Trebamo li se krstiti kao bebe ili kad odrastemo malo?

[Cico]

Sa te tačke gledišta potpuno si u pravu.

A kako objasniti cinjenicu da mnogi popovi zele da bukvalno oderu ljude sa cenama krstenja,a pritom su ljudi bukvalno u “besparici“ ,tj. bez para. Jednom su jos moji roditelji nazvali manastir Hopovo,a imali su da krste,osim mene,jos dvojicu moje mladje brace. A oni u Hopovu trazili su 2500 dinara po glavi ( ??? ). Kako opravdati tu bahatost?

[VaSa110]

A kako objasniti cinjenicu da mnogi popovi zele da bukvalno oderu ljude sa cenama krstenja,a pritom su ljudi bukvalno u “besparici“ ,tj. bez para. Jednom su jos moji roditelji nazvali manastir Hopovo,a imali su da krste,osim mene,jos dvojicu moje mladje brace. A oni u Hopovu trazili su 2500 dinara po glavi ( ??? ). Kako opravdati tu bahatost?

 

Nisam siguran kakve ovo veze ima sa temom. Koliko znam svako bi trebao da da (ako uopšte želi) onoliko koliko može.

Ali to je "unutar-partiska" Crkve.

[VaSa110]

Ali to je "unutar-partiska" stvar Crkve.

[ИгорМ]

... trazili su 2500 dinara po glavi ( ??? ). Kako opravdati tu bahatost?

 

Само да се надовежем... потпуно разумем ово питање које се у већој или мањој мери провлачи код већине нас али га свакако не можемо схватити као неку трговину или куповину јер се улазак у Цркву не може купити. Постоји тема на форуму што се тиче питања 'ценовника', да не идем ван теме.

Моје искуство је другачије. Да не наводим манастир у ком смо крштени сестра и ја. Имао сам 19 година тада, суптилно сам поставио питање у смисли како можемо да учествујемо и помогнемо цркву. Одговор који сам добио, за разлику од очекиваног, био је да ни случајно ово не доживимо као услугу коју треба платити не дај Боже, да нико није дужан но хришћанским животом живети, да је била част увести на овај начин у Цркву и тд. 

Оставили смо прилог, купили крстиће и књиге...  

Док са друге стране искуство као кум на крштењу у једној цркви у Војводини, платили смо износ трошкова припреме и свега што је неопходно било спремити за тај чин.

Мада морамо бити свесни, морамо се на известан начин помагати. И док таква свест заживи, вероватно је неко и у ситуацији да наплати нешто али сигурно да оно свето не може бити наплаћено, купљено.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Да не наводим манастир у ком смо крштени сестра и ја. Имао сам 19 година тада, суптилно сам поставио питање у смисли како можемо да учествујемо и помогнемо цркву. Одговор који сам добио, за разлику од очекиваног, био је да ни случајно ово не доживимо као услугу коју треба платити не дај Боже, да нико није дужан но хришћанским животом живети, да је била част увести на овај начин у Цркву и тд.  Оставили смо прилог, купили крстиће и књиге...

 

Predivan primer kako se posle tih reči osetiš potpuno slobodan i odrediš sam svojom slobodom gde ćeš koji dinar ostaviti.

 

Posle toga je i lakša pomisao kada daješ i dalje možda pa čak i kroz cenovnike i tarife, jer si pretpostavljam odlučio Bogu sve dati i posvetiti.

 

Ne znam, da je neki pop odbio siromaha koji i pored svoje želje nema novac.