Однос друштва према инвалидима

[Volim_Sina_Bozjeg]

Има неколико . А због чега је то толико битно Снежана ?

Па то у суштини и јесте најбитнији део овог проблема. Ако грађани буду надограђивали сопствени однос према тим људима.онда ће и држава морати да их прати,ако ме разумеш.

 

Не гради се храм који неће имати коме да служи. (нема људи празан је)

[Снежана]

Мало је ово питање.... рекао би да Ненад није лажни моралиста али у праву си да му је потребна и добровољна пракса,како би сам био задовољан са својим односом према тим људима.

 

Надам се да ће ово твоје схватити као добронамерност.

Нема потребе да браниш Ненада од мене . Моје питање није недобронамерно, него директно.

[Снежана]

Има неколико . А због чега је то толико битно Снежана ?

Ето, ВСБ је, врло лепо и љубазно одговорио уместо мене.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Не би било лоше да овде убацујемо и неке конкретне записе,који говоре о побољшању односа према инвалидима,да ли лични однос (просветљење) или државни,правни однос према инвалидима.

 

Текст,слике видео записи.....

[Ненад Р.]

Апсолутно те подржавам , заиста би било лепо да се тема обогати сликама и видео записом.

Ја када сам отворио ову тему , заиста, нисам имао намеру да на било какав начин пртестављам себе , већ да разговарамо о проблему који је итекако присутан . 

[Ненад Р.]

[Ненад Р.]

[Ненад Р.]

О односу друштва према инвалидима сликовито показује и број прегледа овог видеа.

[Драгана Милошевић]

Дужност ми је да вас обавестим:

имате право на бесплатан СТБ уређај под условом да сте остварили право на туђу негу и помоћ

 

Обратити се најближем Центру за социјални рад.

[Данче*]

MANIFESTACIJA "DrugAčiji" otvara leto na Adi za osobe sa invaliditetom

Centar za nove ideje će ove godine 04. juna na Adi Ciganliji sa početkom u 10h, organizovati manifestaciju humanitarnog karaktera pod nazivom "DrugAčiji".

 

Cilj manifestacije je da se osobama sa invaliditetom u Beogradu poboljša psihofizičko stanje kroz sportsko rekreativne aktivnosti u prirodi i radionice u terapijskom parku Ade Ciganlije. Takođe, jedan od ciljeva je da se podigne svest poslodavaca u preduzećima o socijalnoj uključenosti osoba sa invaliditetom u poslovnom životu.

Foto: promo

Na svečanom otvaranju prisutnim učesnicima će se obratiti promoter celog događaja, legenda jugoslovenske atletike Nenad Stekić.

 

Program pored socijalnog karaktera učesnicima omogućava i takmičenje u raznim disciplinama poput šahovskog turnira, košarke, pikada, boćanja i joga časa,koji će predvoditi Srđan Jovanović.

 

http://www.srbijadanas.com/clanak/manifestacija-drugaciji-leto-na-adi-za-osobe-sa-invaliditetom-25-05-2015

[ivona]

Važna tema, moja preporuka što ranije uključivati decu u predškolske ustanove, imaju zagarantovano pravo na neophodnu stručnu podršku koja se ostvaruje preko IRK (Interesorne komisije na nivou opština na koje upućuje pedijatar deteta ili defektolog koji radi sa njim) i to u vidu ličnih asistenata ili pedagoških, kao i fizioterapeuta u okviru inkluzije obrazovanja koja ,ruku na srce, teče hrapavo, ali mora se početi nekako. Rana intervencija + ranaedukacija i neophodna socijalizacija dece u što ranijem uzrastu uvek daje bolje šanse za sledeće etape u kojima treba društvo i njegove institucije prilagoditi svakom detetu. Hvala Dragana, mnogo korisnih informacija si ovde postovala.

[Marjanovic]

У Савезу за церебралну и дечију парализу Србије сам служио цивилни војни рок. То је било веома драгоцено и поучно искуство. У пракси сам се упознао са проблемима особа са инвалидитетом. Сећам се дивних људи, које инвалидитет није спречио да буду уметници, песници, магистри...Многи од њих су ме заиста фасцинирали. Упознао сам се и са тешкоћама са којима се сусрећу на сваком кораку, од недостатка адекватних прилаза зградама и јавним инситутцијама, па до предрасуда које увек избију на површину. Неког помака у оставаривању права особа са инвалидитетом има, али још пуно, пуно тога мора да се уради. 

Сузбијање предрасуда и едукација су приоритети. Мислим да ће све остало ићи колико-толико лакше.

[Данче*]

15. oktobar - Međunarodni dan belog štapa

Dan slepih i slabovidih "Međunarodni dan belog štapa"  u svetu se obeležava punih dvadeset godina odlukom UN i Rezolucijom Svetskog saveza slepih iz 1992. Ovaj dan je prilika da se skrene pažnja na položaj i teškoće slepih građana, kao i na njihove potrebe, ali mogućnosti i dostignuća.

 

Upoznajte svet našeg Nikole Jovića

 

Nikola Jović iz Kosovske Mitrovice, rođen je kao zdrava beba. Međutim, nepunih devet meseci nakon njegovog rođenja, roditelji su uočili promene na njegovim očima. Lekari su na oba oka otkrili maligne tumore zbog kojih su Nikoli oči amputirane. Nikola je danas učenik osmog razreda osnovne škole "Sveti Sava" u Kosovskoj Mitrovici. Vukovac je.

 

Njegov dan počinje u 07:30 ujutru, ali svetlost dana Nikola ne može da vidi. Majka Danijela su Nikoline oči, ona ga odvodi u školu i čeka na povratku.

"U školi ne postoji poseban program koji bi ga naučio da se orjentiše u prostoru, zbog toga ga svakog jutra pratim do škole, sačekam ga i onda ga pratim do muzičke i nazad kući i svakog dana isto," kaže Danijela.

Danijela je profesor srpskog jezika u Srednjoj ekonomskoj školi u Kosovskoj Mitrovici, a Nikola je od nje nasledio ljubav prema jeziku. Srpski i engleski jezik su mu omiljeni predmeti u školi. Obožava informatiku.

Ali tu se ovaj vredni i tihi dečak ne zaustavlja. On već šestu godinu ide i u muzičku školu "Miodrag Vasiljević", gde utorkom svira klavir, a četvrtkom pohađa solfeđo. 

 

Saradnja sa muzičkom školom "Miodrag Vasiljević"

Danijela kaže da su i direktor i nastavnici iz ove škole učinili sve da Nikoli olakšaju učenje.

"Verujte mi da na lepšu saradnju nikada nismo naišli nego u ovo muzičkoj školi. Predivno iskustvo nas veže za tu školu, da ja to vama ne mogu da opišem. Direktor muzičke škole David Parlić učinio je sve što je mogao za mog Nikolu, pa čak je i prilagodio koja će mu nastavnica najviše odgovarati. Direktor David je knjige koje moj Nikola koristi za solfeđo i klavir - sam platio i nije dozvolio da mi ništa platimo," raspoložena je Danijela kada govori o Nikolinom odlasku u ovu školu.

Nikola je posebno zavoleo svoju nastavnicu klavira, Sanju:

"Profesorka Sanja super radi sa mnom, opuštena je i prirodna i odlična je."

U saradnji sa muzičkom školom već je imao javne nastupe na Svetosavskoj proslavi, kao i na novogodišnjem koncertima.

 

"Nemam ni na šta da se požalim"

Nikola je tih, stidljiv i nežan mladić. O poznavanju engleskog jezika, informatike, kao i njegovom muzičkom talentu govori skromno.

Pitamo ga šta mu najteže pada.

"Ništa, nemam ni na šta da se požalim", mirno odgovara.

Porodica Jović danas živi u Kosovskoj Mitrovici. Pre pet godina oni su zbog Nikole boravili u Beogradu, gde je pohađao Specijalnu školu za slepe i slabovide. Međutim, starijem sinu Nemanji, beogradska sredina nije prijala, zbog čega se vratio na Kosovo - kod bake i dede. Odvojenost od ostatka porodice loše je uticala i na njega i na Nikolu. 

"Odlučili smo da se vratimo jer nismo mogli više da izdržimo da budemo odvojeni od starijeg sina, a i Nikoli Beograd nije prijao, - taj užurban način života," kaže njihova majka.

Kada je donešen zakon o inkluziji 2000. godine, Jovići odlučuju da se vrate u Kosovsku Mitrovicu, gde Nikola upisuje četvrti razred.

"Školski drugari su ga jako lepo primili, uklopio se. Nastavnici su predobri prema njemu i ja sam, kao i sa muzičkom, zadovoljna i presrećna što ne moram o tome da brinem," kaže Danijela.

 

Problemi porodice Jović i njihova svakodnevna borba: Opština žmuri pred problemima slepih​ 

Knjige na Brajovom pismu, kao i snimač glasa sa kojim Nikola snima nastavu, Jovići su morali sami da obezbede kako bi Nikola kvalitetnije saznavao i živeo.

Pitamo Joviće kakvu podršku lokalnih i drugih institucija imaju u svojoj borbi za Nikolino kvalitetno detinjstvo i odrastanje. Danijela odmahuje glavom. Nezadovoljna je. Kaže da su dobili samo obećanja. Jedno od poslednjih i od Privremenog organa opštine Kosovska Mitrovica da će Nikola, kao odličan učenik, dobiti stipendiju:

"Od toga ništa nije bilo. Verujte mi, to je samo reklamna ili izborna kampanja za Međunarodni dan belog štapa. Mene su pozvali iz kancelarije Privremenog organa opštine i rekli su mi da će Nikola dobiti stipendiju, međutim, ništa se nije dogodilo. Ja sam ih pitala da li će od toga nešto biti, na šta su oni rekli da hoće, ali ništa."

Šta je sa Savezom slepih i slabovidih osoba, pitamo Danijelu. Kakvu pomoć imaju odatle?

Ne pomažu slepim licima, pogotovu kada su deca u pitanju, razočarana je Danijela.

"Oni se uvek žale kako nemaju kancelariju, ali to nije jedini problem. Ne rade ništa, nemaju nijedan program koji bi pomogao deci da se lakše orjentišu u prostoru ili učine neke druge stvari koje bi olakšale život slepim licima," odgovara i pita da li ćemo objaviti "ovako kako je rekla".

Danijela je izgubila nadu i poverenje u ove organizacije:

"Ogorčena sam na njih, sete se Nikole jedino kada im zatreba za 'reklamiranje'. Veću smo podršku dobili od republičkog Udruženja roditelja slepe i slabovide dece, nego od Saveza i opštine."

 

Roditelji uzeli stvar u svoje ruke da osamostale Nikolu

Ova hrabra majka dodaje da su oni, svesni nedostatka sistemske institucionalne podrške, sa izuzetkom škola, kao roditelji uzeli stvar u svoje ruke i svakodnevno se bore sa tim da Nikola nauči da se bolje orjentiše u prostoru, kako bi što manje bio zavistan od drugih. To je teška borba kroz koju prolazi cela porodica.

"Nama je tako svaki dan, svakodnevno se susrećemo sa istim problemima, svaki dan - isti način života. Stalno mislite kako ćete, uvek smo u nekom grču i strahu kako posle. Zato se trudim da Nikola nauči da se orjentiše u prostoru i da bude maksimalno samostalan, kako bih ga pripremila za samostalni život," objašnjava Danijela.

I naš tihi sagovornik, takođe, ima planove za godine koje dolaze, kao i svako drugo vredno dete:

"Nakon osnovne škole planiram da upišem gimnaziju. Nisam siguran za fakultet, ali pošto volim jezike, upisaću srpski ili engleski", skromno saopštava velike želje.

Poželeli smo Nikoli da mu se želje ostvare, jer to zaslužuje. Zaslužuje istu šansu kao i ostala deca. Pruža nam zahvalno ruku na odlasku i ustaje da nas isprati. A onda se vraća na isto mesto na koje je i sedeo. Prostor u svom domu poznaje. Nikolin prostor je i ovaj grad.

 

Pomoć donatora: Oni koji nisu zaboravili Nikolu

Da je bilo sluha u širem društvu za nesvakidašnje muke ovog malog junaka, dokazuje nekoliko humanitarnih akcija do sada organizovanih. Redakcija "Vesti" iz Beograda je humanitarnom akcijom na koju su se odazvali njihovi čitaoci uspela Nikoli da obezbedi mašinu za Brajevo pismo sa kojom se i danas služi. Novinari Humanitarnog mosta su Nikoli uručili 200 evra u ime dobrotvora iz Bad Homburga u Nemačkoj, koji je svoj prilog od 5.000 evra dao na raspolaganje Redakciji "Vesti". Nikola je od Republičkog saveza za slepa i slabovida lica dobio lap top sa tastaturom na Brajovom pismu kao nagradu za najboljeg učenika. Lap top mu pored učenja služi i za komunikaciju sa prijateljima na društvenim mrežama.

 http://kossev.info/strana/arhiva/medjunarodni_dan_belog_stapa__opstina_ne_vidi_probleme_slepih/6471

 

 

[JESSY]

Obeležen svetski dan slepih i slabovidih

Članovi Udruženja slepih i slabovidih Srbije "Beli štap" danas su u Beogradu, na Svetski dan slepih, koristeći beli štap prošetali od Trga Slavija do Studentskog kultrunog centra i predstavili psa vodiča za samostalno kretanje slepih i slabovidih.

Izvor: Beta

četvrtak, 15.10.2015. | 14:35

 

Foto: Tanjug

Predsednica Saveza udruženja slepih i slabovidih Srbije "Beli štap" Vesna Nestorović rekla je da borba za samostalno kretanje nije jednaka ukoliko se svi u Srbiji ne bave rešavanjem tog pitanja.

"Mi se u Srbiji još uvek borimo sa rešavanjem pitanja samostalnog kretanja sa psima vodičima, jer država ne reaguje na naše probleme", rekla je Vesna Nestorović.

Ona je objasnila da se slepe i slabovide osobe samostalno mogu kretati tek kada kroz obuku savladaju tehnike kretanja sa belim štapom i da su tek nakon toga osposobljene za pohađanje obuke kretanja sa psima vodičima.

Prema njenim rečima, za Srbiju je najveći problem to što ne postoje instruktori specijalizovani za obučavanje pasa vodiča za samostalno kretanje slepih i slabovidih.

Ona je predstavila jedinog psa vodiča u zemlji Astora, koja je obučen u Sloveniji i plaćen 15.000 evra koje su prikupili građani kroz razne humanitarne akcije.

Prema podacima Udruženja "Beli štap" u Srbiji ima više od 12.000 slepih.

Dan slepih i slabovidih obeležava se u celom svetu u skladu sa preporukom UN i Svetskog saveza slepih iz 1992. godine.

[JESSY]

Ispovest slepih atletičara: Ne bismo dali noge za oči!

Milorad Bošnjak | 26. oktobar 2014. 08:22 | Komentara:

Sa slepim atletičarima, svetskim i olimpijskim rekorderima, ponosom Srbije. Nada Vuksanović je osam puta oborila rekorde olimpijada, Miloš Luković je svetski rekorder po broju zlatnih medalja, više od stotinu. Oboje su netipični slepi ljudi

 

 

 

 

IMA u životu više „slepaca“ kod zdravih očiju nego nas stvarnih - veselo se šale slepi atletičari Nada Vuksanović (55) i Miloš Luković (65), višestruki svetski i olimpijski rekorderi, osvajači ogromnih kolekcija zlatnih medalja. Oboje žive u Gornjem Milanovcu.

 

- Posle svih tih sportskih uspeha, ne bih dao noge za oči! - setno veli Miloš.

Nada je osam puta oborila rekorde na paraolimpijadama! Druga njena najbolja postignuća na balkanijadama, u državnim reprezentacijama bivših Jugoslavija i drugim borilištima, teško je izbrojati. Bacačica je kugle, koplja i diska, kuglašica. Gorka sudbina joj je od rođenja ostavila samo jedan odsto vida i 99 odsto žarke želje da posmatra ovaj svet...

- Prvi put sam postala prvak sveta u Moskvi 1987. kao atletičar, sa Olimpijade u Seulu 1988. imam dve zlatne medalje, iz Barselone 1992. zlatnu i srebrnu. U Atlanti 1996. sam „kiksala“ jer se razboleh u avionu, od klima-uređaja, pa osvojih četvrto mesto. Kao da nisam ni išla, kad tako loše prođoh! Uz rekordno bačeni „hitac“ diska u Sidneju 2000. pamtiću doživotno žarko bodrenje naše dijaspore. Atletikom se bavim 34 godine. Svetski standard bacanja kugle je deset, ja sam bacala 11,99 metara. Treniram dvaput dnevno. Penzionerka sam, ali u sportsku penziju neću. Moje srce je sportsko, jako - objašnjava Nada.

Miloš je vid izgubio nesrećnim slučajem u 26. godini, kao vodoinstalater, na Belim vodama više Užica. S nadom je obišao naše i svetske klinike, a u Rusiji spoznaje da mu vid može biti vraćen samo presađivanjem tuđih očiju... Do nesreće je bio izvrstan fudbaler, skakač u troskoku, bacač kugle i diska, kuglaš... Sada, od svega toga nije samo fudbaler.

HODA PO KROVU I DANAS, tri i po decenije bez očinjeg vida, Miloš sam hoda po krovu svoje kuće! U prvim godinama braka, moja žena Gvozda (68), koja se udade za me kad sam već bio slep, nikako da se navikne na to. Molila me da siđem sa krova, misleći da sam sišao s uma, Boga preklinjala da odozgo ne tresnem, kukajući zvala komšije. Ovih dana sam napravih sušaru za meso i šupu, eksere ukucavam precizno - smejući se priča Miloš.

- Osvojio sam 200 medalja od kojih više od stotinu zlatnih, najviše na svetu kao pojedinac! U kuglanju beležim rekord: 477 oborenih čunjeva sa stotinu kugli. Ne odustajem od sportskih borbi dok god me zdravlje služi - istrajan je Miloš.

Paraolimpijade uslede nakon onih za zdrave sportiste, sude iste sudije, propozicije za slepe sportiste su jednako stroge. Njih oboje, trenirali su legendarni treneri - Mihajlo Jelisijević, Vlastimir Golubović i Miloš Ponjavić.

- Kad vi upoznajete druge osobe, oči su im ogledalo duše, za nas slepe to je glas - veli Nada.

Naviru i Miloševa svedočenja o sposobnostima, koje život razvije nakon oslepljenja.

- Umesto izgubljenog vida iskrsnu instinkti, teško ih je rečima izraziti. Po zvuku tačno znam gde mi padnu disk ili kugla! Po boji glasa razaznam kako čije lice otprilike izgleda. Gradom hodam sam, tek malo koristeći štap, u svakom trenu znam gde sam. Kao da gledam... I slep čovek mora da se osamostali, da ne traži i hvata tuđu ruku! - kategoričan je Miloš.

Slepi rekorderi katkad zaćute, „zagledani“ u dubine zlosrećne sudbine, daljine arena, sjaj zlatnih priznanja koji ne mogu da vide, u nove izazove...

- Život je lep i u doživotnom mraku! - zaključuju samopregorni sagovornici, sasvim netipični slepi ljudi.

 

IRONIJA SUDBINE

GLE ironije sudbine: rodom sam iz sela Šljivovica, na Zlatiboru. Blizu moje kuće je izvor-česma, ljudi ga stolećima zovu Oko. Stotine puta sam kraj njega, na obramici, proneo mleko. A prozvan je tako zbog verovanja da je tuda, nekad davno, sa grupom putnika namernika naišao i jedan slepi, dugo se na Vidovdan pre izlaska Sunca umivao vodom iz Oka pa, naočigled svih saputnika i domaćina progledao - setno pripoveda Miloš.

A onda Nada i on šaljivo dodaju:

Mi nismo tamo išli da se umivamo, bojimo se da ćemo progledati!