Богословски приступ лечењу и болест као изазов за хришћанина

[Ignjatije]

Богословски приступ лечењу и болест као изазов за хришћанина

 

У оквиру јесењег семестра предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској 12. октобра ове године отац Миодраг Андрић одржао је предавање на тему „Богословски приступ лечењу“. Настављајући циклус предавања посвећених односу медицине и теологије, отац Бранислав Ђурагић парох ветернички беседио је на тему „Болест као изазов за хришћанина“. Благодаримо радију „Беседа“ Епархије бачке на тонском запису овог предавања.

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3003/14/12/25.12.14_zbor_-_bogoslovski_pristup_lecenju_i_bolest_kao_izazov_za_hriscanina_-_rtv_beseda_64kbps.mp3

[JESSY]

Како човек да се односи према својој болести?

Нема човека на земљи који је без невоља и болести. Прародитељски грех је изменио узвишено стање које је Господ даровао људима. И, изгубивши Рај, човек је добио … трулежност и смрт. Међутим, милост Божија не оставља нас грешне и недостојне. Болести и жалости представљају за нас и терет и уразумљење и награду од Бога. Њима се, ако их носимо без негодовања, чистимо од грехова, духовно растемо и припремамо се за вечност. Смирење и трпљење, нада на Господа и Његову благу вољу – то је истинско хришћанско расположење.

Ако болестан човек има такво расположење, оно ће га морално оснажити и урачунава му се као подвиг. У таквом случају човек у ситуацији жалости и немоћи показује победу духа над телом и добра над злом. Наш Спаситељ нам је дао пример највећег трпљења, љубави и кротости трпећи страдања на Крсту и молећи се људе који су Га распели.

Болест представља време самопровере, време размишљања и покајања. Запамтимо да је све од Бога: и болест и здравље. А све што је од Бога на нашу је корист. Зато нећемо упадати у чамотињу. Милостиви Бог нам неће послати искушења већа од наших снага, јер по речима апостола: „вјеран је Бог који вас неће пустити да се искушате већма него што можете, него ће учинити са искушењем и крај, да можете поднијети“ (1 Кор. 10:13). Важно је да запамтимо и то да кроз многе невоље треба да уђемо у Царство Божије (Дела ап. 14:22).

Насупрот томе – жаљење на „злу“ судбину, протестовање, злоба на све и свакога разарају унутрашњи мир, појачавају страдања, и што је најважније – умањују или уништавају духовни плод ради кога је и послата болест. Тај плод је наше спасење у Богу. Понекад нам да то схватимо и постанемо свесни те чињенице сметају наше маловерје, немарни однос према себи и томе слично.

Године атеизма нису прошле без последица. Стасало је скоро три генерације људи који не знају за Бога и Његову Цркву. У својој лекарској пракси често се сусрећем са ситуацијама када ожалошћени или болесни човек не схвата духовни смисао страдања (мислим и на људе који су крштени у Православљу), јако се лоше осећају, у великој су тузи и чамотињи. Дешава се и горе: очајање, тескоба, жеља да се умре…

Свети Јован Кронштатски је писао: „Од свеблагог Бога долази само добро, а не зло. И сама болест твоја јесте добро, а ти се жалиш, малодушан си, у чамотињи; трпи, захваљуј; за вољне сласти у младости – невољне болести у старости.“

 

аутор: Димитрије Авдејев, психијатар, психолог

http://www.imanade.org/kako-covek-da-se-odnosi-prema-svojoj-bolesti/

[JESSY]

Болест – повод да се замислимо о вечности

- Сваком човеку на кога се обрушила тешка болест чини се да је оно што се догодило са њим – неправда. Да ли је болест безусловно нешто лоше или можда у њој постоји неки смисао?

- Мислим да ничег доброг у болести нема. Тешко је болест назвати добром и замислити да нпр. неком  пожелимо болест, просто није адекватно. Међутим, такође је неадекватно болест сматрати за нешто што је безусловно лоше. Понекада то може бити и мање зло од зла које би се догодило да није било болести…

У неким ситуацијама болест доноси корист човеку. Ја сам заиста сусретао људе који су били захвални што је Господ допустио ту болест. Они су говорили: „Захваљујући болести схватио сам неке важне ствари. Без болести то не бих разумео. А можда бих без тога и изгубио свој живот. Не бих имао најважније откриће у свом животу без ове болести“. Ово се може односити и на човека који болује, али и на људе коме су ближњи болесни; јер болест једнако обухвата и самог човека и његово окружење.

 - На који начин болест може помоћи човеку да разуме нешто?

 – Постоји древна изрека: „Сећај се смрти и никада нећеш учинити грех“. Пред лицем смрти човек почиње да види све у другом, истинском светлу. Када се опасност удаљи, човек се  често враћа претходном начину размишљања, али искуство остаје. Сви ми знамо да ћемо умрети, али мало има људи на свету до којих то допире. Постоје истине које човек зна својим умом, али оне не допиру до његовог срца, он их не осећа.

Болест у неком смислу представља делимичну смрт. Ја би чак рекао да ако је болест „делимична смрт“, онда је смрт „потпуна болест“. Болест која је доспела до свог краја, где од здравља више није остало ништа – и представља смрт. Зато је искуство болести увек и искуство смрти у некој мери.

Болестан човек другачије гледа на много ствари. Постаје му страшно да буде неприпремљен за смрт. Сећам се једног човека у чијем животу је било све нормално. Имао је одређене ситне болове у телу на које није обраћао пажњу. Након лекарских прегледа дали су му лошу, јако тешку дијагнозу. Лекари су му рекли да постоји велика опасност да ће његов живот ускоро да се заврши, да му је потребна терапија али и да нема гаранције да ће лечење бити успешно. Ово га је потресло. До тог тренутка  он о вечности, о Богу никада посебно промишљао. Није одбацивао веру, али као и многи други људи, није имао потребу за вером. Такви људи говоре: „Можда је то све тако. Мене, међутим, сада брину потпуно другачије ствари и ја не живим за то. Можда ћу некада сазрети до тога, али сада не видим посебни смисао да се заустављам на томе“. И када је на крају он схватио да ће можда заиста врло брзо умрети, схватио је шта је заиста важно у овом животу и почео да открива реалност духовног света…

Убеђен сам да су за сваког човека најважнија питања о смислу живота и о смрти. Човек треба да мисли о томе. Важно је да схвати за шта живи и шта ће за њега бити смрт. Ако човек одлаже бављење овим питањима тада се он не развија изнутра и не може да постане човек. Живот пролази мимо њега и када се буде освестио биће исувише касно.

Мене је заивила мисао поменутог човека. Он је рекао: „Ако смрт представља непостојање и ја ћу једноставно нестати, у томе нема ничег страшног. Али, шта ако ипак постоји „нешто“? Ако постоји наставак?“

Знате зашто ми се ово допало? Зато што неверујући људи оптужују хришћане да је хришћанство некаква бајка коју су верујући људи измислили да би им то била некаква утеха. Нема никаквог вечног живота, међутим, пошто нико не би да умре, а и да би себе смирили, ето, измислили су такву бајку да постоји наставак након смрти. Тако ће бити, тобож, лакши живот. У реалности, како је показао мој познаник то није истина. За многе људе је све потпуно супротно. Многима би лакше било да после смрти не буде ништа.  Јер,  „А шта ако има? Са чим ћу отићи тамо?“

Он је почео не само да размишља о томе,већ је  почео да чита, иде у храм. Поверовао је, да тако кажем, за сваки случај – а шта ако тамо ипак има нечега? Ако човек почне да се озбиљно занима питањима духовне стране живота, ако не буде просто преливао „из шупљег у празно“ унутар себе, већ буде читао добре књиге, разговарао са људима који су већ размишљали над тим питањима – онда ће прићи вери. Мислим да постоје и људи који су озбиљно размишљали о вери али јој ипак нису пришли. Међутим, у већини случајева човек прилази јер су аргументи да Бог постоји, да постоји вечни живот убедљивији, озбиљнији, дубљи од аргумената против.

Међутим, бавити се питањима вере озбиљно у свакодневном животу није лако и зато се она одгурују. У време болести код човека се појављује потреба да размисли о животу, смрти, вери. Наравно, не код свакога. Знам да многи и у болести ипак ништа нису схватили.

Не говорим да је смисао болести само у једном. Уверен сам да постоји много различитих поука и да у свакој конкретној ситуацији болест бива допуштена од Господа из различитог разлога. Мислим да ипак најчешће болест улази у човеков живот да би га приморала да се озбиљно замисли над оним о чему би требало да мисли увек: о смислу свог живота, о својој близини Богу, о вечности.

У вези са тим мени се јако допада прва глава књиге пророка Исаије када се Господ обраћа свом народу, који, као што знамо из Старог Завета, будући изабран није био достојан те изабраности. Народ је час одлазио у идолопоклонство, у неке друге ствари, уопште – одлазио од свог Творца. И ето, Господ говори следеће речи:

„Во познаје господара свог и магарац јасле господара свог, а Израиљ не познаје, народ мој не разуме. Да грешног народа! Народа огрезлог у безакоњу! Семена зликовачког, синова покварених! Оставише Господа, презреше Свеца Израиљевог, одступише натраг. Што бисте још били бијени кад се све више одмећете? Сва је глава болесна и све срце изнемогло.“

У овим речима као да постоји противречност. Са једне стране, строге речи, са друге стране, види се да су мотивисане љубављу. Господ види да Његово љубљено чедо, народ кога је изабрао бира не живот, већ смрт, јер је живот једино у Богу. Речи којима се Господ обраћа Израиљу у Старом Завету, у наша новозаветна времена могу се изговорити у вези са сваким конкретним човеком када Господ као да говори: „Па шта ти је још потребно, шта још треба да урадим да би ти, коначно, схватио у чему је твој живот и спасење?“

Ми пре свега говоримо о болестима које претпостављају вероватноћу смрти. Ако човек страда од болести која изазива много непријатности, али при том зна да од ње нико није умро онда то није тако делотворно. Човек ропће, али трпи. Међутим, када постоји реална опасност да ће умрети или бити инвалид прикован за постељу, онда постаје истински застрашујуће…

Ако гледамо на живот као што већина гледа: да постоји само земаљски живот и ничега другога нема, а да је смрт потпуно уништење, онда је болест која нас приближава смрти – ужас. Међутим, ако схватимо да је земаљски живот само предсобље, да се на земљи само учимо да живимо, да смрт није крај већ напротив нешто попут рођења за дете које је било у утроби – онда се све мења. Није ствар у томе да ли ће смрт наступити пре или касније, већ у томе да ли ће након смрти бити живота или ће бити апсолутна тама, хладноћа и потпуна празнина. Ето шта је много важније. То је јако важно разумети да би човек гледао на смрт не као на излаз, већ као на улаз.

 - Претпоставимо да болестан човек жели да прихвати то о чему говорите али је то за њега све потпуно ново. У ком смеру да крене? Шта да ради да би спознао тај смисао, да би га прихватио.

 – Мислим да је главни извор смисла – Јеванђеље. Недавно су ми причали о једној жени која је боловала од рака. У болници се поред ње нашла хришћанка која јој је дала Јеванђеље. Она је почела да га чита. Имала је нека питања, помогли су јој да нађе одговоре на та питања. И то преокренуло све у њеном животу. Почела је да се моли, да се обраћа Христу о Коме је читала у Јеванђељу. И догодило се чудо. Далеко од тога да се то дешава стално, али са њом се догодило. Оздравила је. Штавише, није само она оздравила… О свему овоме причао ми је њен муж. Он је био алкохоличар. Он је рекао: „Моја жена је оздравила и тако је поверовала да је након тога почела да се моли за мене сваки дан. Ето, мене доносе кући пијаног, стављају ме у кревет. Она лошу реч није рекла већ би сваки дан у седам сати увече клекнула и молила се за мене.“ Кроз тачно годину дана од дана када је почела да се моли за њега, он је престао да пије. Таква поклапања су важна јер нам кроз то Господ показује да није у питању случајност, већ да Он све види.

 - Како се то догодило. Шта се догодило кроз годину дана?

 – Он је осетио да је то то. „Учини нешто са мном“. Осетио је да умире, да још само мало времена и у његовом организму би се покренули неповратни процеси.

 - Након колико вам је он све то испричао?

 – Прошло је три или четири године. Сада је код њега све у реду. Има потпуно другачији живот…

Враћајући се на ту жену, желим да кажем да је најважније – читање Јеванђеља. И пожељно је да поред буде човек који може да вам објасни нешто. Иако ми се многи жале да ништа не разумеју и тако даље, то није истина, то само значи да нису ни пробали. Јеванђеље је једноставна књига, прилично јасна.

Увек саветујем да се почне са Јеванђељем по Луки. Јеванђеље по Луки је најсличније литератури на коју је навикао савремени човек. За мене је важно да убедим човека да макар једно од четири Јеванђеља прочита, да зна макар уопштено. А већ даље је мој задатак као свештеника да објасним једно или друго место, покажем какве везе има оно што смо прочитали у Јеванђељу са човековим животом.

Зашто је добро да болесни читају Јеванђеље? Велики део чуда која је чинио Исус Христос су управо исцељења болесних. Кроз сва четири Јеванђеља као нит пролазе повести како се тешко болесни људи обраћају Христу и Господ их исцељује. Ово јача наду код болесног. Ако је исцелио човека који је био слеп од рођења и другог, и трећег зашто се и ја не могу обратити Њему и такође се надати и чекати исцељење? И разумљиво је где може да се обрати. Може се отићи Богу директно сада у храм – место где се догађа сусрет човека са Христом и где он може са истом смелошћу да моли за помоћ, за исцељење, исто као и људи који су Му прилазили за време Његовог живота на земљи, описаног у Јеванђељу.

 

aутор: Игор Гагарин, свештеник

http://www.imanade.org/bolest-povod-da-se-zamislimo-o-vecnosti/

[Vasa L.]

Opet konfuzija i kontradiktornosti od topika do topika,

 

Запамтимо да је све од Бога: и болест и здравље.

ovde ovaj svestenik kaze da je i Bolest od Boga dok arhimandrit Sava Janjic suprotno tvrdi u odgovoru dole.

 

 

https://www.pouke.org/forum/topic/28745-%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%98%D1%82%D0%B5-%D0%BE-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%83-%D1%98%D0%B0%D1%9A%D0%B8%D1%9B%D0%B0-%D0%B8%D0%B3%D1%83%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80%D0%B0-%D0%B4%D0%B5%D1%87%D0%B0%D0%BD%D0%B8/page-76#entry1228076

[JESSY]

Како помоћи болеснима

Додао садржај:: Пријатељ Божији

 

По учењу Светих Отаца, болест је време Божије посете. То се догађа невидљиво и не увек осетно, али несумњиво. Господ шаље човеку телесну болест као горак лек од болести душевне и духовне.

 

Све што је од Бога – и болест и здравље – даје нам се на спасење. Тако и ви прихватајте своју болест и захваљујте Богу што се брине о вашем спасењу. "Бог шаље болести некад као казну, као епитимију, некад као уразумљење да се човек призове свести; некад га тако избавља од несреће у коју би човек упао да је здрав; некад се болест даје да би човек показао трпљење и тиме заслужио велику награду, а понекад да би се очистио од какве страсти, и из многих других разлога".

 

Свети Тихон Задонски је о томе учио: "Здравље тела отвара човеку врата за многе прохтеве и грехе, а телесна немоћ их затвара". За време болести осећамо да је људски живот сличан цвету који зачас увене, чим процвета... Да наши дани нестају као сенка, да се наше тело суши слично пољским травама, да је живот и најснажнијег човека само дах; да се он са сваким уздахом скраћује и да су куцаји његовог била слични ударцима клатна на сату, приближавају га последњем часу, који готово увек откуца у тренутку када човек мисли да је још далеко од тога.

О, болести, горки, али здрави лекови!

Као што со спречава труљење меса и не дозвољава да се у њему излегну црви, тако и свака болест чува наш дух од труљења и пропадања духовног, не дозвољава страстима, као црвима душевним да се у нама рађају.

Има болести чије излечење Господ забрањује када види да је болест потребнија за спасење него здравље...

"Ако осећате и видите да сте сами криви, почните са покајањем и жаљењем пред Богом што нисте сачували дар здравља који вам је Он дао. А затим, све сведите на то да је болест од Господа и да ништа не бива случајно. Након тога, поново благодарите Господу. Болест смирује, чини душу мекшом и олакшава јој уобичајени терет од многих брига".

Господ одузима снагу да би бар тиме уразумио човека. И милости, и посете туге – све је већ опробано, и све је било узалуд. У болести, макар и најлакшој, смрт ће му можда и пасти на памет, и душа ће стварно осетити како осећање на последње дане живота одвраћа од греха.

Онај ко оздрави, нарочито после озбиљне и опасне болести, треба да осећа и говори: "Бог ми је подарио одлагање краја да се покајем и исправим живот свој по заповестима Христовим". Амин.

О посту у болничким условима

Ово питање је често камен спотицања за хришћане, извор саблазни за медицинско особље и предмет непослушности према духовницима. То се најчешће дешава услед неразумевања смисла поста и хришћанског живота, који се састоји, пре свега, као што је учио преподобни Серафим Саровски, у стицању Духа Светог. То јест, крст болести је намењен, у првом реду, очишћењу душе, да се она обогати духом кротости, незлобивости, милосрђа, љубави и духом других хришћанских врлина – тело вене, а душа се крепи и снажи.

Смисао сваког поста јесте жудња за Христом и страдање за Христа, а не пуко ограничавање себе само у храни. Болест замењује пост, и ако се подноси с благодарењем Богу, Бог је прихвата једнако као пост, па чак и више од тога.

Болест је уразумљење Божије и ако смо Богу захвални, служи духовном напредовању. Није ли Јов био верни пријатељ Божији? И шта све није претрпео благодарећи и прослављајући Бога? И трпљење га је, најзад, довело до беспримерне славе. Претрпи и ти мало (у болести) и видећеш славу Божију. А што не можеш да постиш (у болести), не тугуј. Бог ни од кога не тражи труд који премашује његове снаге. Осим тога, шта је пост ако не кажњавање тела да би се оно смирило и учинило слабим за страсти, да би оздравило, по речима Апостола: "Кад сам слаб, онда сам силан" (2 Кор. 12, 10). А болест се узима као замена за пост – и цени се више од њега.

Ко је подноси са трпљењем, благодарећи Бога, тај кроз трпљење добија плод свог спасења. Благодари, дакле, Бога што си се ослободио напора пошћења. Ако и десет пута дневно будеш јео, не очајавај; нећеш због тога бити осуђен, јер то не чиниш да би себи повлађивао. На тај начин, најразумније ће бити да болесник не твори своју вољу, него да испуњава завете Светих Отаца и да једе све што нуди болничка кухиња и што му доноси родбина, консултујући лекара.

За какво нам лечење Црква не даје благослов?

До крајности измучен, болестан човек, непрекидно изложен телесним страдањима, почиње да тражи било какав излаз из њих. Ако није укрепљен у вери и ако недовољно познаје црквена правила, такво трагање се често завршава тако што паћеник упада у ђавољу мрежу. У наше време, оне су свуда разапете у виду свакојаке сатанске магије, хипнозе, чаробњаштва, исцелитељства, кодирања, биоенергије – немогуће је набројати све примере. Ако човек одлази код служитеља тих окултних наука или код баба, он чини страшан грех против прве заповести Божије и при томе учествује у страшној нагодби: путем стицања здравља, душа таквог неопрезног човека продаје се ђаволу, а у вечном животу (загробном) несрећника чекају страшне муке уколико тај грех не исповеди.

Црква је увек благословила да се за помоћ обраћамо само њој или лекарима, упућеним у медицинску науку. Ако болесник избегава да се лечи код лекара, безбрижно се надајући самоисцељењу, Црква му то уписује у грех – грех ризиковања здравља и живота, који су дар Божији.

Неискусном човеку је понекад тешко да се снађе коме сме, а коме не сме да се обрати. У наше време друштво је захватио талас неоокултизма, који све јаче продире међу људе под маском псеудоцрквености. Многе "бабе", исцелитељи и исцелитељке, крију се иза икона (што се лепо може видети из њихових рекламних плаката и на телевизији), говоре да се моле, верују, носе крст око врата, а заправо служе ђаволу, само у овчијој кожи. При томе, неки исцелитељи шаљу "болеснике" да, између сеанси лечења код њих, оду у цркву да се помоле, причесте, целивају иконе...

Може се поставити питање: па, где је подвала? У чему се састоји лаж помоћи тих "исцелитеља"? У том што човек, "сагласно" учењу Цркве, покушава да се "лечи" духовним средствима код недуховних људи, не поштујући главно духовно правило: пре исцељења тела, очисти и исцели своју душу од греха у Светој Тајни покајања. Ван Православне Цркве, ван свештенства, та Света Тајна не постоји. Црква је дом Божији. "Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити" (Мт. 11, 28), рекао је Господ. "Код Мене" – у Цркву, у Дом Божији, где обитава Дух Свети. Црква и болница су два места којима болесни имају благослов да се обрате.

 

О. Сергије Филимонов
Извор: paraklissvetogstefana.com

[JESSY]

Тело је слуга, душа царица, и зато је милост Господња када се тело изнурава болешћу, јер од тога слабе страсти и човек долази к себи. И сама телесна болест се понекад рађа од страсти.

Одбаци грех и болести ће те оставити. Јер, оне настају од греха, како тврди Свети Василије Велики (Слово, о томе да Бог није узрок зала, стр. 213). Откуда болести, откуда телесне повреде? Господ је створио тело а не болест, душу а не грех. Шта је од свега корисније и потребније? Сједињење са Богом и општење са Њим помоћу љубави. Губећи ту љубав, ми отпадамо од Бога, а отпадајући од Њега, подвргавамо се различним и мнобројним болестима.

Главобоља настаје од неспокојног и непримереног рада наших мисли.

 

св Серафим Саровски

[JESSY]

Старац Епифаније Атински је наговарао једно своје духовно чедо које је радило до касно у ноћ и није долазило на бденија: "Дете моје, гледај мало горе, а не само доле, само на земне ствари. Погледај мало у своју душу!" "Оче, упорно је одговарао младић, немам времена, немам прилике!" Једном, пак, тај се младић разболи и Старац га посети у болници. Чим је угледао младића где лежи на постељи, ставио је свој кажипрст на његову слепоочницу, говорећи му: "Сећаш ли се шта сам ти говорио?" А овај ће на то: "Били сте у праву, Старче!" "Сад гледаш горе и против своје воље", наставио је старац Епифаније, "а када се опоравиш, гледаћеш горе добровољно!"

 

 

Болест је први знак да човек треба да почне да се бави собом и својим животом, а то подразумева тражење смисла. Болест позива човека да преиспита свој дотадашњи лични живот. (Др Владета Јеротић)

 

 

Болест – то је најпогодније време за повратак свога срца к Богу. (О. Александар Јељчанинов)

 

 

Све болести произилазе из брига и нервирања. (Старац Порфирије Светогорац)

 

 

Много је физичких обољења за која смо сами криви зато што немамо добре мисли. (Старац Тадеј)

 

 

Болест има смисла утолико што она наговештава да је потребно да потпуно променимо начин живота, да променимо животну филозофију, скалу животних вредности, своје досадашње навике, да се ослободимо тзв. лоших здравствених навика, као што су пушење или алкохолизам, и живот у стресној ситуацији. (Др Владимир Адамовић)

 

 

Ето, мене већ много година боли глава и није ми лако трпети, али је корисно, зато што се кроз болест смирује душа. (Старац Силуан Атонски)

 

 

Рак се махом јавља код ојађених душа, код немирних људи – напаћених разним догађајима и притиснутих бригама. Кад оболиш, па ти кажу да је у питању рак, потпуно се предај љубави Божијој. Умири се, буди спокојан, љуби свет, љуби све. Претвори се сав у љубав, у благодарење Богу. Нека твоја душа буде света. Када ти душа постане света, када се прикучи Богу и постане мир, тада ће се читав склоп организма умирити и тада ће рак, ако не буде излечен, макар остати тамо где је. (Старац Порфирије Светогорац)

 

 

Оптимисти боље и брже долазе до излечења. (Др Владимир Адамовић)

[JESSY]

Од свега је најважније како болесник прима истину о својој болести. Веома је значајно да сазнање о болести приме мирно. Ако се болесник не уплаши и не узнемири, рак неће брзо расти, или неће уопште да расте. Напротив, узнемиреност, претерана брига и страх убрзавају раст рака. Ако неко може још и да се упита за дубљи смисао настанка своје болести, биће на најбољем путу могућег излечења. Али још је важније исправљање криве стазе свога дотадашњег живота. (Старац Тадеј)

 

 

Људи често заборављају да је Христос ту, зато падају у очајање и разне болести; како у Јеванђељу стоји: Многи заборављају управо то и зато многи од вас умиру. Он је увијек ту кад Га призовемо и отворимо све уставе нашег бића. Он стално стоји пред вратима нашега срца и требало би само мало пажљивији да будемо и осјетимо како Он чека да изађемо и кажемо: Да, Господе. Често пута Му затворимо врата и хоћемо да живимо некако тајно и да нешто потајно урадимо без Њега, мимо Њега и против Њега. Ипак се на крају сјетимо да је Он био ту и видио све. Aли се опет није наљутио и опет је спреман, да стоји пред вратима и чека јер нас неизмјерно воли. Људи падају у очајање и почињу да се губе, траже лијево и десно и не могу да се снађу, јер је мало оних који налазе уски пут и уска врата. Не налазе они који хоће сами да нађу пут, који хоће без Христа и мимо Христа да иду. Присуство Бога у животу лишава очајања. Људски карактер је склон очајању зато што је смртан и што смрт хоће да га побиједи. Ђаво, знајући за ту природну ствар, жели сакрити како постоји живот и хоће да човјека заплете у мрежу страха од смрти, наши гријеси производе болести душе, воље или тијела. A болест је сва већ испуњена укусом смрти и то је реалност. A нема човјека да живи а да не гријеши. (Владика ЗХиП Григорије)

 

 

Разумео сам да, ако Господ неће да излечи моју главу, значи да је тако корисно за душу. (Старац Силуан Атонски)

 

 

Болестан човек не може бити срећан, али може бити смирен. (Патријарх српски Павле)

 

 

Ако се човек сам не потруди по својој сили и не присаједини сопствени труд молитвама Светих, он никакве користи неће имати од тога што се Свети за њега моле. (Преподобни Варсануфије Велики)

[JESSY]

Кад си болестан, треба да се молиш Богу да ти опрости грехе. Пошто Га молиш скрушено и смирено, Бог ће ти опростити грехе и учиниће да и телесно будеш добро. Али, пази: немој се молити неискрено. Немој говорити: Боже мој, опрости ми грехе, а да твој ум истовремено буде привезан уз телесну слабост. Таква молитва неће донети плода. Но, кад се молиш, заборави своју телесну болест, прихвати је као правило, као нешто пожељно за остављење твојих грехова. За остало не брини – препусти све Богу а Он зна Свој посао. (Старац Порфирије Светогорац)

 

 

 

("Када имамо проблема са здрављем, да ли је довољно да се ослонимо на Божију помоћ, или треба да тражимо помоћ и од медицине?") Од Бога је и једно и друго. Лекару треба дати место које му припада, јер је и њега створио Господ. Зато немој избегавати лекара, када ти је потребан. Има време када је излечење у рукама лекара, а и они такође треба да се моле Господу да им дарује да поставе праву дијагнозу и да излече болесника, да би му сачували живот, јер "излечење је од Свевишњега... Господ је створио лекове од земље, и мудар човек их не одбацује" (Сирах. 38, 14). Прибегавање медицини не искључује прибегавање Божијој помоћи. Према томе, хришћани се, не одбацујући медицинску помоћ, морају молити Богу да просветли лекаре да поставе правилну дијагнозу, да изврше неопходна испитивања и да одреде одговарајућу терапију. Хришћани би, такође, требало да моле Бога да их просветли да сарађују са лекарима, да их укрепи у дуготрпљењу, тако да могу да задобију корист за душу своју из свога страдања и да их, ако је таква воље Његова, и ради узрастања душе, ослободи болести. (Старац Епифаније Атински)

[Иван Ивковић]

Проф. др Зоран Крстић: Страдање и болест из перспективе Православља

 

Предавање одржано 03. августа 2015. године, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа крушевачког Г. Давида, у Великој Дренови, а у оквиру илинданских вечери које се традиционалсно одржавају при овој црквенох општини.

 

[JESSY]

„Болест и нада“

21.10.2016.

Духовни разговори у конаку капеле свете Петке и цркве Ружице на Калемегдану настављени су и у недељу, 16. октобра 2016. године, када су на тему „Болест и нада“ говорили протојереј др Љубивоје Стојановић духовник, ђакон мр Сава Милин и госпођа Анђелка Коларевић.

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/79/16/10/21.10.16_zbor_-_kalemegdan_-_bolest_i_nada.mp3

[JESSY]

„Болест и социјална стигма“

4.11.2016

Духовна сабрања у конаку капеле свете Петке и цркве Ружице на Калемегдану настављена су и у недељу 23. октобра 2016. године. Беседили су старешина ове светиње, протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, затим протојереј проф. др Љубивоје Стојановић, ђакон мр Сава Милин и психотерапеут и психијатар др Анђелка Коларевић.

 

 

http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/Uploads/Audio/04.11.16 ZBOR - Kalemegdan - Bolest i socijalna stigma.mp3

[JESSY]

ЛЕЧЕЊЕ ИЛИ МОЛИТВА?

---

Болест долази или изненада, или са симптомима који се јављају постепено. Оболети могу и деца и одрасли. Нико не може да избегне болест, од прехладе до (страшно је и да замислимо) рака; од изнемоглости до коморе за реанимацију. Ово јесте страшна реалност у садашњем свету.

Свако се у току свог живота сусреће са болешћу, али, хришћанин мора да се определи како треба да се понаша? Да ли да се лечи, или да се моли? Где да тражи извор исцељења – од Бога, или од доктора? И, да ли нам ј исцељење уопште потребно? Да ли је, можда, боље да трпимо патње, па да се тако припремамо за Вечни Живот?

Искуство лечења нам је познато још из ранобиблијских времена (Постање 50, 2). Још у ранохришћанском добу Свети Јован Златоуст нас позива да се обраћамо лекарима, а не шарлатанима (Јован Златоуст, 13. Реч о болести и лекарима). Дакле, да ли је неопходно да се обраћамо лекарима? Да, ако у томе видимо дар Божији, онда је грех да се из људских руку не прима помоћ Божија.

Сетимо се старе приче о човеку који је доживео бродолом, али, ипак је одбио помоћ спасилаца. А када се утопио, Господ му рече: «Зар ти нисам послао чамац?

Тако и овде, Господ нам шаље помоћ преко лекара, који су специјално обучени за лечење људи. Наше одбијање да се лечимо у датој ситуацији – јесте одбијање Божије помоћи. Тражећи чуда тамо где су довољне људске могућности – јесте недостатак смирења и тежња ка искључивости, односно – г о р д о с т и. Ипак, понекад није крива гордост, већ – обмана.

Навешћу два примера и свог живота.

Једна дивна, духовно снажна монахиња разболела се од рака. Прво што је урадила, обратила се свом духовнику, веома познатом и поштованом старцу – свештенику. Она је чула ове речи: «Лекарима не треба да идеш. Ја ћу те излечити». Матушка се строго држала речи свог духовника, недељама није ништа јела, читала је велико молитвено правило и свакодневно се помазивала светим уљем од чудотворних икона. И… умрла је од те тешке болести.

Да ли су лекари могли да јој помогну, не знам, али тужно је искуство и разочарење свих, који су видели колико је та монахиња веровала у свог духовника, и, њену трагичну судбину. Да није чула обећање да ће бити исцељена, да су те духовне методе борбе са болешћу биле удружене са медицинским лечењем, несрећа се не би догодила.

Није добро што је код неких разочарење у «старца» довело до разочарења у Православље. Наравно, култ личности «стараца» јесте трагична појава у Цркви, али за многе је то озбиљно искуство у вери – може да се разочара у исправнст духовног стања човека, једнако искусног у молитвеној и у аскетској пракси. Нема смисла наводити име тог свештеника, али, на жалост, овакв пример није усамљен.

О другом случају не само да сам све до ситница чуо, већ сам до ситница и видео шта се догодило. Новорођенче се родило са страшном килом. Да ли су лекари могли да га спасе, тешко је одговорити на ово питање. Али, родитељи одбијају лечење, и из Москве путују у Ивановску област у Кузњецово (где је касније баш ту основана секта новосимоноваца, чијег су вођу, схимонаха Симона (Ширјајева) са свима, који су били са њим, морали да удаље из Казанског манастира). Схимонах Симон је убедио младе родитеље да ће он дете да излечи. Када је девојчица умрла, назвали су је мученицом и покушали да створе култ око њеног гроба. На срећу, архијерејске власти су врло брзо ту квазисветост прекинуле.

Из наведеног можемо да закључимо да покушаји «да се измоли чудо» тамо, где је за побољшање здравственог стања потпуно довољна природна помоћ – неоправдани су, исто као и ослањање на сопствену искључивост или пак поклањање поверења било ком човеку, за кога нам се учини да је директан носилац Божије воље. И једно, и друго је веома опасно. На том путу су неизбежна разочарења и добоки духовни падови.

Али, хришћански живот је сам по себи чудо. Господ се невидљиво стара за свакога од нас, и веома је важно, када се обраћамо лекару, или, једноставно, када узимамо таблету против главобоље, да смо свесни, да је управо Бог исцелитељ наших душа и тела. Ми смо живи не толико због пречудесног видљивог учешћа Живога Бога, колико због Његовог старања о нама, Чије благодати, ми лично, нисмо увек свесни.

Зато, не одбијајући обично лечење, важно је да схватимо, да се сваког минута, чак сваког секунда Господ стара о нашем животу, усмеравајући га на пут, који нас води ка спасењу. На том путу су неизбежне патње, болести и страдања, зато што се тиме исцељује наша душа. Али, ми не знамо вољу Божију, зато је много важно да не одбијамо помоћ, нити руку која нам се пружа, дакле, лекове, лекаре и болнице… Међутим, и тада морамо да будемо свесни да, и поред тога, увек имао једног јединог истинитог Лекара – Господа Бога, «Лекара душа и тела наших».

Драга браћо и сестре, желим вам добро здравље!

ПРОТОЈЕРЕЈ АНДРЕЈ ЈЕФАНОВ

 

http://bskm.rs/2014/02/lecenje-ili-molitva/

[JESSY]

Исцељује те Христос

Чуда Божија, особито исцељења, су пријемчива људима. У њима људи препознају своје потребе а заслугу за њих приписују светитељима, па и свештеницима. Међутим, мало је оних који су у потпуности свесни да ни чуда ни исцељења не би било без јединог Светог, Чудотворца и Исцелитеља – Господа нашега Исуса Христа.

У дјелима светих апостола - апостолском слову, које данас на овој светој Литургији чусте, писац Дјела апостолских, свети апостол и јеванђелист Лука, свједочи о два узбудљива догађаја у којима је свети апостол Петар био главни јунак. Видјећемо, и то је тема моје проповједи, да он главноме и једином истинском актеру свих великих дјела, Господу, све заслуге признаје и упућује.

У првом случају, приказује свети апостол Лука апостола Петра међу хришћанима, светима, који живљаху у Лиди, гдје наиђе на једнога човјека, по имену Енеја, који већ осам година лежаше на одру, јер бјеше узет. ”И рече му Петар: Енеје, исцјељује те Исус Христос; устани и простри сам себи! И одмах устаде”. (Дј. ап. 9, 32 - 34)

Колико год да је ово збитије узбудљиво, други догађај је узбудљивији и потреснији.

У сусједном мјесту, Јопи, бјеше једна ученица, Тавита, што, преведено, значи Срна. Млада дјевојка, разбоље се и умрије. Ученици, чувши да је Петар у близини, послаше по њега. Кад апостол Петар дође, ”скупише се око њега све удовице, плачући и показујући кошуље и хаљине што је радила Срна док је била с њима. А Петар, изгнавши све напоље, клече на кољена и помоли се Богу, и окренувши се тијелу, рече: Тавито, устани! А она отвори очи своје, и видјевши Петра, придигну се и сједе.” (Дј. ап. 9, 36 - 40)

Овим поводом ја сам наумио да вашу пажњу и размишљање усмјерим на један изузетно важан детаљ. Кад свети апостол Петар исцјели непокретног Енеју, строго му нагласи да Енеја зна и да утуви - а и сви около да чују - ко је исцјелитељ: ”Енеје, исцјељује те Исус Христос”. (Дј. ап. 9, 34) Ни једног јединог момента апостол Петар не упада у искушње да себе, евентуално, у први план постави и макар дјелић славе себи приушти. Свима да буде јасно и да сумње нема: Бог је тај који чудо учини.

Ми, ваши свештеници, врло често - и сувише често, рекао бих - предмет смо прича - похвалних, и још чешће, покудних - наших парохијана и непарохијана. Једни нас воле, други нас не воле а трећи нас чак и мрзе; једни нас нападају, други нас бране. У задње вријеме, захваљујући, између осталог, овом погубном ”сокоћалу” интернетском и трачевима који се тамо воде, на наше главе, а најприје, и највише, на главу најбољега и првога између нас, Владике нашег, сливају се бујице прљавих и гнојних лажи. Заиста, ниједан пас то с маслом полизао не би.

Ја сад хоћу да кажем и укажем на оно што је свети наш отац, Саво, прије више од осам вјекова, студеничком игуману, Харалампију, написао: Ако је поп грјешан, молитва његова није грјешна. Јер, наше, православно, поимање је: није свештеник тај који нешто чини него Господ. Христос Господ, Бог наш, је тај који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје. Не крштава свештеник - мада ми то тако кажемо - него Господ крштава. Не вјенчава свештеник него то Господ чини. И било коју другу свештенорадњу да обавља, није он тај који то свршава него Господ. Свештеник је само проводник Божије благодати. Ако је жица, електрична, прљава, ако је бакар потамнио, струја ипак кроз њих тече и из прљаве жице свјетло свијетли и обасјава на све стране.

Господ замјера народу своме, и узима му то за тежак гријех, што се са својим свештеницима препиру. ”Али нико да се не препире ни да ко кога кори - вели Господ преко пророка Осије - јер је народ твој као они који се препиру са свештеником.” (Ос, 4, 4) Да суди и осуди, да кори и кажњава, Господ је задржао, искучиво, за себе. За гријехове свештеника, он ће га походити и платиће му за дјела његова. И недостојни свештеник је свештеник; само ће он за своју недостојност и те како полагати рачуне - строжије од других. Христос нам вели да онај слуга, ”који је знао вољу господара својега и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен. А свакоме коме је много дано, много ће се тражити од њега; а коме је повјерено много, од њега ће се више искати.” (Лк. 12, 47 и 49)

Велики апостол Христов, и друг његов, Петар, указује на Христа као дјелатеља и чинитеља чуда. И преко нас, и наших грјешних руку, Господ, данас и овдје, тајне и чуда, свакако, чини. И зато вам, још једном, Савину поуку на душу стављам: Ако је свештеник грјешан, молитва његова није грјешна.

Протојереј Василије Томић