Однос друштва према инвалидима

[Драгана Милошевић]

@@Gaša,

Ako podjemo od pretpostavke da se greh prenosi, onda cuvanje svog rodjenog deteta sa hendikepom donsi iskupljenje od tog greha. .mislise. bar se nadam  

[Gaša]

@@Gaša,

Ako podjemo od pretpostavke da se greh prenosi, onda cuvanje svog rodjenog deteta sa hendikepom donsi iskupljenje od tog greha. .mislise. bar se nadam  

 

To je filozofija nametanja krivice za koju se niti zna,niti je poznata.

Kakav je to Bog koji kažnjava za nešto a ne znaš za šta si kažnjen?

To mu dodje kao neka haška pravda

[Драгана Милошевић]

Daleko je dublja Bozja pravda od ljudske ako si citao prolog za danasnji dan znas sta govorim.

[Gaša]

Daleko je dublja Bozja pravda od ljudske ako si citao prolog za danasnji dan znas sta govorim.

 

U jednom se slažem-daleko je...

[Marjanovic]

Разговор са Виданом Данковићем, пред­сед­ни­ком Удру­же­ња за ре­ви­зи­ју при­сту­пач­но­сти

Цр­кве и ма­на­сти­ре учи­ни­ти до­ступ­ним ин­ва­ли­ди­ма

Аутор: Славица Лазић, Број 1082, Рубрика Разговор За­хва­љу­ју­ћи ан­га­жо­ва­њу Удру­же­ња за ре­ви­зи­ју при­сту­пач­но­сти у гра­до­ви­ма Ср­би­је по­чи­ње да се ра­ди на до­но­ше­њу стра­те­ги­је и кон­крет­них пла­но­ва ко­ји ће, укла­ња­њем ар­хи­тек­тон­ских ба­ри­је­ра, омо­гу­ћи­ти осо­ба­ма са ин­ва­ли­ди­те­том да се лак­ше кре­ћу. По­вод за раз­го­вор са г. Ви­да­ном Дан­ко­ви­ћем, пред­сед­ни­ком овог Удру­же­ња, је по­че­так про­јек­та „Без пре­пре­ка“, ко­ји ће би­ти ре­а­ли­зо­ван у пет гра­до­ва.
 

Да ли су об­у­хва­ће­ни објек­ти СПЦ – цр­кве, ма­на­сти­ри, па­ро­хиј­ски до­мо­ви?

– Удру­же­ње за ре­ви­зи­ју при­сту­пач­но­сти, са још не­ко­ли­ко ор­га­ни­за­ци­ја из Ср­би­је ин­тен­зив­но ра­ди на про­гра­ми­ма ко­ји има­ју за циљ да љу­ди­ма раз­ја­сне шта то зна­чи ка­да је не­ки до­га­ђај, услу­га, ин­фор­ма­ци­ја, обје­кат или јав­ни про­стор при­сту­па­чан осо­ба­ма са ин­ва­ли­ди­те­том, труд­ни­ца­ма, ро­ди­те­љи­ма са де­цом, ста­рим осо­ба­ма. Лак­ше и нео­ме­та­но кре­та­ње је са­мо је­дан вид при­сту­пач­но­сти. При­сту­пач­ност, на­и­ме под­ра­зу­ме­ва све оно што сва­ком омо­гу­ћа­ва да са­мо­стал­но жи­ви и уче­ству­је у свим аспек­ти­ма жи­во­та на јед­на­кој осно­ви, до­сто­јан­стве­но и без осе­ћа­ња сти­да. Ово је нео­п­ход­но учи­ни­ти што пре, јер те гре­шке не­ко­га ис­кљу­чу­ју из жи­во­та за­јед­ни­це, што у са­вре­ме­ном дру­штву ни­ко­ме ни­је на­ме­ра.

Основ­на иде­ја про­јек­та „Без пре­пре­ка“ је ја­ча­ње ор­га­ни­за­ци­ја осо­ба са ин­ва­ли­ди­те­том у Мај­дан­пе­ку, Ужи­цу, Пи­ро­ту, Ве­ли­ком Гра­ди­шту и Но­вом Па­за­ру за рад на те­му ства­ра­ња при­сту­пач­ног окру­же­ња. Тре­ба мо­ти­ви­са­ти ло­кал­но ста­нов­ни­штво и над­ле­жне ин­сти­ту­ци­је за ре­ша­ва­ње про­бле­ма при­сту­пач­но­сти. Ово се на­рав­но од­но­си и на објек­те СПЦ. У Но­вом Па­за­ру, на при­мер, већ има­мо ин­тен­зив­не раз­го­во­ре око при­сту­пач­но­сти на­ших све­ти­ња.

Ка­ко учи­ни­ти објек­те СПЦ, ко­ји су због не­про­це­њи­вог кул­тур­ног зна­ча­ја под за­шти­том др­жа­ве, до­ступ­ним осо­ба­ма са ин­ва­ли­ди­те­том, има­ју­ћи у ви­ду по­треб­не ар­хи­тек­тон­ске ра­до­ве?

–Ка­да су у пи­та­њу ова­ко зна­чај­ни објек­ти у кул­тур­ном и исто­риј­ском сми­слу, ни­је ла­ко ре­ши­ти про­бле­ме не­при­сту­пач­но­сти. Ре­ше­ња ко­ји­ма би се оства­ри­ла при­сту­пач­ност тре­ба­ло би да бу­ду не­у­па­дљи­ва, ле­па и у скла­ду са ам­би­јен­тал­ном сре­ди­ном.

Ов­де је ва­жно да се на­ђе ба­ланс у уса­гла­ша­ва­њу стан­дар­да при­сту­пач­но­сти и очу­ва­ња ка­рак­те­ра спо­ме­ни­ка кул­ту­ре од­но­сно ма­на­сти­ра и цр­кве. У том сми­слу при­сту­пач­ност обје­ка­та ко­ји су за­шти­ће­ни не сме да угро­жа­ва ар­хи­тек­ту­ру већ да је по­бољ­ша­ва. Ја чвр­сто ве­ру­јем да је то мо­гу­ће по­сти­ћи уко­ли­ко се ар­хи­тек­те и кон­зер­ва­то­ри по­све­те ре­ша­ва­њу овог про­бле­ма, а не да упор­но го­во­ре ка­ко је то не­мо­гу­ће по­сти­ћи. Њих де­ман­ту­ју ве­сти из све­та, по­себ­но из Ир­ске и Ве­ли­ке Бри­та­ни­је: у штампи чи­та­мо да се ови про­бле­ми ре­ша­ва­ју на под­јед­на­ко вред­ним гра­ђе­ви­на­ма, нпр. на ка­те­дра­ли Св. Па­вла у Лон­до­ну. Не сме­мо ни­ка­да гу­би­ти из ви­да чи­ње­ни­цу да су гра­ђе­ви­не ту због љу­ди.

Ка­ко функ­ци­о­ни­ше код нас ко­ри­шће­ње аудио би­бли­о­те­ка и тек­сто­ва у елек­трон­ском об­ли­ку ко­ји су при­ла­го­ђе­ни чи­та­чи­ма екра­на за сле­пе и сла­бо­ви­де вер­ни­ке? Од­ре­ђе­ном бро­ју вер­ни­ка ко­ји су глу­ви би­ло би од ве­ли­ке ко­ри­сти об­ја­вљи­ва­ње тек­сто­ва усме­них бе­се­да епи­ско­па или па­ро­хиј­ског све­ште­ни­ка у штам­па­ном или елек­трон­ском об­ли­ку.

– Прак­тич­на ре­ше­ња ка­да су у пи­та­њу аудио би­бли­о­те­ке и тек­сто­ви у елек­трон­ском об­ли­ку се уве­ли­ко при­ме­њу­ју. Ад­ми­ни­стра­то­ри мно­го­број­них ин­тер­нет стра­на ко­је се ба­ве жи­во­том Цр­кве ве­о­ма ла­ко мо­гу да про­ве­ре да ли су те стра­не при­сту­пач­не, ко­ри­сте­ћи on li­ne сер­ви­се за про­ве­ру при­сту­пач­но­сти. Ин­тер­нет стра­на је при­сту­пач­на сле­пим и сла­бо­ви­дим вер­ни­ци­ма уко­ли­ко не­ма еле­мен­те ко­ји ће чи­тач екра­на „збу­ни­ти“, већ ће тај про­грам ла­ко до­ла­зи­ти до на­ви­га­ци­је и са­мог са­др­жа­ја стра­не. Об­ја­вљи­ва­ње усме­них бе­се­да епи­ско­па и па­ро­хиј­ских све­ште­ни­ка и ти­тло­ва­ње ви­део сни­ма­ка Све­те Ли­тур­ги­је и цр­кве­них до­га­ђа­ја, обо­га­ћу­је жи­вот вер­ни­ка ко­ји су глу­ви или на­глу­ви.

На ко­ји на­чин све­ште­ни­ци мо­гу ак­тив­ни­је да се укљу­че у жи­вот сво­јих па­ро­хи­ја­на ко­ји су ин­ва­ли­ди, ка­ко мо­ти­ви­са­ти па­ро­хи­ја­не ко­ји има­ју раз­ли­чи­те ви­до­ве ин­ва­ли­ди­те­та да се ак­ти­ви­ра­ју у жи­во­ту цр­кве­не за­јед­ни­це?

– Ми­слим да је нај­бо­ље да се сва­ки па­ро­хиј­ски све­ште­ник сам упи­та ка­ко да сво­је па­ро­хи­ја­не са ин­ва­ли­ди­те­том ак­тив­ни­је укљу­чи у жи­вот за­јед­ни­це. Ак­ти­ван рад на то­ме да се објек­ти и са­др­жа­ји учи­не при­сту­пач­ни­јим сва­ка­ко је је­дан од по­ка­за­те­ља да су осо­бе са ин­ва­ли­ди­те­том ту до­бро­до­шле.

Сма­трам да би ово зна­чај­но по­мо­гло про­тив пред­ра­су­да у на­ро­ду ка­да су осо­бе са ин­ва­ли­ди­те­том у пи­та­њу.

Ка­да по­ста­вља­њем рам­пе ре­ша­ва­мо про­блем фи­зич­ког ула­ска у храм ин­ва­ли­да, исто­вре­ме­но по­ма­же­мо и ста­ри­ма и ро­ди­те­љи­ма ко­ји до­ла­зе са бе­ба­ма у ко­ли­ци­ма да лак­ше уђу. Ко­ли­ко на­ших хра­мо­ва има при­ступ­не рам­пе и ру­ко­хва­те?

– На­жа­лост, ја­ко ма­ло хра­мо­ва у Ср­би­ји је ре­ши­ло про­блем не­при­сту­пач­но­сти. Ми­слим да раз­лог ле­жи де­ли­мич­но и у то­ме што ни­смо до­вољ­но упор­ни у зах­те­ви­ма да се про­блем ре­ши. Осо­бе са ин­ва­ли­ди­те­том су че­сто обес­хра­бре­не ка­да уви­де на ко­је све пре­пре­ке ће на­и­ћи ка­ко би до­шле до же­ље­ног од­ре­ди­шта. Љу­ди су та­да очај­ни и од­у­ста­ју. Рам­пе и ру­ко­хва­ти по­ма­жу и труд­ни­ца­ма, мај­ка­ма са де­цом у ко­ли­ци­ма и ста­ри­ма. На кон­цу, сви ће­мо оста­ри­ти. За­то, уко­ли­ко сви упор­но ин­си­сти­ра­мо на ре­ша­ва­њу про­бле­ма при­сту­пач­но­сти, по­ред то­га што са­да по­ма­же­мо осо­ба­ма са ин­ва­ли­ди­те­том, ула­же­мо и у соп­стве­ну бу­дућ­ност.

Шта при­сту­пач­ност тре­ба да омо­гу­ћи вер­ни­ку?

– При­сту­пач­ност под­ра­зу­ме­ва све оно што љу­ди­ма омо­гу­ћа­ва да са­мо­стал­но жи­ве и уче­ству­ју у свим аспек­ти­ма жи­во­та на јед­на­кој осно­ви, до­сто­јан­стве­но и без осе­ћа­ја сти­да. У јед­ној ре­чи, од­го­вор на ва­ше пи­та­ње би био – бли­скост. Уко­ли­ко до­вољ­но по­све­ти­мо па­жње раз­ми­шља­њу о жи­во­ту за­јед­ни­це и пи­та­мо вер­ни­ке шта би им евен­ту­ал­но олак­ша­ло жи­вот­не ру­ти­не за­по­че­ће­мо је­дан ди­ја­лог ко­ји ће нас све до­дат­но још ви­ше при­бли­жи­ти.

Ко­ли­ко су на­ши гра­до­ви уоп­ште при­сту­пач­ни ин­ва­ли­ди­ма, да ли се о том про­бле­му до­вољ­но раз­ми­шља при­ли­ком пла­ни­ра­ња и про­јек­то­ва­ња и хо­ће ли се у до­глед­но вре­ме то пи­та­ње ре­гу­ли­са­ти прав­ним пу­тем?

– Си­ту­а­ци­ја се раз­ли­ку­је од гра­да до гра­да. Бе­о­град и Но­ви Сад су да­нас мно­го при­сту­пач­ни­ји не­го пре 10 го­ди­на. Во­ди се ра­чу­на при­ли­ком пла­ни­ра­ња и ре­кон­струк­ци­ја, те при­ли­ком на­бав­ки но­вих во­зи­ла јав­ног пре­во­за. Су­гра­ђа­ни са ин­ва­ли­ди­те­том ак­тив­но уче­ству­је у ра­ду град­ских ор­га­на. По­ме­ну­ли сте из­ра­ду Стра­те­ги­је за при­сту­пач­ност и ту је Но­ви Сад, пр­ви град у Ср­би­ји ко­ји ће је усво­ји­ти. Што се ти­че за­ко­на, они по­сто­је, Ср­би­ја је ме­ђу пр­вим зе­мља­ма ко­је су пот­пи­са­ле и ра­ти­фи­ко­ва­ле Кон­вен­ци­ју УН о пра­ви­ма осо­ба са ин­ва­ли­ди­те­том. Има­мо и је­дан од на­пред­ни­јих за­ко­на про­тив дис­кри­ми­на­ци­је осо­ба са ин­ва­ли­ди­те­том. Про­блем је на­рав­но, при­ме­на ових за­ко­на.

Ка­ко омо­гу­ћи­ти ко­ри­шће­ње но­вих тех­но­ло­ги­ја за олак­ша­но кре­та­ње ко­ри­сни­ка ин­ва­лид­ских ко­ли­ца, сле­пих и сла­бо­ви­дих у цр­кве­ним објек­ти­ма? Ве­ли­ки број ту­ри­ста ис­ти­че да Бе­о­град у том сми­слу ни­је при­сту­па­чан град.

– Нај­бо­ље је кон­сул­то­ва­ти се нај­пре са вер­ни­ци­ма са ин­ва­ли­ди­те­том а за­тим тра­жи­ти по­моћ струч­ња­ка да се про­на­ђу нај­бо­ља ре­ше­ња. Но­ве тех­но­ло­ги­је се сва­ко­днев­но раз­ви­ја­ју а че­шћом при­ме­ном ће­мо обез­бе­ди­ти и да њи­хо­ва це­на бу­де ни­жа. Не­ки про­из­во­ди ко­ји слу­же да олак­ша­ју кре­та­ње осо­ба­ма са ин­ва­ли­ди­те­том, ко­ја смо до ју­че уво­зи­ли, по­чи­њу да се про­из­во­де у до­ма­ћој ин­ду­стри­ји што је ве­ли­ка ствар. Нај­бо­љи при­мер за то је гу­ме­на тра­ка за аси­стен­ци­ју сле­пим и сла­бо­ви­дим осо­ба­ма, ко­ју смо уво­зи­ли из Ита­ли­је, а ко­ју са­да про­из­во­ди „Ти­гар“ из Пи­ро­та.

Што се ти­че ту­ри­ста, Бе­о­град је у сми­слу при­сту­пач­но­сти ту­ри­стич­ких ин­фор­ма­ци­ја, ве­о­ма не­при­сту­па­чан град. Не­дав­но сам про­чи­тао вест да је чу­ве­ни За­бра­ње­ни град у Ки­ни по­стао при­сту­па­чан. За то вре­ме, код нас, на ула­зи­ма на Бе­о­град­ску твр­ђа­ву ви не­ма­те ин­фор­ма­ци­је о то­ме ко­ли­ко су зах­тев­не и ко­ли­ко ду­го тра­ју шет­ње до ло­ка­ли­те­та ко­ји же­ли­те да по­гле­да­те, на при­мер Цр­ква Ру­жи­ца са ка­пе­лом Све­те Пет­ке. Ка­да до­ђем у не­ки не­по­знат град и имам че­ти­ри пет са­ти вре­ме­на да оби­ђем зна­ме­ни­то­сти, ве­о­ма би ми зна­чи­ло да знам ко­ли­ко ће ми вре­ме­на то све од­у­зе­ти и ко­ли­ко је ко­ја ру­та фи­зич­ки зах­тев­на. По­себ­но уко­ли­ко са со­бом во­дим дво­је де­це од ко­јих је јед­но у ко­ли­ци­ма.

-------------------------------------------------------------------------------------------------------------

У скла­ду са од­ред­ба­ма Кон­вен­ци­је Ује­ди­ње­них на­ци­ја о пра­ви­ма осо­ба са ин­ва­ли­ди­те­том, Уста­вом, за­ко­ни­ма и стан­дар­ди­ма Ре­пу­бли­ке Ср­би­је, прин­ци­пи ко­ји­ма се тре­ба ру­ко­во­ди­ти ка­ко би се обез­бе­ди­ло по­што­ва­ње стан­дар­да при­сту­пач­но­сти су:

1. При­ступ – Сва­ко би тре­ба­ло да бу­де у мо­гућ­но­сти да уђе у објек­те или јав­не по­вр­ши­не, без ту­ђе по­мо­ћи, са ла­ко­ћом и без осе­ћа­ја сти­да.

2. Упо­тре­ба – Сва­ко би тре­ба­ло да је у мо­гућ­но­сти да ко­ри­сти објек­те и јав­не про­сто­ре са под­јед­на­ком ла­ко­ћом. Про­јек­то­ва­ње, из­град­ња, одр­жа­ва­ње и упра­вља­ње об­је­ка­ти­ма не сме­ју да оте­жа­ва­ју ко­ри­шће­ње јед­ној осо­би у од­но­су на дру­гу.

3. За­до­вољ­ство – Сва­ко за­слу­жу­је пра­во да ужи­ва у окру­же­њу.

4. Без­бед­ност – Сва­ко има пра­во да жи­ви, ра­ди и да се од­ма­ра у без­бед­ном окру­же­њу. Про­јек­то­ва­ње, из­град­ња, одр­жа­ва­ње и упра­вља­ње објек­ти­ма мо­ра­ју да омо­гу­ће без­бед­ност сва­кој осо­би.

5. Об­зир­ност – Сва­ко за­слу­жу­је да му се по­све­ти под­јед­на­ка па­жња од стра­не оних ко­ји одо­бра­ва­ју, про­јек­ту­ју, гра­де, одр­жа­ва­ју и упра­вља­ју објек­ти­ма и јав­ним про­сто­ри­ма.

6. Естет­ски кри­те­ри­ју­ми – Ре­ше­ња ко­ји­ма се оства­ру­је при­сту­пач­ност тре­ба да бу­ду не­у­па­дљи­ва, ле­па и у скла­ду са ам­би­јен­тал­ном це­ли­ном.

УЧИНИТЕ ПРИСТУПАЧНИМ НАШЕ СВЕТИЊЕ

Но­ви Па­зар је је­дан од пет гра­до­ва у ко­ји­ма ће то­ком на­ред­них го­ди­ну да­на би­ти по­кре­нут про­је­кат Без пре­пре­ка. Ар­хе­о­лог Ана Ни­ша­вић, ло­кал­ни парт­нер ЦРИД-a за Но­ви Па­зар, ви­де­ла је мо­гућ­ност да се кроз овај про­је­кат про­мо­ви­ше и иде­ја о бо­љој при­сту­пач­но­сти на­ших ма­на­сти­ра и цр­ка­ва ко­ји се на­ла­зе у око­ли­ни да­на­шњег Но­вог Па­за­ра, од­но­сно Ста­рог Ра­са. Сво­јим исто­риј­ским, кул­тур­ним и умет­нич­ким зна­ча­јем ове цркве по­ста­ле су део нај­у­жег из­бо­ра свет­ских кул­тур­них до­ба­ра, и као та­кви упи­са­не су на Ли­сту свет­ске ба­шти­не – Ма­на­стир Сту­де­ни­ца (1986), Ста­ри Рас са Со­по­ћа­ни­ма, што је це­ли­на ко­ја укљу­чу­је и Цр­кву Све­тог Пе­тра и Па­вла у Ста­ром Ра­су, и Ма­на­стир Ђур­ђе­ве Сту­по­ве код Но­вог Па­за­ра (1979). Сва­ки од ових спо­ме­ни­ка но­си у се­би сво­је­вр­сне и из­у­зет­не исто­риј­ске, ар­хи­тек­тон­ске, ли­ков­не и кул­тур­не вред­но­сти, због ко­јих су увр­шће­не у про­је­кат Tran­sro­ma­ni­ka европскe културнe туристичкe рутe. Са­вет Евро­пе је увр­стио овај про­је­кат у про­грам Глав­ни европ­ски пу­те­ви кул­ту­ре. Сва­ко­днев­но их по­се­ћу­је вер­ни на­род из це­ле Ср­би­је и ту­ри­сти ме­ђу ко­ји­ма је ве­ли­ки број осо­ба са ин­ва­ли­ди­те­том.

До­бри при­ме­ри су Ма­на­стир Св. Ни­ко­ле, Кон­чул, ко­ји се на­ла­зи на­до­мак Ра­шке, за­тим Цр­ква Св. Тро­ји­це у Со­по­ћа­ни­ма, као и Пе­тро­ва цр­ква и цр­ква све­тог Ни­ко­ле у Но­вом Па­за­ру, ко­је су де­ли­мич­но при­сту­пач­не осо­ба­ма са ин­ва­ли­ди­те­том, уз са­вла­да­ва­ње јед­ног или ви­ше сте­пе­ни­ка. На­жа­лост, уз ве­ћи­ну ових цр­ка­ва не по­сто­је при­сту­пач­не го­сто­прим­ни­це, ко­на­ци, су­ве­нир­ни­це, то­а­ле­ти. Мо­на­хи­ње Ма­на­сти­ра Св. Ни­ко­ле, Кон­чул, за­ла­жу се да се, при­ли­ком из­ра­де про­јек­та су­ве­нир­ни­це и то­а­ле­та, исто­вре­ме­но по­ве­де ра­чу­на о стан­дар­ди­ма по­треб­ним осо­ба­ма са ин­ва­ли­ди­те­том. У то­ку је про­је­кат уре­ђе­ња пор­те Пе­тро­ве цр­кве, где је ак­це­нат упра­во на ре­ше­њу про­бле­ма не­при­сту­пач­но­сти кроз из­град­њу аде­кват­ни­јих ста­за и то­а­ле­та. Та­ко­ђе је у пла­ну да се ура­де и при­сту­пач­ни­је ста­зе у пор­ти Ма­на­сти­ра Ђур­ђе­ви Сту­по­ви као и адап­та­ци­ја ма­на­стир­ског ком­плек­са (про­дав­ни­ца, то­а­ле­ти).

Ка­да су у пи­та­њу ова­ко зна­чај­ни објек­ти у кул­тур­ном и исто­риј­ском сми­слу ни­је ла­ко ре­ши­ти про­бле­ме не­при­сту­пач­но­сти. Ма­на­сти­ри су по­ди­за­ни на до­ста не­при­сту­пач­ним и бре­жуљ­ка­стим те­ре­ни­ма, са при­род­ним на­ги­би­ма. На слич­не про­бле­ме се на­и­ла­зи и у дру­гим зе­мља­ма, ре­ци­мо у Грч­кој на Ме­те­о­ри­ма или у Ма­на­сти­ру Бер­га у Шпа­ни­ји. При­сту­пач­ност не сме да угро­зи или уни­шти ар­хи­тек­ту­ру, ма­те­ри­ја­ле и ка­рак­тер ко­ји обје­кат чи­ни зна­чај­ним. Сви објек­ти би тре­ба­ли да се са­чу­ва­ју у аутен­тич­ном ста­њу, а ме­ре за­шти­те под­ра­зу­ме­ва­ју стро­ги кон­зер­ва­тор­ски при­ступ.

 

 

 

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1082/tekst/cr-kve-i-ma-na-sti-re-uci-ni-ti-do-stup-nim-in-va-li-di-ma/

[Драгана Милошевић]

Dugujem objasnjenje svestenicima u vezi jednog posta sa ove teme. Animirajte roditelje sa ovakvom decom da ih dovode redovno na Sv.Pricesce. Arhitektonske barijere ne bi smele da ih koce jer se uvek nadje neko da pomogne!

[Драгана Милошевић]

Ова последња недеља октобра је посвећена оболелима од церебралне и дечје парализе.

Нисам хтела да отварам нову тему, па пронађох ову.

[Danijela]

Fotografije osoba sa MS-om

 

U Galeriji nauke i tehnike SANU danas u 18 sati biće otvorena izložbu fotografija osoba sa multiplom sklerozom Under Pressure, "Multipla skleroza: život pod pritiskom".

 

 

Postavka sadrži tridesetak fotografija osoba sa multiplom sklerozom u različitim životnim situacijama, ovekovečenih aparatom svetski poznatih i više puta nagrađivanih fotografa, među kojima se izdvaja argentinski fotograf Volter Astrada, navodi se u saopštenju iz SANU.

Projekat Under Pressure realizovan je pod okriljem Evropskog udruženja obolelih od multiple skleroze (European Multiple Sclerosis Platform). Nakon otvaranja u Evropskom parlamentu, izložba je proputavala Evropu, a u Srbiju, prvu zemlju van Evropske unije u kojoj se prikazuje, stiže iz Litvanije.

Izložba se organizuje u okviru projekta "Razvoj strategije za promociju neuronauka u Srbiji", koji je podržan od strane Federation of European Neuroscience Societies i Society for Neuroscience, a kao rezultat saradnje Društva multiple skleroze Srbije, Društva neurologa Srbije, Društva za neuronauke Srbije, Centra za promociju nauke i Galerije nauke i tehnike SANU.

Na otvaranju izložbe prisutnima će se obratiti dopisni član Slobodan Milosavljević, predsednik Saveta Galerije nauke i tehnike SANU, Aleksandra Drecun, direktorka Centra za promociju nauke, dr Selma Kanazir, sekretar Društva za neuronauke, Jasmina Brajković, predsednica Društva multiple skleroze Srbije i prof. dr Jelena Drulović, predsednica Radne grupe za multiplu sklerozu Društva neurologa Srbije.

Fotografije: Lurdes R. Basolí/Lurdes R. Basolí/Walter Astrada

 

 

 

 

 

 

 

Više fotografija ovde: http://www.underpressureproject.eu/

 

 

http://www.youtube.com/watch?v=Rdxx0Y8l93Q

 

 

izvor: http://www.b92.net/zdravlje/vesti.php?yyyy=2014&mm=03&nav_id=828366

 

[Danijela]

Moje dve prijateljice imaju MS. Jedna se vrlo hrabo i optimistino postavila prema bolesti i sjano funkcionise. Skoro se ne da primetiti da je bolesna.

Druga nema njen stav i mnogo brze propada. Iako je ova prva savetuje i bodri ne uspeva da se promeni.

Teska bolest, jako teska.

[Никола Поповић]

Treba otici i pogledati izlozbu. Pored fotografija, sve vreme tece film u pozadini u kojima ljudi prenose svoja iskustva i govore o svojim borbama. Ja sam ostao bez teksta. 

 

p.s. Da srodne duse i ne moraju nuzno da budu ljubavnici, dokazuje i cinjenica da je moja moderatorka Danijela vec postavila ovu temu, a da nismo uopste o ovome ni razgovarali (a generalno dosta razgovaramo). Danijelce sila si!

[Danijela]

Fali Nikolice, lutko moja

[Danijela]

Specijalni Olimpijci

Kada se jednog dana, bilo kog dana, bude pravila lista najboljih odbojkaša koje je Srbija ikada imala, i makar ta lista bude morala da se popisuje na prstima jedne ruke, mesto će se svakako naći za Vanju Grbića. "Veliki Vladimir" je za Blicsport govorio na jednu drugu temu. Prilično važnu.

 

 

 

Javili smo vam već, na evropskim igrama Specijalne Olimpijade, u konkurenciji 58 država, naša reprezentacija je u konkurenciji osoba sa oštećenim intelektualnim sposobnostima - osvojila čak 27 medalja. Nesvakidašnji uspeh jednog malog tima, prepunog iskrenih ljudi, kako takmičara tako i onih koji o njima brinu.

 

Vladimir Grbić je ambasador Specijalne Olimpijade i evo kako on to doživljava:

 

"Mislim da sam više puta napomenuo koliko su osobe sa intelektualnim disabilitetom uticale na mene da uvidim koliko su iskreniji sportisti po pitanju motiva i emocije od nas. Oni doživljavaju i preživljavaju svaki poen kao da je poslednji. Kao iskonski Olimpionici antičkih igara. Predrasuda čini da one koji nisu kao mi osudimo bez da ih upoznamo ili im damo priliku da nam kažu nesto. Ove osobe su iskrene, naivne - ali nisu glupe. Tačno znaju ko im i šta misli. Za njih je sport prozor u svet, jedini način komunikacije sa svetom koji ih veoma često odbacuje. Mnogi nisu nikad bili kod zubara, ni izašli iz svog dvorišta a kamoli izašli iz zemlje. Osećam obavezu da mojim drugarima Specijalne Olimpijade pomognem da postanu integralni, priznati članovi zajednice koji imaju sva prava da se raduju životu", rekao je Vladimir Grbić za "Blicsport.

 

Na naše pitanje koliko je važno samim učesnicima Specijalne Olimpijade, kojih u Srbiji ima oko 3.000 koji redovno treniraju u 12 registrovanih klubova, nekada odbojkaški as a sada potpredsednik Odbojkaškog saveza Srbije ističe:

 

"Oni se svakog dana bore da obore svoj 'personal best'. Njima je to sve na svetu. Oni jedino to imaju. Shvatio sam kako me doživljavaju i koliko im znači kad igraju sa mnom. Jednom prilikom na Olimpijadi u Atini održao sam govor pred dvestotinjak takmičara i trenera i rekao im šta meni znači druzenje sa njima i šta sam naučio. Koliko su u stvari oni pravi a mi zaboravljamo agonizam, ono što sport čini viteštvom. Da su za mene oni vitezovi od kojih mi treba da učimo. Nakon 20 minuta sam bio u obližnjem kafeu sa vodičima i organizatorima i došla nam je informacija da svih 200 takmičara plače. Njima svaka reč podrške koja je iskrena - znači kao život. Oni su večita deca koja se igraju", kaže Grbić.

 

 

 

Očigledno je da bi da i veće angažovanje profesionalnih sportista pomoglo afirmaciji sa intelektualnim nedostatkom?

 

"Samo ako to rade iskreno, srcem. Deca to osete i znaju. Sportisti... pravi sportisti i prave ličnosti - uvek mogu da pomognu. Za decu oni su bogovi, idoli koji su inspiracija da istraju. Kada im dam neki zadatak i ne vidim ih šest meseci i kada se sretnemo, odmah dotrče da mi pokažu kako su naučili. A ako ih naučite nešto što nisu mogli ili znali... daju vam takvu iskrenu zahvalnost kroz nemerljivu radost. Oni su za mene zaista osobe zbog kojih se često pitam da li disabilitet imamo mi ili oni. Ponosan sam što sam ambasador odbojke uz ostale ambasadore, Felpsa, Komaneči, Vondera i Vilijamsovu, ali sam najponosniji što su me svi prihvatili bas onako kako sam samo mogao poželeti. Najiskrenije", rekao je "Veliki Vladimir" na kraju intervjua za Blicsport.rs.

 

http://sport.blic.rs/Ostali-sportovi/260028/Ovo-je-recenica-kojom-je-Vanja-Grbic-rasplakao-200-sportista

[Драгана Милошевић]

Poslednju nedelju oktobra društvo za osobe sa cerebralnom i dečijom parazilom obeležava kao “Nedelju solidarnosti”. Obeležavanje ove nedelje počinje danas i trajaće do 31. oktobra a osnovni akcenat stavlja se na ravnopravnost, jednakost i solidarnost.

U ovom društvu ističu da žele da istaknu važnost multisektoralnog pristupa invalidnosti u pravcu stvaranja uslova za ravnopravno i puno učešće osoba sa invaliditetom kroz inkluzivno obrazovanje, zapošljavanje, socijalnu politiku, imajući u vidu standarde evropske unije i težnju ka uključenju naše zemlje u Evropu.

Centralna manifestacija će se održati 30. oktobra na kojoj će se okupiti 34. predstavnika organizacije, gde će biti održane dve tribine i to socijalno preduzetništvo i Zakon protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom. Iako je taj Zakon donesen pre 8 godina, osobe sa invaliditetom nisu dovoljno upoznate sa njima i ne znaju da ga koriste.

Uz obezbeđenje uslova prilagođenosti i primene univerzalnog dizajna, sobe sa cerebralnom i dečijom paralizom većinu stvari mogu raditi bolje od mnogih. Iz tog razloga, u društvu, traže mogućnost da ravnopravno i pod jednakim uslovima učestvuju u svim aktivnostima društvenog života zajednice, kako bi zajedno obezbedili viši i bolji ekonomski i društveni napredak. Centalnoj manifestaciji će prisustvovati  i predstavnici lokalne samouprave i to na najvišem nivou.

Predsednica društva ističe da i dalje postoji diskriminacija nad osoba sa invaliditetom i to na mnogim nivoima, od naizgled nabalnije arhtektonske barijere, do niza drugih barijera na svakom koraku.

 

 

http://www.subotica.com/vesti/pocelo-obelezavanje-nedelje-solidarnosti-sa-osobama-sa-cerebralnom-i-decijom-paralizom-id20930.html

[Драгана Милошевић]

Живети са инвалидитетом - права инвалида (са цп)

INVALIDI U SRBIJI ŽRTVE PREDRASUDA Neće radnike u kolicima! U Srbiji, prema statistici, ima više od 700.000 osoba sa invaliditetom, a stopa nezaposlenosti u ovoj grupaciji iznosi 74,5 odsto. Posao ima 21.000 invalida, a njih 22.500 prijavljeno je u Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Od 6.000 radno sposobnih invalida u Beogradu, njih 40 je s fakultetskom diplomom, a većina je završila osnovnu školu ili zanat.

Invalidi u Srbiji, pored arhitektonskih prepreka i barijera i nedostupnosti mnogih objekata, suočavaju se i sa komunikacionim barijerama, ali i sa teškoćama usled predrasuda i stereotipa opšte populacije u odnosu na njihove mogućnosti.

- Primanja dobijam preko tuđe nege i pomoći. Nisam diplomirao, ostao mi je još diplomski, ali i pored toga izgledi za posao u zemlji Srbiji su veoma mali, da ne kažem mizerni za sve, a pogotovo za invalide. Ako bih počeo da radim, bila bi mi ukinuta primanja, pošto se to vodi kao da imam dvostruka primanja, a moto naše države je da mora da se štedi - priča Nemanja Filipović (25), koji je rođen zdrav, ali je do invaliditeta došlo usled greške lekara još dok je bio u inkubatoru.

- Naravno da razmišljam o poslu jer želim da radim i smatram da sam sposoban da pomognem Srbiji, ali ne smem da se usudim da radim za platu koja bi najverovatnija bila manja od ovih primanja koja dobijam sada. Ima posla, ali za mali broj invalida i taj broj koji uspe da dobije posao dobija minimalac, od kojeg ne može živeti bez dodatne pomoći porodice ili staratelja. Inače, šanse za samostalan život su ravne nuli. Mogu da radim sve, od kancelarije i papirologije do kontakata sa ljudima, samo ne mogu fizičke poslove - objašnjava Nemanja.

Mada se već nekoliko godina govori o programu za zapošljavanje invalida, za njih posla nema i mnogi žive na ivici egzistencije.

- Još se Srbija i ovo društvo navikavaju na invalide. Veoma je važno naglasiti da kada poslodavac ili firma zaposli invalida, osobu sa posebnim potrebama, ima samo korist, jer ne plaća dažbine državi - priča Filipović za “Alo!”.

 

Ko je obavezan da zaposli osobe sa invaliditetom?

Svi poslodavci u Republici Srbiji koji imaju 20 ili više lica u radnom odnosu su obveznici zapošljavanja osoba sa invaliditetom. Poslodavac koji ima manje od 20 zaposlenih nema obavezu zapošljavanja osoba sa invaliditetom, poslodavac koji ima od 20 do 49 zaposlenih dužan je da zaposli, odnosno da ima u radnom odnosu najmanje jednu osobu sa invaliditetom, poslodavac koji ima 50 i više zaposlenih dužan je da u radnom odnosu ima najmanje dve osobe sa invaliditetom, a na svakih daljih započetih 50 radnih mesta još po jednu.

 

http://www.alo.rs/vesti/aktuelno/nece-radnike-u-kolicima/72633

[Драгана Милошевић]

Тако је стање ствари, на жалост.

Водимо се паролом "боље врабац у руци, него голуб на грани" што се тиче примања.