Богословски приступ лечењу и болест као изазов за хришћанина

[Chianti]

Моје мишљење је да многе болести наступају као резултат болесног духа. Кад је дух "болестан", болесно је и тело. Тело слуша "команду" духа - ако дух верује да је болестан, и тело верује па се тако и понаша...

Tvoje misljenje je naucno dokazano, postoji sasvim jasna veza izmedju ova dva: u koliko duh ne sljaka bas naj - onda i ovo drugo odgovara isto, i obrnuto: zdravo stanje duha je garant zdravog stanja tela

[Никола Ђоловић]

Моје мишљење је да многе болести наступају као резултат болесног духа. Кад је дух "болестан", болесно је и тело. Тело слуша "команду" духа - ако дух верује да је болестан, и тело верује па се тако и понаша...

Tvoje misljenje je naucno dokazano, postoji sasvim jasna veza izmedju ova dva: u koliko duh ne sljaka bas naj - onda i ovo drugo odgovara isto, i obrnuto: zdravo stanje duha je garant zdravog stanja tela

Nije uvek zdravo stanje duha garancija zdravog tela. Iskustvo svetitelja, pa i staraca ako hocemo, to potvrdjuje. Mnogi svetitelji su imali neku tesku bolest kroz ceo zivot a opet isijavali Duhom Svetim. Pogledajmo i apostola Pavla, za kojeg se kao i za Dostojevskog govori da je bolovao od epilepsije. A ima i takvih velikana koji su odbijali isceljenje Bozije da bi jos vise stradali za Hrista.

[ВИЛМА]

Nije uvek zdravo stanje duha garancija zdravog tela. Iskustvo svetitelja, pa i staraca ako hocemo, to potvrdjuje. Mnogi svetitelji su imali neku tesku bolest kroz ceo zivot a opet isijavali Duhom Svetim. Pogledajmo i apostola Pavla, za kojeg se kao i za Dostojevskog govori da je bolovao od epilepsije. A ima i takvih velikana koji su odbijali isceljenje Bozije da bi jos vise stradali za Hrista.

Наравно да није увек у здравом духу здраво тело. А и ми нисмо светитељи (99 % нас). Тешка болест кроз цео живот је нешто са чим се човек саживи и научи да функционише са њом, па је након неког времена не доживљава више као болест, већ као стање.

[JESSY]

   Путеви Божији нама су недоступни.

тачно, ми то у овом свету никада нећемо сазнати...како да објаснимо тешке болести беба и мале деце?...

све је то врло сложено и недокучиво... :cheesy:

[Никола Ђоловић]

Nije uvek zdravo stanje duha garancija zdravog tela. Iskustvo svetitelja, pa i staraca ako hocemo, to potvrdjuje. Mnogi svetitelji su imali neku tesku bolest kroz ceo zivot a opet isijavali Duhom Svetim. Pogledajmo i apostola Pavla, za kojeg se kao i za Dostojevskog govori da je bolovao od epilepsije. A ima i takvih velikana koji su odbijali isceljenje Bozije da bi jos vise stradali za Hrista.

Наравно да није увек у здравом духу здраво тело. А и ми нисмо светитељи (99 % нас). Тешка болест кроз цео живот је нешто са чим се човек саживи и научи да функционише са њом, па је након неког времена не доживљава више као болест, већ као стање.

O svetosti vidi na https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,4072.0.html

ali za ostalo mogu da se slozim!

[antoneta]

  „Sedare dolorem, divinum opus est”, pise na uvodu teksta o analgeticima... Ne bih rekla da su analgetici bozanstvo, ali generalno medicina ima kurativni karakter i podrazumeva prilicnu paletu vrlina koje su svojstvene bogoljupcima... uopste gledano, medicinu posmatram kao Boziji paravan za isceljenja koja On sprovodi na bolesnima...

    Ponekad se osetim uvredjeno kad cujem nanu kako kaze da ne namerava da ubuduce ide kod lekara, jer je bolest Bozija poseta. Uvredjeno, zato sto cu nekad, ako Bog da, i sama poneti beli mantil... Posle ovakvih njenih tvrdnji uvek je obaspem pitanjima – zasto moje kolege i ja, u tom slucaju, uopste provodimo godine u ucionicama... zasto uopste medicina postoji... ? Ako bi odlazak kod lekara bio izneveravanje Bozijeg nauma – onda bi zaista trebalo sa prezirom gledati nase bolnice...

  U jednu ruku smatram da bolest jeste Bozija poseta... kao uostalom i sve sto nam se desava u zivotu - i blagostanje i muka, i zdravlje i bolest... ako je zdravlje Boziji dar, tada i bolest ima kvalitet Bozijeg smislenog promisljanja o nama... U drugu ruku – i lekare je dao Bog, darivao im je da se ne zgrazavaju krvi i rana, da se ne libe u prilasku umirucem coveku, da steknu umesnost u medicinskoj vestini... sve kako bi na najpodesniji nacin doprineli izlecenju ljudi koji nose patnju... ili barem umanjivanju njihovih tegoba cime bi im se mozda obezbedilo vise vremena da promene postavke svog zivota, da okrenu novi list... Nase bolesti mozemo razumeti i kao opomenu, i kao krst, i kao neminovnost palosti i propadljivosti itd., sve u zavisnosti od sopstvenih afiniteta, ali u svakom slucaju trebalo bi da ih prihvatimo bez roptanja i, po meni, trebalo bi i da potrazimo pomoc... ako smo vec u mogucnosti... Neretko u slucajevima sa infaustnom prognozom lekari nece moci da ucine mnogo, ali znatan je i broj onih koji kao rezultat blagovremenog javljanja lekaru – dobijaju priliku da se izbave muka i krenu sa briznijim vodjenjem zivota... mnogima je bolest upravo prekretnica za obracanje Bogu... i mnogi tek kroz bolest pocnu da sozercavaju i mudro promisljaju o juce, danas i sutra...

  Mi mozemo reci – ako je Gospod dao bolest, On je moze i otkloniti... ali zaboravljamo da je medicina mozda bas data kao kakav isceliteljni organ Boziji na zemlji... Mislim da Bog itekako dela i kroz lekare, tacnije da nema Njegove volje da se oporavimo i ustanemo iz postelje – nijedan medikament dobijen u ordinaciji ne bi ostvarivao svoj terapijski efekat...

[Chianti]

Poznajem coveka koji je u svojim ranim 60-im godinama imao infarkt miokarda, uradili su mu bajpas i on od tada zivi pazljivo (kada su pitanju ishrana, terapija, kretanje...). Od tada je proslo gotovo 30 godina. Sada je starac od 90-tak. Lepa starost, samo po godina. Medjutim gledam ga strane i vidim da je starost uzela danak: ponekad na ulicu izidje sa ekstravagantnim zenskim sesirom (sto izgleda veoma neukusno), otkopcanog slica na pantalonama... da ne navodim i ruznije stvari. Kao rezultat ovogapostavljam sebi pitanje i ovo je moja dilema: ako postoji Bog, onda ima i zivota vecnog. Koliko je tom starcu pomoglo to sto je otklonio srcani problem u 60-im i produzilo mu zivot do mere nazalost ponizenja koje evo ima sada i ne sada vec gotovo 20-ak godina. Da me ne shvatis pogresno da imam nesto protiv medicine i lecenja ljudi, naravno da ne, ali mi se negde cini da medicina svojim izuzetnim napretkom moze da dovede i do ovakve nezeljene posledice: potpunog ponizenja coveka kao bica. Ja bih vise vole da umrem ranije, a da ne dozivim ovakvu strasnu starost, za koju mislim da Bog nije namenio ni jednom bicu. Da li dobre namere onih koji unapredjuju medicinu u sluzbi coveka, mogu da imaju i ovakve krajnje neprijatne posledice?

[Никола Ђоловић]

Sve zavisi iz kog ugla gledamo na problem ali Antoneta je vec rekla da nema pravila i da je sve u igri a po meni to ima smisla iako ga na prvi pogled odmah ne vidimo.

[Chianti]

... ali Antoneta je vec rekla da nema pravila...

To je od prilike ono sto je najveci problem za mene i ostavlja dovoljno mesta da ova dilema traje u meni: Da li je za ovoga coveka (ciji sam primer naveo) bilo bolje da je dostojanstveno umro ili je bilo bolje sto je ostao ziv jos 30 godina (ali po koju cenu?), pa se ovo prelama i kao moj licni problem: da li mi je bolje da dostojanstveno odem sa ovoga sveta (u Boga verujem, znaci nema nepostojanja u buducem veku, pa ni razloga da se plasim bioloske smrti) ili da se pod starost uporno lecim i svojoj porodici budem na teretu?      Najobicnija ljudska dilema

[antoneta]

  Ne znam da li sam razumela... pitas da li je ako se razbolis (a u pitanju je vec starost) bolje uporno se leciti ili se prepustiti? Zavisi sta podrazumevamo pod upornim... i kakva je prognoza, kakve su mogucnosti (finansijske, ali i pitanje odnosa korist-rizik, zatim koliko bi lecenje zaista doprinelo, a koliko izmucilo samog bolesnika, narusilo porodicnu idilu.... koliko bi dodatno vreme znacilo toj osobi...)...

  Ne mogu se samo sloziti da svaka starost kao krajnje obelezje ima pomenuta ponizenja... gubitak kortikalnih inhibicija srecemo i kod osoba u alkoholisanom stanju, a ne striktno kod starih ljudi... niti starost sama po sebi nosi takve ispade, oni se uglavnom javljaju sekundarno pod uticajem nekih drugih cinioca koji opet nisu vezani direktno za trece doba, vec se mogu javiti i kod mladih ljudi...

facenew22222222

[JESSY]

''Од разних болести имамо велику корист - под условом да их подносимо без роптања и да славимо  Бога иштући милост Његову. Када се разболимо, није главно да не узмемо лекове или да се само молимо св.Нектарију. Треба да знамо и другу тајну: да се боримо да стекнемо благодат Божију. У томе је тајна. Осталоме ће нас научити благодат. Она ће нас научити како да се препустимо Христу. Тада се дешава ово: ми презиремо болест , не мислимо на њу него нежно , неосетно и несебично мислимо на Христа, те Бог врши на нама чудо на корист наше душе, као што и кажемо на светој Литургији:'''...Сав живот свој Христу Богу предајмо!''

старац Порфирије

[Justin Waters]

Мишљења сам да болест није посета Бога. Све што нам се догађа наравно можемо поставити грубо у контекст божијег допуштења, или знања, али то не значи да не можемо да говоримо да људи не могу да лече, или да се разболевају мимо Бога. 

Христос је исцељивао, није никад разболевао. Али Христос је исцељивао чудесно, не и научно. Научна медицина је за људе, она је плод напора човека који се кроз науку уподобљава свом Творцу у стварању дела.

[Chianti]

   Ne mogu se samo sloziti da svaka starost kao krajnje obelezje ima pomenuta ponizenja...

Najverovatnije da se nismo razumeli, nisam ni ja mislio da svaka starost nosi.. samo sam imao ovaj slucaj pred sobom u zivotu, koji me je naveo na dilemu, da li otici kad za to dodje vreme ili se uporno boriti. U svakom slucaju, hvala na svakom odgovoru

[antoneta]

   Ne mogu se samo sloziti da svaka starost kao krajnje obelezje ima pomenuta ponizenja...

Najverovatnije da se nismo razumeli, nisam ni ja mislio da svaka starost nosi.. samo sam imao ovaj slucaj pred sobom u zivotu, koji me je naveo na dilemu, da li otici kad za to dodje vreme ili se uporno boriti. U svakom slucaju, hvala na svakom odgovoru

Odgovor na to pitanje, pretpostavljam, zavisi od toga kako svako od nas posmatra bolest... ...stadaradim  0203_cool

[Милан Меденица :)]

Да ли болест заиста можемо сматрати као Божију посету?

гледао сам већ како се моји најмилији спасавају у мукама телесним а духом су оздрављали.

болест је, за мој појам, најлакше мучеништво ако се правилно схвати.