Богословски приступ лечењу и болест као изазов за хришћанина

[Juan Valdez]

možda bi mogli da uopštimo ovako:

 

da je bolest sve što raslabljuje i razgrađuje, i što u krajnjem i ekstremnom ishodu ima smrt

 

Тако можеш да дефинишеш и сам биолошки живот.

[Иван ♪♫]

Тако можеш да дефинишеш и сам биолошки живот.

 

zavisi kako shvataš život

[Иван ♪♫]

sa aspekta vere, mi verujemo da smo upravo u palom, bolesnom stanju, telesno i duhovno

[Juan Valdez]

zavisi kako shvataš život

 

Не зависи. Рекао сам биолошки живот. А он временом раслабљује, разграђује и коначно доводи до смрти. А како ћеш ти то после философски да дефинишеш, друга је ствар.

[Иван ♪♫]

Не зависи. Рекао сам биолошки живот. А он временом раслабљује, разграђује и коначно доводи до смрти. А како ћеш ти то после философски да дефинишеш, друга је ствар.

Hmm, striktno logicki gledano u pravu si, ali hocu da kazem da je bolest ono sto utice na bioloski zivot na razarajuci nacin, bez obzira da li jedinka uopste oseca njeno delovanje, ili da kazemo bolest je ono sto ubrzava taj proces.

[Драгана Милошевић]

Многе назови болести су психосоматичног карактера нпр. чир  желуца.

[Јефимија Крунић]

Хм, здрав човек је онај који је у савршеној психофизичкој кондицији, који је целовит као личност није раслабљен нити разбијен, који је савршен у сваком погледу и код кога не пропада ниједна ћелија ( јер и мала ентропија је болест), ,...те закључак у овом свету не постоји такав, али у свима нама постоји клица за комплетан и здрав живот после победе над  последњим непријатељем,  тј. смрти.

[Juan Valdez]

Многе назови болести су психосоматичног карактера нпр. чир  желуца.

 

Чир желуца изазива бактерија Helicobacter pylori.

[Sir Oliver]

ne uvek, ponekad je nema, a pacijenti opet imaju povećano lučenje kiseline koja izaziva gastritis i na kraju i čir ako se ne leči.

Ima neke veze sa neuro vegetativnim sistemom i otuda može imati psihosomatski karakter, ali internisti ne žele da zalaze u te dubine... u principu dobiješ lekić.

 

@Jefimija

jedino živi organizmi pokazuju svesne napore (i to ljudi) da se bore protiv entropije u sebi i oko sebe.

[Драгана Милошевић]

Добро, а како теологија дефинише стрес? Данас се о стресу прића где год се окренеш.

[Sir Oliver]

Zašto bi teologija morala definisati stres?

 

Stres je jedna normalna reakcija u donekle izmenjenim životnim uslovima.

Stanje stresa je svojstveno svim sisavcima.

Stres je kada zebru napadne lav i raspori joj utrobu a ona ipak uspe da ustane i počne da trči najbrže u životu.

Probava momentalno prestaje (jer se energija troši na važnije stvari npr. očuvanje života), periferni krvotok skoro prestaje, mozak luči kašu hemikalija koja ti omogućava da mnogo čistije uvidiš spasonosno rešenje itd...

Neuobičajeni uslovi za sve to su kad npr. jednom bankaru počne da se klima karijera i recimo neki ambiciozni likovi rade na tome da zauzmu njegovo mesto. Čovek ovo stanje doživljava kao neposrednu opasnost po život i stupa u stanje stresa (jer nema više "lavova" koji ga ugrožavaju). Stres kao normalna i poželjna reakcija sada postaje problem jer traje predugo i uništava organizam. Jednostavno treba pronaći novi odgovor na nove životne okolnosti u kojima se čovek našao.

 

Teologija ne mora odgovarati na stvari na koje je recimo biologija već dala zadovoljavajući odgovor.

To je kao da pitaš šta teologija ima da odgovori na tvrdnju da na mesecu nema teških metala.

[Guest]

О БОЛЕСТИ

• 
• 

        

 

 

Драга наша духовна децо, Свети апостол Јован, у својој посланици (гл. Б: 14 -16), каже: „Болује ли ко међу вама? Нека позове црквене старешине, па нека се помоле над њим и помажу га уљем у име Господње. И молитва вере спашће болесника, и Господ ће га подићи; ако је и учинио грехе, биће му опроштено. Исповедајте, дакле, један другом грехе и молите се Богу један за другога, да будете исцељени".

 

 

         Зато, при молитви увек чврсто верујте и запамтите да свака ваша мисао и свака ваша реч несумњиво могу постати дела „Јер у Бога све је могуће што рече" (Лк. 1,37). Јер, кад Он може и мртве да васкрсава, тим пре може и болесне да подиже. Зато само верујте и молите се. - Епископ Јован (Шумадијски)

 

 

 
         РАЗМИШЉАЊА 0 БОЛЕСТИ

 

        

 

 

У свету постоји болест због греха. Болести уопште не би било, ни менталне ни физичке, ако људи не би грешили. Према Христу, болест је резултат робовања ђаволу. (Мт. 8:16, 12:22; Лк. 4:40-41,13:10-17). А Христос је дошао да „уништи... ђавола'' (Јевр. 2:14). Код Исуса један и исти акт спасења је опраштање грехова, лечење тела, уништење ђавола и васкрсавање из мртвих.

 

         Јер шта је лакше рећи: опраштају ти се гријеси или рећи: Устани и ходи. Али да знате да власт има Син Човјечији на земљи опраштати гријехе. Тада рече узетоме: Устани, узми свој одар и ходи. И уставши отиде кући. (Мт. 9:5-7, Мк. 2:9-12, Лк. 5:23-25) И у тај час исцјели многе од болести и од рана и од злих духова, и многима слијепима дарова вид. (Лк. 7:21). Чинећи ово Исус је показао да је Христос, Месија, испуњење пророка, који доноси свету Царство Божије.

 

         ... слепи поново гледају, хроми ходају, губави се чисте, глуви чују, мртви устају, сиромашнима се проповеда еванђеље и блажен је који се не саблазни о мене (Лк. 7:22-23, Исаија 29:18-19, 35:5-6, 61:1; Мт. 4:23-24,11:4-6).

 

         Ако је неко ослобођен греха и зла, ослобођен је и од болести и смрти. У Царству Божијем неће бити „ни болести ни туге ни уздаха, него живот вечни" (стихира на Опелу).

 

 

 
         БОЛЕСТ НАМ ЈЕ ОД КОРИСТИ

 

        

 

Нема већег сведочења Божије љубави и вере у Христа од подношења болести у вери и љубави. Онај који трпи болест са достојанством, храброшћу и стрпљењем, са радошћу и без роптања, највећи је сведок Божанског спасења. Ништа се не може упоредити са таквом личношћу, јер је слављење Бога у невољи и болести највећа жртва коју човек може да учини у свом животу на земљи. Нема светитеља, који је икада живео на земљи, а да није подносио телесне невоље и болести. И сви светитељи - стварно без изузетка - који су својим молитвама чак и друге лечили - нису тражили или добијали ослобођење од невоља. Ово је најочигледнији случај са самим Исусом Христом, страдајућим слугом Божијим:

 

         Презрен бјеше и одбачен између људи, болник и вичан болестима и као један од кога свак заклања лице, презрен да га ни за шта не узимасмо. И он болести наше носи и немоћи наше узе на се, а ми мишљасмо да је рањен, да га Бог бије и мучи. Али он би рањен за наше пријеступе, избијен за наша безакоња; кар бијаше на њему нашега ради мира, и раном његовом ми се исцјелисмо. Сви ми као овце зађосмо, сваки од нас се окрену својим путем, и Господ пусти на њ безакоње свијех нас. (Исаија 53: 3-6)

 

         Христос је „дао душу своју на смрт" (Исаија 53:12), када је био само у трећој декади свога живота. Једва да је неки светитељ живео дуже, и стварно, сви су платили и боловали, као апостол Павле од неког „трна у месу", што се разуме у смислу неке телесне болести.
         ... даде ми се жалац у месо, анђео сотонин да ме ћушка да се не поносим. Зато трипут Господа молих да одступи од мене. И рече ми: доста ти је моја благодат, јер се моја сила у слабости показује са свијем. Стога ћу се најрадије хвалити својим слабостима, да се усели у мене сила Христова. ... јер кад сам слаб онда сам силан. (2 Кор. 12:7-10).

 

         Све духовне личности следе примеру Господа Христа и апостола Павла и сви светитељи им следе у схватању болести. Они говоре Богу Оцу: „Нека буде воља Твоја", и благодаћу Божијом преобраћају своје болести у средства спасења себе и својих ближњих.

 

 

         БОГ СЕ САМО СЛУЖИ БОЛЕШЋУ

 

        

 

 

Болест и смрт, као последица грешности света, његове подложности ђаволу и његовог „робовања трулежи" (сравни Рим. 8:19-23) сам Бог употребљава за своје провиденцијалне циљеве, као средство да се човек спасе. Бог није узрочник болести и смрти. Они су ту као резултат ђаволове обмане и човекове слабости и греха. Бог се њима служи да би преко опраштања грехова човек био излечен и спашен. Једино у овом смислу може да се и каже да „Бог шаље човеку болест".

 

         Када је неко духовно лице болесно оно признаје да је узрок његове болести властити грех и грехови овога света. Стога оно не окривљује Бога, јер зна да Бог није проузроковао ни болест ни смрт и да није Божија воља да Његова створења буду болесна. Исто то лице зна, да ће његова болест бити излечена, сагласно Божијем промислу и Божијем плану. Зна оно и то да, ако Бог хоће, свака болест може да буде излечена у овом животу, да би човеку било дато времена да овде на земљи више послужи Богу и човеку и да испуни оно што, сагласно Божијем плану, мора да испуни. Јер, и сама болест може да буде средство и подстицај служења Богу, стога је онај који духовно мисли, тако и прихвата, у вери и љубави - ради свога властитог спасења и спасења других.

 

 

                        Преузето из књиге: ''ПРАВОСЛАВНИ МОЛИТВЕНИК У БОЛЕСТИ''

 

Манастир Клисина

 

[drvce]

Болести уопште не би било, ни менталне ни физичке, ако људи не би грешили

Bulsit. Crkavalo se od bolestina na zemljanoj kugli i pre ljudi.

[Караконџула]

Dobar tekst , taman sam se malo obrazovao po tom pitanju . 

[JESSY]

болест је напуштање склада.....али поремећај хармоније се одиграва у свести, док се у телу само показује.....то значи да тело представља само раван испољавања свести и свих промена које се у свести дешавају....болестан може да буде само човек, али та болест се као симптом показује у телу......симптома има много али сви они представљају болест...као што тело не може да живи без свести, тако не може ни да се разболи без свести....

 

цртице из књиге ''Болест као пут''