvatanja po kojem se lepota izražava u nesavršenom obliku i iz stava japanskih slikara po kojem po svaku cenu treba izbegavati konvencionalnost. Omiljeni trik japanskih slikara je otelovljenje lepote u obliku nesavršenosti, čak ružnoće.

 

 

Postoji nekoliko osnovnih odlika japanskog slikarstva: asimetrija, jednostavnost, osećaj starine, prirodnost, nedorečenost, nekonvencionalnost, smirenost, humor, sloboda, radost.

 

 

 ”Zenistička umjetnost odiše primitivnošću i nesamosvešću divljaka, kao i bezvremenošću i kosmičkom svešću mudraca. Zenistička umetnost je religiozna a ne moralna, poetska a ne lepa, intuiciona a ne intelektualna, značajna a ne emocionalna, senzualna a ne filozofska, mladalačka a ne zamorena životom.”

 

https://mornarius.wordpress.com/2011/03/09/japanske-zen-umjetnosti-zen-slikarstvo-ikebana-origami-bonsai-chado-kimono/

[Иван Ивковић]

The Zen Mind

 

https://www.youtube.com/watch?v=jq4I0vADTco

[Adelaida]

Zen: ovde i sada.

[JESSY]

UPALI SVETLO PRE NEGO ŠTO KRENEŠ

 

Jednoga dana Tomazena poseti grupa studenata. Posle upoznavanja i razmene uljudnosti, započe razgovor na večne teme života i smrti. Jedan od studenata postavi pitanje od kakvog je značaja čovekovo životno iskustvo za njegov duhovni razvoj. Tomazen odgovori:

"Većina ljudi prolazi kroz život otprilike ovako... Zamislite čoveka koji se jednoga dana nađe na pragu neke mračne prostorije, recimo nekog mračnog antikvarijata. Prozora nema, svetlost ne dopire ni od kuda, tama je potpuna, a prag na kome upravo stoji, razdvaja svet vidljivog od sveta nevidljivog i nepoznatog. Čovek ne vidi ama baš ništa, ali vođen radoznalošću, ipak uđe u prostoriju i krene kroz mrak. Ne prođe dugo, a čovek počne da se sudara sa raznim stvarima. Naletevši na prvu on je obori, izgazi, podigne, ispusti, ponovo podigne, opipa i konačno je prepoznavši zaključi : "Ovo je bila kineska vaza!"... ali je vaza već razbijena. Ostavi je, i nastavi dalje.

Pipajući kroz mrkli mrak sudari se sa drugim predmetom: obori ga, šutne, zgazi, podigne, opipa, ispusti i zaključi: "Ovo je bila kristalna kugla..." - ali je kugla već razbijena. Ostavi i nju, i krene dalje.

Ubrzo se sudari sa sledećom stvari: obori je, izgazi, išutira, izokreće, ispipa i osetivši nešto kao bol, zaključi: "Ovo je bila moja prošlost..." - ali je prošlost već razbijena.

Naletevši na još jednu stvar u neprozirnom mraku, obori je, išutira, izubija, isprevrće, opipa i konstatuje: "Ovo je bila moja duša..." - ali je duša već razbijena. Čovek je ostavi, ili je iz sažaljenja ponese sa sobom i nastavi dalje kroz tamu.

Ne prođe mnogo, a čovek naleti na još jednu stvar, ovog puta veću od svih na koje je do tada naišao idući kroz mrak. Obori je, izgazi, išutira, podigne, ispusti, ponovo podigne, ispipa i onako izubijan zaključi: "Gle, ovo je bio moj Život!" - ali je život već prošao...

Zato, kada se nađete na pragu nepoznate, mračne prostorije, učinite sve da pronađete izvor svetlosti. Tek kada upalite svetlo - krenite dalje. Možda će potrajati, ali tako bar nećete morati da porazbijate sve bitne stvari na koje naiđete u vašem životu da bi ih spoznali: od kineske vaze - do života samog."

 

http://www.ekologijasvesti.com/portal/index.php?option=com_content&view=category&layout=blog&id=7&Itemid=6#5

[Иван Ивковић]

зимска пустош
у свету једне боје
звук ветра

Башо

 

http://whytake.net/NatureImages/30/1086/1/1

 

Ошоово тумачење: Чак и у јесен, када шума бива пуна сувог лишћа а голо дрвеће се издиже ка небу, и када све изгледа налик гробљу, али и тада има нешто живо.
Када ветар дуне, чак и суво лишће ствара такву музику… чак и суво лишће почне да плеше. Они који могу схватити, они који могу осетити ће заиста бити задивљени лепотом мртвог лишћа. Они ће, исто тако, бити способни да виде лепоту голог дрвећa без иједног листа на њeмy, којe стреми ка небу.
То голо дрвеће такође има лепоту, ви само треба да имате очи да то видите. Тада ћете свугде откривати живот, љубав, смех...

 

http://www.osho-yu.me/index.php?option=com_content&view=article&id=217:haiku-poezija&catid=35:humaniverzitet&Itemid=57